...i pad je let...

nedjelja, 28.09.2008.

Mojoj ljubavi

Moje misli idu tebi, moja besmrtna voljena,
mogu da živim samo potpuno sa tobom ili ne uopšte.
Budi mirna, živote moj,
moje sve.
Samo mirnim priznanjem našeg postojanja možemo postići našu svrhu da živimo zajedno.
Nastavi da me voliš.
Nikada ne potcjenjuj najvjernije srce svog voljenog.
Uvijek tvoj, uvijek moja, uvijek svoji...


Betoven


P.S. Nisam željela da mijenjam rodove jer mi se pjesma više ovako sviđa... :-))

Mome voljenome... :-))



Uvijek tvoja, uvijek moj, uvijek svoji...

subota, 20.09.2008.

tempus, oris, n. :D

Jer i ovo vrijeme,
makar mržnjom i zlom uprljano,
vrijeme je naše molitve,
vjere i ljubavi...
I bilo sve samo privid,
ovo je i naše vrijeme...

subota, 13.09.2008.

...

Iako znamo koliko je pušenje štetno za zdravlje, mnogo nas konzumira cigarete...

Najveći gušt mi je zapaliti cigaretu uz kavicu ili poslije jela...

Pušači, podržite me...

Nepušači, bojkotujte...

nedjelja, 07.09.2008.

Dobih na email adresu...

Jedna životna priča

Na dobrotvornoj gala-večeri, na kojoj su se prikupljala sredstva za školu za decu sa posebnim potrebama, otac jednog od učenika podelio je sa prisutnima priču koju neće zaboraviti niko ko je tada prisustvovao tom događaju.

Pošto je zahvalio školi i njenom predanom osoblju, postavio je sledeće pitanje:
‘Ako nije ometena spoljašnjim uticajima, sve što priroda stvori je savršeno kreirano. Ali moj sin Siniša ne može da nauči sve one stvari koje mogu druga deca. Nije u stanju da razume i uradi sve ono što i njegovi vršnjaci.

Gde je tu prirodni poredak stvari, kada se radi o mom sinu?’

Publika je utihnula posle tog pitanja.

Otac je nastavio:
‘Verujem da se, kada telesno i umno invalidno dete, poput mog Siniše, dođe na svet, prilika za iskazivanje istinske ljudske prirode sama javi i pokaže, i to u vidu načina na koji drugi ljudi tretiraju to dete’.

Potom produži:
Siniša i njegov otac šetali su pored parka, gde su neki dečaci, koje je Siniša inače poznavao, na terenu igrali fudbal.

Siniša je upitao oca:
‘Šta misliš, tata, da li bi me pustili da igram sa njima?’

Sinisin otac je znao da većina dečaka ne bi želela da neko kao Siniša igra u njihovoj ekipi, ali je isto tako vrlo dobro znao koliko bi njegovom sinu značilo da mu dozvole da zaigra, i koliko bi mu to samo dalo toliko potrebni osećaj pripadnosti i samopouzdanja, uverenje da od društva biva prihvaćen uprkos svom invaliditetu.
Sinišin otac je prišao jednom od dečaka pored aut-linije i upitao (ne očekujući previše) da li bi i Siniša mogao da zaigra sa njima.

Momčić se u neverici okrenuo prema igralištu i rekao:
‘Znate šta, gospodine, mi gubimo sa 4 : 1, a bliži se i kraj drugog poluvremena. Pa, …, može da igra za našu ekipu, pokušaćemo da ga postavimo na poziciju levog beka’.

Siniša se malo namučio hodajući do ekipe, ali je sa širokim osmehom obukao dres svog tima.

Otac ga je ozaren gledao sa majušnom suzom u oku i osećajem narastajuće topline u grudima.
Dečaci su mogli jasno da vide i osete sreću ovog čoveka, ganutog oca koji radosno gleda kako njegov sin biva priman u njihov tim.

Pri kraju utakmice Sinišina ekipa je dala gol iz jedne brze kontre, ali je još uvek gubila sa dva gola razlike.

Siniša je pokrivao levu stranu polovine terena.

Iako nikakve akcije tuda nisu išle, on je očito bio u euforičnom raspoloženju jer je dobio priliku DA BUDE u igri, na travnatom tepihu; razvukao je osmeh od uva do uva, dok mu je otac mahao sa tribine.

U samoj završnici Sinišina ekipa je opet postigla gol, dakle, gubila je samo sa 4 : 3 !
Sada, sa jednim golom u minusu, smešila im se prilika za eventualno izjednačenje u zaustavnom vremenu od 5 minuta.

I zaista, dosudjen je penal za Sinišin tim i dečaci su stali da se pogadjaju ko će ga izvesti.

Pade ideja da puca Siniša, ali uz veliki rizik da izgube utakmicu !?
Na opšte iznenađenje - Siniši je ipak data lopta !
Svi su znali da je to bila nemoguća misija, jer Siniša nije ni umeo pravilno da šutira, a kamo li da pogodi okvir gola i da prevari golmana.

Ipak, kad je Siniša stao iza lopte, protivnički golman je, shvativši da Sinišina ekipa svesno reskira poraz radi tog jednog jedinstvenog trenutka u Sinišinom životu, odlučio da se baci u pogrešnu stranu kako bi lopta ipak ušla u mrežu.

Siniša je uzeo zalet, zamahnuo i … traljavo zakačio loptu, koja je polako krenula ka suprotnoj stativi.

Utakmica bi u ovom trenutku bila praktično rešena, jer je lopta bila spora i većina protivničkih igrača bi je mogla susti
Medjutim, i oni su se kretali sasvim lagano, pa svi gledaoci povikaše:
‘Siniša, Siniša, trči za njom, Siniša, trči, stigni je, stigni !!! Trči, trči, i ćušni je u mrežu !!!
Nikada pre u svom životu Siniša nije toliko brzo trčao, uspeo je, na jedvite jade, da stigne do nje pre nego što je završila u gol-autu.

Doteturao se i širom otvorenih očiju, zadihan, upitnog pogleda, zastao da vidi šta će dalje

Svi graknuše: ‘Šutni je, šutni je u gol !!!

Uhvativši dah, Siniša je vidno potresen, naprežući zadnje snage, kao u nekom delirijumu, magnovenju, nekako umirio loptu, zahvatio je unutrašnjom stranom stopala i … i smestio je u mrežu !!!

Muk, … , a onda provala … prasak - svi skočiše:

‘Siniša, Siniša, bravo, Siniša !!!’

Zajapurenom i preneraženom Siniši priskočiše svi saigrači, grleći ga, ljubeći ga i slaveći ga kao heroja koji je spasao svoj tim od poraza.

‘Tog dana …’, okončavajući svoju priču s drhtajem u glasu potreseni otac, dok su mu se suze kotrljale niz lice, ‘… dečaci obeju ekipa doneli su komadić prave ljubavi i humanosti u ovaj svet’.

Siniša nije preživeo do sledećeg leta.

Umro je još iste zime, nikada ne zaboravivši da je bio heroj, da je zbog toga njegov otac bio presrećan i pamteći kako je svog malog heroja dočekala oduševljena majka, grlivši ga plačući od sreće!

ponedjeljak, 01.09.2008.

Pročitah negdje, pa sam to poželjela podijeliti s vama...

Riječi mogu biti lijepe poput osmijeha, i ružne kao grijeh, mogu biti slatke kao dijete i gorke poput gorčine života bez voljene osobe, mogu biti tvrde kao čelik i nježne kao krila leptira, mogu biti ukusne i sočne i jako otrovne, mogu biti površne i plitke kao tanjur, a mogu biti i duboke kao more, ocean, mogu biti tople kao srce i hladne, isto kao srce.
Riječi su dar i poklon.

<	rujan, 2008					>
P	U	S	Č	P	S	N
1	2	3	4	5	6	7
8	9	10	11	12	13	14
15	16	17	18	19	20	21
22	23	24	25	26	27	28
29	30

Veljača 2010 (1)
Siječanj 2010 (1)
Prosinac 2009 (1)
Studeni 2009 (2)
Listopad 2009 (1)
Rujan 2009 (1)
Kolovoz 2009 (1)
Svibanj 2009 (2)
Travanj 2009 (2)
Ožujak 2009 (1)
Veljača 2009 (1)
Siječanj 2009 (1)
Prosinac 2008 (1)
Studeni 2008 (2)
Listopad 2008 (4)
Rujan 2008 (5)
Kolovoz 2008 (5)

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Od 06.10.'08., bilo vas je:


Free Hit Counters




Život je more - Balašević

Život je more, pučina crna
po kojoj tonu mnogi što brode.
Nije mi srce plašljiva srna,
ja se ne bojim velike vode.
Lome me vali, nose me struje,
oseka sreće, a tuge plima,
šiba me nebo bičem oluje, al' još se ne dam i još me ima.
U jutra rana plaše me senke minulih dana, sećanja mutna
kao u laži, kao u snu.
Ipak se borim, ipak se nadam,
sve manje letim, sve više padam,
i sve su jače ruke što me vuku dnu...





Odlazi cirkus - Balašević


Odlazi cirkus iz našeg malog grada
Širokim drumom što izlazi na most.
Odlazi cirkus i ja se pitam sada
Tko je domaćin, a tko je bio gost?

Nestaje cirkus u širokoj ravnici
U kišnoj noći za njim se srebri trag.
Odlazi fakir i artisti na žici
i tužni pajac što bio mi je drag.

Dal' je sve bilo samo fol?
Dal' je sve samo jeftin trik?
Il' sve te maske kriju bol
i neki sasvim drugi lik?

Pričat će deca o svetlima arene,
vežbat će krišom kod kuće neki štos.
Ali već sutra, čim prođe neko vreme
samo će retko pomišljati na to.

Ostat će okrugli trag na mestu šatre,
tu gde se hrvao sa tigrom hrabri grk.
I par plakata, na njima gutač vatre
kome će klinci već nacrtati brk.

Dal' je sve bilo samo fol?
Dal' je sve samo jeftin trik?
Il' sve te maske kriju bol
i neki sasvim drugi lik?

Laku noć dame i gospodo.
Eto, i ova predstava je završena.
Nadam se da ste uživali u njoj.
Bilo je zadovoljstvo glupirati se za vas sve ove godine.
Nadam se da ćemo se još videti u nekom drugom gradu,
na nekoj drugoj predstavi,
u nekom drugom cirkusu.

Odlazi cirkus iz našeg malog grada
širokim drumom što izlazi na most.
Odlazi cirkus i ja se pitam sada:
ko je domaćin a ko je bio gost?

Odlazi cirkus, za sve je bolje tako.
Mnogi su predstavu shvatili do sad.
Nove pajace će masa naći lako
jer drugi cirkus ce doći u naš grad.

Ma sve je bilo samo fol.
Sve je to samo jeftin trik.
I sve te maske kriju bol
i neki sasvim drugi lik.