Ruke

Zbog svega sto smo najlepše hteli

hocu uz mene noćas da kreneš.



Ma bili svetovi crni

il’ beli,

ma bili putevi hladni

il’ vreli,

nemoj da žališ ako sveneš.



Hoću da držiš moju ruku,

da se ne bojiš vetra

i mraka,

uspravna i kad kiše tuku,

jednako krhka,

jednako jaka.



Hoću uz mene da se sviješ,

korake moje da uhvatiš,

pa sa mnom bol

i smeh da piješ

i da ne želiš da se vratiš.



Da sa mnom

ispod crnog neba

pronađeš hleba komadić beli,

pronađeš sunca komadić vreli,

pronađeš života komadić zreli.



Ili umreš

ako mreti treba

zbog svega sto smo najlepše hteli.



Miroslav Antić