Drevni zapisi o Velikom Potopu

Uputivši se u Egipat, u gradu Saisu (delta Nila), helenski poeta i državnik Solon (otprilike 640.-560. g. pre ne.), pokušao je da navede tamošnje sveštenike na razgovor o drevnim vremenima, govoreći i rodoslovlju Deukaliona koji je preživeo potop. Tada mu je jedan veoma star sveštenik odgovorio, misleći na sve Helene: "Mladi ste svi, /.../, duše su vam mlade; jer u njima ne nosite nikakvo drevno verovanje, storeno na osnovu starih predanja, niti ikakvo znanje vremenom osedelo. A evo šta je tome uzrok: mnogobrojna su uništenja sustizala ljudski rod na najrazličitije načine i još će ga sustizati; v a t r o m i v o d o m ona najveća, a ona manja na bezbroj drugih načina." (Platon: 'Timaj', 22 b-c)

O pustošenjima Zemlje vatrom i vodom govori i judeohelenski filosof, Isusov savremenik, Filon Aleksandrijski u svome spisu 'O večnosti sveta': "Za uništenje zemaljskih stvari, ali ne svih ođednom, već uništenja velike množine, okrivljuju se dva glavna uzročnika: stravični udari v a t r e i v o d e. Kako nam je rečeno, oni u pohode dolaze naizmenično, u ciklusima koji broje mnogo godina. Kada je glavna sila /pustošenja/ požar, odozgo se sliva bujica nebeske vatre i širi se na mnoga mesta zahvatajući velika područja nastanjene zemlje." (Pogl. 146-147) - I u 'Tumačenju druge knjige Mojsijeve' nešto slično iznosi: "Neke /civilizacije/ su nestale u p o t o p u, dok su druge iščezle u p o ž a r u."(X, 53)

I drevna budistička knjiga Visudhi-Maga u poglavlju 'Svetski ciklusi' govori o velikim elementarnim pustošenjima: "Postoje tri razaranja: razaranje v o d o m, razaranje o g n j e m i razaranje vetrom."

Razog za velike kataklizmičke udare često se dovodi u vezu sa planetarnim konstelacijama. Tog mišljenja je bio npr. i Beros (III stoleće stare ere) iz Babilona, sveštenik Boga Marduka, koji je na grčkom jeziku napisao 'Babilonske priče' (BabylMniaka), sačuvane samo u fragmentima. Da planete, odnosno njihova konjukcija, dovodi do kataklizmičkih udara na Zemlji Beros "je u to toliko čvrsto uveren da je odredio datume opšteg p o ž a r a i p o t o p a. Beros tvrdi kako će sve na zemlji biti s p a l j e n o kada se zvezde, koje danas slede različite putanje, ponovo ujedine u znaku Raka i postave duž jedne linije, tako da se jednom crtom može proći kroz središta svih kugli. Do p o t o p a će doći kada se te planete nađu u konjukciji u znaku Jarca." (Lukije Anej Seneka: Naturales quaestiones)

Drugi narodi i mislioci velike katastrofe nisu videli u astronomskim uplivima (konjukcijama planeta, udarima asteroida, prolascima kometa, ...) već u Božijem Gnevu i Božijoj Osveti zbog ljudske iskvarenosti. Tako znameniti aleksandrijski bogoslov Origen (otprilike 185.-254. g. ne.) u svom delu 'Protiv Kelsa', platonskog filosofa koji je oštro napao hrišćanstvo u svojoj 'Istinitoj reči', iznosi: "Mi ni poplave ni požare ne pripisujemo ciklusima i planetarnim periodima; smatramo da do njih dovodi opšta prevlast zla, koje uništavaju v o d a ili v a t r a." (IV, 12)

I u Muhammedovom Al-Qur’an-u zatiranja mnogih naroda i naseobina se predstavljaju kao Božiji bič: "Oni /nevernici/ ne znaju koliko smo mi naroda prije njih uništili, kojima smo na zemlju mogućnosti davali kakve vama nismo dali i kojima smo kišu obilatu slali i učinili da reke pored njih teku, pa smo ih, zbog grehova njihovih, uništavali, i druga pokolenja, posle njih, stvarali." (Sura VI, 6)

Drevni izveštaji ponikli širom zemljine kugle govore o velikom potopu (grč.: kataklysmos); drugi pak o velikom požaru (ekryrosis). Ono što se "pripoveda kao mit" ('Timaj', 22 c) i legenda, često u sebi ima i puno istinske povesti (cp.: 26 e) - Tako Platon u svojim 'Zakonima' kroz lik Atinjanina pita: "Mislite li da se u starim pričama krije neka istina?" (Knjiga III, 667 A)

Uništenje mnogih civilizacija i naroda u velikim katastrofama, učinilo je da tragovi o tim pustošenjima ne budu tako duboki. Tako Filon zapaža: "Zbog neprestanih ponavljanja razornih pohoda v o d e i v a t r e, prethodne generacije nisu potonjima prenele sećanja na stvarni poredak i sled događaja." ('Mojsije', 2) - Platon iznosi za poslepotopno vreme "da su ljudi bili već gotovo sasvim zaboravili ono uništenje." ('Zakoni' III, 682 C) - Od velikih katastrofa koje su potresle Zemlju, ljudski rod je sačuvao tek sećanje o zadnjem Potopu. Mnoštvo izveštaja o Potopu ukazuju da on nije bio neka lokalna poplava, kako se često hoće predstaviti, već planetarna katastrofa. Pogledamo li neke potopne izveštaje, npr. Nojev potop, Deukalionov potop, Utnapištimov, Ksizutarov,... nalaze se mnoge narativno-ukazne sličnosti među njima. To delom ukazuje i na preuzimanje tuđih pripovesti: međutim kada o Potopu govore predaje naroda različitih kultura, često međusobno razdvojenih, to nam jasno ukazuje na događaj koji je imao planetarni izraz.

Nojev potop

Za izveštaje o Nojevom (Noahovom) potopu nedovoljno upućeni opservatori ljudske prošlosti obično misle da on predstavlja preuzete legende koje govore o nekakvom intezivnijem izlivanju Eufrata, izlivanju koje je ostavilo snažan utisak na pustinjske beduine. Govoreći o znacima poslednjeg vremena i Svoga Dolaska u Slavi, Gospod Ljubavi pored ostalog ukazuje: "Kao dani Nojevi, tako će biti Dolazak Sina Čovečijeg. Jer kao što su u dane pred P o t o p o m jeli i pili, ženili se i udavali, do dana kada Noje uđe u Kovčeg, i nisu znali dok ne dođe p o t o p i sve odnese, tako će biti i dolazak Sina Čovečijeg." ('Matej', 24:37-39) - Vidimo da i Gospod Isus Hristos ovim ukazom priznaje veliki Nojev potop; no to ne znači da On potvrđuje i istinitost svega onog što je u vezi Nojevog potopa zapisano u redigovanoj 'Knjizi Postanka'. - I u 'Drugoj Petrovoj poslanici', koja takođe ima tragove redakcije, potvrđuje se istinitost Potopa koji je preživeo Noje sa svojom porodicom: "... Kad Bog nije poštedeo anđele /nadglednike/ koji su zgrešili, nego ih baci u mračne jaruge Tartara i predade ih da se čuvaju za Sud, i stari svet nije poštedeo, nego - kad navede p o t o p na bezbožnički svet - sačuva Noja, propovednika pravednosti, kao osmoga uz sedmoro njih, ..." (2:4-5, videti i: 3:5-6; te: 'Hebrejima', 11:7)

Po zapovesti Božijoj da napune zemlju ('Postanak', 1:28) ljudski rod je se počeo razmnožavati i širiti. Ne odolevši lepoti kćeri čovečijih i nebeski posmatrači, nadglednici nad čovečanstvom, pomešali su se sa čovekom, čime je nastao gorostasni ljudski rod, Nefili. Videvši pokvarenost koja je zavladala, Gospod odlučuje da skrati čoveku životni vek na nekih 120 godina (6:4). Neverni Nebeski stražari ljudima donose mnoga pogubna znanja. Pošto je zažalio što je sazdao čoveka, Gospod odlučuje da ljudski rod potonuo u izopačenosti izbriše sa lica zemlje, a u životu jedino da ostavi posvećenika Noja, koji je u Pravednosti hodio, i njegovu porodicu: ženu mu, tri sina (Šema, Hama i Jafeta), te njihove tri žene. Bog se obraća pravedniku Noji: "Odlučio sam da bude kraj svim bićima jer se zemlja napunila opačinom; i, evo, uništiću ih zajedno sa zemljom. Napravi sebi korablju od smolastoga drveta; korablju načini s prekletima i obloži je iznutra i izvana paklinom. A pravit ćeš je ovako: neka korablja bude trista lakata u dužinu, pedeset u širinu, a trideset lakata u visinu. Na korablji načini otvor za svetlo, završi ga jedan lakat od vrha. Vrata na korablji načini sa strane; neka ima donji, srednji i gornji sprat. Ja ću, evo, pustiti p o t o p - vode na zemlju - da izgine svako biće pod nebom, sve u čemu ima dah života: sve na zemlji mora poginuti. A s tobom ću učiniti Savez; ti ćeš ući u korablju - ti i s tobom tvoji sinovi, tvoja žena i žene tvojih sinova. A od svega što je živo - od svih bića - uvedi u korablju od svakoga po dvoje da s tobom preživi, i neka budu muško i žensko. Od ptica prema njihovim vrstama, od životinja prema njihovim vrstama i od svih stvorova što po tlu puze prema njihovim vrstama: po dvoje od svega neka uđe k tebi da preživi. Sa sobom uzmi svega za jelo pa čuvaj da bude hrane tebi i njima." ('Postanak', 6:13-21)

Kada je sagradio korablju (arku), onako kako mu je Gospod naložio, Noje dobija nova uputstva: "Uđi ti i sva tvoja obitelj u korablju, jer sam uvidio da si ti jedini preda Mnom pravedan u ovom vremenu. Uzmi sa sobom od svih čistih životinja po sedam parova: mužjaka i njegovu ženku. Isto tako od ptica nebeskih po sedam parova - mužjaka i ženku - da im se seme sačuva na zemlji. Jer ću do sedam dana pustiti dažd po zemlji četrdeset dana i četrdeset noći te ću istrijebiti s lica zemlje svako živo biće što sam ga načinio." (7:1-4) - U tako, u korablju ulaze izabrani primerci 'čistih' i 'nečistih' životinja i ptica, te Nojeva obitelj; Sedmoga dana zapljuštale su potopne vode.

Potop je došao kada je Noju bilo 600 godina, i to sedamnaestog dana drugog meseca u godini: "I udari dažd na zemlju da pljušti četrdeset dana i četrdeset noći. /.../ Pljusak je na zemlju padao četrdeset dana; vode sveudilj rasle i korablju nosile: digla se visoko iznad zemlje. Vode su nad zemljom bujale i visoko rasle, a korablja plovila površinom. Vode su sve silnije navaljivale i rasle nad zemljom, tako te prekriše sva najviša brda pod nebom. Petnaest lakata dizale se vode povrh potonulih brda. Izgiboše sva bića što se po zemlji kreću: ptice, stoka, zvijeri, svi gmizavci i svi ljudi. Sve što u svojim nosnicama imaše dah života - sve što bejaše na kopnu - izgibe. Istrijebi se svako biće s površja zemaljskog: čovek, životinje, gmizavci i ptice nebeske, sve se izbrisa sa zemlje. Samo Noje ostade i oni što bejahu s njim u korablji." (7:12.17-23) - Vode povrh potonulih brda zadržale su se tokom 150 dana. Nakon toga, pošto su se zatvorile ustave nebeske i izvori bezdanski, kiša je prestala padati, a potopne vode su jenjavale. Sedamnaestoga dana u sedmome mesecu arka je se zaustavila na brdima Ararata. "Vode su neprestano opadale do desetog mjeseca, a prvoga dana desetog mjeseca pokažu se brdski vrhunci. Kad je izminulo četrdeset dana, Noje otvori prozor što ga je načinio na korablji; ispusti gavrana, a gavran svejednako odletaše i doletaše dok se vode sa zemlje nisu isušile. Zatim ispusti golubicu da vidi je li voda nestala sa zemlje. Ali golubica ne nađe uporišta nogama te se vrati k njemu u korablju, jer voda još pokrivaše svu površinu; on pruži ruku, uhvati golubicu te je unese k sebi u korablju. Počeka još sedam dana pa opet pusti golubicu iz korablje. Prema večeri golubica se vrati k njemu, i gle: u kljunu joj svež maslinov list; tako je Noje doznao da su opale vode sa zemlje. Još počeka sedam dana pa opet pusti golubicu: više mu se nije vratila. Šest stotina prve godine Nojna života, prvoga mjeseca, prvog dana u mjesecu uzmakoše vode sa zemlje. Noje skine pokrov s korablje i pogleda: površina okopnela. A drugoga meseca, sedamnaestog dana u mesecu, zemlja bejaše suha." (8:5-12)

Dakle, kada su prvoga dana u prvom mesecu vode uzmakle sa zemlje, Noje je skinuo pokrov sa korablje i ugledao okopnelu površinu. Sedamnaestoga dana drugoga meseca zemlja je već bila potpuno suva. Gospod zapoveda potom Noji da izađe iz arke sa svim stvorenjima u njoj, te da ih pusti da plode i na zemlji množe.

Dalje, u 'Knjizi Postanka' možemo pročitati kako Noje, izašavši iz arke, prinosi Bogu žrtvu paljenicu od "svih čistih životinja i od svih čistih ptica" (8:20), a Bog se zavetuje da nikada više neće uništiti sva živa stvorenja. Posle Potopa, Bog, navodno Noju određuje da pored zelenja, koje je na početku odredio (1:29) sme jesti i sve 'čiste' životinje, izuzev mesa u kojem je još krvi. I na kraju On sklapa Savez sa Nojem, njegovom porodicom, njegovim potomstvom, i sa svim živim stvorenjima da "nikada više potopne vode neće uništiti živa bića, niti će ikad više potop zemlju opustošiti." (9:11) A kao znak Saveza sa Svojim stvorenjima, i zalog vernosti, Bog u oblake stavlja dugin luk (9:12)

U celom ovom opisu susreću se mnoge kontradiktornosti i determinističke nesuvislosti, nastale i korišćenjem različitih predaja. Čitalac ostaje zbunjen da li je Noje po jedan ili po sedam parova od svih životinja uneo u arku. I ako ih je 'spasio' u arku, zašto ih posle potopa žrtveno prinosi, kada su te životinje bile potrebne da napune zemlju? Pošto se pominju 'čiste' i 'nečiste' životinje, a ta podela je mnogo posle Noja ustanovljena, jasno je da je mnogo posle Mojsija ova pripovest iskrojena, odnosno obojena bajkovitim detaljima.

Dalje, teško je i zamisliti da je Noje i po jedan par od svih životinja, gmizavaca i ptica, i to sa svih krajeva sveta, uneo u arku, jer ih jednostavno nije bilo moguće smestiti i obezbediti njihovo održavanje i hranjenje tokom 150 dana. Dalje, pojedinih vrsta životinja nema dve, tri ili sedam, već mnogo, mnogo više. Osim toga, spasavanje mnogih ptica se svakako pokazuje izlišnim, ... I da su potopne vode pokrile kavkaski Ararat, postoje mnoge višlje planine na kojima su mogle i bez spasavanja preživeti mnoge ptice i životinje, kao i ljudi. Da nije bilo područja koje vode nisu zahvatile, ne bi ni biljni svet mogao da opstane i da se proširi, jer bi većina biljaka tokom pet meseci pod vodom jednostavno istrunula.

U 'Knjizi Brojeva' (13:33) pominje se Anakovo gorostasno potomstvo; kako su oni mogli preživeti Potop ako se nisu našli u arci?

Dalje, teško je pretpostaviti da je Noje sam sa svojim sinovima za relativno kratko vreme mogao izgraditi masivnu drvenu lađu sa oplatom koja je bila dugačka nekih 140 metara, široka 24 metara i 12 metara visoka, te podeljena na tri sprata. Tako masivna lađa teško da bi mogla izdržati velike vodene talase i udare vetra (cp.: 'Postanak', 8:1)

Posebno delikatno pitanje je odakle bi došle tolike vode da mogu potopiti čitav svet, i najveća brda, i gde bi se potom povukle? Pisac ove pripovesti nalazi ishodište potopne vode u zemaljskim bezdanima i u nebeskoj kiši. Pojedini kruti tumači Biblije pretpostavljaju da se u orbiti iznad Zemlje nalazila kupola debelog sloja vode; no pod silom gravitacije takav impozantan 'sloj vode' dakako ne bi mogao da opstane. Ukoliko bi se kruto tumačio stavak 1:7 ("Bog načini svod, i vode pod svodom odeli od voda nad svodom."), onda bi se takva vodena kupola i mogla 'zamisliti'. No 'nebeske vode', kao i u patmoskoj 'Apokalipsi', i ovde u 'Postanku' imaju simboličke konotacije.

Grubo tumačenje ovog legendarnog izveštaja o potopu navodi i na zaključak da pre Potopa duga navodno nije postojala. No refrakcija kao optički fenomen potreban za dugu se dešava kada bela svetlost prolazi kroz neku tvar koja ima drugačiji refleksioni indeks (npr. kapljica vode u vodopadu, kristal), pa je tako nezamislivo da kiše i duge nije bilo pre potopa. Osim toga Sam Bog Noji najavljuje da će pustiti kišu da daždi tokom 40 dana i 40 noći (7:4), što navodi na zaključak da je Noje itekako poznavao šta je to kiša. Ako je Bog ljudima u početku odredio bilje za hranu, za rašćenje bilja itekako je kiša trebala (konsul.: 2:5-6).

Da se zapaziti da ljudi, kojima se drastično skraćuje životni vek, tek posle Potopa upoznavaju godišnja doba (8:22), što hoće reći da je pre Kataklizme na Zemlji vladala ujednačena klima. Ali za ujednačenu klimu Zemlja treba imati veću nagnutost svoje ose u odnosu na ekliptiku, obilaznu ravan. I taj determinizam navodi na zaključak da je Potop izazvalo nešto što je povuklo rapidniju promenu zemljine ose. Ali promena nije išla iz ujednačene u četvorodelnu godišnju klimu, već je se verovatno nešto drugo desilo: Iz ledenog doba, u kome je Zemljina osa bila gotovo normalna na ekliptiku, došlo je u toku Kataklizme do nagnutosti Zemlje koju danas poznajemo.

O velikom Potopu koji je prežive pravednik, posvećenik Noje govori i apokrifna 'Enohova knjiga' koja je u dobu Makabejaca pretrpela pozamašnu redakciju. Tako Anđeo Mira ukazuje Enohu, koji je živeo pre Potopa, za nebesku kaznu koja će snaći neverne nebeske posmatrače koji su se pomešali sa ljudskim rodom: "U te će dane Gospodar duhova izvršiti kaznu, i otvoriće se posude s vodom koje su na nebesima, i izvori koji su pod nebesima i pod zemljom. Pomešaće se sve vode koje su nad nebom i ispod neba. Voda koja je iznad nebesa biće delovanje. Voda koja je pod zemljom biće primanje, i svi koji žive na zemlji biće uništeni, kao i oni koji prebivaju pod nebeskim visinama. Tako će razumeti nepravdu koju počiniše na zemlji, i tako će nestati." (I, 53, 7-11)

No, kada zatire žitelje zemlje, u Gospodara duhova se javlja žalost što je tako postupio: "Uzalud sam uništio sve žitelje zemlje." (54:1)

Enoh, upućen u nebeske tajne, sišavši iz nebeskih visina, prenosi sinu Metušalahu, začuđenom neobičnim detetom koje mu je se rodilo od Lakeha, šta očekuje svet: "Gospod će na zemlju doneti novost. To sam objasnio i doznao u viđenju. Kazao sam ti da su u naraštaju moga oca, Jareda, nebesnici zamenili reč Gospodnju. Počinili su zločine, odbacili svoj rang i pomešali se sa ženama. S njima su zgrešili, njima se oženili i začeli decu. Čitavu će zemlju, stoga, snaći veliko uništenje. U jednoj će je godini zadesiti P o t o p i sveopšte uništenje. To dete koje ti je rođeno preživeće, a s njime će biti spašena njegova tri sina. Kad svi ljudi izginu, on će biti spašen. Njegovi će potomci začeti divove, ne duhovne, nego telesne. Zemlju će snaći velika kazna i biće očišćena od svake opačine. Reci, stoga, svome sinu, Lameku, da je onaj koji je rođen doista njegovo dete. Neka ga nazove Noje /'uteha'/, jer, on će preživeti. On i njegova deca biće spašeni od opačina koje će se proširiti svetom, od svakog greha i nepravde, koji će za njegova života na zemlji biti uništeni." (I, 105: 13-16) - Po 'Enohovoj knjizi' najveće zlo na Zemlji je došlo kada su se nemarni nebeski stražari, kojima je dato da vladaju nad putevima zemlje, pomešali sa ljudima i preneli čoveku mnoga pogubna znanja (poput vračanja i ratovanja), ona koja su ljude naveli na mnoga zla.

O Nojevom Potopu govore i dva kraća apokrifna teksta izvedena iz narodnog predanja i redigovane 'Knjige Postanka'. Susreću se pod naslovima 'Potop' i 'O Potopu'. Po ovome drugome apokrifu Noje na Araritskim gorama (severno od jezera Van) počinje da gradi arku. Đavo zavodi i nagovara Nojevu ženu da sazna kuda to on jutrom odlazi. Ona to odbija najpre, jer kao ženi nije na njoj bilo da postavlja takva pitanja, a onda pristaje da to učini pošto Noja po nagovoru opije napitkom od čudesne trave pored reke. Opijen Noje iznosi ženi da odlazi u gradnju arke, za koju ga je Gospod preko anđela pozvao, ukazavši mu da Bog hoće potopiti svet spašavajući samo njegovu porodicu. Saznavši od Nojeve žene šta Noje radi, đavo mu razbija arku. Noje je plakao 40 dana ožalošćen. Tada mu se javlja anđeo i poziva ga da od kedrovog drveta gradi korablju. Poslušavši ga, Noje 30 godina provodi u gradnji korablje.

No kada siu svi predviđeni ušli u korablju, Nojina žena pod đavolovim uticajem odbija da uđe. Noje, da bi je spasio, dopušta da sa njom i đavo uđe u arku. Ušavši u arku, đavo je se pretvorio u miša i počeo je da glođe drvenu građu arke, ne bi li je probio. Primetivši to, Noje poziva ljutu zver, koja je kihnula, ispustila plameni dah, i udavila miša, odnosno đavola. Daljna naracija ove apokrifne bajkovite priče uveliko sliči onoj prezentovanoj u Bibliji.

U svome ‘Onomastikonu’, azbučnom pregledu biblijske topografije, historik Eusebije se osvrće i na jermensku planinu Ararat (111), te pominje svedočanje drugih autora o Nojevoj korablji i njenom zadržavanju na Araratu, gde su joj se ostaci zadržali.

Nedaleko od kavkaske planine Ararat, u večnom ledu, koji se veoma retko, tek nekad leti, delimično otapa, neki putnici su imali priliku da vide deo drvene korablje. Za vreme Prvog svetskog rata Korablju su navodno opazili i ruski piloti. Bez obzira na ratne prilike, car Nikolaj Drugi poslao je ekspediciju od 150 ljudi koja je stigla do Korablje, napravila detaljan opis i sve fotografisala. Unutar Korablje bilo je pronađeno mnoštvo pregrada, veliki zidovi od brvana i tanki od gvozdenog pruća - očigledno, sve to je služilo za držanje životinja. Pronađen je bio čak i žrtvenik od kamenja. Deo Korablje su upotrebili radi izgradnje koliba u kojima su boravili. Rezultate ovih istraživanja su uništili boljševici, koji su već bili uzeli vlast u trenutku kada se ekspedicija vratila. Kasnije su istraživanja u toj oblasti bila veoma otežana, pošto je ta teritorija, otrgnuta od Ruske Imperije, postala pogranična između SSSR, Turske i Irana. Od tada su činjeni različiti pokušaji potrage za Korabljom, ali, zahvaljujući svim otežavajućim okolnostima nisu dali očekivane rezultate.

Da se pretpostaviti da su Korablja, odnosno najveći deo nje, lednici zahvatili i odneli, čemu je pogodovalo i uzdizanje ovog planinskog masiva.

Utnapištimov potop

Na jedanaestoj ploči, odnosno u jedanaestom pevanju sumersko-akadskog epa (nastalom na akadskom jeziku između 23 i 21 stoleća stare ere) o uručkom kralju i heroju Gilgamešu, izbavitelj ljudskog roda, akadski Noje - Utnapištim (tačnije: Ut-ta napišta/i = 'On nađe život'), koji je preživeo veliki potop sa svojom ženom i kormilarom, opisuje Gilgamešu potop koji su po savetu razvratne boginje Ištar, poslali bogovi predvođeni nebeskim bogom Anuom i junakom-savetnikom En-lilom. No Utnapištima o nameri bogova da pošalju potop na Šuruppak, koji je najpre bio naklonjen bogovima, obaveštava u snu Ea, bog dubina slatkih voda.

Svoju priču Gilgamešu kako je u skupštinu bogova primljen Utnapištim počinje izveštajem kako je obavešten o pretećoj nevolji koja je se nadvila nad njegovim gradom i rodom:

"Ja ću ti, Golgamešu, odluku tajnu otkriti
i tajnu bogova tebi ću reći ja.
Šuruppak, grad, što ga poznaješ ti,
što na obali Eufrata leži -
to, drevni je grad, bozi su naklonjeni njemu.
Bogove da v e l i k p o š a l j u p o t o p njihovo navede srce.
Stanu se savetovat otac im Anu, En-lil, junak, savetnik njihov Ennugi.
Ninigiku-Ea s njima se kleo,
Al' kolibi /mojoj/ njihovu odluku kaza:
'Kolibo kolibo! Zidu, zidu!
Slušaj kolibo! Zapamti, zidu!
Žitelju Šuruppaka, sine Ubar-Tutu,
prenesi kuću, s a g r a d i b a r k u,
obilje prezri, za život brini,
bogastvo prezri, spasavaj dušu!
U barku svoju s m e s t i s v e ž i v o.
Ta barka koju ćeš ti sagraditi,
da oblikom četvorouglasta bude,
da bude iste širina k'o i dužina,
kao Okean, krovom je pokrij!' -
Ja shvatih i kazujem vladaru, Eai:
'Tu reč, vladaru. što meni reče je ti,
slušat dužnost je moja, sve ću ispunit tako.
Što li da kažem gradu - narodu i starešinama?' -
Ea otvori usta, besediti stanem
meni, svojemu sluzi, on zbori:
'Ti pak ovu im prozbori reč:
- Ja znam, En-lil da mene mrzi -
ja neću u vašem živeti gradu,
od grude En-lila korak okrećem ja.
Put Okeana idem, vladaru Eai!
Na vas pak k i š u o b i l n u p u s t i ć e o n,
tajnu ptica znaćete vi, sklonište riba,
svuda na zemlji biće bogata žetva,
jutrom će kao iz kabla, lit, a noću
rodnu kišu očima vi ćete gledati.'"
(XI, 9-47)

Utnapištim dalje pripoveda kako je žitelje Šuruppaka izvestio o vodenoj pretnji koja je se nadvila nad njima, i o tome kako je preduzeo korake da sagradi barku:

"Tek što zarudi zora, na poziv moj sav se okupi kraj.
[.......]
Svim ljudima nalog sam dao -
kuće sklanjaju, ograde ruše.
Deca raznose smolu,
snažni u korpama opremu nose.
Za pet dana i noći ja lađu osnovah:
tri desetine trga, visina palube sto dvadeset lakata broji,
po sto dvadeset lakata krajevi njezina vrha.
Ja obod postavih, ja izgled smislih,
ja šest paluba u barku stavih,
na sedam delova njima razdelih je ja,
njezino dno na devet pregrada pregradih,
u njeno dno jarbole zabih,
odabrah kormilo ja, opremom opremih njega.
Tri mere voska u peći istopih,
tri mere smole ja u nju ulih,
tri mere nosači dovuku ulja:
osim mere ulja, što na mazanje ode,
dvije mere ulja kormilar spremi.
Za žitelje grada bikova naklah ja,
klao sam ovce svakodnevno ja,
jagodâ sokom, uljem, pivom, vinom, crvenim i belim
narod pojih, k'o rečnom vodom,
i prirediše gozbu, kao u vreme novogodišnjih praznika.
Ja miomiris otkrih, moje ruke nalazah.
Barka gotova bi u času zalaska Sunca.
Vući stadosmo nju - teška nam bi,
ozgo i ozdo kolenima podupresmo nju,
dve trećine zaroni u vodu ona."
(XI, 48-49.52-79)

Utnapištim potom ukazuje kako je barku opremio i kako ju je, ukrcavši u nju svoju porodicu i svoj rod, zasmolio:

"Natovarih je svim, što imah ja,
natovarih je svim, srebrom što imah ga ja,
natovarih je svim, zlatom što imah ga ja,
natovarih je s v i m, s t v o r o v i m a ž i v i m što imah ih ja,
ukrcah u barku porodicu svu i rod moj,
stoku i z v e r i s t e p e, majstore ukrcah sve.
Vreme mi odredi Šamaš:
'Jutrom će kao iz kabla lit, a noću
rodnu kišu očima ti ćeš gledati -
u barku stupi, vrata zasmoli njoj.' -
Dođe odsudan čas:
jutrom je kao iz kabla lilo, a noću
rodnu kišu očima gledah ja.
ja lice nepogode videh -
strašno gledati nepogodu bi.
Ja se na korablju popeh, vrata zasmolih njoj -
jer mi zasmoli barku lađaru Puzur-Amurri
ja dvorac dah bogastvo s njim."
(XI, 80-95)

Na lađu i zemlju Šuruppaka svoje strele usmeruju bogovi nepogoda; potopni vetar besni šest dana i sedam noći:

"Tek što zarudi zora,
na sred nebesa crni se pojavi oblak.
Addu usred oblaka grmi,
Šullat i Haniš pred njime idu,
brdom i dolom, glasonoše idu.
Nergal jarbole čupa,
Ninurta hita, probiti nasip,
Anunnaki podigli baklje,
da njihovom vatrom svu zemlju spale.
Iza Addu nebo kameno pota, što svetlo bi - u tamu se pretvori,
sva zemlja k'o pehar se razbi.
Prvoga dana Južni besneše vetar,
doleti hitro, planine plavi,
slično ratniku ljude je stiz'o.
Jedan ne vidi drugog.
Ni s neba se ne vide ljudi.
Bogove od potopa uhvati strah.
Oni se podignu na nebo Anua odu,
k'o psi se šćućure, telom se ispruže.
Ištar viče, k'o da je porođaj muči,
gospođa bogova, čiji je divan glas:
'Neka se ovaj dan pretvori u prah,
jer u savetu bogova ja se za zlo odlučih.
Kako u savetu bogova ja se za zlo odlučih,
na propast stvorenja mojih objavih rat?
Zar za to rađam ja sama ljude,
da kao riblji porod, ispunjuju more?' -
Bogovi Anunnaki sa njome plaču,
bozi se smire, očiju suznih,
jedan se uz drugog tiska, usne suve su njima.
Šest dana i sedam noći, besneše vetar,
oluja potopom prekriva zemlju.
Kad sedmi osvanu dan
oluja i, potop prestanu s ratom,
oni što se borahu dolično vojsci.
Smiri se more, utihnu vihor - popusti potop."
(XI, 96-131)

Pošto je popustio potop, Utnapištim otvara okno korablje i vidi da je se zaustavio uz goru Nisir (koja se nalazi na zapadu iranskog lanca planina):

"Otvorih okno - svetlost mi na lice pade,
pogledah na more - postade tiho.
I sve se ljudstvo u glinu doista pretvori!
Nasta ravnica, kao krov, ravna.
Nakolena padoh, sedoh i plačem,
niz lice moje poteknu suze.
Stadoh motriti kopno na širokom moru –
na dvanaest konaka otok se diže.
Uz goru Nisir pristade barka.
Gora Nisir ustavi barku, ljuljat se ne da njoj.
Jedan dan, dva dana gora Nisir korablju drži, ljuljat se ne dâ njoj.
Tri dana, četri dana gora Nisir korablju drži, ljuljat se ne dâ njoj.
Pet i šest dana gora Nisir korablju drži, ljuljat se ne dâ njoj."
(XI, 135-144)

Sedmog dana zadržavanja uz potopljeni Nisir Utnapištip počinje da pušta ptice sa korablje, da bi proverio da li će one naći kopno, odnosno da li se vode povlače:

"Kad sedmi osvanu dan
Iznesoh goluba i pustih ga ja;
odletevši, golub se vrati:
ne nađe mesta za stajanje, doleti natrag.
Iznesoh lastu i pustih je ja;
odletevši, lasta se vrati:
ne nađe mesta, doleti natrag.
Izneso gavrana i pustih ga ja;
odletevši gavran, vide kako se povlači voda,
natrag ne dođe; grakće, jede i izmet baca."
(XI, 145-154)

Izašavši najzad iz korablje Utnapištim bogovima prinosi miomirisnu žrtvu:

"Izađoh, na četri strane žrtvu prinesoh,
na vrhu gore žrtvu-paljenicu prinesoh:
sedam i sedam kandila postavih,
u njihove pehare ja mirte, trske i kedra stavih.
Bogovi osete miris,
bogovi osete opojni miris,
bogovi k'o muve se, okupe okolo žrtve.
Kad Majka bogova stiže,
ogrlicu veliku uze,
što Anu je sazda na radost njoj:
'O bozi! Na mojem je vratu lazurni kamen -
kao što njega zbilja zaboravit neću,
tako ću ovih se dana doista sećat,
i na veke vekova ja ih zaboravit neću!
Nek' bozi svi na žrtvu dođu,
En-lil toj žrtvi nek' se ne primiče,
jer on, ne razmisliv', pošalje p o t o p,
i mojim ljudima dosudi p o t o p!' -
En-lil samo što je banuo tamo,
ugleda barku, En-lil se rasrdi,
na bogove Iggite /= bogove neba/ jarošću se ispuni:
'Koje to biće izbegnu propast?
Ni jedan čovek ne sme preživeti!' -
Ninurta otvori usta besedit stane
njemu, En-lilu, junaku zbori:
'Ko, ako ne Ea postupa mudro,
i Eva svako poznaje delo!' -
Ea otvori usta, besediti stane,
njemu, En-lilu, junaku zbori:
'Ti -junak si, među bozima mudrac!
Kak, ne razmisliv', izazva potop?
Na grešnog greh navali ti,
na krivca krivnju navali ti -
pazi, da ne pogine, svladaj se, da ne propadne!
Umesto što potop posla,
bilo bi bolje da lava posla, ljude da proredi!
Umesto što potop posla,
bolje bi bilo vuka da posla, ljude da proredi!
Umesto što potop posla, bolje bi bilo da dođe glad, i zemlju satre!
Umesto što potop posla,
bilo bi bolje da pomor nasta, i ljude smakne!
Ja ne izdah tajne bogova silnih -
premudrom ja poslah san, i tajne bogova saznade on.
A sada njemu ti savet daj!"
(XI, 155-188 – prevod: Marko Višić)

Dalje, Utnapištim pripoveda kako ga je bog junak En-lil, stupivši u barku iz nje izveo, te ga zajedno sa ženom blagoslovio, i uveo ga u stalež bogova.

Vidimo da Nojev i Utnapištimov potop u mnogo čemu imaju narativno-fabularne sličnosti. I Utnapištimu je javljeno da dolaze potopne kiše, i on gradi korablju, i on u nju unosi mnoge životinje, i on ispušta ptice sa lađe, i on se uz planinski venac zaustavlja, i on izašavši iz korablje prinosi žrtvu...

Pri arheološkom iskopavanju sumerskog grada Ura, koje je vršila englesko-sovjetska ekspedicija 1928. godine, na čijem čelu je bio Leonard Woolley, dvanaest metara ispod pronađene kraljevske grobnice (koja potiče iz vremena oko 3.500 god. stare ere), naišlo je se na debeo sloj (2,5-3 metra) naplavine od čiste ilovače, koja je se mogla obrazovati samo vodenim zaplavljivanjem, koje bi obuhvatilo široko prostranstvo Mesopotamije.

Na jednoj desetostranoj prizmi (koja se čuva u Britanskom muzeju) može se pročitati izjava asirskog cara Asurbanipalija (668.-621. g. se.), koji je osnovao impozantnu biblioteku u Ninivi sakupivši i prepisavši preko izaslanika mnoge ploče: "Čitao sam prekrasne glinene ploče Sumerana i opskurne akadske črčkarije, koje nisu umetnost. Uživao sam u čitanju natpisa na kamenu iz vremena pre p o t o p a."


Ziusudrin/Ksizutarov potop

Pored epa 'O Gilgamešu' o velikom Potopu govori i sumerska 'Poema o Potopu'. Početak i kraj poeme nažalost nisu sačuvani, odnosno nađeni; no ona se može rekonstruisati po svojoj bolje poznatoj babilonskoj verziji. U ovoj poemi govori se o tome kako skupština bogova, i pored protivljenja nekih, odlučuje da bude uništeno celo čovečanstvo. Ziusudra, vladar Šuruppaka, od Boga En-kija biva obavešten o toj nameri. Govori se o potopnom pljusku koji je trajao sedam dana i sedam noći, da je i same bogove uplašio. kada je se pojavio i osvetlio zemlju bog Utu, Ziusudra je pred njim prineo žrtvu od volova i ovaca. Na kraju Ziusudra, zajedno sa ženom, biva uzdignut u bogove. Ovo mitsko i poetsko viđenje Potopa, sačuvano je i kod babilonskog historika Berosa, gde sumerski Ziusudra ('On nađe život dugih dana'), babilonski Kasisatr, nosi ime Ksizutar (Ksisutros), a bog koji ga obaveštava o potopnoj opasnosti je Kronos.

Četvrto poglavlje poeme 'O Potopu' (u ruskom prevodu: V. K. Afanasevoj):

 8C@5 1>30 [...] AB5=0 [...]
8CAC4@0, C :@0O 2AB02, A;KH8B [...]
“@09 AB5=:8 A;520, =C-:0, ?>A;CH09!
@09 AB5=:8, A:06C B515 A;>2>, ?@8<8 <>5 A;>2>!
C4L 2=8<0B5;5= : <>8< =0AB02;5=LO  > B > ? ?@>=5A5BAO =04> 2A5< <8@><,
01K A525G5AB20 C=8GB>68BL.
:>=G0B5;L=>5 @5H5=L5, A;>2> 1>6L53> A>1@0=8O [...]
5H5=85, @5G5==>5 =><, -=;8;5<, 8=EC@A03,
&0@AB25==>ABL, 55 ?@5@K20=85 [...]”

[Nedostaje oko 40 redaka teksta.]

A5 7;>1=K5 1C@8, 2A5 C@030=K, 2A5 >=8 A>1@0;8AL 2<5AB5.
 > B > ? A28@5?AB2C5B =04> 2A5< <8@><.
!5G59.
>340 ? > B > ? >B1CH520; =04 !B@0=>N,
;>1=K9 25B5@ 2KA>:>9 2>;=>N
BH2K@O; >3@><=>5 AC4=>,
!>;=F5 27>H;>, >A25B8;> =51> 8 75<;N,
8CAC4@0 2 >3@><=>< A2>5< : > @ 0 1 ; 5 >B25@AB85 A45;0;,
 A>;=5G=K9 ;CG ?@>=8: 2 >3@><=>5 AC4=>.
&0@L 8CAC4@0
0; =8F ?5@54 A>;=F5<-#BC.
&0@L 1K:>2 70:>;>;, <=>3> >25F 70@570;.

[Nedostaje oko 40 redaka.]

87=LN =515A 8 687=LN 75<;8 >=8 ?>:;O;8AL,
= 8 -=;8;L 687=LN =515A 8 75<;8 ?>:;O;8AL > B><.
B> C:@K;AO,
01K 682>5 87 75<;8 ?>4=O;>AL,
01K >=> 4;O =8E 2KH;>.
&0@L 8CAC4@0
@54 =><, -=;8;5< A<8@5==> ?@>AB5@AO.
-=;8;L A 8CAC4@>N ;0A:>2> 703>2>@8;8.
>340 687=L, A;>2=> 1>3C, 5 87=L 4>;3CN, A;>2=> 1>3C, 5 ">340 >=8 F0@O 8CAC4@C,
B> 825G5AB20 A5 >A5;8;8 53> 2 AB@0=5 ?5@5E>40, 2 AB@0=5 8;L 45 A>;=F5-#BC 2>AE>48B [...]
“"K [...]”

Beros (Berosus), Mardukov sveštenik koji je živeo u vreme Aleksandra Velikog, među prvima je doneo haldejsko učenje u Heladu. On je na helenskom jeziku za žitelje helenističkog sveta napisao istoriju svoje zemlje koristeći izvorne dokumente, hramske zapise date klinastim pismom, kao i predaje. On sam ukazuje da su u Babilonu dosta marljivo čuvani pisani izveštaji koji su obuhvatali period od nekih 150.000 godina. No Berosove 'Babilonske priče' (BabylMniaka) sačuvane su samo u fragmentima kod pojedinih historika: Apolodora (Apollodoros, II stoleće stare ere) iz Atine, pisca 'Hronike' (prikaza svetske istorije, takođe samo u delovima sačuvane), kod Aristotelovog učenika Abidena, kod Aleksandra Polihistora, te kod kasnijih historika: Josipa Flavija (I stoleće), Eusebija (IV stoleće) i bizantinca Sinkela (IX stoleće).


U drugoj knjizi 'Babilonskih priča' Beros daje istoriju deset pretpotopnih haldejskih kraljeva i njihovih vladavina, koje su ukupno trajale 432.000 godina, odnosno 120 sarija (1 sarus = 3.600 godina). Potop je se dogodio za vreme vladavine Ksizutara (vladao je na prestolu osamnaest sarija), koji je nasledio svoga oca Ardata. Aleksandar Polihistor prenoseći Berosovo izlaganje opisuje tok Potopa:

"Ukazao mu se /- Ksizutaru/ bog Kron i obavestio ga da će petnaestog dana meseca dezija nastati p o t o p koji će zatreti ljudski rod. Zato mu je zapovedio da napiše povest nastanka, razvoja i okončanja svega i da zakopa taj izveštaj na sigurnom mestu u gradu Sunca u Sipari, zatim da s a g r a d i l a d j u i povede u njoj sa sobom prijatelje i rodbinu, te da uzme na lađu sve što mu je potrebno za život i sve vrste životinja koje lete ili se kreću kopnom, i da se otisne na more. Kad je upitao božanstvo kamo da zaplovi, dobio je odgovor: 'K bogovima!' - Nakon toga je izrekao molitvu za dobrobit čovečanstva.

Poslušao je božanski savet i sagradio l a d j u, dugačku pet stadija /1 stadij = 178 m/ i široku dva. U nju je pohranio sve što je pripremio; napokon je smestio u nju ženu, decu i prijatelje.

Pošto je zemlju zahvatio potop, a nakon nekog vremena počela se voda povlačiti, Ksizutar je poslao nekoliko p t i c a s lađe; budući da nigde nisu našle hrane niti se mogle odmoriti, vratile su mu se. Posle nekoliko dana poslao ih je drugi put; ovaj put su se vratile blatnih nogu. Pokušao je to i treći put; sada mu se ptice nisu vratile; is toga je zaključio da je zemljina površina opet iznad vode. Načinivši otvor na lađi i ustanovivši, pošto je osmotrio van, da je lađu donela voda do jednog obronka, smesta ju je napustio, praćen ženom, kćerkom i kormilarom. Odmah se poklonio zemlji; podigavši žrtvenik, prineo je ž r t v e bogovima.

Pošto je to obavio kako treba, Ksizutar i oni koji iziđoše s njim iz lađe nestadoše. Oni koji su bili u lađi iziđoše jadikujući kad su uvideli da se ostali ne vraćaju i neprestano dozivahu Ksizutara. Više ga nisu ugledali, ali su razabrali njegov glas u vazduhu i čuli ga kako ih opominje da poštuju bogove; osim toga, ispričao im je da je zbog svoje pobožnosti prenesen k bogovima i da su istu počast doživeli njegova žena i kćerka, te kormilar. Tome je dodao da bi hteo da se što pre vrati u Babiloniju i potraži zapise u Sipari, koje valja objaviti celom čovečanstvu; objasnio je da su sada u zemlji Jeremeniji. Čuvši te reči, ostali su prineli žrtve bogovima i otputovali prema Babiloniji.

Budući da se lađa nasukala u Jermeniji, još su neki njeni delovi u jermenskom Korkirejskom/Kordijskom gorju /Corduarum montibus/; ljudi stružu s njih bitumen, kojim je bila premazana lađa, te ga upotrebljavaju kao protivotrov i amulet. Tako su se preostali s lađe vratili u Babilon; našavši zapise u Sipari, počeše graditi gradove i podizati hramove, i Babilon je tako opet bio naseljen." (Eusebije: 'Hronografije', V, 8; Sinkel: 'Hronografije', 28)

I Flavije, koji je patrijarha Avrahama video kao pripadnika desetog poslepotopnog haldejskog pokolenja (Eusebije: 'Evanđeljska priprema', lib. IX), govori o pretpotopnim zapisima mudraca koji su izumeli nauku o nebeskim telima i njihovom sastavu. Upravo su oni neke ljude upozorili na preteću nesreću, o stradanju "delom od snage vatre, a delom od naleta ogromnih količina vode. Da njihova saznanja ne bi bila zaboravljena pre nego što ih spoznaju ljudi, oni su podigli dva stuba: jedan od opeke /sumerski zigurat/ a drugi od od kamena /epipatska Keopsova piramida/, i na njima su ispisali podatke o svojim otkrićima. U slučaju da potop razruši stub od opeke, kamen bi, prema proračunima, trebalo da ostane neoštećen i pružio bi ljudima mogućnost da pročitaju ono što je na njemu zapisano." - Prema grčkom historiku Manetonu (Manethon, III stoleće stare ere), vrhovnom svešteniku u Hieropolisu, tvorcu povesti Egipta od mitskih vremena do 323 godine, drevni pretpotopni zapisi su ispisani svetim znacima Totha, a prvi ih je Hermes posle Potopa preveo. - I helenski geograf Strabon (otprilike 63 g. stare ere do 19. god. n. e,), koji se u sastavljanju svoga 'Zemljopisa' služio i starijom literaturom, izveštava o nekakvim pretpotopnim tekstovima koji su sačuvani na Pirinejskom poluostrvu.

U odlomcima sačuvanim kod Abidena (Abydenus) sumerski kralj Ziusudra pojavljuje se pod imenom S i z i t a r. Tako Abiden u 'Asiriskoj hstoriji' (cp.: Kiril Aleksandrijski: 'Protiv Juliana', p. 8) prenosi Berosove ukaze o dugovečnim haldejskim kraljevima i Potopu:

"Potom je bilo drugih kraljeva, a poslednji je bio S i z i t a r; ukupno je bilo deset kraljeva, a njihova je vladavina trajala 120 sarija. Nakon Euedoreshija su vladali neki drugi, zatim Sizitar. Njemu je bog Kron unapred najavio da će petnaestog dana meseca dezija nastati p o t o p, i naredio mu da sve zapise koje ima pohrani u gradu Sunca u Sipari. Poslušavši te zapovesti, Sizitar je odmah otplovio u Jermeniju i smesta ga je nadahnuo bog. Dok su vode pokrivale zemlju, Sizitar je poslao ptice kako bi ocenio da li se vode povlače. No, ptice su letele nad bezgraničnim morem i, ne našavši mesto gde bi počinule, vratile su se Sizitru. Ponovio je to. Kad je posle trećeg pokušaja uspeo, jer su se ptice vratile blatnih nogu, premestili su ga bogovi iz ljudske sredine u nebo. Što se tiče lađe, koja je još u Armeniji, tamošnji žitelji izgrađuju od njena drveta narukvice i amulete." (Sinkel: 'Hronografija', 38; Eusebije: 'Evanđeljska priprema', IX, 12; Eusebije: 'Hronografija', V, 8)

Motiv puštanja ptica sa broda u istočnoj filosofsko-religijskoj misli našao je svoj alegorijski odraz kod objašnjavanja duhovno-realizacionih tokova. Tako se u tibetanskom spisu 'Život i učenje Nrope' iz XII stoleća iznosi: "Sposobnost mišljenja leti kao vrana sa broda." (Deo III, pogl. 3, 3) - A u spisu Saraha Dohkośa-nma-mahmudra-upadesa ukazuje se: "Baš kao što se i brodska vrana koja je poletela sa broda, nakon krstarenja u svim pravcima vraća i skrašava na brodu, isto tako se i izvorna svest vraća svome ishodištu iako je možda sledila puteve žudne svesti."


Helenski izvori znanja o potopu

Znanja o velikim potopnim stihijama starim Helenima došla su ponajprije iz pitagorejskih izvora, te preko zakonodavca Solona i filosofa Platona. I Solon i Platon boravili su u Egipat, gde je živo sačuvana predaja o Potopu. Tako enciklopedista Plutarh u 'Uporednim životopisima' iznosi i sledeće: "... Neki tvrde da je Solon putovao po stranim zemljama više radi sticanja bogatog iskustva i proširivanja svoga znanja negoli radi sticanja novca." ('Solon', 2) - Diogen Laertije iznosi da je Solon (635.-559.) putovao u Egipat radi vodjenja rasprava "sa sveštenicima i astronomima." ('Život i mišljenje eminentnih filosofa', knj. I, pogl. 1, 43) I za Talesa (625.-548.) ukazuje da "je posetio Egipat i družio se sa tamošnjim sveštenicima." (I, 1, 27) - Za Platona Diogen kaže da je posle posete pitagorovcima Filoju i Euritu u Italiji u pratnji velikog helenskog tragičara Euripida (480.-406.) "krenuo u Egipat da sluša proroke." (III, 1, 6) - Očigledno je da su ga za taj hodočasnički ekspedicionizam inspirisali ukazi i svedočanstva pitagorejaca.

Starorimski besednik Kikeron (rođen 106. god. se.), koji je bio upućen u epikurejsku, akademsku i stoičku filosofiju, naznačuje da je "Platon putovao po Egiptu da uči aritmetiku i astronomiju od barbarskih sveštenika." ('O krajnostima dobra i zla', XXIX, 87; v.: De rep., I, 10, 16) - Sam Platon u svojim 'Zakonima', delu koje predstavlja rezime njegovih filosofsko-političkih stremljenja ukazuje da on matematičkim znanjima tzv. 'barbara' nije davao visoku ocenu (819 b). Moguće je da je Platon u Egiptu potvrdio pripovesti i saznanja o potopu, koja su mu došla preko Solona ranije. Naime, Platonova majka "je vodila poreklo od Solona. Solon je imao brata Dropida, čiji je sin bio Kritija. ... Platon je bio šesto koleno od Solona." (Laerije, III, 1, 1)

Enciklopedista Plutarh koji je i sam posetio Egipat, ukazuje da je Solon "jedno vreme proveo i u filosofskom saobraćaju sa Psenopisom iz Helipolisa i Sonhisom iz Saisa, najvećim učenjacima iz svešteničkog staleža. Od njih je čuo i pripovedanje o Atlantidi, pa je, kako Platon tvrdi, pokušao da ga u jednoj pesmi raširi medju Helenima." ('Solon', 26) - Interesantno je zapaziti da je i veliki Pitagora bio u filosofsko-debatnom kontaktu sa Sonhisom iz Saisa, drevnog egipatskog grada na ušću Nila.

Solon je inače nameravao da ispeva historiju Atlantide ali je to ipak učinio najveći helenski filosof Platon prikazujući Atlantidu sa dosta mitskih natrunjivanja. "Solon je bio preuzeo da ispeva i veliko delo, istoriju ili priču o Atlantidi, koju je čuo od učenih ljudi u Saisu i koja se naročito ticala Atinjana, ali je izgubio volju da to radi, i to ne zato što nije imao vremena, kako Platon tvrdi /u 'Timaju'/, nego više zbog duboke starosti, jer se uplašio od veličine dela." ('Solon', 31) - Ako je verovati ovim ukazima, Solon je bio u posedu brojnih predajnih podataka o Atlantidi i njenom kataklizmičkom nestajanju.

Egipat su inače redovno pogadjale male 'poplave' Nila, tako da nije čudno što su oni sačuvali i predaje o velikom Potopu. Tako Herodot koji je pre 444. god. s. e. putovao u Egipat, ukazuje: "Kad Nil naraste, on ne poplavi samo Deltu nego ponegde i granične oblasti Azije i Libije, i to u dužini do dva dana hoda u pravcu oba kontinenta." ('Istorija', II, 19)

U Platonovim 'Zakonima' da se susresti i sledeća dijaloška sekvenca koja pokazuje koliko su drevni narodi imali brojna predanja o velikom Potopu: "- Atinjanin: 'Mislite li da se u starim pričama krije neka istina'? - Kleinija: 'U kojim pričama'? - Atinjanin: 'O tome da je čovečanstvo često propadalo od poplava, boleština i mnogih drugih nevolja, iz kojih se spasao tek n e z n a t a n deo ljudskog roda'? - Kleinija: 'Tako nešto je svakom čoveku verovatno'." (677 a)

Deukalionov potop

Kako kazuje jedna verzija helenskog mita, Deukalion (DeykalíMn), tesalski kralj, sin Prometeja, za ženu imao je Piru, kćerku Pandore i Epimeteja. Živeli su u vreme trećeg ljudskog roda, 'bronzanog doba, koje je Zeus stvorio posle zlatnog i srebrnog. Ljudi 'bronzanog' doba su se potpuno razlikovali od onih u 'srebrnom' dobu: bili su svirepi, nasilni, stalno odani ratovanju, svagda kivni jedni na druge:

"I obest im na umu behu, plodova poljskih
ne jedahu oni, srce im tvrdo, bez straha bilo."
(Hesiod: 'Poslovi i dani', 146-147)

Pokolenje puno poroka bog Zeus odlučio je da uništi, pa izaziva potom u kome svi stradaju, osim pravednika Deukaliona iz Tesalije u Ftiji, i njegove žene Pire (Platon: 'Timaj', 22 b).

Po Prometejevom savetu ovi čestiti ljudi sagradili su naročiti kovčeg, i u njemu su snabdeveni hranom tokom potopa proveli devet dana i devet noći, dok ih vetar nije odneo u Tesaliju. Kovčeg je se zaustavio na Parnasu (ili Atosu, ili Etni), kraj budućeg proročkog dodonskog luga. Deukalion je prineo žrtvu Zeusu Fiksiju, zaštitniku begunaca. Kad su se iskrcali bog Zeus im je poslao svoga glasnika, Hermesa, da im ispuni jednu želju koju bi iskazali. Deukalion je poželeo da dobije drugove s kojima bi mogao da nastavi život. - Po drugoj mitskoj naraciji Deukalion i Pira se obraćaju proročištu u Delfima kako da se opet obnovi ljudski rod; Temida im je poručila da bacaju 'kosti' svojih predaka iza svojih leđa. Mudri Deukalion je protumačio da su 'kosti' ustvari kamenje majke zemlje. I tako su od kamenja koji je bacao Deukalion postali muškarci, a od Pirinog kamenja žene.

O velikom potopu uzgredno govore i rimski pesnici Vergilije i Horatije, no jedino ga Ovidije, sledeći nauku stoičke kosmologije, podrobno opisuje. Tako u svojim 'Metamorfozama' Ovidije slika četiri svetska doba, koja postepeno postaju sve gora. Iz krvi Gaganata, koje je bog Jupiter usmrtio svojim strelama, pošto su ustali protiv Olimpa, iznikao je nov, opak ljudski rod. Bog Jupiter stoga odlučuje da ih uništi opštim potopom na zemlji. Potopne vode preplavljuju najviša prostranstva, čak i do najviših vrhova dopiru.

"Gnevnom Jupiter-bogu nisu dosta nebesa:
u pomoć sinji brat još svoju daje mu vodu.
Rečne bogove on sazove i kralju kad u dom
svojemu uđu, on im odgovori: 'Nema se kada
dugo opominjat sad, iz sviju se izlijte sila
svojih (tako je nužno); otvorite izvore svoje,
ograde rušite i vašim rekama pustite uzde'. -
Reče, a oni odu i razvale vrelima usta
i bez ikakve smetnje polete u pučinu morsku.
Neptun ostrva svojim još još udari zemlju, a ona
zadršće te se zaljulja i vodama otvori pute.
Izvan žlebova teku po širokim poljima reke,
useve, drveće nose i stoku i ljude, kuće,
s njihovim svetinjamaka kapelice takođe nose.
Kuća gde ostade koja odolev tolikoj bedi
te se srušila nije, nadvisuju zabat joj vali,
vršaka potopljenih pod vrtlogom videti neće."
"Razlikovalo more od mora nije se više,
sve već pučina jedna, bez obale pučina beše.
Na breg pope se neko, a neko u svinutu čamcu
sedi te vesla onuda, gde nedavno orao beše;
brodi nad usevom ko ili nad zabatom pokritog vodom
dvorca, a ko ribu na vrhu brestovu lovi.
Kob kog nanese, zabode na livadi zelenoj sidro
ili vinograd kiljem krivuljastim pod sobom lomi.
Gde su jarice vitke odskora travu još pasle,
tamo se pružaju sada telesa tulanja grdnih.
Diveć se Nerejke motre pod vodom gaje i grade
i kuće; u šumi sad su delfini, o visoke grane
srljaju, udaraju i vijaju med sobom panje.
Vuk među ovcama pliva, i žućkaste lave i tigre
nose vali, sad vepru ne hasni munjevita snaga
ni brze jelenu noge, kad voda ga sa sobom nosi;
ptica dugo tražeći tlo, da stane na njemu,
napokon u more pada begunica s umornim krilima.
Beskrajna samovoljna poklopila voda je brda
i neobični vali o gorske vrhove biju.
Najviše ljudi je voda odnesla, a koji su živi,
oni kod oskudice hrane dugotrajnom glađu se muče."
(I, 274-312)

Samo dvoje ljudi, Deukalion i Pira preživeli su potop, spasavaju se pristavši s lađom na brdu Parnasu u Fokidi.

"Kad Deukalion sa sa ženom u malenu čamcu doplovi
amo i zadene se (jer ostalo sve je pod vodom),
koričkim Nimfama tad se i bozima pomole gorskim,
temidi vračari, koji orakul imaše onda.
Pravdoljubivog, boljeg od njega, ne beše nikog.
Bogobojaznije opet no ona ne beše žena."
(I, 318-323)

Kada je Jupiter video da je voda pokrila svu zemlju, da je samo Deukalion ostao u životu, dolazi jek trube koja vodama naređuje da se povuku (I, 324-347). Kad je voda otekla, po savetu proročišta, ojađeni Deukalion i Pira bacahu iza leđa kamenje, i iz toga kamenja nastaju novi ljudi (I, 348-415), a iz naplavka ugrijana suncem iznikle su nove životinje. (U 'Timaju', 23 e, egipatski sveštenik obaveštava Solona da je boginja mudrosti Atena uzela od Geje/Zemlje i Hegesa seme za atičke žitelje; stoga su oni navodno 'autohtoni' - samonikli iz atičke zemlje. Erithonije, atinski heroj, po 'Ilijadi', III 547, rođen je od Geje i Hefesta (Hefajsta), te je kao Atenin štićenik osnivač Panatenejskih svečanosti. I u 'Kritiji', 109 d, Platon pominje to kako su Atena i Hefest "od zemlje stvorili valjane ljude". Po verovanju žitelja Panopeja, fokidskog grada Prometej je od ilovače "stvorio ceo ljudski rod." - Pausanija: 'Opis Helade', X4)

Iako mitske refleksije govore i hoće reći da su veliki Potop preživeli samo Deukalion i Pira, ipak su među Helenima postojala i suprotna razmatranja, koja su ukazivala da je bilo i drugih spašenika. Tako Pausanija ukazuje za Parnasov grad i Parnasovu planinu u Fokidi: "Taj su grad, po pričanju, poplavile kiše; koje su pale u Deukalionovo vreme. Ljudi, koji su uspeli da izbegnu nepogodi, spasili su se vođeni na Parnasove vrhove vučjim urlikanjem, dok su im put pokazivale zveri, a grad koji su osnovali, nazvali su zbog toga Likoreja /'Vučji-planinski grad'/." ('Opis Helade', X, 6) - Jasno je da su velike potopne kiše ljudi mogli preživeti jedino na visokim planinama, mada su i one, zbog planinskih bujica, bile visokorizična mesta.

Za Megareja, koji je prebivao u Onhestu, a po kome je kasnije nekadašnja Nisa dobila novo ime, Pausanija ukazuje: "Nekad davno Megar, koji je bio sin Zeusa i baš te nimfe /koju je obljubio Zeus/, umakao je na visove Geranije /'Ždralove gore'/, koja se u ono doba još nije tako zvala - plivao je, navodno, prema krilima ptica, dok su ždralovi leteli pred njim - pa je zato planina bila nazvana Geranijom." (I, 40)

Za Deukaliona se verovalo da je sagradio u Atini svetilište Zeusa Olimpijskog (- čiju gradnju su u stvari počeli Pisistratovi sinovi oko 515. god. s. e. u jonskom stilu): "Staro svetilište Zeusa Olimpijskog, kako vele, sagradio je Deukalion, a kao dokaz da je Deukalion živeo u Atini pokazuju njegov grob nedaleko od sadašnjeg hrama." ('Opis Helade' I, 18) - Za raselinu u gradini znamenitog Svetilišta takođe je postojalo posebno verovanje: "Ovde je tle zinulo otprilike za jedan lakat i, pričaju, ovom je raselinom otekla voda posle povodnja u Deukalionovo doba." (Ibid.)

Helenski filosof Kels prenosi kosmogonijsko verovanje koje je tvrdilo da je svet oduvek postojao, i da je mnogo puta u potopima i požarima stradao, a sugeriše da je to i Mojsije smatrao: "Od veka bilo je mnogo svetski požara i potopa, pri čemu je Deukalionov potop poznija, nedavna pojava, baš kao i Featonov svetski požar." (Citirano kod Origena: 'Protiv Kelsa', I, 19)

Zadržano sećanje na kovčeg spasenja stari Heleni su iskazivali u religijskim procesijama u Delfima, gde je se u vreme verskih svečanosti nosio mesečasti čamac koji se zvao Omfalos ('pupak') Argo.


Manuov potop

Veliki Potop, sa mnogo mitski obojenih narativnih izvođenja i detalja, opisan je i u indijskom narodnom spevu 'Mahabharata' (III knjiga), glavnom spomeniku istočnjačke epske mitologije, koji sadrži preko 80.000 dvostrukih stihova, a koji je zapisan tokom više stoleća stare ere. O Potopu govori i vedski spis 'Šatapatha-brahmana' (I knjiga). Vedska verzija se razlikuje od one u 'Mahabharati', gde se riba koja Manija spasava prikazuje kao utelovljenje boga Brahme. U puranama, kasnijim sastavima, riba je pak jedno od utelovljenja boga Višnua.

Desilo je se praroditelju Maniju, Vivasvatovom sinu, dok je boravio na usamljeno mesto u blizini južnih planina, da mu u donešenu vodu, kojom je jutrom prao ruke, uskoči ribica i saopšti mu: "Ako mi sačuvaš život, spasiću te." - Manu je sa čuđenjem odvratio: "Od čega ćeš me spasiti?" - Ribica mu je odgovorila: "Na sva živa bića doći će potop. Eto, od njega ću te spasiti." - Manu je uzvratio: "A kako da tri sačuvam život?" - Ribica tu uzvrati objašnjenjem: "Nama ribama, dok smo ovako male kao što sam ja sada, odasvud preti smrt. Jedna riba proždire drugu. Ti me najpre drži u krčagu, a kad porastem, iskopaj ribnjak i onda me prenesi u njega; kad sasvim porastem, odnesi me u more i pusti me na slobodu, jer mi tada smrt više neće niotkuda pretiti."

Manu je tako i postupio. Od malene ribice vremenom je postala velika rogata riba džhaša. Kad ju je Manu spuštao u more ona mu je rekla: "Te i te godine biće potop. Ti napravi lađu i čekaj me. A kada nastane potop, popni se na lađu i ja ću te spasiti."

U godini kad je trebao da nastupi potop Manu, poslušavši ribin ukaz, sagradi lađu; na nju se sa njim pope i sedam svetih mudraca, sedam Angirasovih sinova. (Angiras je po mitskim percepcijama treći Brahmin sin, od šest velikih gospodara stvaranja izrođenih snagom misli.) Sa sobom, na lađu je poneo i seme raznog rastinja.

Kada je nastao potop, riba je doplovila do lađe. Za njen rog Manu je privezao uže, i ona je po uzburkanim talasima počela da vuče lađu. Na horizontu su se videla samo nemirna vodena prostranstva; kopna je nestalo. Iako su besni vetrovi bacali Manuovu lađu s jedne na drugu stranu, riba je jednako plivala napred, i dovukla lađu do visoke planine Himalaja.

Izbavivši Manua, obratila mu je se rečima: "Spasila sam te. A sad priveži lađu za drvo; samo pazi da te voda ne odnese. Spuštaj se polako, po tragu vode koja se povukla." - Manu je poslušao ribino uputstvo. Od tada je to mesto, gde je na severnim planinama pristala Manuova lađa, dobilo naziv Manuova padina.

Veliki potop je odneo sve živo. Jedino je Manu preživeo katastrofu.

Interesantno je zapaziti da dok ostali potopni junaci sa sobom u lađu ubacuju životinje, Manu donosi seme raznog rastinja. Uistinu, ukoliko bi jedan potop kopno potpuno poplavio za duže vreme, trebalo bi dakako sačuvati i seme raznog rastinja, kako bi se ono moglo kasnije zasaditi i tako zemaljsko rastinje obnoviti.


Indijanski izveštaji o Potopu

Među Indijancima Srednje i Južne Amerike takođe postoje brojni, mitovima i legendama obojeni izveštaji o velikom Potopu. Po mitologiji Inka iz Perua vrhovni bog Virakoča (Uiracocha Tachayacha-chachic - 'Stvoritelj svega sveta') sazdao je isklesavši iz kamena naraštaj divova, no kako mu njihovo ophođenje nije odgovaralo uništio ih je u velikoj poplavi.

Među Indijancima u Gvatemali kolala su predanja o potopu koji je došao na početku stvaranja sveta, i koji će obeležiti i njegov kraj: "Prenosile su se priče o potopu na kraju sveta i nazivali su ga - butik /butic/, a to znači poplava, povodanj, strašni sud; i tako veruju da će ponovo doći butik, koji neće biti od vode nego od ognja, i vele da će to biti na svršetku sveta, kad će se razgnjeviti sve male stvari i stvorenja koja služe čoveku, kao što su kamenovi gde se melje kukuruz ili žito, lonci, ćupovi, kazujući tako da su ustale protiv čoveka." (Las Kasas: 'Historijska apologetika')

Gvatemalski Kiće (Quiché) Indijanci iz porodice Maja, koji sada žive pokraj jezera Atitlán, potopne katastrofe su gledali kao periodične pojave, kao nepogode koje dolaze jedna za drugom i čine zatvoren vremenski ciklus. Razlog potopne katastrofe na početku stvaranja sveta vide u izrasloj neophodnosti da se unište ljudi treće kreirane grupe koja nije pokazivala sposobnost uvažavanja i proslavljivanja svoga Stvoritelja; tako se u 'Popol vuhu', svetoj povesnoj knjizi veća poglavara Kiće-naroda, Rukopisu iz Ćićikastenanga, koji je zapisan oko 1544. god. španskim pismom na domorodačkom, Kiće jeziku, kao kopija neke starije i kompletnije knjige, iznosi: "Kada je došao potop zbog /nesavršenosti/ ljudi od drveta bila je to ujedno osveta bogova, ali i stvari, biljaka i životinja." ( I deo, pogl. 4) - "Zbog toga su bili odbačeni, zgaženi i uništeni ti ljudi od drveta, smrt je došla po njih. Veliku oluju posla Srce Neba, veliki potop dođe da uništi lutke od drveta. /.../ ... Nisu mislili na svog začetnika i stvoritelja, nisu progovorili sa njim, sa onim što ih je sazdao, što ih je oblikovao. I zbog toga su nestali, bili su uništeni. (I, 3)

Sama nepogoda je bila praćena padanjem lepljive i masivne kiše s neba: "... Nestali su, bili su uništeni. Smolasta kiša pala je sa neba /.../. Potamnelo je lice zemlje i počela je da pada crna kiša; kišilo je danima, kišilo je noćima. /.../ Na sve strane ležali su ljudi u očajanju, pokušavajući da se popnu na kuće, ali su se kuće rušile i bacale su ih na zemlju. pokušavali su da se popnu na drveće, a drveće ih je bacalo daleko od sebe; trčali su da se sklone u pećine, ali su se one pred njima same zatvarale." (Popol vuh, I, 3) - Smolasta kiša o kojoj se ovde govori može biti i magma i istopljene stene izbačene na visine iz vulkana, na što navodi i drevni meksički 'Rukopis Ćimalpopoka' (Códice Chimalpopoca): "Nebo se približilo zemlji i u jednom danu sve je izginulo. Čak su i planine bile pokrivene vodom. ... Stene koje danas vidimo pokrivale su svu zemlju a tetzontl /= porozna kamena lava, koja je služila i kao građevinski materijal/ je kipeo i goreo u planinama purpornom svetlošću." - O padanju smolaste tvari s neba govori i 'Rukopis Kviče': "Sa neba se spustila kiša bitumena i neke lepljive stvari. /.../ Na zemlji je bilo mračno i padalo je i danju i noću. Ljudi su bezglavo jurili na sve strane, kao da su sasvim sišli sa uma."

U predanjima ljudi ovog podneblja verovalo se da svi ljudi ipak nisu uništeni u Potopu: "Veruju da su mnogi ljudi, koji su preživeli potop, naselili ove krajeve i da su jednoga nazivali - veliki otac i velika majka." (Las Kasas: 'Historijska apologetika').

Potopna uništenja povlačila su i gubitak vatre darovane od Neba, koja se opet mora izmoliti. a bez vatre dolazila su doba studeni: "I čim su se razgorele vatre plemena /čiji je bog bio Tohil/ naišao je veliki povodanj. Padala je tučna krupa po narodu svih plemena, led je ugasio žar i tako je ponovo izgubljena vatra. /.../ Isto tako se ugasila vatra onoga naroda /Vukamaga/ pa su ljudi umirali od studeni. /.../ Više nisu mogli da izdrže hladnoću i mraz: cvokotali su i drhtali, ukapio im se život, trnule su im ruke i noge, ništa nisu mogli da dotaknu. /.../ ali plemena nisu istrebljena /.../ iako su umirali od hladnoće. Bilo je krupe, kišio je crni pljusak, magle su se vukle, ciča je neizmerna bila." ('Popol vuh', III, 5)

No toj još nije bio kraj nevoljama i stradanjima: "Ođednom se stvorila /gusta/ magla, udarila je crna kiša, sve se pretvorilo u blato, udario je pljusak veliki; to je bilo sve što su ljudi ovih plemena mogli da vide pred sobom." ('Popol vuh', IV, 2)

Život preživelih ljudi na početku nove epohe ličio je na život divljih životinja i majmuna. U 'Letopisima Kvauhtitlana' (Anales de Cuauhtitlán) kaže za četvrtu zemljinu eru: "... Potopi se mnogo ljudi, a drugi odoše u planine i premetnuše se u majmune." - Nešto slično ukazuje za preživele ljude i 'Popol vuh': "I pripoveda se da su njihovi potomci majmuni koji sada žive po šumama, jer su prava slika onih /prvih ljudi/ čije je meso bilo sazdano od drveta, rukom začetnika i stvoritelja. Zbog toga majmun liči na čoveka; on je odraz jednog ljudskog naraštaja stvorenog i uobličenog, u kome su ljudi bili samo lutke."


Kada se desio veliki Potop?!

Sveštenička predaja zabeležena u petom poglavlju 'Knjige Postanka' navodi deset generacija patrijarha pre Potopa. Godine života pojedinih praoca su različite od onih koje su iznete u Petoknižju Samarjana. Od Adama do Noja prošlo je navodno 1056 godina: "Noahu je bilo 600 godina kada je Potop došao na zemlju." (Postanak, 5:6), odnosno on je započeo "drugog meseca /hebrejskog Ijara, rimskog aprila/, sedamnaestoga dana" (7:11), tj. 1656. godine od 'početka sveta'. Držeći se doslovno biblijske hronologije (MT), znameniti irski teolog, nadbiskup Ašer (Usher), izračunao je da je Zemlja navodno stvorena 4004. god. Stare ere. Drugi, pravoslavni istraživači rodoslovnih tablica dobili su drugačije podatke; pa je 'početak sveta' vezan za 5508. god. stare ere. 'Vidoviti' Nostradamus tvrdio je da je Adam stvoren 4757. god. Stare ere: "Smatram da je prvi čovek Adam bio pre Noja oko 1242 godina, ... Posle Noja, od njega i opšteg potopa pa do Avrahama proteklo je oko 1080 godina." - Dakle, ova hronološko-genealogijska 'izvođenja' hoće nam uglavnom reći da je veliki Potop bio u III milenijumu Stare ere.

Po Leth-u Calvisius-u (Opus cronologicum, 1629. god.) Deukalionova poplava je se dogodila 2432 godine od postanka sveta, a Featonov požar tri godina ranije. Christopher Helvicus (1581.-1617. g.) u delu Theatrum historicum obrazlaže da je se Nojev Potop zbio 797. godina od postanka sveta, dok Deukalionov potop i Featonov požar smešta u 2432. godinu od postanka sveta. Po obojici, Jevreji su 2453. godine od stvaranja sveta napustili Egipat.

Po Herodotovoj 'Historiji' "Egipćani su pre vladavine kralja Psametiha verovali da su oni najstariji narod na svetu." (II, 2). - Latinski autor iz prvog stoleća - Pomponije (Pomponius) Mela reminiscira Herodotovo izlaganje: "Egipćani se ponose da su najstariji narod na svetu. U njihovim verodostojnim letopisima može se pročitati da su se putanje zvezda, od kako oni postoje, menjale četiri puta, a da je Sunce dva puta zalazilo tamo gde danas izlazi." (De situ orbis, I 9, 8) - Po Melinom računu trajanje egipatske istorije do Amazisa (koji je umro 525. g. Stare ere) obuhvata život 330 generacija (oko 13.000 godina). Herodot pak izveštava: "Egipćani i njihovi sveštenici toliko su mi pričali svoju istoriju i otkrili su mi da je od prvog do poslednjeg kralja, do ovog Hefestovog sveštenika, bilo 341 pokolenje, i da je za to vreme vladao isti broj kraljeva i vrhovnih sveštenika. A 300 pokolenja iznosilo je 10.000 godina, jer tri ljudska pokolenja čine stotinu godina. ako se ostalo 41 pokolenje doda na onih 300, to onda sve iznosi još daljnjih 1340 godina." (II, 142) Dakle, sve skupa ukazuje se na 11.340 godina istorije. Ako je 'najstarija' egipatska civilizacija nastala 'odmah' iza Potopa, onda se veliki Potop može hronološki locirati u 12-13 milenijum Stare ere.

Moderna arheološka ispitivanja pokazuju da su već 6.000 god. Stare ere nomadski pastiri naseljavali plodnu egipatsku zemlju, što pokazuju pronađene kamene naprave i oruđa. I N. K. Lebedov iznosi pretpostavku "da su se prvi znaci kulturnog života pojavili na našoj planeti u Egiptu." ('Osvajanje Zemlje', I, pogl. I, 1)

Diogen Lartije takođe prenosi egipatska predanja koja se tiču njihove starosti: "Egipćani tvrde da je Hefest /Ptah/ bio sin Nila i da je sa njim počela filosofija, a da su glavni predstavnici bili sveštenici i proroci. Od tog vremena do Aleksandra Makedonskog prošle su 8.863 godine; za to vreme dogodila su se 373 Sunčeva i 832 Mesečeva pomračenja." ('Život i mišljenja eminentnih filosofa', knj. I, predgovor, 1-2) Makedonski kralj Filip II umro je 336. g. stare ere, a nasledio ga je sin Aleksandar Veliki, koji je pri stupanju na presto imao samo 20 godina, koji je vladao do 323. godine. Dakle,vidimo da po Diogenu počeci egipatske civilizacije dosežu u drugu polovinu desetog milenijuma Stare ere.

Egipatski sveštenici, koji su beležili i brojali uredno godine postojanja svoje države ('Istorija', II, 145), su u Tebi, u odaji velikog hrama, Herodotu "redom pokazali ogromne kipove vrhovnih sveštenika kojih je bilo 345 na broju." ('Istorija', II, 145) - Grčkom mudracu Solonu sveštenici u egipatskom Saisu, koji su vodili od davnine hronološke liste, su ukazali za starost svoga grada: "... Od vremena ustanovljenja našeg grada proteklo je prema svetim spisima 8.000 godina." (Timaj, 23 e) Pa su mu nadodali: "Opisaću ti ukratko zakone građana koji su živeli pre 9.000 godina." (Ibid.) - Potonuće Atlantide (koje se vezuje za događaje velikog Potopa) dogodilo je se nekih 10.000 godina pre osnivanja saiskog kraljevstva. U vreme kad je sveštenik saopštio Solonu te podatke ono je bilo staro nekih 8.000 godina. Svedemo li Solonov boravak u Saisi u 560. god. stare ere, dobijamo približnu godinu nestanka Atlantide: 9560. god. Stare ere. I u 'Kritiji' Platon ukazuje: "Podsetimo se, pre svega, da se ono najvažnije desilo (pre) 9.000 godina." (108 e)

Prilikom proučavanja dna Meksičkog zaliva pomoću radiougljeničkih i radiokiseoničkih analiza, istraživači su došli do zaključka da je se led koji je pre 12.000 godina prekrivao znatan deo severne hemisfere naše Planete, počeo topiti (9.600. god. s. e.), podigavši nivo okeana i mora za pedeset metara. Objašnjenje je da je potonuće Atlantide omogućilo da (10.000 g. s. e.) topla Golfska struja krene prema Evropi i severu i omogući topljenje evropskih ledenih 'kapa', nije jedino i nije potpuno objašnjenje. Golfska struja je najverovatnije samo ubrzala ono što je ponajprije dovelo do rapidnog klimatskog skoka: menjanje nagnutosti Zemljine ose. Po nalazima okeanografa, pre 12.000 godina nivo svetskih mora je se uzdigao za više desetina metara. Razlog svakako leži u potonuću nekih kopnenih masa, a svakako i u delimičnom topljenju polarnih kalota. I mnogi drugi istraživački projekti pokazuju da je oko 10-og milenijuma Stare ere na Zemlji došlo do naglog povećanja vlažnosti.

Po proceni naučnika skeleti mnogih životinja (koje do pre nekoliko stotina godina nisu živele na tlu Amerike: slonova, konja, kamila,...) stari su oko 10.400 godina. Potopni talas je naglo prekinuo njihovu egzistenciju. Kako je kopnena i arhipelagna veza između Afrike, odnosno Evrope i Amerike bila prekinuta (zbog potonuća velikog dela kopna u Atlantski okean), to su i prošli još mnogi milenijumi dok pojedine životinjske vrste nisu ponovo dospele na tle Amerike.

Primerci staklaste lave izvučene sa dna Atlantskog okeana, eksperimentalno potvrđuju da su mogli nastati samo pod atmosferskim pritiskom, odnosno da je najpre došlo do stvrdnuća lave na vazduhu (što je procenjeno na 13.000 god. Stare ere), a potom i do njenog potonuća u vodu. Potopnu kataklizmu svakako su pratili i mnogi zemljotresi, te izbijanje ogromne mase magme, aktiviranje mnogih vulkana.

Istražujući Blu Hol, područje nedaleko od Hondurasa, okeanograf Žak Kusto (Cousteau) sa svojim umešnim roniocima pronašao je kompleks pećina na dubini od oko 60 metara, čije su prostrane podvodne dvorane ispunjavali horizontalno postavljeni stalagmiti i stalaktiti. Pećinski nakit je iz uobičajnog vertikalnog u horizontalni položaj mogao doći samo usled kataklizmičkog propadanja kopna. Analiza je pokazala da je se pećina našla na dnu mora pre 12.000 godina.

Zanimljivo je naznačiti da je prva godina Zoroastrianske hronologije 9.960 g. Stare ere; kaledar starih Maja počinje od 11.542. god. Stare ere, starih Indijaca 11.652 g. Stare ere, a Asiraca 11.542. g. Stare ere. Potopna katastrofa je očigledno bila 'nulta' godina za one koji su je preživeli i ušli u novu epohu. Proučavajući kalendar i hronološke tablice Maja, Oto Muk je došao do zaključka da je Atlantida nestala 6. jula 8.498. godine Stare ere.

Posle opšte kataklizme, vulkani i zemljotresi su svakako još dugo uzimali svoje žrtve. Tako na primer, piramida Kuikuilku, koja leži na južnom kraju grada Meksika, okružena je kršom bazalta i skamenjene lave. Naselje i piramidu pogodila je elementarna nepogoda i stihija, kada su se obližnji vulkani Ahusko i hitli probudili. Na osnovu uzoraka okamenjene lave geolozi su utvrdili da je ona stara gotovo 8.000 godina.

Ukoliko bi se starost Potopa određivala prema slojevima mulja, koji idu i u mezozoik, onda bi Potop datovali u davnu prošlost. No, pre zadnjeg velikog Potopa zemlju su pogađale mnoge katastrofe. Tek zadnja od njih ostavila je vidnog traga u ljudskom sećanju, u brojne mitove, legende i pripovesti.


Moguća veza velikog Potopa i propasti Atlantide

O zagonetnoj Atlantidi koja je u nekoj katastrofi nestala govorio je ponajprije Platon (427.-347 pr . n. e. ), koji je tvrdio da je predanje o Atlantidi sačuvano u Egiptu, podrobnije u nezavršenom dijalogu 'Kritiji'.

Po Platonu Atlantida je se nalazila iza Heraklovih stubova, iza Gibraltara, potopljena zbog zemljotresa i potopa (trećeg pre Deukalionovog) bila je ostrvo veće od Libije i (onda poznate) Azije (‘Kritija’, 108 e) ). Ostrvo je bilo bogato biljnim i životinjskim svetom, plodnom zemljom i dragocenim metalima. Kada je se božanski Posejdonov karakter kod žitelja Atlantide iskvario, kada su pohlepa i gramzivost uzeli maha, oni su poveli osvajački rat protiv Atine koja im je se oduprla. Kada je video šta se dogodilo, Zeus je rešio da kazni Atlantiđane, da zauvek uništi Atlantidu. I tako je Atlantida potonula u "jednom danu i jednoj užasnoj noći". Svi navedeni događaji su se dogodili pre 9.000 godina od vremena kada se vodi razgovor između Solona i saiskih sveštenika.

Moguće je da je Atlantida u X milenijumu stare ere nestala po sledećim pretpostavljenim tokovima: usled astronomskih konstelacija i gravitacionog uticaja Zemlje, masivni dolazeći asteroid obrušio je se u Atlantski okean, na mestu gde se spajaju dve tektonske ploče, koje su na dnu okeana i najtanje. Pad asteroida, odnosno planetoida, uslovio je 'cepanje' tektonskih ploča na mestu njihovog spoja; otvorila je se pukotina koja je se široko i uzduž proširila, i pokuljala je magma iz zemljine unutrašnjosti. Pošto je sa dve strane izgubila čvrst 'oslonac' (usled otvaranja tektonskih pukotina), Atlantida naseljena višemilionskim življem, nestala je u tu pukotinu. Oslobođena užarena magma u kontaktu s okeanskom vodom uslovila je podizanje ogromne količine vodene pare u atmosferu, koja je postala prezasićena vodom i prašinom. Cunami talasi koji prate zemljotrese i obrušavanja vodenih masa su zbrisali priobalne naseobine kontinenata. Vetrovi velike snage oterali su oblake nad kopno. Danonoćno obrušavanje kiša nad kontinentima uslovilo je pojavu velikog Potopa. Dakle, propast Atlantide je povukao opšti potop.

U svakom slučaju nešto od onoga vezanog za uređenje Atlantide je verovatno Platonova fikcija, no Atlantida kao kontinent i ostrvo svakako je postojala. Interesantno je da u Atlantidu nije verovao ni Aristotel. No čudesno u svemu je to, kako je Platon mogao 'izmislili' ostrvo na kojem podrobno opisuje život, kulturu, broj ratnika, njihovo odevanje i način obuke,...

Priča o Atlantidi koju je grčki zakonodavac u egipatskom gradu Saisu čuo od tamošnjih sveštenika bila je zapisana na stubovima hrama boginje Neit u Saisu i u njoj se govori o velikom i moćnom kraljevstvu, koje je dobilo ime po Atlasu, sinu Posejdona i devojke Kleito i prvom kralju Atlantide.

Platonov učenik Krantor, otputovao je u Egipat da bi našao potvrdu za tvrdnje svog učitelja. U Saisu je, navodno, video stubove o kojima govori Platon i na kojima je legenda o Atlantidi zapisana. Atlantidu pominje i izvesni antički spisatelj Marcelus. On izveštava o "nekih sedam ostrva na Atlantiku" od kojih je jedno bilo posvećeno Posejdonu i na kome se sačuvalo sećanje na veliko kraljevstvo koje je vladalo nad svim ostrvima u okeanu. Svoju verziju legende o Atlantidi iznosi istoričar Diodor sa Sicilije u svom delu 'Historijska biblioteka', a nalazimo pomena o njoj i kod enciklopediste Plutarha. Pisci kasnoantičkog perioda Amijan Markelin (IV stoleće ne.) i filozof Prokl (V stoleće n.e.) uključuju Platonov izveštaj u svoje spise.

Dok je veliki deo Evrope, Azije i Amerike bio okovan ledom, Atlantida je imala povoljnu klimu. Ona je svojim položajem stvaralo prirodnu branu tzv. Golfskoj struji da teče svojim današnjim tokom, te se stoga njen tok završavao na obalama Atlantide. Topla struja je uticala na obližnje kopno povećavajući prosečnu godišnju temperaturu i svarajući povoljne klimatske uslove. Posle katastrofe, kada je Atlantida potonula, Golfska struja se probila do obala Zapadne Evrope i ustalila svoj današnji tok, povećavajući prosečnu godišnju temperaturu u Evropi. Na taj način, Golfska struja je doprinela otopljavanju lednika, što je povuklo i kraj ledenog doba. (Naravno presudan faktor koji je doveo do kraja ledenog doba je naginjanje Zemljine ose prema obilaznoj ravni.)


Prirodna svedočanstva o Potopu

O velikim planetarnim potopima svedoče sedimentne stene koje čine površinu kamenog omotača, litosfere, Zemlje; a date sedimentne stene i slojeve nanela je voda. sedimentne stene pokrivaju i najviše planine sveta. Slojevi sa sedimentnim stenama čuvaju skelete mnogih morskih i kopnenih životinja (uglavnom iščezlih vrsta), kao i gusto prisustvo morske faune. Mnogi planinski masivi pokriveni su slojevima peska i mulja, pri čemu debljina slojeva raste prema moru. Sve to ukazuje na velika tumbanja i iskakanja, obrušavanja vodenih basena i masa.

U prilog potopnih katastrofa govore i aluvinijalni nanosi. Npr. debljina aluvijalnog mulja u egiptu (Delti) iznosi 30 metara; obično se veruje da je njegovo taloženje započelo (sa 8 cm po stoleću) prodorom Plavog Nila u korito Belog, tako da je doplavio aluvijalne slojeve iz Etiopije. Teško je prihvatiti da su plodna polja egipatske doline obrazovana nanošenjem samo velikih količina mulja iz afričkih visoravni odakle Nil izvire i gde (od lipnja do rujna) vlada kišni period.

Nalazišta raznih školjki, okamenjenih sunđera i koralnih sprudova na uzvišicama govore o potopnim nanosima.

O Potopu svedoče i eratičke stene, stene koje su donešene sa nekog drugog mesta. Dešava se da se eratička granitna stena ponekad može naći na vrhu visokog grebena od dolerita, iako je najbliži majdan granita veoma udaljen odatle.

Iskopavanja engleskog arheologa Leonard-a Woolley-ja, koji je pronašao čuveni grad Ur, kroz džinovske naslage koje su se milenijumima teložile oko zidina sumerske prestonice, prokopao je okno i na dubini od 14 metara otkrio je grobnice sumerskih careva iz početka trećeg milenijuma stare ere. Kopao je sa svojim radnicima još dublje ispod nekropole. Naišao je na rečni mulj bez tragova života. Ispod sloja mulja (formiranog u velikom povodnju) našao je na nove tragove ljudskih naselja, naišao je na pretpotopne građevine, opeke, ognjišta, keramičke fragmente, ... I iskopavanja su pokazala da date stvari pripadaju potpuno drugoj kulturi, odnosno pokazala su da su se Sumeri, najstarija poznata civilizacija sveta, naselili u Međurečju na mestu mnogo starije naseobine, ali pokrivene velikim poplavnim nanosima.

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se