Nojev potop

Za izveštaje o Nojevom (Noahovom) potopu nedovoljno upućeni opservatori ljudske prošlosti obično misle da on predstavlja preuzete legende koje govore o nekakvom intezivnijem izlivanju Eufrata, izlivanju koje je ostavilo snažan utisak na pustinjske beduine. Govoreći o znacima poslednjeg vremena i Svoga Dolaska u Slavi, Gospod Ljubavi pored ostalog ukazuje: "Kao dani Nojevi, tako će biti Dolazak Sina Čovečijeg. Jer kao što su u dane pred P o t o p o m jeli i pili, ženili se i udavali, do dana kada Noje uđe u Kovčeg, i nisu znali dok ne dođe p o t o p i sve odnese, tako će biti i dolazak Sina Čovečijeg." ('Matej', 24:37-39) - Vidimo da i Gospod Isus Hristos ovim ukazom priznaje veliki Nojev potop; no to ne znači da On potvrđuje i istinitost svega onog što je u vezi Nojevog potopa zapisano u redigovanoj 'Knjizi Postanka'. - I u 'Drugoj Petrovoj poslanici', koja takođe ima tragove redakcije, potvrđuje se istinitost Potopa koji je preživeo Noje sa svojom porodicom: "... Kad Bog nije poštedeo anđele /nadglednike/ koji su zgrešili, nego ih baci u mračne jaruge Tartara i predade ih da se čuvaju za Sud, i stari svet nije poštedeo, nego - kad navede p o t o p na bezbožnički svet - sačuva Noja, propovednika pravednosti, kao osmoga uz sedmoro njih, ..." (2:4-5, videti i: 3:5-6; te: 'Hebrejima', 11:7)

Po zapovesti Božijoj da napune zemlju ('Postanak', 1:28) ljudski rod je se počeo razmnožavati i širiti. Ne odolevši lepoti kćeri čovečijih i nebeski posmatrači, nadglednici nad čovečanstvom, pomešali su se sa čovekom, čime je nastao gorostasni ljudski rod, Nefili. Videvši pokvarenost koja je zavladala, Gospod odlučuje da skrati čoveku životni vek na nekih 120 godina (6:4). Neverni Nebeski stražari ljudima donose mnoga pogubna znanja. Pošto je zažalio što je sazdao čoveka, Gospod odlučuje da ljudski rod potonuo u izopačenosti izbriše sa lica zemlje, a u životu jedino da ostavi posvećenika Noja, koji je u Pravednosti hodio, i njegovu porodicu: ženu mu, tri sina (Šema, Hama i Jafeta), te njihove tri žene. Bog se obraća pravedniku Noji: "Odlučio sam da bude kraj svim bićima jer se zemlja napunila opačinom; i, evo, uništiću ih zajedno sa zemljom. Napravi sebi korablju od smolastoga drveta; korablju načini s prekletima i obloži je iznutra i izvana paklinom. A pravit ćeš je ovako: neka korablja bude trista lakata u dužinu, pedeset u širinu, a trideset lakata u visinu. Na korablji načini otvor za svetlo, završi ga jedan lakat od vrha. Vrata na korablji načini sa strane; neka ima donji, srednji i gornji sprat. Ja ću, evo, pustiti p o t o p - vode na zemlju - da izgine svako biće pod nebom, sve u čemu ima dah života: sve na zemlji mora poginuti. A s tobom ću učiniti Savez; ti ćeš ući u korablju - ti i s tobom tvoji sinovi, tvoja žena i žene tvojih sinova. A od svega što je živo - od svih bića - uvedi u korablju od svakoga po dvoje da s tobom preživi, i neka budu muško i žensko. Od ptica prema njihovim vrstama, od životinja prema njihovim vrstama i od svih stvorova što po tlu puze prema njihovim vrstama: po dvoje od svega neka uđe k tebi da preživi. Sa sobom uzmi svega za jelo pa čuvaj da bude hrane tebi i njima." ('Postanak', 6:13-21)

Kada je sagradio korablju (arku), onako kako mu je Gospod naložio, Noje dobija nova uputstva: "Uđi ti i sva tvoja obitelj u korablju, jer sam uvidio da si ti jedini preda Mnom pravedan u ovom vremenu. Uzmi sa sobom od svih čistih životinja po sedam parova: mužjaka i njegovu ženku. Isto tako od ptica nebeskih po sedam parova - mužjaka i ženku - da im se seme sačuva na zemlji. Jer ću do sedam dana pustiti dažd po zemlji četrdeset dana i četrdeset noći te ću istrijebiti s lica zemlje svako živo biće što sam ga načinio." (7:1-4) - U tako, u korablju ulaze izabrani primerci 'čistih' i 'nečistih' životinja i ptica, te Nojeva obitelj; Sedmoga dana zapljuštale su potopne vode.

Potop je došao kada je Noju bilo 600 godina, i to sedamnaestog dana drugog meseca u godini: "I udari dažd na zemlju da pljušti četrdeset dana i četrdeset noći. /.../ Pljusak je na zemlju padao četrdeset dana; vode sveudilj rasle i korablju nosile: digla se visoko iznad zemlje. Vode su nad zemljom bujale i visoko rasle, a korablja plovila površinom. Vode su sve silnije navaljivale i rasle nad zemljom, tako te prekriše sva najviša brda pod nebom. Petnaest lakata dizale se vode povrh potonulih brda. Izgiboše sva bića što se po zemlji kreću: ptice, stoka, zvijeri, svi gmizavci i svi ljudi. Sve što u svojim nosnicama imaše dah života - sve što bejaše na kopnu - izgibe. Istrijebi se svako biće s površja zemaljskog: čovek, životinje, gmizavci i ptice nebeske, sve se izbrisa sa zemlje. Samo Noje ostade i oni što bejahu s njim u korablji." (7:12.17-23) - Vode povrh potonulih brda zadržale su se tokom 150 dana. Nakon toga, pošto su se zatvorile ustave nebeske i izvori bezdanski, kiša je prestala padati, a potopne vode su jenjavale. Sedamnaestoga dana u sedmome mesecu arka je se zaustavila na brdima Ararata. "Vode su neprestano opadale do desetog mjeseca, a prvoga dana desetog mjeseca pokažu se brdski vrhunci. Kad je izminulo četrdeset dana, Noje otvori prozor što ga je načinio na korablji; ispusti gavrana, a gavran svejednako odletaše i doletaše dok se vode sa zemlje nisu isušile. Zatim ispusti golubicu da vidi je li voda nestala sa zemlje. Ali golubica ne nađe uporišta nogama te se vrati k njemu u korablju, jer voda još pokrivaše svu površinu; on pruži ruku, uhvati golubicu te je unese k sebi u korablju. Počeka još sedam dana pa opet pusti golubicu iz korablje. Prema večeri golubica se vrati k njemu, i gle: u kljunu joj svež maslinov list; tako je Noje doznao da su opale vode sa zemlje. Još počeka sedam dana pa opet pusti golubicu: više mu se nije vratila. Šest stotina prve godine Nojna života, prvoga mjeseca, prvog dana u mjesecu uzmakoše vode sa zemlje. Noje skine pokrov s korablje i pogleda: površina okopnela. A drugoga meseca, sedamnaestog dana u mesecu, zemlja bejaše suha." (8:5-12)

Dakle, kada su prvoga dana u prvom mesecu vode uzmakle sa zemlje, Noje je skinuo pokrov sa korablje i ugledao okopnelu površinu. Sedamnaestoga dana drugoga meseca zemlja je već bila potpuno suva. Gospod zapoveda potom Noji da izađe iz arke sa svim stvorenjima u njoj, te da ih pusti da plode i na zemlji množe.

Dalje, u 'Knjizi Postanka' možemo pročitati kako Noje, izašavši iz arke, prinosi Bogu žrtvu paljenicu od "svih čistih životinja i od svih čistih ptica" (8:20), a Bog se zavetuje da nikada više neće uništiti sva živa stvorenja. Posle Potopa, Bog, navodno Noju određuje da pored zelenja, koje je na početku odredio (1:29) sme jesti i sve 'čiste' životinje, izuzev mesa u kojem je još krvi. I na kraju On sklapa Savez sa Nojem, njegovom porodicom, njegovim potomstvom, i sa svim živim stvorenjima da "nikada više potopne vode neće uništiti živa bića, niti će ikad više potop zemlju opustošiti." (9:11) A kao znak Saveza sa Svojim stvorenjima, i zalog vernosti, Bog u oblake stavlja dugin luk (9:12)

U celom ovom opisu susreću se mnoge kontradiktornosti i determinističke nesuvislosti, nastale i korišćenjem različitih predaja. Čitalac ostaje zbunjen da li je Noje po jedan ili po sedam parova od svih životinja uneo u arku. I ako ih je 'spasio' u arku, zašto ih posle potopa žrtveno prinosi, kada su te životinje bile potrebne da napune zemlju? Pošto se pominju 'čiste' i 'nečiste' životinje, a ta podela je mnogo posle Noja ustanovljena, jasno je da je mnogo posle Mojsija ova pripovest iskrojena, odnosno obojena bajkovitim detaljima.

Dalje, teško je i zamisliti da je Noje i po jedan par od svih životinja, gmizavaca i ptica, i to sa svih krajeva sveta, uneo u arku, jer ih jednostavno nije bilo moguće smestiti i obezbediti njihovo održavanje i hranjenje tokom 150 dana. Dalje, pojedinih vrsta životinja nema dve, tri ili sedam, već mnogo, mnogo više. Osim toga, spasavanje mnogih ptica se svakako pokazuje izlišnim, ... I da su potopne vode pokrile kavkaski Ararat, postoje mnoge višlje planine na kojima su mogle i bez spasavanja preživeti mnoge ptice i životinje, kao i ljudi. Da nije bilo područja koje vode nisu zahvatile, ne bi ni biljni svet mogao da opstane i da se proširi, jer bi većina biljaka tokom pet meseci pod vodom jednostavno istrunula.

U 'Knjizi Brojeva' (13:33) pominje se Anakovo gorostasno potomstvo; kako su oni mogli preživeti Potop ako se nisu našli u arci?

Dalje, teško je pretpostaviti da je Noje sam sa svojim sinovima za relativno kratko vreme mogao izgraditi masivnu drvenu lađu sa oplatom koja je bila dugačka nekih 140 metara, široka 24 metara i 12 metara visoka, te podeljena na tri sprata. Tako masivna lađa teško da bi mogla izdržati velike vodene talase i udare vetra (cp.: 'Postanak', 8:1)

Posebno delikatno pitanje je odakle bi došle tolike vode da mogu potopiti čitav svet, i najveća brda, i gde bi se potom povukle? Pisac ove pripovesti nalazi ishodište potopne vode u zemaljskim bezdanima i u nebeskoj kiši. Pojedini kruti tumači Biblije pretpostavljaju da se u orbiti iznad Zemlje nalazila kupola debelog sloja vode; no pod silom gravitacije takav impozantan 'sloj vode' dakako ne bi mogao da opstane. Ukoliko bi se kruto tumačio stavak 1:7 ("Bog načini svod, i vode pod svodom odeli od voda nad svodom."), onda bi se takva vodena kupola i mogla 'zamisliti'. No 'nebeske vode', kao i u patmoskoj 'Apokalipsi', i ovde u 'Postanku' imaju simboličke konotacije.

Grubo tumačenje ovog legendarnog izveštaja o potopu navodi i na zaključak da pre Potopa duga navodno nije postojala. No refrakcija kao optički fenomen potreban za dugu se dešava kada bela svetlost prolazi kroz neku tvar koja ima drugačiji refleksioni indeks (npr. kapljica vode u vodopadu, kristal), pa je tako nezamislivo da kiše i duge nije bilo pre potopa. Osim toga Sam Bog Noji najavljuje da će pustiti kišu da daždi tokom 40 dana i 40 noći (7:4), što navodi na zaključak da je Noje itekako poznavao šta je to kiša. Ako je Bog ljudima u početku odredio bilje za hranu, za rašćenje bilja itekako je kiša trebala (konsul.: 2:5-6).

Da se zapaziti da ljudi, kojima se drastično skraćuje životni vek, tek posle Potopa upoznavaju godišnja doba (8:22), što hoće reći da je pre Kataklizme na Zemlji vladala ujednačena klima. Ali za ujednačenu klimu Zemlja treba imati veću nagnutost svoje ose u odnosu na ekliptiku, obilaznu ravan. I taj determinizam navodi na zaključak da je Potop izazvalo nešto što je povuklo rapidniju promenu zemljine ose. Ali promena nije išla iz ujednačene u četvorodelnu godišnju klimu, već je se verovatno nešto drugo desilo: Iz ledenog doba, u kome je Zemljina osa bila gotovo normalna na ekliptiku, došlo je u toku Kataklizme do nagnutosti Zemlje koju danas poznajemo.

O velikom Potopu koji je prežive pravednik, posvećenik Noje govori i apokrifna 'Enohova knjiga' koja je u dobu Makabejaca pretrpela pozamašnu redakciju. Tako Anđeo Mira ukazuje Enohu, koji je živeo pre Potopa, za nebesku kaznu koja će snaći neverne nebeske posmatrače koji su se pomešali sa ljudskim rodom: "U te će dane Gospodar duhova izvršiti kaznu, i otvoriće se posude s vodom koje su na nebesima, i izvori koji su pod nebesima i pod zemljom. Pomešaće se sve vode koje su nad nebom i ispod neba. Voda koja je iznad nebesa biće delovanje. Voda koja je pod zemljom biće primanje, i svi koji žive na zemlji biće uništeni, kao i oni koji prebivaju pod nebeskim visinama. Tako će razumeti nepravdu koju počiniše na zemlji, i tako će nestati." (I, 53, 7-11)

No, kada zatire žitelje zemlje, u Gospodara duhova se javlja žalost što je tako postupio: "Uzalud sam uništio sve žitelje zemlje." (54:1)

Enoh, upućen u nebeske tajne, sišavši iz nebeskih visina, prenosi sinu Metušalahu, začuđenom neobičnim detetom koje mu je se rodilo od Lakeha, šta očekuje svet: "Gospod će na zemlju doneti novost. To sam objasnio i doznao u viđenju. Kazao sam ti da su u naraštaju moga oca, Jareda, nebesnici zamenili reč Gospodnju. Počinili su zločine, odbacili svoj rang i pomešali se sa ženama. S njima su zgrešili, njima se oženili i začeli decu. Čitavu će zemlju, stoga, snaći veliko uništenje. U jednoj će je godini zadesiti P o t o p i sveopšte uništenje. To dete koje ti je rođeno preživeće, a s njime će biti spašena njegova tri sina. Kad svi ljudi izginu, on će biti spašen. Njegovi će potomci začeti divove, ne duhovne, nego telesne. Zemlju će snaći velika kazna i biće očišćena od svake opačine. Reci, stoga, svome sinu, Lameku, da je onaj koji je rođen doista njegovo dete. Neka ga nazove Noje /'uteha'/, jer, on će preživeti. On i njegova deca biće spašeni od opačina koje će se proširiti svetom, od svakog greha i nepravde, koji će za njegova života na zemlji biti uništeni." (I, 105: 13-16) - Po 'Enohovoj knjizi' najveće zlo na Zemlji je došlo kada su se nemarni nebeski stražari, kojima je dato da vladaju nad putevima zemlje, pomešali sa ljudima i preneli čoveku mnoga pogubna znanja (poput vračanja i ratovanja), ona koja su ljude naveli na mnoga zla.

O Nojevom Potopu govore i dva kraća apokrifna teksta izvedena iz narodnog predanja i redigovane 'Knjige Postanka'. Susreću se pod naslovima 'Potop' i 'O Potopu'. Po ovome drugome apokrifu Noje na Araritskim gorama (severno od jezera Van) počinje da gradi arku. Đavo zavodi i nagovara Nojevu ženu da sazna kuda to on jutrom odlazi. Ona to odbija najpre, jer kao ženi nije na njoj bilo da postavlja takva pitanja, a onda pristaje da to učini pošto Noja po nagovoru opije napitkom od čudesne trave pored reke. Opijen Noje iznosi ženi da odlazi u gradnju arke, za koju ga je Gospod preko anđela pozvao, ukazavši mu da Bog hoće potopiti svet spašavajući samo njegovu porodicu. Saznavši od Nojeve žene šta Noje radi, đavo mu razbija arku. Noje je plakao 40 dana ožalošćen. Tada mu se javlja anđeo i poziva ga da od kedrovog drveta gradi korablju. Poslušavši ga, Noje 30 godina provodi u gradnji korablje.

No kada siu svi predviđeni ušli u korablju, Nojina žena pod đavolovim uticajem odbija da uđe. Noje, da bi je spasio, dopušta da sa njom i đavo uđe u arku. Ušavši u arku, đavo je se pretvorio u miša i počeo je da glođe drvenu građu arke, ne bi li je probio. Primetivši to, Noje poziva ljutu zver, koja je kihnula, ispustila plameni dah, i udavila miša, odnosno đavola. Daljna naracija ove apokrifne bajkovite priče uveliko sliči onoj prezentovanoj u Bibliji.

U svome ‘Onomastikonu’, azbučnom pregledu biblijske topografije, historik Eusebije se osvrće i na jermensku planinu Ararat (111), te pominje svedočanje drugih autora o Nojevoj korablji i njenom zadržavanju na Araratu, gde su joj se ostaci zadržali.

Nedaleko od kavkaske planine Ararat, u večnom ledu, koji se veoma retko, tek nekad leti, delimično otapa, neki putnici su imali priliku da vide deo drvene korablje. Za vreme Prvog svetskog rata Korablju su navodno opazili i ruski piloti. Bez obzira na ratne prilike, car Nikolaj Drugi poslao je ekspediciju od 150 ljudi koja je stigla do Korablje, napravila detaljan opis i sve fotografisala. Unutar Korablje bilo je pronađeno mnoštvo pregrada, veliki zidovi od brvana i tanki od gvozdenog pruća - očigledno, sve to je služilo za držanje životinja. Pronađen je bio čak i žrtvenik od kamenja. Deo Korablje su upotrebili radi izgradnje koliba u kojima su boravili. Rezultate ovih istraživanja su uništili boljševici, koji su već bili uzeli vlast u trenutku kada se ekspedicija vratila. Kasnije su istraživanja u toj oblasti bila veoma otežana, pošto je ta teritorija, otrgnuta od Ruske Imperije, postala pogranična između SSSR, Turske i Irana. Od tada su činjeni različiti pokušaji potrage za Korabljom, ali, zahvaljujući svim otežavajućim okolnostima nisu dali očekivane rezultate.

Da se pretpostaviti da su Korablja, odnosno najveći deo nje, lednici zahvatili i odneli, čemu je pogodovalo i uzdizanje ovog planinskog masiva.

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se