Utnapištimov potop

Na jedanaestoj ploči, odnosno u jedanaestom pevanju sumersko-akadskog epa (nastalom na akadskom jeziku između 23 i 21 stoleća stare ere) o uručkom kralju i heroju Gilgamešu, izbavitelj ljudskog roda, akadski Noje - Utnapištim (tačnije: Ut-ta napišta/i = 'On nađe život'), koji je preživeo veliki potop sa svojom ženom i kormilarom, opisuje Gilgamešu potop koji su po savetu razvratne boginje Ištar, poslali bogovi predvođeni nebeskim bogom Anuom i junakom-savetnikom En-lilom. No Utnapištima o nameri bogova da pošalju potop na Šuruppak, koji je najpre bio naklonjen bogovima, obaveštava u snu Ea, bog dubina slatkih voda.

Svoju priču Gilgamešu kako je u skupštinu bogova primljen Utnapištim počinje izveštajem kako je obavešten o pretećoj nevolji koja je se nadvila nad njegovim gradom i rodom:

"Ja ću ti, Golgamešu, odluku tajnu otkriti
i tajnu bogova tebi ću reći ja.
Šuruppak, grad, što ga poznaješ ti,
što na obali Eufrata leži -
to, drevni je grad, bozi su naklonjeni njemu.
Bogove da v e l i k p o š a l j u p o t o p njihovo navede srce.
Stanu se savetovat otac im Anu, En-lil, junak, savetnik njihov Ennugi.
Ninigiku-Ea s njima se kleo,
Al' kolibi /mojoj/ njihovu odluku kaza:
'Kolibo kolibo! Zidu, zidu!
Slušaj kolibo! Zapamti, zidu!
Žitelju Šuruppaka, sine Ubar-Tutu,
prenesi kuću, s a g r a d i b a r k u,
obilje prezri, za život brini,
bogastvo prezri, spasavaj dušu!
U barku svoju s m e s t i s v e ž i v o.
Ta barka koju ćeš ti sagraditi,
da oblikom četvorouglasta bude,
da bude iste širina k'o i dužina,
kao Okean, krovom je pokrij!' -
Ja shvatih i kazujem vladaru, Eai:
'Tu reč, vladaru. što meni reče je ti,
slušat dužnost je moja, sve ću ispunit tako.
Što li da kažem gradu - narodu i starešinama?' -
Ea otvori usta, besediti stanem
meni, svojemu sluzi, on zbori:
'Ti pak ovu im prozbori reč:
- Ja znam, En-lil da mene mrzi -
ja neću u vašem živeti gradu,
od grude En-lila korak okrećem ja.
Put Okeana idem, vladaru Eai!
Na vas pak k i š u o b i l n u p u s t i ć e o n,
tajnu ptica znaćete vi, sklonište riba,
svuda na zemlji biće bogata žetva,
jutrom će kao iz kabla, lit, a noću
rodnu kišu očima vi ćete gledati.'"
(XI, 9-47)

Utnapištim dalje pripoveda kako je žitelje Šuruppaka izvestio o vodenoj pretnji koja je se nadvila nad njima, i o tome kako je preduzeo korake da sagradi barku:

"Tek što zarudi zora, na poziv moj sav se okupi kraj.
[.......]
Svim ljudima nalog sam dao -
kuće sklanjaju, ograde ruše.
Deca raznose smolu,
snažni u korpama opremu nose.
Za pet dana i noći ja lađu osnovah:
tri desetine trga, visina palube sto dvadeset lakata broji,
po sto dvadeset lakata krajevi njezina vrha.
Ja obod postavih, ja izgled smislih,
ja šest paluba u barku stavih,
na sedam delova njima razdelih je ja,
njezino dno na devet pregrada pregradih,
u njeno dno jarbole zabih,
odabrah kormilo ja, opremom opremih njega.
Tri mere voska u peći istopih,
tri mere smole ja u nju ulih,
tri mere nosači dovuku ulja:
osim mere ulja, što na mazanje ode,
dvije mere ulja kormilar spremi.
Za žitelje grada bikova naklah ja,
klao sam ovce svakodnevno ja,
jagodâ sokom, uljem, pivom, vinom, crvenim i belim
narod pojih, k'o rečnom vodom,
i prirediše gozbu, kao u vreme novogodišnjih praznika.
Ja miomiris otkrih, moje ruke nalazah.
Barka gotova bi u času zalaska Sunca.
Vući stadosmo nju - teška nam bi,
ozgo i ozdo kolenima podupresmo nju,
dve trećine zaroni u vodu ona."
(XI, 48-49.52-79)

Utnapištim potom ukazuje kako je barku opremio i kako ju je, ukrcavši u nju svoju porodicu i svoj rod, zasmolio:

"Natovarih je svim, što imah ja,
natovarih je svim, srebrom što imah ga ja,
natovarih je svim, zlatom što imah ga ja,
natovarih je s v i m, s t v o r o v i m a ž i v i m što imah ih ja,
ukrcah u barku porodicu svu i rod moj,
stoku i z v e r i s t e p e, majstore ukrcah sve.
Vreme mi odredi Šamaš:
'Jutrom će kao iz kabla lit, a noću
rodnu kišu očima ti ćeš gledati -
u barku stupi, vrata zasmoli njoj.' -
Dođe odsudan čas:
jutrom je kao iz kabla lilo, a noću
rodnu kišu očima gledah ja.
ja lice nepogode videh -
strašno gledati nepogodu bi.
Ja se na korablju popeh, vrata zasmolih njoj -
jer mi zasmoli barku lađaru Puzur-Amurri
ja dvorac dah bogastvo s njim."
(XI, 80-95)

Na lađu i zemlju Šuruppaka svoje strele usmeruju bogovi nepogoda; potopni vetar besni šest dana i sedam noći:

"Tek što zarudi zora,
na sred nebesa crni se pojavi oblak.
Addu usred oblaka grmi,
Šullat i Haniš pred njime idu,
brdom i dolom, glasonoše idu.
Nergal jarbole čupa,
Ninurta hita, probiti nasip,
Anunnaki podigli baklje,
da njihovom vatrom svu zemlju spale.
Iza Addu nebo kameno pota, što svetlo bi - u tamu se pretvori,
sva zemlja k'o pehar se razbi.
Prvoga dana Južni besneše vetar,
doleti hitro, planine plavi,
slično ratniku ljude je stiz'o.
Jedan ne vidi drugog.
Ni s neba se ne vide ljudi.
Bogove od potopa uhvati strah.
Oni se podignu na nebo Anua odu,
k'o psi se šćućure, telom se ispruže.
Ištar viče, k'o da je porođaj muči,
gospođa bogova, čiji je divan glas:
'Neka se ovaj dan pretvori u prah,
jer u savetu bogova ja se za zlo odlučih.
Kako u savetu bogova ja se za zlo odlučih,
na propast stvorenja mojih objavih rat?
Zar za to rađam ja sama ljude,
da kao riblji porod, ispunjuju more?' -
Bogovi Anunnaki sa njome plaču,
bozi se smire, očiju suznih,
jedan se uz drugog tiska, usne suve su njima.
Šest dana i sedam noći, besneše vetar,
oluja potopom prekriva zemlju.
Kad sedmi osvanu dan
oluja i, potop prestanu s ratom,
oni što se borahu dolično vojsci.
Smiri se more, utihnu vihor - popusti potop."
(XI, 96-131)

Pošto je popustio potop, Utnapištim otvara okno korablje i vidi da je se zaustavio uz goru Nisir (koja se nalazi na zapadu iranskog lanca planina):

"Otvorih okno - svetlost mi na lice pade,
pogledah na more - postade tiho.
I sve se ljudstvo u glinu doista pretvori!
Nasta ravnica, kao krov, ravna.
Nakolena padoh, sedoh i plačem,
niz lice moje poteknu suze.
Stadoh motriti kopno na širokom moru –
na dvanaest konaka otok se diže.
Uz goru Nisir pristade barka.
Gora Nisir ustavi barku, ljuljat se ne da njoj.
Jedan dan, dva dana gora Nisir korablju drži, ljuljat se ne dâ njoj.
Tri dana, četri dana gora Nisir korablju drži, ljuljat se ne dâ njoj.
Pet i šest dana gora Nisir korablju drži, ljuljat se ne dâ njoj."
(XI, 135-144)

Sedmog dana zadržavanja uz potopljeni Nisir Utnapištip počinje da pušta ptice sa korablje, da bi proverio da li će one naći kopno, odnosno da li se vode povlače:

"Kad sedmi osvanu dan
Iznesoh goluba i pustih ga ja;
odletevši, golub se vrati:
ne nađe mesta za stajanje, doleti natrag.
Iznesoh lastu i pustih je ja;
odletevši, lasta se vrati:
ne nađe mesta, doleti natrag.
Izneso gavrana i pustih ga ja;
odletevši gavran, vide kako se povlači voda,
natrag ne dođe; grakće, jede i izmet baca."
(XI, 145-154)

Izašavši najzad iz korablje Utnapištim bogovima prinosi miomirisnu žrtvu:

"Izađoh, na četri strane žrtvu prinesoh,
na vrhu gore žrtvu-paljenicu prinesoh:
sedam i sedam kandila postavih,
u njihove pehare ja mirte, trske i kedra stavih.
Bogovi osete miris,
bogovi osete opojni miris,
bogovi k'o muve se, okupe okolo žrtve.
Kad Majka bogova stiže,
ogrlicu veliku uze,
što Anu je sazda na radost njoj:
'O bozi! Na mojem je vratu lazurni kamen -
kao što njega zbilja zaboravit neću,
tako ću ovih se dana doista sećat,
i na veke vekova ja ih zaboravit neću!
Nek' bozi svi na žrtvu dođu,
En-lil toj žrtvi nek' se ne primiče,
jer on, ne razmisliv', pošalje p o t o p,
i mojim ljudima dosudi p o t o p!' -
En-lil samo što je banuo tamo,
ugleda barku, En-lil se rasrdi,
na bogove Iggite /= bogove neba/ jarošću se ispuni:
'Koje to biće izbegnu propast?
Ni jedan čovek ne sme preživeti!' -
Ninurta otvori usta besedit stane
njemu, En-lilu, junaku zbori:
'Ko, ako ne Ea postupa mudro,
i Eva svako poznaje delo!' -
Ea otvori usta, besediti stane,
njemu, En-lilu, junaku zbori:
'Ti -junak si, među bozima mudrac!
Kak, ne razmisliv', izazva potop?
Na grešnog greh navali ti,
na krivca krivnju navali ti -
pazi, da ne pogine, svladaj se, da ne propadne!
Umesto što potop posla,
bilo bi bolje da lava posla, ljude da proredi!
Umesto što potop posla,
bolje bi bilo vuka da posla, ljude da proredi!
Umesto što potop posla, bolje bi bilo da dođe glad, i zemlju satre!
Umesto što potop posla,
bilo bi bolje da pomor nasta, i ljude smakne!
Ja ne izdah tajne bogova silnih -
premudrom ja poslah san, i tajne bogova saznade on.
A sada njemu ti savet daj!"
(XI, 155-188 – prevod: Marko Višić)

Dalje, Utnapištim pripoveda kako ga je bog junak En-lil, stupivši u barku iz nje izveo, te ga zajedno sa ženom blagoslovio, i uveo ga u stalež bogova.

Vidimo da Nojev i Utnapištimov potop u mnogo čemu imaju narativno-fabularne sličnosti. I Utnapištimu je javljeno da dolaze potopne kiše, i on gradi korablju, i on u nju unosi mnoge životinje, i on ispušta ptice sa lađe, i on se uz planinski venac zaustavlja, i on izašavši iz korablje prinosi žrtvu...

Pri arheološkom iskopavanju sumerskog grada Ura, koje je vršila englesko-sovjetska ekspedicija 1928. godine, na čijem čelu je bio Leonard Woolley, dvanaest metara ispod pronađene kraljevske grobnice (koja potiče iz vremena oko 3.500 god. stare ere), naišlo je se na debeo sloj (2,5-3 metra) naplavine od čiste ilovače, koja je se mogla obrazovati samo vodenim zaplavljivanjem, koje bi obuhvatilo široko prostranstvo Mesopotamije.

Na jednoj desetostranoj prizmi (koja se čuva u Britanskom muzeju) može se pročitati izjava asirskog cara Asurbanipalija (668.-621. g. se.), koji je osnovao impozantnu biblioteku u Ninivi sakupivši i prepisavši preko izaslanika mnoge ploče: "Čitao sam prekrasne glinene ploče Sumerana i opskurne akadske črčkarije, koje nisu umetnost. Uživao sam u čitanju natpisa na kamenu iz vremena pre p o t o p a."


Ziusudrin/Ksizutarov potop

Pored epa 'O Gilgamešu' o velikom Potopu govori i sumerska 'Poema o Potopu'. Početak i kraj poeme nažalost nisu sačuvani, odnosno nađeni; no ona se može rekonstruisati po svojoj bolje poznatoj babilonskoj verziji. U ovoj poemi govori se o tome kako skupština bogova, i pored protivljenja nekih, odlučuje da bude uništeno celo čovečanstvo. Ziusudra, vladar Šuruppaka, od Boga En-kija biva obavešten o toj nameri. Govori se o potopnom pljusku koji je trajao sedam dana i sedam noći, da je i same bogove uplašio. kada je se pojavio i osvetlio zemlju bog Utu, Ziusudra je pred njim prineo žrtvu od volova i ovaca. Na kraju Ziusudra, zajedno sa ženom, biva uzdignut u bogove. Ovo mitsko i poetsko viđenje Potopa, sačuvano je i kod babilonskog historika Berosa, gde sumerski Ziusudra ('On nađe život dugih dana'), babilonski Kasisatr, nosi ime Ksizutar (Ksisutros), a bog koji ga obaveštava o potopnoj opasnosti je Kronos.

Četvrto poglavlje poeme 'O Potopu' (u ruskom prevodu: V. K. Afanasevoj):

 8C@5 1>30 [...] AB5=0 [...]
8CAC4@0, C :@0O 2AB02, A;KH8B [...]
“@09 AB5=:8 A;520, =C-:0, ?>A;CH09!
@09 AB5=:8, A:06C B515 A;>2>, ?@8<8 <>5 A;>2>!
C4L 2=8<0B5;5= : <>8< =0AB02;5=LO  > B > ? ?@>=5A5BAO =04> 2A5< <8@><,
01K A525G5AB20 C=8GB>68BL.
:>=G0B5;L=>5 @5H5=L5, A;>2> 1>6L53> A>1@0=8O [...]
5H5=85, @5G5==>5 =><, -=;8;5<, 8=EC@A03,
&0@AB25==>ABL, 55 ?@5@K20=85 [...]”

[Nedostaje oko 40 redaka teksta.]

A5 7;>1=K5 1C@8, 2A5 C@030=K, 2A5 >=8 A>1@0;8AL 2<5AB5.
 > B > ? A28@5?AB2C5B =04> 2A5< <8@><.
!5G59.
>340 ? > B > ? >B1CH520; =04 !B@0=>N,
;>1=K9 25B5@ 2KA>:>9 2>;=>N
BH2K@O; >3@><=>5 AC4=>,
!>;=F5 27>H;>, >A25B8;> =51> 8 75<;N,
8CAC4@0 2 >3@><=>< A2>5< : > @ 0 1 ; 5 >B25@AB85 A45;0;,
 A>;=5G=K9 ;CG ?@>=8: 2 >3@><=>5 AC4=>.
&0@L 8CAC4@0
0; =8F ?5@54 A>;=F5<-#BC.
&0@L 1K:>2 70:>;>;, <=>3> >25F 70@570;.

[Nedostaje oko 40 redaka.]

87=LN =515A 8 687=LN 75<;8 >=8 ?>:;O;8AL,
= 8 -=;8;L 687=LN =515A 8 75<;8 ?>:;O;8AL > B><.
B> C:@K;AO,
01K 682>5 87 75<;8 ?>4=O;>AL,
01K >=> 4;O =8E 2KH;>.
&0@L 8CAC4@0
@54 =><, -=;8;5< A<8@5==> ?@>AB5@AO.
-=;8;L A 8CAC4@>N ;0A:>2> 703>2>@8;8.
>340 687=L, A;>2=> 1>3C, 5 87=L 4>;3CN, A;>2=> 1>3C, 5 ">340 >=8 F0@O 8CAC4@C,
B> 825G5AB20 A5 >A5;8;8 53> 2 AB@0=5 ?5@5E>40, 2 AB@0=5 8;L 45 A>;=F5-#BC 2>AE>48B [...]
“"K [...]”

Beros (Berosus), Mardukov sveštenik koji je živeo u vreme Aleksandra Velikog, među prvima je doneo haldejsko učenje u Heladu. On je na helenskom jeziku za žitelje helenističkog sveta napisao istoriju svoje zemlje koristeći izvorne dokumente, hramske zapise date klinastim pismom, kao i predaje. On sam ukazuje da su u Babilonu dosta marljivo čuvani pisani izveštaji koji su obuhvatali period od nekih 150.000 godina. No Berosove 'Babilonske priče' (BabylMniaka) sačuvane su samo u fragmentima kod pojedinih historika: Apolodora (Apollodoros, II stoleće stare ere) iz Atine, pisca 'Hronike' (prikaza svetske istorije, takođe samo u delovima sačuvane), kod Aristotelovog učenika Abidena, kod Aleksandra Polihistora, te kod kasnijih historika: Josipa Flavija (I stoleće), Eusebija (IV stoleće) i bizantinca Sinkela (IX stoleće).


U drugoj knjizi 'Babilonskih priča' Beros daje istoriju deset pretpotopnih haldejskih kraljeva i njihovih vladavina, koje su ukupno trajale 432.000 godina, odnosno 120 sarija (1 sarus = 3.600 godina). Potop je se dogodio za vreme vladavine Ksizutara (vladao je na prestolu osamnaest sarija), koji je nasledio svoga oca Ardata. Aleksandar Polihistor prenoseći Berosovo izlaganje opisuje tok Potopa:

"Ukazao mu se /- Ksizutaru/ bog Kron i obavestio ga da će petnaestog dana meseca dezija nastati p o t o p koji će zatreti ljudski rod. Zato mu je zapovedio da napiše povest nastanka, razvoja i okončanja svega i da zakopa taj izveštaj na sigurnom mestu u gradu Sunca u Sipari, zatim da s a g r a d i l a d j u i povede u njoj sa sobom prijatelje i rodbinu, te da uzme na lađu sve što mu je potrebno za život i sve vrste životinja koje lete ili se kreću kopnom, i da se otisne na more. Kad je upitao božanstvo kamo da zaplovi, dobio je odgovor: 'K bogovima!' - Nakon toga je izrekao molitvu za dobrobit čovečanstva.

Poslušao je božanski savet i sagradio l a d j u, dugačku pet stadija /1 stadij = 178 m/ i široku dva. U nju je pohranio sve što je pripremio; napokon je smestio u nju ženu, decu i prijatelje.

Pošto je zemlju zahvatio potop, a nakon nekog vremena počela se voda povlačiti, Ksizutar je poslao nekoliko p t i c a s lađe; budući da nigde nisu našle hrane niti se mogle odmoriti, vratile su mu se. Posle nekoliko dana poslao ih je drugi put; ovaj put su se vratile blatnih nogu. Pokušao je to i treći put; sada mu se ptice nisu vratile; is toga je zaključio da je zemljina površina opet iznad vode. Načinivši otvor na lađi i ustanovivši, pošto je osmotrio van, da je lađu donela voda do jednog obronka, smesta ju je napustio, praćen ženom, kćerkom i kormilarom. Odmah se poklonio zemlji; podigavši žrtvenik, prineo je ž r t v e bogovima.

Pošto je to obavio kako treba, Ksizutar i oni koji iziđoše s njim iz lađe nestadoše. Oni koji su bili u lađi iziđoše jadikujući kad su uvideli da se ostali ne vraćaju i neprestano dozivahu Ksizutara. Više ga nisu ugledali, ali su razabrali njegov glas u vazduhu i čuli ga kako ih opominje da poštuju bogove; osim toga, ispričao im je da je zbog svoje pobožnosti prenesen k bogovima i da su istu počast doživeli njegova žena i kćerka, te kormilar. Tome je dodao da bi hteo da se što pre vrati u Babiloniju i potraži zapise u Sipari, koje valja objaviti celom čovečanstvu; objasnio je da su sada u zemlji Jeremeniji. Čuvši te reči, ostali su prineli žrtve bogovima i otputovali prema Babiloniji.

Budući da se lađa nasukala u Jermeniji, još su neki njeni delovi u jermenskom Korkirejskom/Kordijskom gorju /Corduarum montibus/; ljudi stružu s njih bitumen, kojim je bila premazana lađa, te ga upotrebljavaju kao protivotrov i amulet. Tako su se preostali s lađe vratili u Babilon; našavši zapise u Sipari, počeše graditi gradove i podizati hramove, i Babilon je tako opet bio naseljen." (Eusebije: 'Hronografije', V, 8; Sinkel: 'Hronografije', 28)

I Flavije, koji je patrijarha Avrahama video kao pripadnika desetog poslepotopnog haldejskog pokolenja (Eusebije: 'Evanđeljska priprema', lib. IX), govori o pretpotopnim zapisima mudraca koji su izumeli nauku o nebeskim telima i njihovom sastavu. Upravo su oni neke ljude upozorili na preteću nesreću, o stradanju "delom od snage vatre, a delom od naleta ogromnih količina vode. Da njihova saznanja ne bi bila zaboravljena pre nego što ih spoznaju ljudi, oni su podigli dva stuba: jedan od opeke /sumerski zigurat/ a drugi od od kamena /epipatska Keopsova piramida/, i na njima su ispisali podatke o svojim otkrićima. U slučaju da potop razruši stub od opeke, kamen bi, prema proračunima, trebalo da ostane neoštećen i pružio bi ljudima mogućnost da pročitaju ono što je na njemu zapisano." - Prema grčkom historiku Manetonu (Manethon, III stoleće stare ere), vrhovnom svešteniku u Hieropolisu, tvorcu povesti Egipta od mitskih vremena do 323 godine, drevni pretpotopni zapisi su ispisani svetim znacima Totha, a prvi ih je Hermes posle Potopa preveo. - I helenski geograf Strabon (otprilike 63 g. stare ere do 19. god. n. e,), koji se u sastavljanju svoga 'Zemljopisa' služio i starijom literaturom, izveštava o nekakvim pretpotopnim tekstovima koji su sačuvani na Pirinejskom poluostrvu.

U odlomcima sačuvanim kod Abidena (Abydenus) sumerski kralj Ziusudra pojavljuje se pod imenom S i z i t a r. Tako Abiden u 'Asiriskoj hstoriji' (cp.: Kiril Aleksandrijski: 'Protiv Juliana', p. 8) prenosi Berosove ukaze o dugovečnim haldejskim kraljevima i Potopu:

"Potom je bilo drugih kraljeva, a poslednji je bio S i z i t a r; ukupno je bilo deset kraljeva, a njihova je vladavina trajala 120 sarija. Nakon Euedoreshija su vladali neki drugi, zatim Sizitar. Njemu je bog Kron unapred najavio da će petnaestog dana meseca dezija nastati p o t o p, i naredio mu da sve zapise koje ima pohrani u gradu Sunca u Sipari. Poslušavši te zapovesti, Sizitar je odmah otplovio u Jermeniju i smesta ga je nadahnuo bog. Dok su vode pokrivale zemlju, Sizitar je poslao ptice kako bi ocenio da li se vode povlače. No, ptice su letele nad bezgraničnim morem i, ne našavši mesto gde bi počinule, vratile su se Sizitru. Ponovio je to. Kad je posle trećeg pokušaja uspeo, jer su se ptice vratile blatnih nogu, premestili su ga bogovi iz ljudske sredine u nebo. Što se tiče lađe, koja je još u Armeniji, tamošnji žitelji izgrađuju od njena drveta narukvice i amulete." (Sinkel: 'Hronografija', 38; Eusebije: 'Evanđeljska priprema', IX, 12; Eusebije: 'Hronografija', V, 8)

Motiv puštanja ptica sa broda u istočnoj filosofsko-religijskoj misli našao je svoj alegorijski odraz kod objašnjavanja duhovno-realizacionih tokova. Tako se u tibetanskom spisu 'Život i učenje Nrope' iz XII stoleća iznosi: "Sposobnost mišljenja leti kao vrana sa broda." (Deo III, pogl. 3, 3) - A u spisu Saraha Dohkośa-nma-mahmudra-upadesa ukazuje se: "Baš kao što se i brodska vrana koja je poletela sa broda, nakon krstarenja u svim pravcima vraća i skrašava na brodu, isto tako se i izvorna svest vraća svome ishodištu iako je možda sledila puteve žudne svesti."


Helenski izvori znanja o potopu

Znanja o velikim potopnim stihijama starim Helenima došla su ponajprije iz pitagorejskih izvora, te preko zakonodavca Solona i filosofa Platona. I Solon i Platon boravili su u Egipat, gde je živo sačuvana predaja o Potopu. Tako enciklopedista Plutarh u 'Uporednim životopisima' iznosi i sledeće: "... Neki tvrde da je Solon putovao po stranim zemljama više radi sticanja bogatog iskustva i proširivanja svoga znanja negoli radi sticanja novca." ('Solon', 2) - Diogen Laertije iznosi da je Solon (635.-559.) putovao u Egipat radi vodjenja rasprava "sa sveštenicima i astronomima." ('Život i mišljenje eminentnih filosofa', knj. I, pogl. 1, 43) I za Talesa (625.-548.) ukazuje da "je posetio Egipat i družio se sa tamošnjim sveštenicima." (I, 1, 27) - Za Platona Diogen kaže da je posle posete pitagorovcima Filoju i Euritu u Italiji u pratnji velikog helenskog tragičara Euripida (480.-406.) "krenuo u Egipat da sluša proroke." (III, 1, 6) - Očigledno je da su ga za taj hodočasnički ekspedicionizam inspirisali ukazi i svedočanstva pitagorejaca.

Starorimski besednik Kikeron (rođen 106. god. se.), koji je bio upućen u epikurejsku, akademsku i stoičku filosofiju, naznačuje da je "Platon putovao po Egiptu da uči aritmetiku i astronomiju od barbarskih sveštenika." ('O krajnostima dobra i zla', XXIX, 87; v.: De rep., I, 10, 16) - Sam Platon u svojim 'Zakonima', delu koje predstavlja rezime njegovih filosofsko-političkih stremljenja ukazuje da on matematičkim znanjima tzv. 'barbara' nije davao visoku ocenu (819 b). Moguće je da je Platon u Egiptu potvrdio pripovesti i saznanja o potopu, koja su mu došla preko Solona ranije. Naime, Platonova majka "je vodila poreklo od Solona. Solon je imao brata Dropida, čiji je sin bio Kritija. ... Platon je bio šesto koleno od Solona." (Laerije, III, 1, 1)

Enciklopedista Plutarh koji je i sam posetio Egipat, ukazuje da je Solon "jedno vreme proveo i u filosofskom saobraćaju sa Psenopisom iz Helipolisa i Sonhisom iz Saisa, najvećim učenjacima iz svešteničkog staleža. Od njih je čuo i pripovedanje o Atlantidi, pa je, kako Platon tvrdi, pokušao da ga u jednoj pesmi raširi medju Helenima." ('Solon', 26) - Interesantno je zapaziti da je i veliki Pitagora bio u filosofsko-debatnom kontaktu sa Sonhisom iz Saisa, drevnog egipatskog grada na ušću Nila.

Solon je inače nameravao da ispeva historiju Atlantide ali je to ipak učinio najveći helenski filosof Platon prikazujući Atlantidu sa dosta mitskih natrunjivanja. "Solon je bio preuzeo da ispeva i veliko delo, istoriju ili priču o Atlantidi, koju je čuo od učenih ljudi u Saisu i koja se naročito ticala Atinjana, ali je izgubio volju da to radi, i to ne zato što nije imao vremena, kako Platon tvrdi /u 'Timaju'/, nego više zbog duboke starosti, jer se uplašio od veličine dela." ('Solon', 31) - Ako je verovati ovim ukazima, Solon je bio u posedu brojnih predajnih podataka o Atlantidi i njenom kataklizmičkom nestajanju.

Egipat su inače redovno pogadjale male 'poplave' Nila, tako da nije čudno što su oni sačuvali i predaje o velikom Potopu. Tako Herodot koji je pre 444. god. s. e. putovao u Egipat, ukazuje: "Kad Nil naraste, on ne poplavi samo Deltu nego ponegde i granične oblasti Azije i Libije, i to u dužini do dva dana hoda u pravcu oba kontinenta." ('Istorija', II, 19)

U Platonovim 'Zakonima' da se susresti i sledeća dijaloška sekvenca koja pokazuje koliko su drevni narodi imali brojna predanja o velikom Potopu: "- Atinjanin: 'Mislite li da se u starim pričama krije neka istina'? - Kleinija: 'U kojim pričama'? - Atinjanin: 'O tome da je čovečanstvo često propadalo od poplava, boleština i mnogih drugih nevolja, iz kojih se spasao tek n e z n a t a n deo ljudskog roda'? - Kleinija: 'Tako nešto je svakom čoveku verovatno'." (677 a)

Deukalionov potop

Kako kazuje jedna verzija helenskog mita, Deukalion (DeykalíMn), tesalski kralj, sin Prometeja, za ženu imao je Piru, kćerku Pandore i Epimeteja. Živeli su u vreme trećeg ljudskog roda, 'bronzanog doba, koje je Zeus stvorio posle zlatnog i srebrnog. Ljudi 'bronzanog' doba su se potpuno razlikovali od onih u 'srebrnom' dobu: bili su svirepi, nasilni, stalno odani ratovanju, svagda kivni jedni na druge:

"I obest im na umu behu, plodova poljskih
ne jedahu oni, srce im tvrdo, bez straha bilo."
(Hesiod: 'Poslovi i dani', 146-147)

Pokolenje puno poroka bog Zeus odlučio je da uništi, pa izaziva potom u kome svi stradaju, osim pravednika Deukaliona iz Tesalije u Ftiji, i njegove žene Pire (Platon: 'Timaj', 22 b).

Po Prometejevom savetu ovi čestiti ljudi sagradili su naročiti kovčeg, i u njemu su snabdeveni hranom tokom potopa proveli devet dana i devet noći, dok ih vetar nije odneo u Tesaliju. Kovčeg je se zaustavio na Parnasu (ili Atosu, ili Etni), kraj budućeg proročkog dodonskog luga. Deukalion je prineo žrtvu Zeusu Fiksiju, zaštitniku begunaca. Kad su se iskrcali bog Zeus im je poslao svoga glasnika, Hermesa, da im ispuni jednu želju koju bi iskazali. Deukalion je poželeo da dobije drugove s kojima bi mogao da nastavi život. - Po drugoj mitskoj naraciji Deukalion i Pira se obraćaju proročištu u Delfima kako da se opet obnovi ljudski rod; Temida im je poručila da bacaju 'kosti' svojih predaka iza svojih leđa. Mudri Deukalion je protumačio da su 'kosti' ustvari kamenje majke zemlje. I tako su od kamenja koji je bacao Deukalion postali muškarci, a od Pirinog kamenja žene.

O velikom potopu uzgredno govore i rimski pesnici Vergilije i Horatije, no jedino ga Ovidije, sledeći nauku stoičke kosmologije, podrobno opisuje. Tako u svojim 'Metamorfozama' Ovidije slika četiri svetska doba, koja postepeno postaju sve gora. Iz krvi Gaganata, koje je bog Jupiter usmrtio svojim strelama, pošto su ustali protiv Olimpa, iznikao je nov, opak ljudski rod. Bog Jupiter stoga odlučuje da ih uništi opštim potopom na zemlji. Potopne vode preplavljuju najviša prostranstva, čak i do najviših vrhova dopiru.

"Gnevnom Jupiter-bogu nisu dosta nebesa:
u pomoć sinji brat još svoju daje mu vodu.
Rečne bogove on sazove i kralju kad u dom
svojemu uđu, on im odgovori: 'Nema se kada
dugo opominjat sad, iz sviju se izlijte sila
svojih (tako je nužno); otvorite izvore svoje,
ograde rušite i vašim rekama pustite uzde'. -
Reče, a oni odu i razvale vrelima usta
i bez ikakve smetnje polete u pučinu morsku.
Neptun ostrva svojim još još udari zemlju, a ona
zadršće te se zaljulja i vodama otvori pute.
Izvan žlebova teku po širokim poljima reke,
useve, drveće nose i stoku i ljude, kuće,
s njihovim svetinjamaka kapelice takođe nose.
Kuća gde ostade koja odolev tolikoj bedi
te se srušila nije, nadvisuju zabat joj vali,
vršaka potopljenih pod vrtlogom videti neće."
"Razlikovalo more od mora nije se više,
sve već pučina jedna, bez obale pučina beše.
Na breg pope se neko, a neko u svinutu čamcu
sedi te vesla onuda, gde nedavno orao beše;
brodi nad usevom ko ili nad zabatom pokritog vodom
dvorca, a ko ribu na vrhu brestovu lovi.
Kob kog nanese, zabode na livadi zelenoj sidro
ili vinograd kiljem krivuljastim pod sobom lomi.
Gde su jarice vitke odskora travu još pasle,
tamo se pružaju sada telesa tulanja grdnih.
Diveć se Nerejke motre pod vodom gaje i grade
i kuće; u šumi sad su delfini, o visoke grane
srljaju, udaraju i vijaju med sobom panje.
Vuk među ovcama pliva, i žućkaste lave i tigre
nose vali, sad vepru ne hasni munjevita snaga
ni brze jelenu noge, kad voda ga sa sobom nosi;
ptica dugo tražeći tlo, da stane na njemu,
napokon u more pada begunica s umornim krilima.
Beskrajna samovoljna poklopila voda je brda
i neobični vali o gorske vrhove biju.
Najviše ljudi je voda odnesla, a koji su živi,
oni kod oskudice hrane dugotrajnom glađu se muče."
(I, 274-312)

Samo dvoje ljudi, Deukalion i Pira preživeli su potop, spasavaju se pristavši s lađom na brdu Parnasu u Fokidi.

"Kad Deukalion sa sa ženom u malenu čamcu doplovi
amo i zadene se (jer ostalo sve je pod vodom),
koričkim Nimfama tad se i bozima pomole gorskim,
temidi vračari, koji orakul imaše onda.
Pravdoljubivog, boljeg od njega, ne beše nikog.
Bogobojaznije opet no ona ne beše žena."
(I, 318-323)

Kada je Jupiter video da je voda pokrila svu zemlju, da je samo Deukalion ostao u životu, dolazi jek trube koja vodama naređuje da se povuku (I, 324-347). Kad je voda otekla, po savetu proročišta, ojađeni Deukalion i Pira bacahu iza leđa kamenje, i iz toga kamenja nastaju novi ljudi (I, 348-415), a iz naplavka ugrijana suncem iznikle su nove životinje. (U 'Timaju', 23 e, egipatski sveštenik obaveštava Solona da je boginja mudrosti Atena uzela od Geje/Zemlje i Hegesa seme za atičke žitelje; stoga su oni navodno 'autohtoni' - samonikli iz atičke zemlje. Erithonije, atinski heroj, po 'Ilijadi', III 547, rođen je od Geje i Hefesta (Hefajsta), te je kao Atenin štićenik osnivač Panatenejskih svečanosti. I u 'Kritiji', 109 d, Platon pominje to kako su Atena i Hefest "od zemlje stvorili valjane ljude". Po verovanju žitelja Panopeja, fokidskog grada Prometej je od ilovače "stvorio ceo ljudski rod." - Pausanija: 'Opis Helade', X4)

Iako mitske refleksije govore i hoće reći da su veliki Potop preživeli samo Deukalion i Pira, ipak su među Helenima postojala i suprotna razmatranja, koja su ukazivala da je bilo i drugih spašenika. Tako Pausanija ukazuje za Parnasov grad i Parnasovu planinu u Fokidi: "Taj su grad, po pričanju, poplavile kiše; koje su pale u Deukalionovo vreme. Ljudi, koji su uspeli da izbegnu nepogodi, spasili su se vođeni na Parnasove vrhove vučjim urlikanjem, dok su im put pokazivale zveri, a grad koji su osnovali, nazvali su zbog toga Likoreja /'Vučji-planinski grad'/." ('Opis Helade', X, 6) - Jasno je da su velike potopne kiše ljudi mogli preživeti jedino na visokim planinama, mada su i one, zbog planinskih bujica, bile visokorizična mesta.

Za Megareja, koji je prebivao u Onhestu, a po kome je kasnije nekadašnja Nisa dobila novo ime, Pausanija ukazuje: "Nekad davno Megar, koji je bio sin Zeusa i baš te nimfe /koju je obljubio Zeus/, umakao je na visove Geranije /'Ždralove gore'/, koja se u ono doba još nije tako zvala - plivao je, navodno, prema krilima ptica, dok su ždralovi leteli pred njim - pa je zato planina bila nazvana Geranijom." (I, 40)

Za Deukaliona se verovalo da je sagradio u Atini svetilište Zeusa Olimpijskog (- čiju gradnju su u stvari počeli Pisistratovi sinovi oko 515. god. s. e. u jonskom stilu): "Staro svetilište Zeusa Olimpijskog, kako vele, sagradio je Deukalion, a kao dokaz da je Deukalion živeo u Atini pokazuju njegov grob nedaleko od sadašnjeg hrama." ('Opis Helade' I, 18) - Za raselinu u gradini znamenitog Svetilišta takođe je postojalo posebno verovanje: "Ovde je tle zinulo otprilike za jedan lakat i, pričaju, ovom je raselinom otekla voda posle povodnja u Deukalionovo doba." (Ibid.)

Helenski filosof Kels prenosi kosmogonijsko verovanje koje je tvrdilo da je svet oduvek postojao, i da je mnogo puta u potopima i požarima stradao, a sugeriše da je to i Mojsije smatrao: "Od veka bilo je mnogo svetski požara i potopa, pri čemu je Deukalionov potop poznija, nedavna pojava, baš kao i Featonov svetski požar." (Citirano kod Origena: 'Protiv Kelsa', I, 19)

Zadržano sećanje na kovčeg spasenja stari Heleni su iskazivali u religijskim procesijama u Delfima, gde je se u vreme verskih svečanosti nosio mesečasti čamac koji se zvao Omfalos ('pupak') Argo.


Manuov potop

Veliki Potop, sa mnogo mitski obojenih narativnih izvođenja i detalja, opisan je i u indijskom narodnom spevu 'Mahabharata' (III knjiga), glavnom spomeniku istočnjačke epske mitologije, koji sadrži preko 80.000 dvostrukih stihova, a koji je zapisan tokom više stoleća stare ere. O Potopu govori i vedski spis 'Šatapatha-brahmana' (I knjiga). Vedska verzija se razlikuje od one u 'Mahabharati', gde se riba koja Manija spasava prikazuje kao utelovljenje boga Brahme. U puranama, kasnijim sastavima, riba je pak jedno od utelovljenja boga Višnua.

Desilo je se praroditelju Maniju, Vivasvatovom sinu, dok je boravio na usamljeno mesto u blizini južnih planina, da mu u donešenu vodu, kojom je jutrom prao ruke, uskoči ribica i saopšti mu: "Ako mi sačuvaš život, spasiću te." - Manu je sa čuđenjem odvratio: "Od čega ćeš me spasiti?" - Ribica mu je odgovorila: "Na sva živa bića doći će potop. Eto, od njega ću te spasiti." - Manu je uzvratio: "A kako da tri sačuvam život?" - Ribica tu uzvrati objašnjenjem: "Nama ribama, dok smo ovako male kao što sam ja sada, odasvud preti smrt. Jedna riba proždire drugu. Ti me najpre drži u krčagu, a kad porastem, iskopaj ribnjak i onda me prenesi u njega; kad sasvim porastem, odnesi me u more i pusti me na slobodu, jer mi tada smrt više neće niotkuda pretiti."

Manu je tako i postupio. Od malene ribice vremenom je postala velika rogata riba džhaša. Kad ju je Manu spuštao u more ona mu je rekla: "Te i te godine biće potop. Ti napravi lađu i čekaj me. A kada nastane potop, popni se na lađu i ja ću te spasiti."

U godini kad je trebao da nastupi potop Manu, poslušavši ribin ukaz, sagradi lađu; na nju se sa njim pope i sedam svetih mudraca, sedam Angirasovih sinova. (Angiras je po mitskim percepcijama treći Brahmin sin, od šest velikih gospodara stvaranja izrođenih snagom misli.) Sa sobom, na lađu je poneo i seme raznog rastinja.

Kada je nastao potop, riba je doplovila do lađe. Za njen rog Manu je privezao uže, i ona je po uzburkanim talasima počela da vuče lađu. Na horizontu su se videla samo nemirna vodena prostranstva; kopna je nestalo. Iako su besni vetrovi bacali Manuovu lađu s jedne na drugu stranu, riba je jednako plivala napred, i dovukla lađu do visoke planine Himalaja.

Izbavivši Manua, obratila mu je se rečima: "Spasila sam te. A sad priveži lađu za drvo; samo pazi da te voda ne odnese. Spuštaj se polako, po tragu vode koja se povukla." - Manu je poslušao ribino uputstvo. Od tada je to mesto, gde je na severnim planinama pristala Manuova lađa, dobilo naziv Manuova padina.

Veliki potop je odneo sve živo. Jedino je Manu preživeo katastrofu.

Interesantno je zapaziti da dok ostali potopni junaci sa sobom u lađu ubacuju životinje, Manu donosi seme raznog rastinja. Uistinu, ukoliko bi jedan potop kopno potpuno poplavio za duže vreme, trebalo bi dakako sačuvati i seme raznog rastinja, kako bi se ono moglo kasnije zasaditi i tako zemaljsko rastinje obnoviti.


Indijanski izveštaji o Potopu

Među Indijancima Srednje i Južne Amerike takođe postoje brojni, mitovima i legendama obojeni izveštaji o velikom Potopu. Po mitologiji Inka iz Perua vrhovni bog Virakoča (Uiracocha Tachayacha-chachic - 'Stvoritelj svega sveta') sazdao je isklesavši iz kamena naraštaj divova, no kako mu njihovo ophođenje nije odgovaralo uništio ih je u velikoj poplavi.

Među Indijancima u Gvatemali kolala su predanja o potopu koji je došao na početku stvaranja sveta, i koji će obeležiti i njegov kraj: "Prenosile su se priče o potopu na kraju sveta i nazivali su ga - butik /butic/, a to znači poplava, povodanj, strašni sud; i tako veruju da će ponovo doći butik, koji neće biti od vode nego od ognja, i vele da će to biti na svršetku sveta, kad će se razgnjeviti sve male stvari i stvorenja koja služe čoveku, kao što su kamenovi gde se melje kukuruz ili žito, lonci, ćupovi, kazujući tako da su ustale protiv čoveka." (Las Kasas: 'Historijska apologetika')

Gvatemalski Kiće (Quiché) Indijanci iz porodice Maja, koji sada žive pokraj jezera Atitlán, potopne katastrofe su gledali kao periodične pojave, kao nepogode koje dolaze jedna za drugom i čine zatvoren vremenski ciklus. Razlog potopne katastrofe na početku stvaranja sveta vide u izrasloj neophodnosti da se unište ljudi treće kreirane grupe koja nije pokazivala sposobnost uvažavanja i proslavljivanja svoga Stvoritelja; tako se u 'Popol vuhu', svetoj povesnoj knjizi veća poglavara Kiće-naroda, Rukopisu iz Ćićikastenanga, koji je zapisan oko 1544. god. španskim pismom na domorodačkom, Kiće jeziku, kao kopija neke starije i kompletnije knjige, iznosi: "Kada je došao potop zbog /nesavršenosti/ ljudi od drveta bila je to ujedno osveta bogova, ali i stvari, biljaka i životinja." ( I deo, pogl. 4) - "Zbog toga su bili odbačeni, zgaženi i uništeni ti ljudi od drveta, smrt je došla po njih. Veliku oluju posla Srce Neba, veliki potop dođe da uništi lutke od drveta. /.../ ... Nisu mislili na svog začetnika i stvoritelja, nisu progovorili sa njim, sa onim što ih je sazdao, što ih je oblikovao. I zbog toga su nestali, bili su uništeni. (I, 3)

Sama nepogoda je bila praćena padanjem lepljive i masivne kiše s neba: "... Nestali su, bili su uništeni. Smolasta kiša pala je sa neba /.../. Potamnelo je lice zemlje i počela je da pada crna kiša; kišilo je danima, kišilo je noćima. /.../ Na sve strane ležali su ljudi u očajanju, pokušavajući da se popnu na kuće, ali su se kuće rušile i bacale su ih na zemlju. pokušavali su da se popnu na drveće, a drveće ih je bacalo daleko od sebe; trčali su da se sklone u pećine, ali su se one pred njima same zatvarale." (Popol vuh, I, 3) - Smolasta kiša o kojoj se ovde govori može biti i magma i istopljene stene izbačene na visine iz vulkana, na što navodi i drevni meksički 'Rukopis Ćimalpopoka' (Códice Chimalpopoca): "Nebo se približilo zemlji i u jednom danu sve je izginulo. Čak su i planine bile pokrivene vodom. ... Stene koje danas vidimo pokrivale su svu zemlju a tetzontl /= porozna kamena lava, koja je služila i kao građevinski materijal/ je kipeo i goreo u planinama purpornom svetlošću." - O padanju smolaste tvari s neba govori i 'Rukopis Kviče': "Sa neba se spustila kiša bitumena i neke lepljive stvari. /.../ Na zemlji je bilo mračno i padalo je i danju i noću. Ljudi su bezglavo jurili na sve strane, kao da su sasvim sišli sa uma."

U predanjima ljudi ovog podneblja verovalo se da svi ljudi ipak nisu uništeni u Potopu: "Veruju da su mnogi ljudi, koji su preživeli potop, naselili ove krajeve i da su jednoga nazivali - veliki otac i velika majka." (Las Kasas: 'Historijska apologetika').

Potopna uništenja povlačila su i gubitak vatre darovane od Neba, koja se opet mora izmoliti. a bez vatre dolazila su doba studeni: "I čim su se razgorele vatre plemena /čiji je bog bio Tohil/ naišao je veliki povodanj. Padala je tučna krupa po narodu svih plemena, led je ugasio žar i tako je ponovo izgubljena vatra. /.../ Isto tako se ugasila vatra onoga naroda /Vukamaga/ pa su ljudi umirali od studeni. /.../ Više nisu mogli da izdrže hladnoću i mraz: cvokotali su i drhtali, ukapio im se život, trnule su im ruke i noge, ništa nisu mogli da dotaknu. /.../ ali plemena nisu istrebljena /.../ iako su umirali od hladnoće. Bilo je krupe, kišio je crni pljusak, magle su se vukle, ciča je neizmerna bila." ('Popol vuh', III, 5)

No toj još nije bio kraj nevoljama i stradanjima: "Ođednom se stvorila /gusta/ magla, udarila je crna kiša, sve se pretvorilo u blato, udario je pljusak veliki; to je bilo sve što su ljudi ovih plemena mogli da vide pred sobom." ('Popol vuh', IV, 2)

Život preživelih ljudi na početku nove epohe ličio je na život divljih životinja i majmuna. U 'Letopisima Kvauhtitlana' (Anales de Cuauhtitlán) kaže za četvrtu zemljinu eru: "... Potopi se mnogo ljudi, a drugi odoše u planine i premetnuše se u majmune." - Nešto slično ukazuje za preživele ljude i 'Popol vuh': "I pripoveda se da su njihovi potomci majmuni koji sada žive po šumama, jer su prava slika onih /prvih ljudi/ čije je meso bilo sazdano od drveta, rukom začetnika i stvoritelja. Zbog toga majmun liči na čoveka; on je odraz jednog ljudskog naraštaja stvorenog i uobličenog, u kome su ljudi bili samo lutke."

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se