Kada se desio veliki Potop?!

Sveštenička predaja zabeležena u petom poglavlju 'Knjige Postanka' navodi deset generacija patrijarha pre Potopa. Godine života pojedinih praoca su različite od onih koje su iznete u Petoknižju Samarjana. Od Adama do Noja prošlo je navodno 1056 godina: "Noahu je bilo 600 godina kada je Potop došao na zemlju." (Postanak, 5:6), odnosno on je započeo "drugog meseca /hebrejskog Ijara, rimskog aprila/, sedamnaestoga dana" (7:11), tj. 1656. godine od 'početka sveta'. Držeći se doslovno biblijske hronologije (MT), znameniti irski teolog, nadbiskup Ašer (Usher), izračunao je da je Zemlja navodno stvorena 4004. god. Stare ere. Drugi, pravoslavni istraživači rodoslovnih tablica dobili su drugačije podatke; pa je 'početak sveta' vezan za 5508. god. stare ere. 'Vidoviti' Nostradamus tvrdio je da je Adam stvoren 4757. god. Stare ere: "Smatram da je prvi čovek Adam bio pre Noja oko 1242 godina, ... Posle Noja, od njega i opšteg potopa pa do Avrahama proteklo je oko 1080 godina." - Dakle, ova hronološko-genealogijska 'izvođenja' hoće nam uglavnom reći da je veliki Potop bio u III milenijumu Stare ere.

Po Leth-u Calvisius-u (Opus cronologicum, 1629. god.) Deukalionova poplava je se dogodila 2432 godine od postanka sveta, a Featonov požar tri godina ranije. Christopher Helvicus (1581.-1617. g.) u delu Theatrum historicum obrazlaže da je se Nojev Potop zbio 797. godina od postanka sveta, dok Deukalionov potop i Featonov požar smešta u 2432. godinu od postanka sveta. Po obojici, Jevreji su 2453. godine od stvaranja sveta napustili Egipat.

Po Herodotovoj 'Historiji' "Egipćani su pre vladavine kralja Psametiha verovali da su oni najstariji narod na svetu." (II, 2). - Latinski autor iz prvog stoleća - Pomponije (Pomponius) Mela reminiscira Herodotovo izlaganje: "Egipćani se ponose da su najstariji narod na svetu. U njihovim verodostojnim letopisima može se pročitati da su se putanje zvezda, od kako oni postoje, menjale četiri puta, a da je Sunce dva puta zalazilo tamo gde danas izlazi." (De situ orbis, I 9, 8) - Po Melinom računu trajanje egipatske istorije do Amazisa (koji je umro 525. g. Stare ere) obuhvata život 330 generacija (oko 13.000 godina). Herodot pak izveštava: "Egipćani i njihovi sveštenici toliko su mi pričali svoju istoriju i otkrili su mi da je od prvog do poslednjeg kralja, do ovog Hefestovog sveštenika, bilo 341 pokolenje, i da je za to vreme vladao isti broj kraljeva i vrhovnih sveštenika. A 300 pokolenja iznosilo je 10.000 godina, jer tri ljudska pokolenja čine stotinu godina. ako se ostalo 41 pokolenje doda na onih 300, to onda sve iznosi još daljnjih 1340 godina." (II, 142) Dakle, sve skupa ukazuje se na 11.340 godina istorije. Ako je 'najstarija' egipatska civilizacija nastala 'odmah' iza Potopa, onda se veliki Potop može hronološki locirati u 12-13 milenijum Stare ere.

Moderna arheološka ispitivanja pokazuju da su već 6.000 god. Stare ere nomadski pastiri naseljavali plodnu egipatsku zemlju, što pokazuju pronađene kamene naprave i oruđa. I N. K. Lebedov iznosi pretpostavku "da su se prvi znaci kulturnog života pojavili na našoj planeti u Egiptu." ('Osvajanje Zemlje', I, pogl. I, 1)

Diogen Lartije takođe prenosi egipatska predanja koja se tiču njihove starosti: "Egipćani tvrde da je Hefest /Ptah/ bio sin Nila i da je sa njim počela filosofija, a da su glavni predstavnici bili sveštenici i proroci. Od tog vremena do Aleksandra Makedonskog prošle su 8.863 godine; za to vreme dogodila su se 373 Sunčeva i 832 Mesečeva pomračenja." ('Život i mišljenja eminentnih filosofa', knj. I, predgovor, 1-2) Makedonski kralj Filip II umro je 336. g. stare ere, a nasledio ga je sin Aleksandar Veliki, koji je pri stupanju na presto imao samo 20 godina, koji je vladao do 323. godine. Dakle,vidimo da po Diogenu počeci egipatske civilizacije dosežu u drugu polovinu desetog milenijuma Stare ere.

Egipatski sveštenici, koji su beležili i brojali uredno godine postojanja svoje države ('Istorija', II, 145), su u Tebi, u odaji velikog hrama, Herodotu "redom pokazali ogromne kipove vrhovnih sveštenika kojih je bilo 345 na broju." ('Istorija', II, 145) - Grčkom mudracu Solonu sveštenici u egipatskom Saisu, koji su vodili od davnine hronološke liste, su ukazali za starost svoga grada: "... Od vremena ustanovljenja našeg grada proteklo je prema svetim spisima 8.000 godina." (Timaj, 23 e) Pa su mu nadodali: "Opisaću ti ukratko zakone građana koji su živeli pre 9.000 godina." (Ibid.) - Potonuće Atlantide (koje se vezuje za događaje velikog Potopa) dogodilo je se nekih 10.000 godina pre osnivanja saiskog kraljevstva. U vreme kad je sveštenik saopštio Solonu te podatke ono je bilo staro nekih 8.000 godina. Svedemo li Solonov boravak u Saisi u 560. god. stare ere, dobijamo približnu godinu nestanka Atlantide: 9560. god. Stare ere. I u 'Kritiji' Platon ukazuje: "Podsetimo se, pre svega, da se ono najvažnije desilo (pre) 9.000 godina." (108 e)

Prilikom proučavanja dna Meksičkog zaliva pomoću radiougljeničkih i radiokiseoničkih analiza, istraživači su došli do zaključka da je se led koji je pre 12.000 godina prekrivao znatan deo severne hemisfere naše Planete, počeo topiti (9.600. god. s. e.), podigavši nivo okeana i mora za pedeset metara. Objašnjenje je da je potonuće Atlantide omogućilo da (10.000 g. s. e.) topla Golfska struja krene prema Evropi i severu i omogući topljenje evropskih ledenih 'kapa', nije jedino i nije potpuno objašnjenje. Golfska struja je najverovatnije samo ubrzala ono što je ponajprije dovelo do rapidnog klimatskog skoka: menjanje nagnutosti Zemljine ose. Po nalazima okeanografa, pre 12.000 godina nivo svetskih mora je se uzdigao za više desetina metara. Razlog svakako leži u potonuću nekih kopnenih masa, a svakako i u delimičnom topljenju polarnih kalota. I mnogi drugi istraživački projekti pokazuju da je oko 10-og milenijuma Stare ere na Zemlji došlo do naglog povećanja vlažnosti.

Po proceni naučnika skeleti mnogih životinja (koje do pre nekoliko stotina godina nisu živele na tlu Amerike: slonova, konja, kamila,...) stari su oko 10.400 godina. Potopni talas je naglo prekinuo njihovu egzistenciju. Kako je kopnena i arhipelagna veza između Afrike, odnosno Evrope i Amerike bila prekinuta (zbog potonuća velikog dela kopna u Atlantski okean), to su i prošli još mnogi milenijumi dok pojedine životinjske vrste nisu ponovo dospele na tle Amerike.

Primerci staklaste lave izvučene sa dna Atlantskog okeana, eksperimentalno potvrđuju da su mogli nastati samo pod atmosferskim pritiskom, odnosno da je najpre došlo do stvrdnuća lave na vazduhu (što je procenjeno na 13.000 god. Stare ere), a potom i do njenog potonuća u vodu. Potopnu kataklizmu svakako su pratili i mnogi zemljotresi, te izbijanje ogromne mase magme, aktiviranje mnogih vulkana.

Istražujući Blu Hol, područje nedaleko od Hondurasa, okeanograf Žak Kusto (Cousteau) sa svojim umešnim roniocima pronašao je kompleks pećina na dubini od oko 60 metara, čije su prostrane podvodne dvorane ispunjavali horizontalno postavljeni stalagmiti i stalaktiti. Pećinski nakit je iz uobičajnog vertikalnog u horizontalni položaj mogao doći samo usled kataklizmičkog propadanja kopna. Analiza je pokazala da je se pećina našla na dnu mora pre 12.000 godina.

Zanimljivo je naznačiti da je prva godina Zoroastrianske hronologije 9.960 g. Stare ere; kaledar starih Maja počinje od 11.542. god. Stare ere, starih Indijaca 11.652 g. Stare ere, a Asiraca 11.542. g. Stare ere. Potopna katastrofa je očigledno bila 'nulta' godina za one koji su je preživeli i ušli u novu epohu. Proučavajući kalendar i hronološke tablice Maja, Oto Muk je došao do zaključka da je Atlantida nestala 6. jula 8.498. godine Stare ere.

Posle opšte kataklizme, vulkani i zemljotresi su svakako još dugo uzimali svoje žrtve. Tako na primer, piramida Kuikuilku, koja leži na južnom kraju grada Meksika, okružena je kršom bazalta i skamenjene lave. Naselje i piramidu pogodila je elementarna nepogoda i stihija, kada su se obližnji vulkani Ahusko i hitli probudili. Na osnovu uzoraka okamenjene lave geolozi su utvrdili da je ona stara gotovo 8.000 godina.

Ukoliko bi se starost Potopa određivala prema slojevima mulja, koji idu i u mezozoik, onda bi Potop datovali u davnu prošlost. No, pre zadnjeg velikog Potopa zemlju su pogađale mnoge katastrofe. Tek zadnja od njih ostavila je vidnog traga u ljudskom sećanju, u brojne mitove, legende i pripovesti.


Moguća veza velikog Potopa i propasti Atlantide

O zagonetnoj Atlantidi koja je u nekoj katastrofi nestala govorio je ponajprije Platon (427.-347 pr . n. e. ), koji je tvrdio da je predanje o Atlantidi sačuvano u Egiptu, podrobnije u nezavršenom dijalogu 'Kritiji'.

Po Platonu Atlantida je se nalazila iza Heraklovih stubova, iza Gibraltara, potopljena zbog zemljotresa i potopa (trećeg pre Deukalionovog) bila je ostrvo veće od Libije i (onda poznate) Azije (‘Kritija’, 108 e) ). Ostrvo je bilo bogato biljnim i životinjskim svetom, plodnom zemljom i dragocenim metalima. Kada je se božanski Posejdonov karakter kod žitelja Atlantide iskvario, kada su pohlepa i gramzivost uzeli maha, oni su poveli osvajački rat protiv Atine koja im je se oduprla. Kada je video šta se dogodilo, Zeus je rešio da kazni Atlantiđane, da zauvek uništi Atlantidu. I tako je Atlantida potonula u "jednom danu i jednoj užasnoj noći". Svi navedeni događaji su se dogodili pre 9.000 godina od vremena kada se vodi razgovor između Solona i saiskih sveštenika.

Moguće je da je Atlantida u X milenijumu stare ere nestala po sledećim pretpostavljenim tokovima: usled astronomskih konstelacija i gravitacionog uticaja Zemlje, masivni dolazeći asteroid obrušio je se u Atlantski okean, na mestu gde se spajaju dve tektonske ploče, koje su na dnu okeana i najtanje. Pad asteroida, odnosno planetoida, uslovio je 'cepanje' tektonskih ploča na mestu njihovog spoja; otvorila je se pukotina koja je se široko i uzduž proširila, i pokuljala je magma iz zemljine unutrašnjosti. Pošto je sa dve strane izgubila čvrst 'oslonac' (usled otvaranja tektonskih pukotina), Atlantida naseljena višemilionskim življem, nestala je u tu pukotinu. Oslobođena užarena magma u kontaktu s okeanskom vodom uslovila je podizanje ogromne količine vodene pare u atmosferu, koja je postala prezasićena vodom i prašinom. Cunami talasi koji prate zemljotrese i obrušavanja vodenih masa su zbrisali priobalne naseobine kontinenata. Vetrovi velike snage oterali su oblake nad kopno. Danonoćno obrušavanje kiša nad kontinentima uslovilo je pojavu velikog Potopa. Dakle, propast Atlantide je povukao opšti potop.

U svakom slučaju nešto od onoga vezanog za uređenje Atlantide je verovatno Platonova fikcija, no Atlantida kao kontinent i ostrvo svakako je postojala. Interesantno je da u Atlantidu nije verovao ni Aristotel. No čudesno u svemu je to, kako je Platon mogao 'izmislili' ostrvo na kojem podrobno opisuje život, kulturu, broj ratnika, njihovo odevanje i način obuke,...

Priča o Atlantidi koju je grčki zakonodavac u egipatskom gradu Saisu čuo od tamošnjih sveštenika bila je zapisana na stubovima hrama boginje Neit u Saisu i u njoj se govori o velikom i moćnom kraljevstvu, koje je dobilo ime po Atlasu, sinu Posejdona i devojke Kleito i prvom kralju Atlantide.

Platonov učenik Krantor, otputovao je u Egipat da bi našao potvrdu za tvrdnje svog učitelja. U Saisu je, navodno, video stubove o kojima govori Platon i na kojima je legenda o Atlantidi zapisana. Atlantidu pominje i izvesni antički spisatelj Marcelus. On izveštava o "nekih sedam ostrva na Atlantiku" od kojih je jedno bilo posvećeno Posejdonu i na kome se sačuvalo sećanje na veliko kraljevstvo koje je vladalo nad svim ostrvima u okeanu. Svoju verziju legende o Atlantidi iznosi istoričar Diodor sa Sicilije u svom delu 'Historijska biblioteka', a nalazimo pomena o njoj i kod enciklopediste Plutarha. Pisci kasnoantičkog perioda Amijan Markelin (IV stoleće ne.) i filozof Prokl (V stoleće n.e.) uključuju Platonov izveštaj u svoje spise.

Dok je veliki deo Evrope, Azije i Amerike bio okovan ledom, Atlantida je imala povoljnu klimu. Ona je svojim položajem stvaralo prirodnu branu tzv. Golfskoj struji da teče svojim današnjim tokom, te se stoga njen tok završavao na obalama Atlantide. Topla struja je uticala na obližnje kopno povećavajući prosečnu godišnju temperaturu i svarajući povoljne klimatske uslove. Posle katastrofe, kada je Atlantida potonula, Golfska struja se probila do obala Zapadne Evrope i ustalila svoj današnji tok, povećavajući prosečnu godišnju temperaturu u Evropi. Na taj način, Golfska struja je doprinela otopljavanju lednika, što je povuklo i kraj ledenog doba. (Naravno presudan faktor koji je doveo do kraja ledenog doba je naginjanje Zemljine ose prema obilaznoj ravni.)


Prirodna svedočanstva o Potopu

O velikim planetarnim potopima svedoče sedimentne stene koje čine površinu kamenog omotača, litosfere, Zemlje; a date sedimentne stene i slojeve nanela je voda. sedimentne stene pokrivaju i najviše planine sveta. Slojevi sa sedimentnim stenama čuvaju skelete mnogih morskih i kopnenih životinja (uglavnom iščezlih vrsta), kao i gusto prisustvo morske faune. Mnogi planinski masivi pokriveni su slojevima peska i mulja, pri čemu debljina slojeva raste prema moru. Sve to ukazuje na velika tumbanja i iskakanja, obrušavanja vodenih basena i masa.

U prilog potopnih katastrofa govore i aluvinijalni nanosi. Npr. debljina aluvijalnog mulja u egiptu (Delti) iznosi 30 metara; obično se veruje da je njegovo taloženje započelo (sa 8 cm po stoleću) prodorom Plavog Nila u korito Belog, tako da je doplavio aluvijalne slojeve iz Etiopije. Teško je prihvatiti da su plodna polja egipatske doline obrazovana nanošenjem samo velikih količina mulja iz afričkih visoravni odakle Nil izvire i gde (od lipnja do rujna) vlada kišni period.

Nalazišta raznih školjki, okamenjenih sunđera i koralnih sprudova na uzvišicama govore o potopnim nanosima.

O Potopu svedoče i eratičke stene, stene koje su donešene sa nekog drugog mesta. Dešava se da se eratička granitna stena ponekad može naći na vrhu visokog grebena od dolerita, iako je najbliži majdan granita veoma udaljen odatle.

Iskopavanja engleskog arheologa Leonard-a Woolley-ja, koji je pronašao čuveni grad Ur, kroz džinovske naslage koje su se milenijumima teložile oko zidina sumerske prestonice, prokopao je okno i na dubini od 14 metara otkrio je grobnice sumerskih careva iz početka trećeg milenijuma stare ere. Kopao je sa svojim radnicima još dublje ispod nekropole. Naišao je na rečni mulj bez tragova života. Ispod sloja mulja (formiranog u velikom povodnju) našao je na nove tragove ljudskih naselja, naišao je na pretpotopne građevine, opeke, ognjišta, keramičke fragmente, ... I iskopavanja su pokazala da date stvari pripadaju potpuno drugoj kulturi, odnosno pokazala su da su se Sumeri, najstarija poznata civilizacija sveta, naselili u Međurečju na mestu mnogo starije naseobine, ali pokrivene velikim poplavnim nanosima.

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se