NEMANJA: SMIRENOUMLJE

Thomas Bernhard IV

Nakon što pet godina nisam napisao ništa i onda u jednoj godini (1962.) u Beču Frost, moja budućnost bila je neutešnija nego ikada do tada. Frost sam poslao jednom prijatelju koji je bio lektor u Inselverlagu i rukopis je prihvaćen u roku od tri dana. Ali kada je već jednom bio uzet, uvideh da je rad nepotpun i u ovoj formi nikako za objavljivanje. Čitavu knjigu prepravih i dopisah u frankfurtskom pansionu, koji je ležao na jednoj od najprometnijih ulica u blizini Eschenheimskog tornja i bio jedan od najjeftinijih koji su za mene dolazili u obzir. Ustajao sam u pet izjutra, sedao za mali sto do prozora, i kada bih oko podneva ispisao pet, osam ili čak celih deset stranica, odlazio kod moje lektorke u Inselverlag i sa njom razmatrao gde bi se naknadno napisane stranice u rukopis mogle uneti: čitava knjiga se za tih frankfurtskih nedelja potpuno izmenila; mnogo - verovatno oko stotinu stranica - odbacio sam, da bi knjiga, kako verovah, ipak postala prihvatljiva i mogla otići u slog. Kada su slogovi bili odštampani, nalazio sam se na putu za Varšavu, gde sam išao u posetu prijateljici koja je tamo studirala na akademiji umetnosti. U najhladnijem godišnjem dobu smestio sam se u takozvanoj Dziekanki, jednom studentskom domu u neposrednoj blizini zgrade vlade; nedeljama sam čitajuci slogove obilazio lep i uzbudljiv, a zlokoban grad Varšavu. Ručavao sam u takozvanom Klubu književnika, a večeravao kod glumaca - gde je hrana bila još bolja. U Varšavi sam proživeo jedno od mojih najsrećnijih vremena: u džepu mantila svuda sam sa sobom nosio slogove, moj sagovornik bio je satiričar Lec - koji je čuvene svoje aforizme zapisivao u knjigu recepata njegove žene - često me pozivao sebi doma, i, povrh svega toga, pokatkad platio kafu na Novom Swiatu. Bio sam zadovoljan svojom knjigom, koja je izašla šezdest tre ć e - istovremeno sa celostranim osvrtom Zuckmeyera u Zeit-u. Ali, kada je opšta oluja osvrta prošla, neobično žestoka i načisto kontroverzna – bilo je tu svega, od najtegobnijih pohvala do najzločestijih kritika – postadoh namah utučen i kao propao u jednu na užasavajuci način beznadežnu raku.
Verovao sam da ću se ugušiti od zablude kako je literatura moja nada. Nisam želeo ni da čujem više za literaturu. Ne samo da me ona nije usrećila, već me je gurnula u sparnu i smradnu jamu, iz koje mi više, pobojah se, nema izlaza. Proklinjajući i književnost i moj razvrat sa njom, otidoh na gradilišta i dadoh se u službu kao šofer kamiona kod firme Christophorus, čije je sedište bilo u ulici Klosterneuburger . Mesecima sam onda razvozio pivo za čuvenu Gösser-pivnicu. Pritom, ne samo da sam vrlo dobro savladao upravljanje kamionom, već upoznah grad Beč, na način na koji ga do tada nisam poznavao. Živeo sam kod tetke i zaradjivao kao vozač kamiona. O književnosti nisam želeo da znam nishta više- sve što sam imao u nju sam umetnuo, a ona me je zauzvrat odgurnula u čamotnu jamu. Od literature mi se gadilo: mrzeo sam sve izdavače i izdavačke kuce, baš kao i sve knjige. Činilo mi se da sam napisavši Frost pao time kao žrtva prevare čudovišnih razmena. Srećan bih bio kada bih se u mojoj kožnoj jakni bacio na vozačko sedište i u starom Steryrer kamionu tutnjao gradom. Sada se pokazalo koliko je samo bilo dobro još pre više godina savladati vožnju kamiona, što je bio preduslov jednog nameštenja u Africi, do kojega, no, kako danas znam, spletom upravo srećnih okolnosti nije došlo. Ali, naravno, i ta sreća da kao vozač sluzim Gösser-pivari, imala je svoj kraj. Odjednom zamrzeh svoj posao; prekidoh ga od jednog do drugog dana i zabih se pod jorgan u mojem kabinetu u stanu moje tetke. Ona je bila verovatno prozrela moje stanje, i jednog dana me pozva da na par meseci otputujem sa njom u brda. Oboma će nam dobro učiniti da na par meseci odbacimo apsolutnu surovost i štetnost velegrada po nas, i predamo se prirodi.
Njen cilj bio je mestašce Sankt Veit u salzburškom zaleđu, u blizini plućne bolnice u kojoj sam kao pacijent proveo više godina – osamsto metara nadmorske visine i vanredno idealan polozaj trebalo je da nas preporodi od grada. Jednog ranog jutra moja tetka, i ja – družbenik na njenoj grbači, započesmo naše planinsko putovanje sa Westbahnhofa. Moram li, ali, da kažem, kako sam već u trenucima dok je voz napuštao zapadni kolodvor, selo proklinjao, i u mislima čeznuo za gradom Be č om? Kako se voz više od Beča udaljavao, bivao sam tim tužniji: mislio sam da grešim što Bechu okrećem leđa i sa tetkom odlazim na selo, ali tu grešku više ne mogadoh popraviti. Ja nisam seoski tip, ja sam gradski čovek , rekoh sebi. Ali više nije bilo povratka. Po prirodi stvari na selu nisam našao svoju sreću: ljudi su mi dosađivali, i čak sam ih se i gnušao; priroda mi je bila dosadna pa sam se i nje gnušao, i konačno započeh da mrzim i ljude i prirodu. Pretvorih se u snuždeno premišljalo, koje je hodajući tamo-ovamo, preko i između livada, spuštene glave kroz šume prolazeći, poče na kraju da odbija svaku hranu. I tako, dok me je pritajena oporba seoskom i planinskom životu gonila izravno u katastrofu, postadoh u najvećoj meri tek žalosna karikatura samoga sebe, zakatančen u svoju grozomornu egzistencijalnu nesreću - pojavi se književna nagrada slobodnog i hanzeatskog grada Bremena. Ne sama nagrada je bila ta koja me povadi iz moje egzistencijalne katastrofe i turobnog raspoloženja, već pomisao da sa nagradnom sumom u iznosu od deset hiljada maraka još jednom mogu da pohvatam svoj život, da mu zadam radikalni zaokret - da ga ponovo učinim mogućim. Nagrada je, dakle, objavljena, suma poznata i imao sam priliku da sa novcem postupim što razumnije mogu. Moja želja oduvek je bila da imam kuću samo za sebe, a ako ne i pravu kuću, onda barem zidove oko mene, među kojima bih mogao da radim ili ne radim šta mi se hoće, među kojima bih mogao da se zaključam. Odlučio sam stoga da sebi sa nagradnom sumom obezbedim takve zidove i stupih u kontakt sa jednim trgovcem nekretninama, koji onda isto tako odmah doputova u Sankt Veitu i predloži mi par objekata.
Svi su oni, dakako, bili preskupi: ja sam, sa nagradnom sumom u rukama, imao samo deo prodajne cene. Ali, zašto da ne? pomislih i zakazah za početak januara sastanak sa trgovcem nekretninama u gornjoj Austriji, gde se on nalazio kod kuće i raspolagao svojim objektima – radilo se prevashodno o starim, i delimično vec propalim seoskim gazdinstvima koje mi ima ponuditi, reče, sve sa cenama u rasponu od sto do dvesta hiljada schillinga. Ali moja nagradna suma iznosila je samo sedamdeset hiljada. Možda i za sedamdeset hiljada mogu naći odgovarajuće zidine kako bih se mogao medju njima zaključati: kada sam razmišljao o objektu za sebe nisam mislio na kuću – mislio sam na zidove i to zidove medju kojima bih mogao da se zaključam. Zaputih se u gornju Austriju; tetka je bila sa mnom i posetismo trgovca nekretninama. Čovek je na mene delovao upečatljivo i odmah mi se dopao: bio je to valjan covek i njegov karakter učini mi se bez premca. Stigosmo u snežni predeo, sa metarskim visokim snegom, i zaprtismo stazu do kuće trgovca nekretninama. On nas posede u njegov auto i uz pomoć jedne cedulje objasni gde se objekti nalaze, kao i koju ćemo rutu od jednog do drugog uzeti. Notirao je bio ukupno11 ili 12 gazdinstava koja su stajala na prodaju. On zalupi vrata automobila i obilazak je mogao da otpočne. Gusta magla već se bila spustila na čitav predeo, tako da nismo videli ama ništa, pa čak ni put po kojem nas je trgovac nekretninama vozio do prvog objekta. Ni on pred sobom nije video nishta osim magle, ali kako je put poznavao, mi se u njega uzdasmo. Moja tetka bila je radoznala, kao i ja sam. Oboje smo ćutali- ja nisam znao šta je njoj na pameti, ona nije znala šta meni – trgovac nekretninama nije znao šta se nama obojema vrtelo po glavi i samo je ćutao, kada najednom zaustavi auto i reche kako treba da izađemo. U magli pred sobom zaista sam video jedan ogroman zid, sazidan od velikih kamenih blokova. Trgovac nekretninama otvori jednu golemu i iz šarki ispalu drvenu kapiju i uđosmo u dvorište. I u ovom dvorištu je ležao metarski sneg: izgledalo je kao da su vlasnici objekta sve za sobom ostavili i gazdinstvo napustili glavom bez obzira - pomislih da ih je zadesila teška nesreca. Objekat već godinu dana stoji prazan, reče trgovac i pođe ispred nas. U svaku prostoriju u koju bi stupili, on bi rekao da se radi o vrlo lepom prostoru, uvek iznova ponavljajući dve reči- izvanredne proporcije; nimalo mu nije smetalo to što je svakog trena propadao kroz truli pod i onda veštim skokom morao da se spasava iz dubine truleži. Trgovac nekretninama nas je predvodio – ja sam išao iza njega, a za mnom moja tetka. Hodali smo kroz sobe kao po daskama preko kojih je trebalo da prekoračimo neku mutnu i smrdljivu baruštinu- ponekad bih se osvrnuo za tetkom, koja je medjutim bila vrlo spretna- spretnija i od mene i trgovca nekretninama. Jedanaest ili dvanaest prostorija koje smo imali pogledati bile su sve u potpuno zapuštenom stanju, a zrakom se širio zadah stotina, ako ne i hiljada isušenih strvina od starosti krepalih miševa i pacova. Čitav parket bio je satrulio, dok su okviri prozora uglavnom bili izvaljeni do vetra i hladno ć e. Dole u kuhinji, u kojoj je stajao jedan veliki, prljavštini odolevajući i potpuno zardjali emajl-šporet, nije bio zavrnut dotok vode - voda je curila po, ali i ispod parketa: trgovac nekretninama reče da su vlasnici, koji su kuću napustili još pre godinu dana, zaboravili da zavrnu česmu i ode do nje kako bi je zavrnuo. On sâm nije imao prilike da objekat već pogleda: mi smo bili prvi kojima ga pokazuje, i on je naprosto očaran izvanredno uspelim proporcijama. Moja tetka držala je pred ustima maramicu kako bi se zaštitila od smrada koji se prostirao čitavim objektom – i to ne samo od zadaha lešina: u štalama su svuda još ležale ogromne gomile baljege, neuklonjenih od strane prethodnih vlasnika. Trgovac nekretninama uporno je ponavljao izvanredne proporcije i što je češće on to zaključivao, postajaše mi time jasnije da je u pravu – na kraju nije on više bio taj koji je govorio kako objekat ima izvanredne proporcije, već ja, i to svaki čas. Stihijski sam se unosio u ponavljanje reči izvanredne proporcije u sve kraćim odstojanjima i konačno bih ubedjen da čitav objekat zaista ima baš sasvim izvanredne proporcije. Od jednog do drugog trena postadoh opsednut čitavim objektom i kada smo ponovo bili pred kapijom, kako bi se odvezli do sledećeg obilazišta – trgovac je nekretninama sada zurio, jer smo ispred nas imali još deset ili dvanaest objekata - ja mu rekoh, da me svi ti objekti više ne zanimaju, i da sam za sebe već jedan našao, ovaj ovde naime, jer ima baš sasvim izvanredne proporcije, kao stvorene za mene, i da sam spreman da sa njim smesta zaključim potreban ugovor. Od početka obilaska do ovog mojeg iskaza nije bilo prošlo više od četvrt časa. Moja tetka se prepade, reče mi da ne činim gluposti, ona je ove zidove, sasvim prirodno, našla užasnim, i kada smo ponovo sedeli u autu, ne bi li se vratili domu trgovca nekretninama i napravili ugovor, neprestano mi je za leđima ponavljala, da bi o čitavoj stvari trebalo dobro da porazmislim, da je prespavam, reče. Ali, moja odluka beše čvrsto doneta. Našao sam svoja četiri zida. Predložih trgovcu nekretninama da u januaru, dakle nakon dodele nagrade u Bremenu, za njega izvršim uplatu u visini od sedamdeset hiljada, a ostatak položim u toku godine. Ipak je taj ostatak bio iznos od preko stodvadeset hiljada schillinga, pa iako uopšte nisam znao odakle sa svim tim novcem, nisam se ni najmanje uzrujavao. Razmisliti, prespavati, ponavljala je moja tetka neprestano, dok je trgovac nekretninama već sastavljao ugovor. Meni se dopadao način trgovca nekretninama: kako je pisao, šta je govorio, čitava njegova okolina. Sa moje strane, ponašao sam se kao da novac uopšte nije problem, a to je dodatno impresioniralo trgovca nekretninama, dok nam je njegova žena u kuhinji pripremala vrlo ukusnu kajganu. Pola časa, dakle, nakon što sam Nathal ( tako su se moji zidovi zvali) po prvi put video, pritom ih nijednom barem razaberljivo videvši- jer kao što rekoh, bili su načisto potonuli u maglu- i sasvim zanemarivši to, da nikada nisam video bilo što od onoga što je zidove okruživalo, već o tome samo nagađao, potpisah takozvani predugovor. Jeli smo kajganu, još neko vreme razgovarali sa trgovcem nekretninama i onda ga napustismo. On nas je dovezao do polazne stanice i tetka i ja se vratismo natrag u brda. Za vreme ove vožnje, tokom koje moja tetka u zloj slutnji ni reči nije prozborila, već su mi se dobrano po glavi počeli rojiti žmarci groze: tek sada sam najednom poceo razmishljati o tome šta se, zapravo, dogodilo, u šta sam se samo upustio - jer bio sam se, shodno svojoj prirodi, uvalio u užas. Provedoh niz besanih noći, za kojih mi, prirodno, nije moglo postati jasno, šta sam zapravo načinio i šta potpisao, i odakle uopšte da uzmem takozvani ostatak od stodvadeset hiljada schillinga. Ali, doći će dan dodele nagrade u Bremenu, kada ću imati prvih sedamdeset hiljada, a onda sam spašen, mislio sam. Moja tetka uzdržavala se od bilo kakvog komentara. Ovo je bio prvi put od početka našeg druzhbenishtva, a da nisam poslušao njen savet. Otputovah dakle u Bremen, koji nisam poznavao. Hamburg sam poznavao i uvek ga, kao i danas, voleo, dok sam Bremen, jedan malograđanski i neizdržljivo sterilan grad, prezirao od prvoga trena. Odmah preko puta kolodvora bila je za mene naručena soba u jednom novoizgrađenom hotelu - kako se hotel zvao, ne znam više. Zabih se u moju hotelsku sobu, kako grad Bremen više ne bih morao da vidim i tu dočekah sutrašnju dodelu nagrade. Trebalo je da bude održana u staroj zgradi bremenske opštine i - tu i bi održana. Moj najveći problem beše što su od mene očekivali da pred skupom održim govor, a ja sam već bio u Bremenu a da još uvek nisam imao ni barem ideju za govor, za koji sam već nedeljama znao da treba da održim; ni te noći u hotelu, a ni izjutra nije mi padala na pamet ideja za jedan ovakav govor. No, sada je bio krajnji čas – Za vreme doručka dosetih se da u vezi s Bremenom stoje njegovi gradski muzikanti. Ispih čaj i smesta odoh u svoju hotelsku sobu gde napravih jednu skicu. I napravih drugu, i treću skicu. Onda sam morao da uvidim da je moja ideja bila loša ideja i da iznađem novu. A vreme je odmicalo. U međuvremenu već su me tražili telefonom i tom se prilikom raspitivali koliko je moj govor dugačak. Nije dugačak, rekoh na telefonu, nimalo dug, to rekoh, iako još uvek nisam bio našao ni početnu ideju za govor. Pola sta pre početka svečanog čina u opštini, sedoh na krevet i napisah rečenicu “za studeni pridolazi bistrina”, i pomislih da sada imam prihvatljivu ideju za govor pred skupom. Sa ovom rečenicom u centru brzo se razvi još nekoliko drugih i nakon nekih deset ili dvanaest minuta imao sam ispisano barem pola stranice. Kada su došli da me iz hotela odvedu u Rathaus, govor sam bio upravo dovršio. Sa hladnoćom jasnoća se pojačava, pomislih, dok me je nekoliko gospodina sprovodilo do opštine: imao sam osećaj kao da me odvode pred sudski proces. Uzeli su svog uhapšenika u sredinu, i, iz hotela u gradu, zašli sa njim u zgradu opštine, koja je bila krcata i zauzeta do poslednjeg mesta, ispunjena uglavnom školskim odeljenjima. I ova bremenska zgrada opštine je jedan čuveni Rathaus: i ona me je pritiskivala u grudima, kao shto su me i inače sve druge čuvene zgrade opština ispunjavale zebnjom. I ovde je ordenje isijavaloi svetlucali su lanci ravnatelja grada. Svečano sam onda sproveden u prvi red i zauzeo mesto pored gradonačelnika. Jedan čovek stupio je na podijum i govorio o meni. Doputovao je iz Frankfurta kako bi pola sata govorio o prvoj mojoj knjizi proze. Govorio je vrlo upečatljivo i, koliko se sećam, sve same pohvale, ali od svega toga nisam ništa razumevao. Citavo vreme pred sobom sam video zidove Nathala i razmišljao o tome, kako ih isplatiti. Da se uvek toliko odugovlači, pre nego što novci konačno poteku! Kada je moj pohvalitelj završio i pre svega školska deca, kako je izgledalo, počeše oduševljeno da tapšu rukama, dadoše mi znak da stupim na binu. Tu mi je onda uručena povelja, za koju više ne znam ni kako je izgledala niti gde se nalazi, kao što danas ne posedujem niti jednu od svih ostalih povelja, u toku vremena izgubljenih. Sada sam dakle imao listinu i svoj ček u ruci; priđoh govorničkom pultu i pročitah svoje zapise o jasnoći koja pridolazi na hladnoći. Upravo kada su slušaoci počeli da se u moj govoru upuštaju, on je već bio gotov. Ovo je zasigurno bio najkraći ikada održan od strane jednog laureata bremenske nagrade, pomislih, što mi nakon svečanosti bi i potvrdjeno. Stajao sam tu tako i onda bih primoran da se za fotografe još jednom rukujem sa gradonačelnikom. Napolju u hodniku, najednom i potpuno neočekivano, stajao je preda mnom moj stari prijatelj - lektor koji je u roku od tri dana uzeo Frost za štampu - i, kada je bio siguran da smo nasamo, reče, takoreći u poverenju: ej,daj mi, molim te, pozajmi pet hiljada maraka, pręko mi je i hitno potrebno. Da, uzvratih ja samorazumljivo, i bez toga da sam i na tren razmislio o posledici; rekoh mu da ću odmah nakon 14h, kada banke u Bremenu opet budu otvorene, sa njim u jednu otići, ček unovčiti i dati mu pet hiljada. Koliko je samo puta on meni posudio novac, mislio sam, uvek iznova, a nije ni tako davno kako me je spasio pred jednim od mojih fatalnih finansijskih posrnuća!
Neposredno nakon svečane dodele održan je ručak u jednom otmenom bremenskom restoranu, koji sam odmah u dva napustio, da bih sa mojim prijateljem otišao do banke i unovčio ček koji sam dobio za Frost. Iz Bremena i tako idem u Giessen, gde je trebalo da održim predavanje u jednom takozvanom evangeličkom obrazovnom domu, dotirano sa dve hiljade maraka. Onda barem ponovo imam sedam hiljada. Ova pomisao smesta me je opet razgalila. Idućeg dana posetio sam drugog prijatelja u Bremenu, koji je tu živeo u jednoj mansardi; uz dobar čaj i sa pogledom na olovnosivu reku Weser, odlično sam sa njim popričao o teatru – razgovarali smo o Artaudu. Neposredno nakon ovog razgovora otputovah natrag u Beč. I, sasvim prirodno, nisam mogao da sačekam da se uselim u svoje novokupljene zidove - u Nathal. Kako sam ih kasnije uspeo srediti i -manje ili vishe -sopstvenim rukama preuredio i izgradio, a povrh toga, kako su godine prolazile, i isplatio – za to ovde nema mesta. No, svakako je bremenska nagrada bila podstrek ovom priuštenju zidova - bez nje bi verovatno sve sa mnom uzelo drugi tok i razvoj. Bilo kako bilo, u Bremen sam u vezi sa takozvanom bremenskom Književnom nagradom putovao još jednom, i nikako ne želim da prećutim svoje iskustvo ovog drugog bremenskog putovanja.
Bio sam takozvani član zirija za odabir sledećeg lauerata i otputovah u Bremen sa nepokolebljevom namerom da svoj glas dam Cannetiju, koji, kako verujem, do tada nije bio dobio ni jednu jedinu književnu nagradu. Svejedno iz kojih razloga, niko drugi sem Cannetija nije za mene dolazio u obzir - sve drugo nalazio sam smešnim. Za dugačkim stolom, čini mi se, u jednom bremenskom restoranu gde je održano zasedanje žirija, sedeo je niz takozvane za glasanje ovlašćene gospode – medju njima i senator Harmsen, sa kojim sam se izvanredno razumevao. Mislim da su svi već bili imenovali svojeg kandidata, koji se nikako nije zvao Canneti, kada na red dođoh ja i rekoh Canneti. Bio sam za to da se Cannetiju nagrada dodeli za Blendung, genijalni mladenački rad, nanovo izdat godinu dana pre ovog zasedanja. Ime Canneti izgovorio sam u više navrata, i svakog bi se puta lica za dugachkim stolom sa bolnom grimasom razvukla. Mnogi za stolom uopšte nisu ni znali ko je bio Canneti, a među malo onih koji su za Cannetija chuli, bio je jedan koji je, nakon što sam Cannetija nanovo spomenuo, najednom rekao: ali taj je takođe Jevrej, ne. Tada se začulo još samo kratko mrmljanje i ime Canneti je palo pod sto. Ja ovu rečenicu Ali, taj je takodje Jevrej, ne! još i danas imam u uhu, iako ne bih mogao reći ko za stolom ju jeizgovorio. Ali, i dan-danas vrlo često čujem tu rečenicu – doprla je ona, znam, iz posve sablasnog ugla, pa iako ne znam od koga tachno. Ona je svakako u klici zatrla svaku dalju raspravu o mom predlogu da se nagrada dodeli Cannetiju. Ja sam tada radije odlučio da u daljem toku rasprave uopšte ne učestvujem i još samo ćuteći sedeo za stolom. No vreme je odmicalo i, iako je međuvremenu bilo nabrojano beskrajno mnogo užasavajućih imena, koja sam sva mogao da dovedem isključivo u vezu sa brbljanjem i diletantizmom, nagrađeni još uvek nije stajao. Gospoda je vec poględala na sat, i uz to kroz krilna vrata nadirao miris pečenja. Tako je skup jednostavno morao da donese bilo kakvu odluku. Na moje najveće zaprepašćenje, jedan od gospode, opet ne znam ko, izvuče iz gomile knjiga na stolu, i kako mi se učini - nasumice, jednu Hildesheimerovu knjigu i začudno naivnim tonom, vec ustajući za ručak, reče : Uzmimo ipak Hildesheimera, uzmimo ipak Hildesheimera , dok upravo ime Hildesheimer tokom čitave ove višesatne debate niti jednom nije pomenuto. No sada je ime Hildesheimer palo naglo:
Svi mrdnuše u svojim foteljama i laknu im - saglasiše se oko imena Hildesheimer i za svega nekoliko minuta Hildesheimer bi određen za novog lauerata bremenske nagrade. Ko je bio Hildesheimer, verovatno niko među njima nije znao. Trenutačno je izdato i saopštenje za štampu: nakon duže od dvočasovog zasedanja kao novonagrađeni odabran je Hildesheimer. Gospoda ustadoše i zaputiše se u blagovaonicu. Nagradu je dobio Der Jude (Židov) Hildesheimer. Za mene je to bila poenta nagrade. Nisam je mogao prećutati.

Preveo s njemačkog Miloš Bajović-Ilić