NEMANJA: SMIRENOUMLJE

Thomas Bernhard II

U leto hiljadudevetstošezdesetisedme proveo sam tri meseca u plućnoj bolnici, koja je bila - a i dan-danas je - priključena ludnici na Steinhofu u Beču, u paviljonu Hermann, koji je brojao sedam soba sa po dva ili tri pacijenta: svi su ovi pacijenti, dok sam ja još bio tamo, poumirali, sa izuzetkom jednog studenta teologije i mene. Moram to da napomenem, jer je jednostavno neizostavno za ovo što sledi. Bio sam još jednom, kao i toliko puta ranije, dopreo do granica mojih egzistencijalnih mogućnosti i od strane lekara ostavljen na cedilu. Dali su mi ne više od par meseci, u najboljem slučaju jednu godinu, tako da sam se već bio povinovao svojoj sudbini. Zasečen ispod grkljana u svrhu uzimanja probnog tkiva bio sam šest nedelja ostavljen u izvesnosti da ću crči od raka, sve dok se nisu dosetili da se u mom slučaju svakako radi o hroničnoj bolesti pluća u vezi sa takozvanim Morbus Boeckom, što ali ni do dana današnjeg nije moglo biti sa sigurnošću potvrđeno: do danas egzistiram sa ovom slutnjom, i, kako verujem, intezivnije nego ikad. U to vreme, na paviljonu Hermann, među stoprocentnim kandidatima za onu stranu, pomirio sam se, kao i svi oni, sa mojim skorašnjim krajem. Leto je , sećam se, bilo posebno toplo i besneo je upravo ovih dana istorijski obuhvaćen šestodnevni rat između Izraela i Egipta. Pacijenti su ležali na 30 stepeni u hladu u svojim krevetima i zapravo, kao i ja moju, priželjkivali svoju smrt; svi su oni, kao što sam već rekao, u skladu sa svojom željom jedan za drugim umirali, a među njima i bivši policajac Immervoll, koji je ležao u susednoj sobi i koji je, dok je još bio u stanju, svakoga dana dolazio u moju sobu da bi sa mnom igrao ajnca – on je pobeđivao a ja gubio, iz nedelje u nedelju on je pobeđivao a ja gubio, sve dok on nije umro a ja ne. Igrali smo, obojica strastveni igrači, ajnca i ubijali vreme, sve dok on nije bio mrtav. Umro je samo tri sata nakon što je sa mnom odigrao poslednju partiju i pobedio. Pored mene je ležao jedan student teologije, kojeg sam u samo nekoliko nedelja između života i smrti učinio sumnjalom i dakle dobrim katolikom - kako verujem, zauvek. Moje teze protiv uskogrudog (bigotnog) katolicizma potkrepljivao sam za njega primerima iz bolničke sadašnjice, iz svakodnevnog protoka zbivanja između doktora, sestara i pacijenata, ali i na osnovu mrskih sveštenika, koji su po čitavoj gubavoj i vetrovitoj Baumgartenhöhe, jednoj zapadnoj bečkoj uzvišici, zujali tamo-vamo – nije mi teško palo da nevježi mojih učenja otvorim oči. Mislim da su mi čak i njegovi sopstveni roditelji bili zahvalni za moje lekcije – davao sam ih strastveno, i njihov sin, kako znam, nije postao teolog ( ali zato moguće vanredno dobar katolik): on je danas, nažalost moram to da kažem, kao i svi drugi u Srednjoj Evropi, vrlo neuspešan, u stranu potisnut delatno nesposoban socijalist. Ali, ipak, priređivalo mi je najveće zadovoljstvo da mu Boga, za koga se bezuvjetno kačio, objasnim i zaista razjasnim, da razbudim pospanog skeptika u njegovom bolesničkom krevetu, što me je i samog u mojem bolesničkom krevetu razbudilo i mogućno značilo moje preživljavanje. Pripovedam sve ovo jer, kada mislim na takozvano počasno darivanje kulturnog kružoka saveznog udruženja nemačke industrije, preda mnom jednostavno ponovo stoji letnje zaparna bolnica sa svojom beznadeznošću. Vidim pacijente i njihove bližnje, i jedne i druge sa sve uže stegnutim beznađem oko vrata, perfidne lekare, bigotne sestre, sve same zakržljale karaktere u ovim smradnim i zagušljivim hodnicima bolnice, prostakluk i histeriju koliko i požrtvovanost – a sve u službi uništenja čoveka, i čujem u jesen hiljade i na desetine hiljada ruskih vrana u vazduhu iznad bolnice, koje zatamnjivaše i smračivaše popodnevno nebo i svojom vriskom zaglušivaše sve uši svih pacijenata. Vidim veverice kako nabaduju potpuno ispljuvane papirne maramice plučnih bolesnika, i trče sa njima kao sumanute na drveće. Vidim čuvenoga profesora Salzera iz grada na Baumgartenhöhe dolazeći, kako prolazi kroz hodnike da bi u operacionoj sali pacijentima otsecao plućna krila sa čuvenom profesor Salzerskom elegancijom – za grkljane i polovične grudne koševe bio je specijalizovan taj profesor, i sve češće je dolazio ovamo gore i sve je više pacijenata imalo sve manje grkljana i grudnih koševa. Vidim kako se svi klanjaju pred profesorom Salzerom, iako profesor nije činio čuda i samo se u najboljoj nameri i sa najvećim umećem zasecao u i sakatio pacijente, i vidim kako svake nedelje po tačno izrađenom planu žrtve svojeg delanja šalje u grob svojim visokim umećem mnogo ranije nego što bi to bio slučaj bez njega i na prirodan način, iako on, najbolji od najboljih na svojem području, nije mogao ništa za to, baš nasuprot: on su i njegovo umeće i elegancija bili sasvim rukovođeni njegovim visokim, može se svakako reći najvišim etosom. Svi su oni hteli da budu operisani od strane profesora Salzera, koji je bio ujak mojeg prijatelja Paula Wittgensteina - od strane univerzitetskog kapaciteta iz grada, koji je bio u toj meri neprijemčljiv, da su, kada bi pred njime stajali, gubili glas. Dolazi profesor, čulo se, i čitava bi se bolnica pretvorila u svetilište. Šestodnevni rat između Izraela i Egipta bio je na vrhuncu, kada mi je tetka, koja je svakoga dana nakon dva sata vožnje tramvajem po najvećoj omorini dolazila sa nekoliko kilograma časopisa k meni na Baumgartenhöhe, predala prvi primerak Verstörunga. Ali ja sam bio suviše slab da bih se tome mogao makar i na tren obradovati. To da se nisam radovao – da nisam bio ponosan na lepo odštampanu knjigu - čudilo je mojeg studenta teologije, a ja knjigu nisam mogao čak ni da podignem. Tetka bi tokom čitavog vremena posete ostajala kod mene – koliko mi je samo puta držala posudu ispod brade dok sam povraćao nakon takozvanih zahvata. Ležao sam dakle tu, i kao oni, koji su levo i desno od mene umirali, imao isti probni rez pod grkljanom kada je do meine doprla vest da su mi namenili takozvani počasni dar kulturnog kružoka saveznog udruženja nemačke industrije. Ovaj, pre će biti tužni nego zabavni, uvod skicirao sam, jer želim da obrazložim zašto mi je ovaj takozvani počasni dar bio tada dobrodošao kao ništa drugo. Da bih uopšte bio primljen u bolnicu – a ja sam u bolnicu na Baumgartenhöhe bio isporučen kao hitan slučaj! – morao sam da položim sumu u iznosu od 25.000 schillinga, koje naravno nisam imao i koje mi je pozajmila tetka. Po sebi je ali razumljivo da sam mojoj tetki iznos želeo da vratim što pre je moguće, pisao sam , a jedva da sam bio u bolnicu i dovežen, svojem izdavaču – tačnije govoreći, ne samom izdavaču već lektorki - sa željom da mi moj izdavač uplati 2000 maraka. Hitro, samo nekih par dana nakon moje molbe, stiglo je 2000 maraka za mene. Onda sam svojoj lektorki napisao da ću se iz ovih stopa zahvaliti izdavaču, ali jedva da sam pismo i poslao, lektorka mi je telegrafisala: ne zahvaljivati se izdavaču!, zbog čega, nisam znao. Kasnije sam saznao da mi je ona sama poslala novac sa svog privatnog računa, jer izdavač to nije želeo. Deprimirajuće je to da se mora nabaviti 25000 schillinga kako bi bio primljen na stanicu smrti, ali stvari su tako stajale, takvi su bili odnosi. Ukratko, u ovakvoj jednoj situaciji došla je vest da me očekuje počasni dar kulturnog kružoka saveznog udruženja nemačke industrije. Dodela je trebalo da bude održana u jesen, u septembru ili oktobru, ni sam ne znam više. U svakom slučaju, bio sam tek dva ili tri dana otpušten iz bolnice, kada sam otputovao za Regensburg, gde su mi u zgradi opštine nameravali uručiti nagradu. Počasni dar je sa mnom te godine dobila pesnikinja Elisabeth Borcherts. Na slabim nogama i sa jednom malom tašnom moga dede o ramenu putovao sam za Regensburg. Na ovom regenburgshkom putovanju, dok sam se vozio uz Dunav, neprekidno sam mislio na osam hiljada maraka, na ogromnu sumu koju je trebalo da dobijem. Zatvorenih očiju sanjao sam o osam hiljada maraka i zamišljao Regensburg koji me je očekivao. Trebalo je da odsednem u hotelu Thurn und Taxis, na slavnoj adresi, dakle. Zbog slabosti sam tokom čitavog puta više puta zadremao sa glavom oslonjenom na prozor kupea – Dunav, gotika, nemački carevi sanjao sam – ali svaki put kada bi se iz dremeža trgnuo pomislio bih kao prvo na osam hiljada maraka. Gospodina Rudolfa de le Roi-a, glasnogovornika kulturnog kružoka saveznog udruženja nemačke industrije, koji mi je počasni dar obezbedio nisam poznavao. Verovatno je, tako sam mislio, znao za moju bolest i zbog nje mi nagradu doturio. Ova pomisao bila je odbitak, jer sam počasni dar rado hteo da dobijem za Verstörung ili Frost, a ne za Morbus Boecka. Ali, nisam smeo da lupam glavom - zabranio sam sebi da ovaj počasni dar i pre nego što sam ga dobio obezvredim. Doderer i Gütersloh pre tebe su dobili ovaj počasni dar, mislio sam, veliki pisci koji imaju svoj rang, pa iako sam nemam i nisam mogao da imam pristup ovim dvema slavnim ličnostima. Do pre tri dana joč u bolesničkom krevetu, a sada vec na putu za Regensburg, gde gotika na tebe čeka, mislio sam. Dunav je bivao sve uži, okoliš sve ljupkiji, da bi, konačno, tamo gde je bio Regensburg, najednom postao dosadan, siv i isprazan. Sišao sam sa voza i iz istih stopa se zaputio u hotel Thurn i Taxis. Bio je to doista hotel prve klase za grad nalik na Regensburg. Meni se hotel dopao i uistinu sam se u njemu namah prijatno osećao, jer od samoga početka nisam bio sam, vec u društvu Elisabeth Borchers, koju sam već jednom sreo, na jednom od brojnih takozvanih pesničkih susreta, na koje sam putovao kao dvadesetogodišnjak sa svojim pesmama. Tako se nije pojavila dosada, koja me inače uvek opriva u svim hotelima sveta, kada u njih sam dođem. Znao sam da je Borchers inteligentna osoba i dražesna dama i njen glas koji je kod mene uzivala potrvdio se samo tako. Lutali smo gradom, opušteno se smejali i iskoristili mogućnost da neusiljeno uživamo u jednoj večeri. Naravno, nismo ostali do kasno - moja me je bolest ubrzo bacila u krevet. Sledećeg dana upoznao sam Herr Rudolfa de le Roi-a i Akzente-izdavača Hansa Bendera, koji je, kako pretpostavljam, takođe odlučivao o dodeli počasnog dara. Još uvek sam u posedstvu fotografije koja prikazuje Borchers i Bendera ispred jednog gotskog vodoskoka. Grad mi se nije dopao – bio je hladan i odbojan, i da mi nije bilo Borchers i osam hiljada maraka u izgledu, verovatno bih otputovao još u prvim časovima boravka. Kako samo mrzim ove osrednje velike gradove sa svojim čuvenim građevinskim spomenicima, zbog kojih se njihovi žitelji doživotno nagrđuju. Crkve i uske uličice u kojima vegetiraju sve tupaviji ljudi. Salzburg, Augsburg, Regensburg, Würzburg, sve ih mrzim, jer se u njima već stolećima podgrejava tupoglavost. Ali uvek sam se u mislima vraćao na onih osam hiljada maraka. Za vreme Morbus Boeck-oboljenja nakupilo se toliko dugova koje ću sada sve moći otplatiti, mislio sam. I povrh svega, ostaje mi izvestan iznos samo za mene. U takvom raspoloženju dočekao sam jutro svečane dodele počasnog dara kulturnog kružoka saveznog udruženja nemačke industrije ( naravno, trudim se da ga uvek sasvim korektno imenujem). Gospodin de le Roi došao je po mene i Frau Borchers i zaputismo se u Rathaus (zgradu opštine), koja vazi za jednu od najdragocenijih nemačke gotike. Pretila je da me zdrobi i uguši ali sam rekao sebi - hrabro, hrabro, uvek samo hrabro, učestvuj u svemu što se od sada sa tobom događa, uzmi ček u iznosu od osam hiljada maraka i briši. Proslava je trajala vrlo kratko. Herr von Bohlen und Halbach, tadašnji predsedavajući saveznog udruženja nemačke industrije trebalo je da preduzme dodelu počasnog dara gospođi Borchers i meni. Mi smo sa doktorom de le Roi zauzeli mesta u prvom redu. Levo i desno od nas bili su honoratori grada, kao i gradonačelnik sa svojim teškim lancem. Prethodne večeri sam se bio prejeo i osećao sam se jadno. Sada više uopšte ne znam da li je održan govor, ali verovatno jeste, jer ovakva svečanost bez govora je nezamisliva. Počasni gosti pretili su da će svečanu salu opštine dovesti do eksplozije. Disao sam na jedvite jade. Pretio sam da ću se ugušiti u zraku svečane sale. Sve je bilo puno znoja i počasti. Ali, prethodne večeri smo se tako smejali, Frau Borchers i ja, da je barem to bilo vredno dolaska. I uz to sada osam hiljada maraka! Čitava čaroija je uskoro gotova i dobićemo ček na ruke!, mislio sam. I ovde je naravno kapela kamerna muzike zauzela svoje mesto - šta odsvira, ne znam više. A onda je nastupio, kako mi je u sećanju, potpuno neočekivani i odlučujući tren. Präsident von Bohlen und Halbach stupio je na podijum i pročitao sa cedulje sledeće:... i ovim savezno udruženje nemačke industrije uručuje počasne darove za godinu hiljadudevetstošezdesetisedmu gospođi Bernhard i gospodinu Borchers. Moja se susetka, primetih, trgnu. Pretrpela je ipak sekundu užasa. Ja joj stegoh ruku i rekoh, neka misli samo na ček - da li Herr Borchers i Frau Bernhard, ili Herr Bernhard i Frau Borchers, što je odgovaralo faktu, svejedno je. Frau Borchers i ja popesmo se na podijum regensburške opštine, u kojoj niko osim pogođenih i možda gospodina de le Roi i gospodina Bendera nije primetio zabunu gospodina od Bohlena i Halbacha: primismo ček u iznosu od osam hiljada maraka. Provesmo još jedan dan u groznome gradu a onda otputovah natrag za Beč, gde sam se osećao sigurnim u rukama svoje tetke. Pre godinu dana dobio sam jedno takozvano jubilejumsko izdanje kulturnog kružoka saveznog udruženja nemačke industrije, takozvani Jahresring, u kojem bili ponosno navedeni svi dosadašnji dobitnici počasnog dara. Nedostajalo je jedino moje ime. Da li me je Herr de le Roi, koji je, koliko se sećam, bio simpatičan gospodin, izostavio zbog mog životnog preokreta, kojem ja sam nemam šta da zamerim? Bilo kako bilo, ovde imam priliku da saopštim da sam i ja primio počasni dar kulturnog kružoka saveznog udruženja nemačke industrije. I to u Regensburgu. I to u gotskom Rathausu regenburškom.

preveo Miloš Bajović-Ilić