NEMANJA: SMIRENOUMLJE

četvrtak, 07.08.2008.

Radovan pred sudom:

Image and video hosting by TinyPic
Image and video hosting by TinyPic

VREME 918, 7. avgust 2008.

Nekog sporazuma je bilo. Iz nekog razloga Amerikanci, Francuzi, pa i Englezi izbegavali su da uhvate Radovana Karadžića čak i kada su mogli. A onda se nešto promenilo. U to šta se promenilo Radovan Karadžić i njegove pristalice ne bi da ulaze, ali zato insistiraju na sporazumu

piše: Miloš Vasić

entrefilet: Jovana Gligorijević

Tokom svog prvog susreta sa Tribunalom, Radovan Karadžić požurio je da se požali kako Ričard Holbruk, bivši izaslanik za Balkan američke administracije, "hoće da ga likvidira". Zašto? Zato što je, kaže Radovan Karadžić, Holbruk potpisao s njim sporazum da ga Hag neće videti, a zauzvrat će se on, Radovan, povući iz javnog i političkog života Republike Srpske, pak je taj sporazum sada prekršen i Radovan može da ga otkrije, što Holbruk želi da spreči, a to sprečiti može samo ako Radovana "likvidira".

Šteta što sudija Alfons Ori nije ostavio više vremena Karadžiću da tu priču razradi, ali to je ipak sud, a ta je priča – sve i da je istinita – savršeno irelevantna za predmet. To je tipičan pokušaj zamajavanja; manje suda, a više javnosti kod kuće. Radovanova medijska i politička grupa za podršku odmah je shvatila poruku – ako se čak nisu prethodno dogovorili.
Izvesne štampane stvari objavile su nezgrapni i jeftini falsifikat nekakvog "sporazuma" sa "Holbrukovim potpisom", na sva zvona proglašavajući to maltene dokazom Karadžićeve nevinosti. Sve i da je autentičan – a očigledno nije; naprotiv – taj bi papir bio bezvredan: ko je Ričard Holbruk da bilo kome garantuje imunitet od progona? To se u normalnom svetu ne radi; štaviše se smatra za sramotan postupak. Tim pre Holbruku na pamet ne bi bilo palo da se na nekakav papir tog tipa uopšte potpiše. Poenta ove kampanje Karadžićevih pomagača, dakle, cilja na mitološko-deseteračku
priču: verolomni Holbruk izdao junaka Radovana, pa će uskoro o tome uz gusle pjevati: čuvaj glavu, brate Radovane, dugačka je puška Holbrukova itd.


Istina je, međutim, drugačija. Posle Dejtona, kad je došlo vreme da se u Bosni i Hercegovini napravi barem neki privid uredne države, trebalo je Radovana polako isključiti iz politike (s obzirom na hašku optužnicu u kojoj znamo šta piše), kao glavnu prepreku uljuđivanju nove države. Naravno da se Radovan ritao, vrištao i otimao, znajući kud to vodi. Tako dolazi do sastanka Miloševića i Holbruka u Beogradu, u julu mesecu 1996. Prisutni su još i Aleksa Buha (tadašnji ministar spoljnih poslova Republike Srpske), ali i Jovica Stanišić. Tokom deset sati pregovora, oni su u telefonskom kontaktu sa Karadžićem na Palama. Milošević, kao garant i potpisnik dejtonskih i pariskih ugovora, dužan je da Radovana uveri da odstupi.
Radovan pak, kao iskusni kockar i munđos, cenjka se do besvesti: hoće i ovo i ono i "šteku cigara" pride. Holbruk, ništa manji umetnik od Radovana, ne popušta. Na kraju se formuliše izjava (ne sporazum!) koju Radovan ima da potpiše – inače... Inače, Jovica Stanišić preuzima stvar, glasi jasna i nedvosmislena poruka. Izjava se šalje faksom na Pale; Radovan pristaje, a Jovica iste noći helikopterom leti na Pale sa originalom dokumenta – da ne bude posle... Jovica se vraća sa potpisanim papirom i stvar se smatra za završenu.

Image and video hosting by TinyPic

Dobro, ne baš. Radovan se obavezao da će se povući iz političkog i javnog života Republike Srpske i da se u poslove svoje Srpske demokratske stranke više mešati neće. Zauzvrat je dobio usmeno obećanje, ili naznaku obećanja, ili – najverovatnije – nagodbu tipa: sve dok poštuješ potpisano, vodićemo računa da ne budeš uhapšen i poslat u Hag. Ni Milošević, ni Holbruk ništa u tom smislu potpisali nisu: Holbruk nije lud, a Milošević ionako nikada nije ništa potpisivao, jer ni on nije lud. Bio je to onaj "džentlmenski sporazum" koji se sada poteže na sve strane, ali za koji neposrednih svedoka nema. Jedini koji znaju sadržaj dokumenta su: Milošević, Holbruk, Buha, Krajišnik, Stanišić i Karadžić.

Ono što se događalo kasnije dade se rekonstruisati iz raznih knjiga i javnih izvora. Činjenica je da je Radovan Karadžić uživao povlasticu zatvaranja očiju i gledanja na drugu stranu svaki put kad je postojala opasnost da ga neka patrola raznih međunarodnih snaga u BiH zaustavi i uhapsi. Famozni crni "mercedes" klizio je bez problema kroz kontrolne punktove, piše Žak Mase u svojoj knjizi Naši dragi ratni zločinci (prevedeno kod nas u izdanju Dan grafa). On jedini daje hronologiju i političku pozadinu tih slučajeva s tačke gledišta francuskih vlasti. Počelo je od Fransoa Miterana, koji je još u decembru 1992. izrazio sumnju u političku izvodivost sudskog progona ratnih zločinaca: "Hoćete da izvodite na sud one s kojima ste pregovarali? Lepo, lepo..." Tokom krize sa dvojicom francuskih pilota iz onog "Miraža 2000" oborenog 1995. nad Romanijom, Karadžićev francuski eksponent Danijel Šifer šalje jasnu poruku: "Da bi tamničari oslobodili zarobljenike, potrebno je da Zapad prihvati da Mladić i Karadžić budu povučeni sa liste ratnih zločinaca." Slični zahtevi javljaju se dosledno do Dejtonskog primirja: srpska strana u Bosni insistira na tome u skoro svakoj prilici. U datoj situaciji i Mladić i Karadžić lako su se kretali okolo još dve godine: "Nismo pokretali operacije protiv njih. Da smo hteli...", kaže Žan Ajnriš (Jean Heinrich), šef Vojne obaveštajne službe francuske vojske, u jednom izlaganju pred narodnim poslanicima. Maseova knjiga puna je primera koji ukazuju na u najmanju ruku nedostatak volje velikih sila da se od 1996. nadalje Mladić i Karadžić uhapse, čak i kad se to moglo lako izvesti. Politička direktorka britanskog Forin ofisa, Polin Nevil-Džouns, iskrena je: "Što se ratnih zločinaca tiče, zaključivali smo samo proste usmene dogovore, jer nismo hteli da budemo umešani ako strane ne poštuju svoje obaveze. Iz tog razloga nije bilo nikakvog mehanizma za hapšenje, niti sankcija predviđenih u dejtonskim sporazumima." Francuski general Keno, načelnik generalštaba pod dva predsednika, dodaje: "Dugo su politički odgovorni ljudi imali neophodne informacije o ratnim zločincima, ali ne i volju da ih iskoriste. Ali, pažnja! Nije samo o Francuzima reč; sve velike sile imale su isti stav."
Polin Nevil-Džouns objašnjava dalje: "Imali smo ozbiljne sumnje oko toga jesu li hapšenja izvodiva. Takođe smo se plašili otpora koji bi doveo do novih sukoba." Konsenzus da se ne čini ništa, kaže Žak Mase, bio je opšti.

Ričard Holbruk u svojim memoarima kaže da su se pregovori iz jula 1996.
odnosili više na Karadžića, kao političkog vođu, nego na Mladića. Karadžić je dugo gajio nadu da će moći da se preda i iscenjka oko bolje budućnosti.
Još u maju 1996. stupio je u kontakt sa Paulom Štubnerom, bivšim funkcionerom OEBS-a i preko njega sa haškim tužilaštvom. Američke službe to su podržale, ali se Radovan povukao pod izgovorom da je "Tribunal pristrasan". Polovinom 1996. Omer-Džon-Jovan Zametica "Karadžićeva prokleta duša", kako ga zove Žak Mase, nudio je u Radovanovo ime preko Ervea de Gurmelona (francuskog oficira u Sarajevu) nagodbe slične onoj postignutoj sa Holbrukom. "Iako je bilo nemoguće javno priznati nagodbu, njene posledice bile su vidljive", kaže Mase. "Uostalom, čak i jedan Džon Šalikašvili i drugi generali NATO-a nisu tek tako smatrali u to vreme da progon ratnih zločinaca ne dolazi u obzir."

Image and video hosting by TinyPic

Tu se opet vraćamo na taj 19. juli 1996. u Beogradu. Karl Bilt će povodom toga reći: "Mi sada želimo da on nestane, a ja bih voleo da se pojavi u Hagu", pa vi sada tumačite šta je hteo da kaže. Holbruk će u memoarima priznati da je iz originalnog nacrta obaveze koju je Karadžić potpisao pod pretećim okom Jovice Stanišića izostao deo koji se odnosi na predaju Hagu.
Momo Krajišnik, takođe prisutan u pregovorima (ne znamo da li na Palama ili u Beogradu), objasnio je to bez okolišanja: "Karadžićev odlazak u Hag, to je možda za kasnije, ali ne sada kad nas ceo svet gleda." Holbruk se u memoarima slaže: "Nismo u potpunosti postigli cilj. Optuženi ratni zločinci morali bi da se nađu u Hagu u skladu sa normalnim pravnim procesom, ali to je dug i trnovit put."

Ričard Holbruk bio je primoran da Karadžiću pruži izvesne i donekle namerno nejasne "garancije za sigurnost" – sve dok se Karadžić bude držao svojih potpisanih obaveza. Bilo je to pitanje trenutnih imperativa: izbora u BiH, prvog političkog ploda Dejtona u miru: "Dobili smo taman dovoljno da bi se održali izbori uz učešće SDS-a i taman dovoljno takođe da do kraja godine smanjimo vojni pritisak koji bi doveo do hapšenja Karadžića, inače akcije koju sam oduvek podržavao... Važan je bio mir", zaključuje Holbruk. Ričarda Holbruka, oni koji ga znaju, opisivali su kao "naizmenice arogantnog, laskavca, pomirljivog, brutalnog i lukavog, čoveka koji pazi da razgovara samo sa sebi dostojnima". Radovan je naišao na sebi ravnog i to mu je bilo jasno. Potpisao je Jovici papir i počeo da razmišlja o dobitku na vremenu.

Već u avgustu 1997, Radovan u intervjuu "Zidojče cajtungu" predlaže da mu se sudi pred srpskim sudom, uz međunarodnu kontrolu. Britanski ministar spoljnih poslova Robin Kuk pridružio se: "Ne vidim razloga da to suđenje ne bude u Bosni, umesto u Hagu." Radovan Karadžić pušta razne glasove okolo, po raznim kanalima, pokušavajući da unese zabunu i da dobije na vremenu.
Nudi se ovima i onima, preko raznih posrednika. Ni to nije bezopasno, jer su francuski vojni obaveštajci 1998. otkrili u Ženevi jedan kanal Radovanovih komunikacija, što je moglo da dovede do posledica – samo da je bilo političke volje. Stav velikih sila i dalje je bio: "Sve dok ćuti, ne diramo ga." Krajem avgusta 1999, piše Karla del Ponte u svojim memoarima, Radovan Karadžić posredno se obratio Tužilaštvu u Hagu sa predlogom da se dobrovoljno preda, ali ne baš odmah. Tražio je od Karle del Ponte da se preda u Švajcarskoj (gde je ona još bila državni tužilac), pa da odande, uz garancije švajcarske vlade, ode u Hag. "Poruka je sugerisala da je Karadžić spreman da plati pozamašnu sumu u nemačkim markama za svoju bezbednost, iz čega se moglo naslutiti da se nekoga plaši. Možda Miloševića... Moj odgovor bio je: naravno, bez sumnje... Kasnije smo saznali da je u poslednjem trenutku gospođa Karadžić sprečila taj poduhvat." Karli del Ponte do danas nije jasno šta je bilo iza te ponude.

Image and video hosting by TinyPic

Još u januaru 2000. godine Radovan Karadžić bio je pod zaštitom velikih sila. Tada su francuski komandosi dobili preciznu informaciju gde će Karadžić biti u dato vreme (okolina Trebinja), ali je u kritičnom trenutku američki helikopter počeo da nadleće taj teren i Radovan je odustao od posete. Posle je ispalo da je operativna bezbednost akcije bila provaljena u Sarajevu, u štabu međunarodnih snaga. Danijel Živanović Boaje, Karadžićev čovek u Ženevi, kazaće 2005. da je Radovan "bio uveren da može da računa na manjak motivacije kod najviših vlasti Amerike, Francuske i drugih".

Bio je u pravu: direktor CIA Džordž Tenet obećavao je 2001. Karli del Ponte da će "Karadžić biti prioritet br. 1 CIA", da bi joj nekoliko meseci kasnije na pitanje šta je s tim, odgovorio da ga "zabole" ona stvar.
Uskoro, 11. oktobra 2000, gđa Del Ponte obaveštava francuskog ministra spoljnih poslova Ibera Vedrina da je Karadžić u Beogradu (saznanje francuskih službi!); Vedrin odbija da razgovara o hapšenju. Memoari Karle del Ponte prepuni su konkretnih primera izbegavanja ili odbijanja velikih sila da uhapse Radovana Karadžića: Tužilaštvo ga nađe, a NATO kaže da je loše vreme i da helikopteri ne lete, na primer. Jedan od hronološki poslednjih primera, 2005, pre nego što je Radovan otišao u potpunu ilegalu, bio je kada je crnogorska policija obavestila Tužilaštvo da je Sonja Karadžić prelazila granicu, a o tome u BiH niko ništa nije znao. Policija Republike Srpske rekla je da im je rečeno da ukinu nadzor nad porodicom; NATO kaže da to nisu bili oni; na kraju je ispalo da je neko iz CIA javio policiji Republike Srpske da može da ukine nadzor nad porodicom Karadžić.
Jedini odgovor koji je Karla del Ponte dobila na svoja ljutita raspitivanja bio je – "greška u komunikaciji".

Takve "greške" odjednom su presušile u nekom trenutku i Radovan se našao skoro sam na svetu: spao je na podršku srbijanskih službi i ono malo svojih reketiranih bizmismena iz BiH i Srbije. Srbijanske službe posmatrale su ga kao prodavac ribe šarana u akvarijumu; bizmismeni više nisu bili skloni plaćanju reketa, Momo Mandić i njegovi izvori heroinskih para propali su u "Sablji".

Šta se desilo? Po svemu sudeći, Radovana Karadžića su uhvatili kako krši onaj bitni – usmeni – deo sporazuma sa Holbrukom, Miloševićem i Stanišićem:
po onome što se nazire, on je pokušao krišom da rukovodi Srpskom demokratskom strankom i tako ide u podvalu drugoj ugovornoj strani. Uz to ide i stalni kontakt sa beogradskom bazom: "senatorima", izdavačima knjiga, "Odborom" Koste Čavoškog itd. Ako je obećao da će se povući iz javnosti, onda je to dosta jasno i nije podložno tumačenjima. Tako je usmeno obećanje da neće prispeti u Hag bilo poništeno. Biljana Plavšić u drugoj knjizi svojih memoara "Svedočim", ima jedan melanholičan pogled na to: "Ništa o tome (sporazumu sa Holbrukom) ne znam... ali znajući Radovana, to je sasvim moguće, jer su ucene i pretnje deo njegove ličnosti, kao i uslovljavanje koje se odnosi samo na njegovu personu. A kakve garancije mogu obavezati osobu kao što je Holbruk?"

Original falsifikata

Čak i oni koji tvrde da su videli sporazum Karadžić–Holbruk kažu da je faksimil koji su objavili pojedini mediji – lažan

Image and video hosting by TinyPic

Da li je Ričard Holbruk obećao Radovanu Karadžiću da neće biti gonjen pred Haškim tribunalom i ima li pisanih dokaza o tome, jedna je od najvećih misterija koje muče javnost otkako je u petak, 1. avgusta dnevni list "Kurir" objavio navodni faksimil Holbrukovog potpisa na isto tako navodnom sporazumu Karadžić–Holbruk. Jedna od malobrojnih poznatih u ovoj jednačini jeste to da bi, ako je do potpisivanja sporazuma ikada došlo, jedan primerak morao da bude pohranjen u arhivi Ministarstva inostranih poslova.
Ovo ministarstvo, nažalost, nije bilo u stanju da izađe u susret molbi "Vremena" i omogući nam uvid u bilo šta sa potpisom Ričarda Holbruka, usled sezone godišnjih odmora i odsustva zaposlenih u arhivi.

Međutim, teško da ovaj sporazum uopšte postoji u pisanoj formi. Naime, još u oktobru 2007. godine Haški tribunal je od vlasti u Beogradu zatražio pomoć, nastojeći da ustanovi ima li istine u tvrdnjama da su sredinom devedesetih godina tadašnji američki izaslanik za Balkan Ričard Holbruk i Radovan Karadžić potpisali sporazum o Karadžićevom povlačenju iz javnog života, u zamenu za njegovo neizručenje Hagu. Još tada je tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević pokrenuo istragu koja nije potvrdila da u arhivama Ministarstva spoljnih poslova Srbije postoji takav dokument. Bivši ministar spoljnih poslova SRJ Vladislav Jovanović u razgovoru za "Vreme"
nije mogao da kaže ništa o tome da li je sporazuma bilo, tvrdeći da je sve što zna čuo iz druge ili treće ruke, pa se, zato, ne bi izjašnjavao. Dok je gostovao u emisiji "Marko Janković show" na televiziji "Košava", u subotu, 2. avgusta, Jovanović je bio nešto govorljiviji, pa je izrazio uverenje da je do takvog sporazuma došlo. Za "Vreme" je izjavio samo to da više informacija imaju Vladimir Nadeždin, svojevremeno visoki funkcioner MIP-a, i Aleksa Buha, bivši ministar spoljnih poslova Republike Srpske.

Nadeždin je, s druge strane, još u oktobru 2007, kada se prvi put podigla prašina oko navodnog sporazuma, dopisniku BBC-ja iz Beograda Niku Hotonu ispričao da je bio prisutan kada je do sporazuma došlo: "Bilo je to 1995.
godine u zgradi Predsedništva Srbije, gde je održan sastanak skoro cele delegacije koja je išla u Dejton. Sa američke strane su tu bili Ričard Holbruk i američki general Klark." Nadeždin je dodao da je Ričard Holbruk izvadio dokument i stavio ga na sto: "Dokument je bio formata A4, sa zvaničnim zaglavljem Republike Srpske i kabineta predsednika RS. Jedna tačka je bila povlačenje Karadžića sa državnih funkcija, druga je bila njegovo povlačenje sa partijskih funkcija, treća povlačenje iz javnog života uopšte, i četvrta, najvažnija – da Hag nije nadležan za Radovana Karadžića. Potpis s leve strane bio je Karadžićev, a s desne strane Holbrukov. Pečatirano u Sarajevu 1995. godine, negde sredinom 1995.
godine."

Drugi svedok, bivši ministar spoljnih poslova Republike Srpske i bliski saradnik Radovana Karadžića Aleksa Buha, međutim, tvrdi da je bilo dva dogovora, a datumi koje navodi ne slažu se sa Nadeždinovim tvrdnjama:
"Prisustvovao sam tom dogovoru sa Ričardom Holbrukom. Dogovor je postignut u junu 1996. godine. Lično mi je to Holbruk potvrdio mašući papirom na kome je bio tekst Radovanove odluke sa potpisom. Potvrdio mi je i to da posle tog papira Srpska demokratska stranka može da ide na izbore u Republici Srpskoj i da je za Radovana Hag prošlost", izjavio je Buha. On je dodao da postoji i drugi dogovor sa Sjedinjenim Američkim Državama da Karadžića neće proganjati Haški tribunal. "Drugi sporazum je postignut skoro godinu dana kasnije u Banjaluci. Zapravo, Madlen Olbrajt je tadašnjoj predsednici Republike Srpske Biljani Plavšić potvrdila da Karadžić neće biti hapšen pod uslovom da ‘nestane’, ne samo iz javnog života nego i iz Republike Srpske.
On se toga dogovora pridržavao."

Pošto do primerka sporazuma nije uspelo da dođe ni domaće tužilaštvo za ratne zločine, ni Haški tribunal, a, prema onome što do sada znamo, to nije uspelo nikome iz zvaničnih struktura, nije nemoguće da je Nadeždinov opis dokumenta poslužio "Kuriru" kao inspiracija. Zanimljivo je da Nadeždin nigde ne pominje na kom je jeziku bio sporazum, pa smo u "Kuriru" imali prilike da vidimo primerak krajnje naivno sastavljen na srpskom. Možda treba isto tako naivno poverovati da bi Holbruk potpisao nešto sastavljeno na jeziku koji ne razume. Sam Holbruk izjavio je za sarajevski "Avaz" da je pre godinu ili dve dobio "kopiju nekog papira koji je predstavljan kao
dogovor": "To je potpuna izmišljotina. Plus, napisana je na lošem engleskom s falsifikovanim mojim potpisom. Taj falsifikat tako je očigledan da su se svi smejali", rekao je Holbruk.

Za navodni faksimil koji su objavili pojedini mediji i sam Nadeždin tvrdi da je falsifikat: "Sporazum je napravljen s mestima za tri potpisa. Na levoj strani se potpisao Karadžić, sa desne Holbruk. Mesto u sredini je namenjeno Slobodanu Miloševiću, ali je ostalo prazno, jer je Milošević odbio da se potpiše. Na faksimilu sporazuma koji se sada pojavljuje u javnosti nije ni predviđeno mesto za potpis tadašnjeg predsednika Srbije", rekao je Nadeždin za informativni portal www.novinar.de.

Jovana Gligorijević

- 14:43 - Komentari (2) - Isprintaj - #


View My Stats

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se