NEMANJA: SMIRENOUMLJE

ponedjeljak, 10.03.2008.

Fűr Vertebrata

Image and video hosting by TinyPic
Image and video hosting by TinyPic
Image and video hosting by TinyPic

Prozni ulomak, prema mišljenju nekih kritičara, najvažnijeg živućeg srpskog književnika

Utrobni potres nežno razljulja konstrukciju grada. Svakidašnje očekivan, ali Džeremaji nikada prisnim postao. Nije se odazvao sigurnosnom pozivu svevlasnog vibratora, iako su upravo slični svojevoljni ili prinudni naseljenici ozračenih jazbina u prostranstvima provodnih instalacija i prizemnih koridora bili najugroženiji. Samoderači. Ni česte racije nisu mogle ukloniti takve boginjave fleke na tlocrtu razuđene metropole; ne svraćahu tu samo polumrtvi beskućnici; otporniji od mahom naivnih, staromodnih, sezonski trajućih odmetnika, bili su povremeni, nepredvidljivo i nakratko uletani, tajanstveni izletnici u te nebranjene zone kristalno čiste — brutalno nehumane — tehnologije, sopstvenici, tako reći, dvostrukih života. Ja, Džeremaja. Sumrak, pozor nagovaran iz bezbroj sladunjavih vimena i zlocelovnih usana medija, i onda, kao poslednji opomen, podrhtavanja svake na tlu nazidane tvari pod trešnjom utkanih vlakana nadzornog vibratora. Grad će, nakon uklanjanja velikog štita, ispustiti celodnevno skupljana isparenja. Krenuće uzvratna bujica kužnog zadaha prema svemiru, zloćudnom, opakom. Govor, razmena veličanstvenih otrova između tla i neba. Pripremiti se, značilo je: ma kojim od zadanih načina izuzeti telo iz sudara tih nevidljivih, razornih slapova. Zaopniti se, poskramiti se, učauriti, ujazbiniti, bezbroj je zaštita veoma unosne proizvodnje, jednokratni i dugotrajni paketi, sa ili bez pratećih ponuda, kojima je, osim omamnog razliva neodbranjivim putevima razglasa, zajedničko utiskivanje obaveznog žiga ubeđivanja u potpunu normalnost suštine zbivanja. Ne samo normalno: još i prestižna prilika. Umetnost zaštite. Skupovi zaštite. Provedite sumračnu zaštitu ovde i ovde. Uz ovo i ovo. Strah preveden u praznik i spektakl i trgovinu i užitak i razonodu. Štaviše, prepoznavanje ukusa: mnogo, čak sve o izvesnom liku odaje kako se štiti, šta upotrebljava, ili onaj, ili ona. Presudno privlačno svojstvo. Možda se ukus i nasleđuje, ali je moguće i napredovanje. Sumrak, to najnormalnije dizanje ustava uzvratnom grcaju zemaljskog kužnog talasa, baš dobra prilika da se iskroji noćno bludništvo, buđenje u bezbednost. Dođi noći. Razvali se oboru utehe. Plani srećo.
Treće lice umesto čvrste samosvesti: zašto ga tako krotko prihvatam? Mislim sebe: on, Džeremaja. Dugo je trajalo rađanje odluke oglušivanja o poslednji poziv zaštite. Niko poznat dosad to nije učinio. Nezapamćeno, jer je neupamtivost postala svojina izmenjene prirode, kao disanje. Ja bar mislim izmenjene. Nepotvrđeno. Osim Džeremaje, možda niko ne sumnja. Zato je i nejasna pretnja pomisli na odbijanje: zbog duboke uraslosti navike; ali kobno svakako. Zašto prestajati sa disanjem? Zašto propustiti zaštitu? Zašto o sebi s lakoćom prelaženja mislim kao o njemu? Da li oglušivanjem želim da se napokon susretnem sa golim sobom? Prenerazujuće duboko pitanje. Parališuće, kao da um namah iz tame okružuju stotine nadmoćnih svedoka, sapinju ga između sebe nerazumljivim, ali pouzdano i mučno opravdanim, očekivanjem. Meki, protegnuti, kao u lovu, na mene, iako bestelesni. Mi smo ti; seti nas se. Ko si? Ne mogu, još ne. I onda kliznem u njega, tako je lakše. Ali se on, iako nije raspolagao moćima dostojnog susreta sa ponornim sobom, ipak smelo odlučio za čin strašne neizvesnosti, i evo, još jednom, ispunio je zavet, nije sebe izdao.
Džeremaja je održavanjem gnezda jednom zasnovanih razloga, iz kojih se otiskivao u zapanjujuće, nečuvene postupke, nadoknađivao nedostatak misaone izvesnosti. Nije više sumnjao da je čovek kakvog oduvek oko sebe poznaje dospeo do položaja besramne izigranosti. Iako postupak dospevanja nipošto nije mogao rekonstruisati. Ali okrilatio je iz korenja tog zazora, odlučni delatnik. Od razloga do razloga bacao se nad bezdan čudnih činova, premda oni mogahu imati nepovratne, pogibeljne posledice. Negde duboko, ispod urvina napetosti gušeće čežnje, slutio je da, ipak, nema izbora. Mora skočiti, pre očajno, iznuđeno, nego drsko. Razlog za iskradanje iz samačke sigurnosti uredne figure gradskog klonarijuma u morbidnu obeleženost sirove tehno zone. Razlog za osvajanje skrivenog loga u podzemlju instalacija. Razlog za krijumčarenje sitnica svog zabranjenog poseda. Najzad, razlog za odbacivanje sumračne zaštite. Još je živ. I sad ovaj poslednji razlog treba dokruniti naumljenim delom.
Tresao se. Izvan blještavih oblasti telesnošću zapenjenog gradskog života, izvan vrhunske udobnosti tamošnjeg odsustva i jedne prilike iznenadne samoće, čulne izdvojenosti i pratećih nezgoda, izvan totalne javnosti ostvarene preko krljušti hiljada tehničkih olakšica kojima je prognana izlišnost vulgarnog, uostalom i zaboravljenog, naprezanja neposrednog odnosa sa spoljnošću — ovde je mogao istrunuti u nepomenu, u nikog ticanom skrajnuću i bolesnom ispošćenju dozivnih sredstava, sam izabravši zagrljaj svoje razgradive, pouzdano radioaktivne nule. Cena nemanja broja, brojeva, svima proračunljive dostupnosti. Ovde: između nastanjenih oblasti pomamnog kolektivizma, sterilisanih i za ljudski opstanak pripremljenih, počivale su zone masivnih, podržavajućih, bezmerno složenih struktura na čijoj je snazi hvatanja u koštac sa silama gnevnog svemira i kadaverno isijavanog ostatka zemaljske prirode počivao sjaj ogromnih, od glavica oblasti sjedinjenih kolonija metropola. Unutarnje zone čiji je konstruktivni lavirint vrtoglavom esksponencijalnošću izmicao ljudskom umu. Utroba tla razrovana paklenim slojevima instalacija energetskih, provodničkih, odbrambenih, višestrukim slojevima obloga samozaštite, mehanizmima uzbunjivanja, svih isključivo nadziranih kibernetskim tvrđavama uspravljenih na njihovim rubovima, sa kojima su sačinjavale logistički odgovor — jer izvršni je pripadao velikim zaštitnim štitovima — na neprestanu pobunu vanljudskog ostatka kosmosa. A nad podzemnim i prizemno ražiljenim svetom tog crevastog droba civilizacije, nadvijale su se transportne piste, lokvanji sletnih platformi, energetska pojilišta bez ljudske posluge, noseći gromadni piloni, dizao se džinovski splet armiranih lijana koje su povezivale oblasti nevazdušnim putem. Naravno, bezbroj privatnih helioera zujalo je dodeljenim koridorima nad tehno zonama, ali osim prilikom udesa i nužde napoja nije se sletalo ni na visinske spletove, a tek nipošto u ponore podneblja instalacija. U toj dubini je uzmakao Džeremaja.
Negde u ukočenom prostranstvu štrčećih kresti silne podzemne geometrije, nalazila se rezervna senzorska odaja nekakve ukopane nadzorne podstanice u koju sam odozgo, sa beživotne površine, provalio nakon, za mene kao legendarnog, prvog odbegnuća iz omamne gradske oblasti. Tako kao kad pogledima iz izmenjenog, ili makar naviknućem izbledelog vremena, sebe minulog uglačamo do heroja, nesrazmerno ističući figuru i podvig nad savladanim, u prošlosti do smislene poniznosti ukroćenim, okolnostima. Doveka ću izbijati iz te pobede, takvom sebi više nedostižan. Jer tada sam bio uspravljen u ukus mogućnosti čoveka. Div. Jer tada sam računao na izvesnu pogibiju. Nije postojalo drugo mišljenje do uverenosti u smrtonosnu otrovnost instalacijskih zona. Pomiren, morao sam poći, gonjen razlogom nepodnošljivosti daljeg, neprekinutog ostanka. Lutanje kroz nepreglednu pustinju metalnih, silikonskih, azbestnih, fantastično presijavanih staklenih, santi i kosturnih armatura u nezamislivo bizarnim oblicima, sa lelujavim kosama sutonskih senki u večnom indigoneonskom ozarju: tu isplutalu prašumu nije probijala ni svetlosna kiselina sunca. Predeo iz koga isijavanje tinja poput znoja nevidljivog naraštaja ništavila. Kretao sam se hodom: želja da bar uginem iskonski. Uokolo hiljade kapljičastih svetlaca, fatamorgansko cveće energetskog odijuma. Sa stalnim osećanjem ćelijskog raspadanja, razjedanja kostiju. Opsednut halucinacijom izglodanosti. Tanko zaštitno odelo, namenjeno elementarnom sunčevom zračenju, nisam mogao uzimati ozbiljno. Gore nadleću transportna zabavišta i helioeri, strele nabijene hranom ukradenih solarnih eksplozija. Legao sam u zagrljaje još neuobličenih tehnoloških strvinara, u nadir polipa najzad tako očigledno pokazanog kao da je izronjen iz delirijuma čovečjeg samootpađenja. Kuda? Taj čovek se presamićavao od sličnih pitanja. On je tek pipao mentalnu protezu, prisustvo blokirajućeg umnog seruma u stravično prepariranom rasuđivanju. I branio se trećim licem sebe.
Džeremaja se nije zavaravao: ako i nije skončao, ipak nije mogao ni računati na trajnu milost čuda; pouzdano je u sebi već nosio naslage prodirućih sečiva atomskih bojovnika. Punjen karboničnim osvitima, na strmini puta k lešu. Vrcaj ironije u čudno ili nadmoćno ravnodušnom sagledavanju: da li je tek cepan, ili tako ponovo presađivan u uzorniji otpad? Jer nisu li onakve ljudske spodobe iz kojih se povremeno istiskivao zapravo premešenosti sve grđih pobačaja? Poslednji udar, nakon odbijanja sumračne zaštite, već je hitro i surovo nedvosmisleno osetio po mučnini i malaksalosti. Iskezio se divlje: mogao je od sebe nacediti otrov, smestiti se tako u kakav vrč kao relikvija civilizacijskog orgazma. Morao je žuriti. Zamaknuvši među sviralne cevi, zvonolike i ovalne izraštaje koji valjda pokrivahu diode, kolonije minijaturih releja i plinovite oreole oko mnogookih ekrančića, podiže poklopac i spusti se u podzemlje. Tu je, u mnogim minulim prispećima nakon prvog bekstva, skrivao zagonetne predmete, riznicu bedno kržljavog i beznadežno nepotpunog mozaika jednog, ili više, među nestalim stadijumima čovečanske prošlosti. Upravo zato je izbegao sumračnu zaštitu. Poslednji među čudnim razlozima, zavetna prinuda sebi samom, bila je: osetiti dodir prokradenih predmeta kakvog ga nekada mogahu osetiti ljudi; dodir lišen sterilišućih, i doživljaja sravnjujućih, omotača zaštite. Luda pomisao, ali i borbeni zadatak. Sve što je zasad umeo i mogao.
Uzbuđen, kao da obilazi mnogo puta isprevrtane, izlizane, ljušture davnih glasova. Zašto mu je potrebno? Obreo se u odaji u kojoj je od prvog časa, pa i uvek kasnije jednako zapanjeno, prepoznao potresno očiglednu ponudu primerenosti budućoj nameni. Kao da je izabrana i neobjašnjivim, sa njim uzajamnim, navođenjem istupila — baš kao što je i on k njoj hrlio vrludajući kroz neljudsku tuđinu tehnodroba i sopstveno beznađe — prodirući u misli mnogo odsudnije nego što bi učinilo puko sretanje želje i ostvarenja. Bilo je to neuporedivo probijanje uhodanog mislenog bedema sazdanog na dvojstvu isključivog priznavanja slučajnosti i programirane, spolja uhodeće verovatnoće. Prvi put je naslutio da biva motren, i kao najtiše brigom praćen, silom koja nije sumorni razbroj u sistemu. Da li je to ono što se u nerazumljivom odjeku, uspinjući se iz spirale vremena, odbijalo njenim nerazabirljivim rebrima, pod šupljim imenom Boga? Postideo se, ali je namah prepoznao da je i taj stid kao zloćudno mimikrijsko telašce u njega veštački usađen.
Nevelika, opšivena niskim neprekidnim nizom tamnomrkih, gotovo posve ravnih metalnih oblika, poput sanduka niklenog sjaja, kojeg samo odozgo ugibahu neobjašnjive udubine nalik pepeonicima ili pliticama, odaja je olakšavajućim sivilom rasvete godila oku izmučenom paklenom paučinom gornjih radijacija. Verovatno su se unutar tih uglačanih kutija nalazili tanani osmotski upijači najšireg spektra pobuđujućih zračenja i talasa, minijaturni uređaji složenosti reda molekularnog poretka, gotovo zasužnjeni organizmi, nemerljivo skupoceni, za koje se nije sumnjalo da bi čak i u kataklizmičkim okolnostima mogli poremetiti rad. Nipošto mašta, civilizacija se zaista gordila takvim postignućima programiranih poluorganizama čija bi sićušnost zapisa nadživela i smak planete i ma koje potonje kosmičke uslove. Pa iako sam u njima pre svega naslućivao početno, dijabolično zasnivanje nove vrste, prva slova završnog nekrologa ljudskoj rasi, ipak je trenutno bilo utehe u ovakvim mislima: jer možda je odaja predstavljala jedan od pojačano zaštićenih ili čak reparirajuće obogaćenih prostora, poput bezbedne kapsule mogućnim održavaocima poslanim da otklone poremećaj u zoni, a kojima nije bila dovoljna priručno noseća zaštita — ili je bar Džeremaja tako voleo da veruje. Lišena dodatnih tragova vlasti veštastvenog sveta, samo je još u jednom kutu posedovala dosledno uglačan, ali tu uspravno postavljen, kvadar sa većom četvrtastom udubinom na sredini, kao na trbuhu sanduka, iznutra osvetljenom tananim plavetnim vencem nalik sjaju plinskog gorionika. I upravo je ta tajanstvena mala niša bila središte Džeremajinog zanimanja.
Jer u gotovo svakom među ulegnućima na opkolnom metalnom nameštaju on bi tokom minulih dolazaka spuštao poneki od novodošlih predmeta svoje zbirke, ali je samo jedan od njih svojom reljefnom potresnošću, i rasponom u raznovrsnosti buđenja uznemirujućih čuvstava, zaslužio da primi počasni položaj, tako reći starinske oltarske pale. Kao ni povodom tog istaknutog predmeta, ni u pogledu ostalih nije bilo tajni šta oni predstavljaju — njihovi opisi i imena mogli su se naći na mnogim nostalgičnim ehomedijima — ali im zajednička beše već davna neupotrebljivost, izumiranje obnove, izlišnost prisustva u svakodnevici koja je dugo postepeno, i jednom odlučno, usled stapanja mnogih tajnih ciljeva i uslovljenosti, okrenula leđa balastu manuelne određenosti. Prostorno skupljanje i obuhvatno preustrojenje civilizacijskog kruga učinili su takve predmete sve ređim primercima. Krunska važnost brzine, i neophodnost ujednačavanja mehanizma operativnosti čovečanske odbrane i ponuđenih svakidašnjih oduški, a nadasve pozadinska istina nužde okupljanja jednog fronta mišljenja i delanja u opstajanju rase, doveli su do mogućne opasnosti korišćenja tih tromih, odviše ličnih, podrivajuće usamljeničkih predmeta. U okruženju iznurene, razdražene i napokon ubilački okrenute prirode, izložena na brisanoj isturenosti pred vasionskim olujama, civilizacija je morala suzbiti proizvoljnost ljudskih postupaka, objediniti ih neumoljivo i neprimetno pod stegom pristajanja na neizmerno efikasniju sveprisutnost jedinstvenog upravnog načela: tehnološki nadzor dirigovanim programima. Programi su sve zamenjivali, i, sad već sasvim neskriveno, čovek se definisao kao zbir dostupnih i iskorišćenih programa. Napokon je roba smenila um i postala isključiva moć. Ali roba u vidu kompleta umnih programa. A programi nisu podnosili ni podsećanje ni primisao na usamljeničko delanje i poimanje.
Odlagao je odsudni susret sa oltarskim znamenom. Prelazio je pogledom preko izgrižene olovke, četkice za zube, krupnog ključa, odlomka slikarske palete, nekoliko iscepanih knjiga, nepotpunog satnog mehanizma, dronjka vezene platnene maramice, proređenih brojaničnih kuglica, slomljenog svećnjaka, male punjene arklekinske lutke, tričetvrti gramofonske ploče, jeftine ukrasne školjke, i još pregršti sličnih komadića — verovatno i u svom upotrebnom dobu ne odviše značajnih — jednog sveta čiju važnost nipošto nije po tim predmetima sudio, već samo preko njih razbuđivao istorijsku utrnulost. Jer čak je i oset prolaznosti bio oko njega pobeđen. Čak je i najbednije pojmljena sudbina postala himerično bulažnjenje. Prišao je riznici i redom počeo dodirivati jadno blago. Bez okupanosti i najtanjom skramom zaštite. Bez sumnje u lažnu hologramsku prisutnost. Dodir, makar i nečeg bezvrednog, ali dodir. Svestan da čak ne kreće od početka, od nulte vrednosti, već iz ponora kolapsa iz kojeg se dugo moralo dizati makar i do puke sete prolaznosti što damara i u najbeznačajnim ostacima. U strujanju životnosti sve je iznad programa, pa i ovi uginuli atavizmi. Jer i fosil nečemu pripada, izvire iz skupa pozitivnosti, a program životvornog uvira nema. Ipak, um se otkravljivao. Džeremaja je bio potresen. Šetao je ukrug odajom, a onda u svežanj skupio štrčeća uzbuđenja, slio ih u odsudno iščekivanje. Jer, od predstojećeg je zaista mnogo očekivao. Okrenuo se uspravnom sanduku sa svetlucavom trbušnom nišom; nije bila prazna, nešto je u njoj počivalo. Prišao je, pružio ruku, i uzeo među uzdrhtale prste: nju.
Ta fotografija oduvek je posedovala kao magičnu moć da me vraća u mene samog. Na njoj je lice žene kojem nikada slično nisam video. Fotografija je sa poleđine požutela, rubovi su oljušteni, ljuspe i sitne nabubrine grde delove, nisam uspeo pronaći okvir koji bi je zagrlio, ali je zauzvrat, baš kao da je tu namenjena, udobno kliznula u malu nišu, odakle se nisam usuđivao da je podižem, zadovoljavajući se udaljenim pogledom, klečanjem u prostoriji koju je ona pretvarala u svetilište, podzemnu kriptu, u prkosni lansirni gat isturen prema obzoru zatrpane ljudskosti. Dugo sam odlagao ovaj tren: prelaziti prstima preko tog lika, ozvučen za najutišanije glasove što ih u meni budi, nadnesen poput akustičnog svoda upravo zahvaljujući spremnosti — to su rebra zdanja svekolikog mog nepokornog samouobličenja — da se izložim pogibelji, čak da mi to bude poslednje, ali da iskusim uzlet makar jedne, u svetu već davno upokojene, ptice bitnog otkrića kroz kupolu moga bića, uzlet što bi divljim, napokon neprogramskim šumom i kliktajem premerilo njegovu stvarnu dubinu. Sastrugati lepetom, makar samo do slutnje izvesnog postojanja, prašinu sa zapisa porekla, tako saopštivši da postoji deo mene koji nosi spasonosan urez. Da jesam onaj koji je trajao i trajaće s one strane trenutno znane, siromašne ispovesti. Znam da je to moguće, znam i da je postalo moguće upravo zbog svih minulih utrnjivanja u kojima sam postepeno, uz njenu pomoć, preinačavao grozničavu rastrvenost oseta i iscepkanost misli u spore, naizmenične meandre svetlucave sanjivosti i provetrene budnosti, oba dobra i puna plemenitosti, kao da otičem počešljanim gustim vlasima, spajajući se njima sa njenom prekrasnom kosom i potom sa duhom što me tako magnetski pleni.
Smiruje, i to je čudo, kad tako gorko osećam kako mi sopstveni programski stas unesenih kodova preprečuje otapanje mamurnosti u slobodni ples misli, u duge, strpljive, izdržljive lovne potrage. Lice sa fotografije zateže labave, staračke tetive mojih nadanja, dopunjava izjedene lukove svoda trpnje neizvesnosti. I još sveštenoslužim čekanje. Čini me smelim da nazrem kako upravo nadevenost nametnutom bolešću, svakidašnje raspinjanje saznanjem bedne nepremostivosti omči kojima su me premrežali, utvrđuju priliku mogućne veličine moje izuzetnosti. Kao da mi, ispod dimnih pokrova nizova urušavanja ljudskosti što nas razdvajaju, ženin lik šapće priznanje po kome nikada nije bilo teže. Bodri me, poštujući, i čineći da poštujem, uračunavam, tegotno stanje svoje unutarnje zakovanosti; strahotnu unazađenost iz koje se batrgam; pruža mi poverenje i ponudu smernog divljenja svakom odolevanju u gradnji koju sam iz raspalosti započeo. Tako je ona zaista predvođenje: svetljenjem prihvatanja, prostiranjem mekotom svoje potrebitosti moga služenja. Ona je ta koja me za mene, ovakvog, izabira.
Lice s fotografije je postalo najveća tajna begunstva, premda sam tokom vremena, učinivši da ono — vreme — oživi kao odupiruće gradivo, postigao dovoljno rasudne gipkosti da uvidim kako se povodom tog lika zapravo objedinjuju i u šum nade zauzdavaju mnoge nedoumice, zebnje, prkosi, otimanja. Bar šum, ako i ne melodija. Kao da iz ovih crta, obasjanih zracima namenjenim kakvom detektorskom šifrarijumu — paradoksalnim obrtom zaista ispunjavajući takvu svrhu — biva ispreden tačan sinopsis onih značenja koja, sam prečesto bivajući u njih nesiguran, prevode mnoga moja lutanja, naizgled tek buntovna i besciljno odmetnička, u posvećena putovanja. Dopunjuju ih nedostajućim pojasom srodnosti: dvoje, to je već čitav postignuti novi svet. Tako je gledam. I u njenoj zamišljenoj pripovesti, u koju bezuslovno verujem, ja, još preslab i slep da se otisnem dovoljno daleko, zapravo uvežbavam zaboravljeno grljenje sa svetinjom života.
Začarava nepostojanjem, ili upadljivom razrušenošću maske: njeno je lice rana na smeranosti zaborava i piru prolaznosti. Sva je takva, od pogleda do onog zaustavljenog pokreta koji uvek, u krajnjem izvodu, i jeste ljudski lik: pokret ishoda nadrastanja svedočenja čula onim što se, saznao sam uz nju kao niz pouka časoslova, nekad nazivalo dušom. Lice kao pobeda napaćenog istinoljublja u kome je skvrnuće predvodila sopstvena zavedena ćud. Ona je proživela greh pogrešnog ulaganja, podnela stranputice i stigla do prinudne uzdržanosti kojoj prethodi dospevanje na rub provalije propasti. A naoružavši se tom isprva tužnom, od potrebe opstanka zatraženom, prisilnom uzdržanošću, preronila je zatim, kao ronac oduzetog daha, do ozarenosti večnom otmenošću vedrog, kao u hram vere uzidanog, bola. Ova mekota i blagost, u koje je zanavek oštro primetno urezana putanja do negdašnje patnje, nije detinjska već izborena nakon prolaska i odolevanja survavanju prepasti. Na lik produbljujuću senku baca bol izneverenosti jednom izabranog sliva življenja, na koji se nabola kao na trn sopstvene oholosti. Njena je svedena radost oporuka slomova: sada je preostala nepotkupljiva pomnost, a u njoj, daleko iznad rastrojljivih strasti, prebiva čvrstina i čistota predanosti nečijoj veličini duše.
Misleći o njoj, Džeremaja pokreće nepomerljive kolose, nadzorne posrednike ideologije imitacije umnih zapleta, toteme nad plimama programskih ispraznosti što su zakrčili poprište ispoljenja tajanstva postojanja. Ona je drama i ishod, i zato njenom nalik nikada nijedan živi lik nije susreo. Ona iz njega crpe posvećenje, zabranjeno nagnuće k večnom, kao magnetizmom vlastitih uklupčanih tokova koji neodoljivo dozivaju, najpre ih izdvojivši, izdignuvši iz oklopa programskih nosača, korita njegove žudnje za verodostojnošću. Zato je ona za njega najpre sila poistovećenja, odsudna moć izbivanja iz zaraženog sebe, ona je ovaploćenje uzvišenog drugog lica, ono Ti u koje se sklanja, uranja, uživljava, zaceljuje, kao pozleđeni puž, sada bezbedno ogoljen, pribira svoju novu sedefnu put. Zato je, misli, s ispravnom nadom veličao ovaj susret, sluteći da je tako potresno primljenim dodirom dostigao ravan sakralnosti jedne svetinje, učinio takav uznos punog štovanja da sme privideti žamor divljenja predaka iz ambisa rasnih milenijuma. Zato onda leže na tle podzemne odaje, uvija telo oko fotografije kao oko izvora, sklupčava se nehotice u učinjenoj kripti preobražaja, osvaja povratak u novorođeni oblik, tone prema težištu bića. Kroz ukroćeni nemir prvi put uobličuje vir izabrane nesvesti kao neodoljiv, nepogrešiv put do priznavanja misterije oboženja. Lik ženin ime je kojim otvara još nemušte, tamne, velikim delom neprisvojene, ali ipak slojeve istinoslovlja. To je prvi, najsilniji, podareni, proboj u čaroliju osvećenja sirovog života. Džeremaja uzrasta iznutra, sada i od predaka jači u čednoj ponesenosti. To je milost predukusa vaskrsenja. To je novi početak. Iako će morati da bude vraćen. Vratiće se, ali kroz kapije ovih tananošću i ponorima kuljajućih crta lica žene sa fotografije. Lebdi u sivim tonovima, kao u lastavičjim dolamama novih, hitrih i gipkih misli što skrivaju zabranjeno vajanje u spiljama njegovog bića. Jata čudesnih, zdravih utisaka. San sledi, obnavljana trpeza sete i spokoja, i još želi da ona bude njegov program: da se, kao što kroz opne doživljaja istinske srodnosti biva uranjan u njen neznani život, spusti i najzad kupa u vodama ljudske osnovnosti.

- 13:06 - Komentari (8) - Isprintaj - #


View My Stats

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se