NEMANJA: SMIRENOUMLJE

petak, 01.02.2008.

neko nesavršeno blaženstvo

MOSKVA PETUŠKI

VENEDIKT JEROFEJEV

Image and video hosting by TinyPic

Preveo s ruskog
ALEKSANDAR BADNJAREVIĆ

Samizdat, Moskva 1970.

Image and video hosting by TinyPic

Venedikt Jerofejev (1938-1990). Studirao u Moskvi. Jedan od najznačajnijih samizdatskih pisaca i pokretača samizdatskih časopisa. Njegove malobrojne knjige doživjele su slavu, kako u Rusiji, tako i u inozemstvu. Moskva-Petuški je uvršten u red najznačajnijih romana ruske književnosti od početaka do danas.
Moskva-Petuški je neobičan i neusporediv roman. Iako se njegovi izvori mogu tražiti u različitim tekstovima ruske književnosti i povezivati sa literaturom klasika (Gogolj, Dostojevski, Radiščev, Bulgakov), te uzimati, u pojedinim momentima, kao osobna parafraza različitih tipova tekstova (putopis, rasprava, pikarski roman, metafizička parabola, proza novog stila usporediva sa modernim i postmodernim iskustvom romana na Zapadu), riječ je o jedinstvenoj, jednostavnoj i složenoj literaturi. Ovo je povijest – uz svu citatnost, humor, ironiju – jednog iskustva koje prekoračuje trenutak, povijest blistave književnosti suočene sa smislom, ljudskim zlom i tamom opstanka, koja se sa svojim dometima i uvjerljivošću jednači sa najsjajnijim stranicama Kafke i Bulgakova.

AUTOROVO PRIOPĆENJE

Prvo izdanje "Moskva – Petuški", zahvaljujući tome što je bilo u jednom primjerku, brzo je rasprodato. Od tada sam dobio mnogo prijekora zbog glave SRP I ČEKIĆ - KARACAROVO, i to potpuno nepotrebno. U uvodu prvom izdanju opomenuo sam sve djevojke da glavu SRP I ČEKIĆ - KARACAROVO valja propustiti, ne čitati je, jer poslije rečenice: "Odmah je ispio", slijedi stranica i pol psovanja, jer u čitavoj toj glavi nema niti jedne cenzurirane riječi, isključivši rečenicu: "Odmah je ispio". Tim dobronamjernim upozorenjem dobio sam samo to da su svi čitatelji, a naročito djevojke, odmah uzimali glavu SRP I ČEKIĆ - KARACAROVO, čak i ne čitajuci prethodne glave, čak i ne pročitavši rečenicu "Odmah je ispio". Iz tog razloga sam smatrao da je neophodno da u drugom izdanju iz glave SRP I ČEKIĆ -KARACAROVO izbacim sve psovke. Tako ce biti bolje jer, prvo, čitati će me redom i, drugo, neće biti uvrijeđeni.

V. Jerofejev

Image and video hosting by TinyPic
cover prvog izdanja

Vadimu Tihonovu,
mom voljenom prvijencu,
autor posvećuje
ove tragične listove.


MOSKVA.
NA PUTU PREMA
KURSKOJ STANICI!


Svi govore: Kremlj, Kremlj. Od svih sam slušao o njemu, ali ga niti jednom nisam vidio. Koliko sam već puta (tisuću puta), napivši se ili mamuran, pregazio Moskvu sa sjevera na jug, sa zapada na istok, uzduž i poprijeko - a nit jednom nisam vidio Kremlj.
Eto, ni jučer ga nisam ugledao - a čitavo večer sam se motao oko tih mjesta, a nisam ni bio tako jako pijan; čim sam izašao na Savelovskoj, popio sam, za početak, čašu zubrovke, i to zato jer iz iskustva znam da za jutarnje zagrijavanje ljudi još ništa bolje nisu izmislili.
Dakle - čaša zubrovke. A zatim - na Kulj Cajevskoj - drugu čašu, samo sada ne zubrovke, nego koriandrove. Jedan moj poznanik govorio je da koriandrova na čovjeka djeluje antihumano, to jest jačajući udove, slabi dušu. Iz nekog razloga sa mnom se desilo suprotno, to jest, duša je ojačala a udovi oslabili, ali ja se slažem da je i to antihumano. Zato sam, također na Kuljajevskoj, dodao još dvije krigle ziguljevskog piva i iz boce slatki liker.
Vi, razumljivo, pitate: a dalje, Venjička, a dalje - šta si pio? Pa ni sam ne znam šta sam pio. Sjećam se - u Cehovljevoj ulici sam popio dvije čase pelinkovca. Ali, zar sam mogao presječi Sadovoje koljco ne popivši ništa? Nisam mogao. Znači, još sam nešto popio.
A zatim sam pošao u centar, uvijek mi se isto događa: kada tražim Kremlj, uvijek se nađem na Kurskoj stanici. Meni osobno je bilo potrebno da idem na Kursku stanicu, a ipak sam pošao u centar da bih makar jednom pogledao Kremlj: nema veze što nikakav Kremlj neću vidjeti, dospjeti ću pravo na Kursku stanicu.
Sad skoro do suza žalim. Ne žalim, razumljivo, što jučer nisam dospio do Kurske stanice. (To je glupost: nisam stigao jučer - stići ću danas.) I sigurno ne zato što sam se ujutro probudio u nečijem tajanstvenom ulazu (pokazuje se da sam jučer sjeo na stepenicu u ulazu, na četrdesetu od dole), na grudi sam pritisnuo kovčežić - i tako sam zaspao. Ne, ne žalim zbog toga. Evo zašto žalim: tek što sam izračunao da sam od Cehovljeve ulice do tog ulaza popio za šest rubalja - a šta sam i gdje pio i u kakvom kontinuitetu; da li sam pio zbog sreće ili nesreće, to nitko ne zna, a ni sad neće znati. Još uvijek ne znamo: da li je car Boris ubio carevića Dimitrija, ili suprotno?
Kakav je to ulaz pojma nemam; ali tako i treba. Sve je tako. Sve se na svijetu mora odvijati lagano i nepravilno, da se čovjek ne bi zanio, da bi čovjek bio tužan i zbunjen.
Na zrak sam izašao kad je već svanulo. Svi znaju - svatko tko u nesvijesti dospjeva u ulaz i u svitanje izlazi iz njega - svi znaju kakav sam teret prenjeo u srcu preko tih četrdeset stepenica tuđeg ulaza i kakav sam teret izneo na zrak.
Ništa, ništa - rekao sam sam sebi - ništa. Evo, apoteka, vidiš? A eno, onaj u mrkom kaputu struže po cesti. Ti to također vidiš. Pa, onda se smiri. Sve ide kao što treba. Venjička, ako hoćeš skrenuti lijevo, idi lijevo, ni na šta te ne prisiljavam. Ako hoćeš desno - idi desno.
Povodeći se od tuge i hladnoće, pošao sam desno. Oh, taj jutarnji teret u srcu! O, iluzornosti nesreće! O, nepopravljivosti! Čega je u njemu više, u tom teretu, koji još nitko po imenu nije nazvao? Čega je u njemu više: uzetosti ili mučnine? Iscrpljenosti živaca ili smrtne tuge negdje u blizini? A ako je svega podjednako, onda je ipak nečega više: skamenjenosti ili groznice?
Ništa, ništa - rekao sam sebi - zaštiti se od vjetra i polako idi. I diši rijetko, rijetko. Diši tako da koljena ne bi klecala. Idi bilo kuda. Svejedno kuda. Čak ako pođeš lijevo, dospjeti ćeš na Kursku stanicu, ako pođeš pravo - opet na Kursku stanicu; ako skrenes desno - i sad na Kursku. Zato skreni desno da bi vjerojatno dospio tamo. O, šteta!
O, efemernosti! O, najnemoćnije i najsramotnije vrijeme u životu mog naroda - vrijeme od svitanja do otvaranja prodavnica. Koliko se ono sijedih uplelo u nas, u beskućne i tužne tamnokose! Idi, Venjička, idi.

MOSKVA. TRG KURSKE STANICE

Pa eto, znao sam što sam govorio: pođeš desno - obavezno dospješ do Kurske stanice. Venjička, bilo ti je dosadno u tim uličicama, zaželio si se užurbanosti - evo, imaš svoju užurbanost...
- Pusti - odmahnuo sam sam sebi - zar mi je potrebna tvoja užurbanost? Zar su mi potrebni tvoji ljudi? Spasitelj je čak svojoj majci rekao: "Sta ćeš mi ti?" A tim prije meni - šta će mi ti sujetni i omrznuti? Bolje da se naslonim na stup i zažmirim, da mi se ne bi tako gadilo...
- Svakako, Venjička, svakako - iz visine je netko
usiljato zapjevao - zažmiri da ti se toliko ne gadi.
O! Prepoznajem! To su opet oni! anđeli gospodnji! To ste opet vi.
- Pa, naravno, mi - i opet tako umiljato!..
- A znate što, anđeli? - pitao sam, također, tiho, tiho.
- Što? - odgovorili su anđeli.
- Teško mi je...
- Znamo da ti je teško - propjevali su anđeli.
- A ti prošetaj, bit će ti lakše, a za pola sata se otvara prodavaonica: votka se, istina, prodaje od uvjek, ali crveno će odmah dati.
- Crveno?
- Crveno - pjevajući su ponovili anđeli gospodnji.
- Hladno?
- Hladno, razumije se...
O, kako sam postao uznemiren!...
- Kažete: prošetaj, prošetaj, bit će ti lakše.
Ali već mi se i ne hoda... Pa i sami znate kako je u mom stanju hodati!...
Na to su anđeli ušutjeli. A zatim su ponovo zapjevali:
- A ti onda pođi u restoran na stanici. Možda tamo i ima nečega. Tamo je sinoć bilo heresa. Nisu mogli za jedno večer popiti sav heres!...
- Da, da, da. Poći ću. Sad ću poći, saznat ću. Hvala vam, anđeli.
A oni su tiho-tiho zapjevali:
- Na zdravlje, Venja...
A zatim tako umiljato-umiljato:
- Ne vrijedi...
Kako su oni dragi!... Pa šta... Ići , tako, ići. I kako je dobro što sam jučer kupio poklone; ne može se putovati u Petuške bez poklona. Bez poklona se nikako ne može u Petuške. To su me anđeli podsjetili na poklone, jer oni za koje su kupljeni podsjećaju na anđele. Dobro je što sam kupio... Sjeti se... Idi i sjeti se...
Pošao sam preko trga - točnije, nisam pošao nego sam se povukao. Dva ili tri puta sam se zaustavljao i skamenjivao u mjestu da bih savladao mučninu u sebi. Jer u čovjeku nije samo jedna, fizička strana; u njemu je i duhovna strana i - više od toga - mistična strana, nadduhovna strana. Tako sam na trgu svakog trenutka čekao da me počne mučiti sa sve tri strane. I opet sam se zaustavljao, i opet se skamenjivao.
- Kada si jučer kupio svoje poklone? Poslije pelinkovca? Ne, poslije pelinkovca mi nije bilo do poklona. Između prvog i drugog pelinkovca? Ne! Između njih je bila pauza od trideset sekundi, a ja nisam natčovjek da bih za trideset sekundi nešto uspio uraditi. Natčovjek bi pao poslije prve čaše pelinkovca, drugu ne bi ni popio... Onda, kad? Milostivi Bože, koliko je na svijetu tajni! Neprozirna zavjesa tajni! Prije koriandrove ili između piva i slatkog likera?

MOSKVA. RESTORAN KURSKE STANICE

Ne, između piva i slatkog likera nije; onda već, sigurno, nije bilo nikakve pauze. A prije koriandrove - to je već moguće. Bit će da je tako: orahe sam kupio prije koriandrove, a bombone - poslije. A možda je i suprotno: popivši koriandrovu ja...
- Nikakvog alkohola nema - rekao je izbacivač.
Odmjerio me je cijelog, kao crknutu pticu ili blatnjavog ljutičca. (?)
- Nema nikakvog alkohola!
Od očajanja sam se sav zgrčio, a ipak sam mogao da promrmljam da zbog toga nisam došao. Tko zna zašto sam došao? Možda ekspres za Perm iz nekog razloga svoga neće ići za Perm i ja sam došao ovamo: da pojedem odrezak Stroganov, da čujem Ivana Kozlovskog ili nešto iz "Brijača".
Kovčežić sam ipak ponio sa sobom i, kao sinoć u ulazu, pritisnuo ga na grudi u iščekivanju narudžbe.
Nema alkohola! Carice nebeska! Jer ako je vjerovati anđelima, ovde heres nije potrošen. A sad samo muzika, pa još muzika sa nekakvim pasjim modulacijama. To u stvari pjeva Ivan Kozlovski, odmah sam ga prepoznao, odvratnijeg glasa nema. Svi glasovi svih pjevača su jednako odvratni, ali su kod svakog odvratni na svoj način. Ali, Ivan Kozlovski... "O-o-o, peharu mojih predaka... O-o-o, daj da te se nagledam pri svjetlu zvijezda-a-a noćnih..." Pa, Ivan Kozlovski... "O-o-o, zašto sam tobom omađi-i-i-jan... Ne od-ba-a-cuj..."
- Da li ćete nešto naručiti?
- A šta imate - samo muziku?
- Kako "samo muziku"? Imamo bif Stroganov,
kolače, vime...
Ponovo se pojavila mucnina.
- A heres?
- Heresa nema.
- Interesantno, vime imate a heresa nema!
Ostavili su me. Da mi se ne bi suviše gadilo, počeo sam razgledati luster nad glavom.
Dobar luster. Ali ipak pretežak. Ako sada otpadne i padne nekome na glavu – bit će strašno bolno... Ali ne, verovatno čak i ne bi bilo bolno: dok se on otkida i leti, ti sediš i ništa ne sumnjajući piješ, recimo, heres. A kad doleti do tebe - ti već nisi živ. Teška je to misao: ...ti sediš, a na tebe, odozgo, luster. Veoma teška misao...
Ali ne, zašto teška?... Ako ti, pretpostavimo, piješ heres, ako sediš zbog pijanstva i još nisi uspeo da se napiješ, a heres ti ne daju, i tad ti na glavu padne luster - e, to je već teško... Užasno mučna misao. Misao koju ne može svako podneti. Naročito zbog pijanstva.
A ti bi se saglasio kada bi ti ponudili: mi ćemo ti, kažu, sada doneti 800 grama heresa, a zatim ćemo ti nad glavom otkačiti luster i...
- Pa, šta ste odlučili? Hoćete li nešto uzeti?
- Heresa, molim, 800 grama.
- Pa ti si, kako se vidi, već dobar! Ruski ti je rečeno: nemamo heresa!
- Pa... pričekaću... kad ga bude...
- Čekaj, čekaj... Dočekaćes!... Odmah ćes dobiti heres!

Opet su me ostavili. S gadjenjem sam pogledao za tom ženom. Naročito bele čarape bez šava; šav bi me smirio, možda bi mi rasteretio dušu i svest...
Zašto su svi tako grubi? A? Grubi su, naglašeno grubi baš u trenucima kad ne bi trebalo biti grub, kad su u čoveku zbog pijanstva svi nervi opušteni, kad je malodušan i tih! Zašto tako?! O, kad bi čitav svet, kad bi svako u svetu bio, kao ja sada, tih i plašljiv, i ne bi bio siguran: ni u sebe, ni u ozbiljnost svog mesta pod nebom - kako bi to bilo dobro! Nikakvih entuzijasta, nikakvih podviga, nikakve opsednutosti! – opća malodušnost. Pristao bih da živim na zemlji čitavu večnost kad bi mi pre toga pokazali kutak u kojem nema mesta za podvige. "Opća malodušnost" - to je spasenje od svih nesreća, to je Panaceja*, to je predikat veličanstvenog savršenstva! A što se tiče aktivnog sklada prirode...
- Ko ovde želi heres?!
Iznad mene dve žene i jedan muškarac, sve troje u belom. Podigao sam oči na njih - o, koliko je sada u mojim očima moralo biti nakaznosti i nemira, shvatio sam to po njima, po njihovim očima, zato jer se u njihovim očima odrazila ta nakaznost i nemir... Sav sam nekako sveo i izgubio dušu.
- Pa ja... gotovo da i ne želim. Pa neka, neka
nema heresa, pričekaću... ja tako...
- Kako "tako"!... Šta ćete vi to "pričekati"?!

* Panaceja (grč. Panakeia); koja sve leči (prim. prev.).

- Pa gotovo ništa... ja samo putujem u Petuške,
kod voljene devojke (ha-ha! "kod voljene devojke"!) i
poklone sam kupio...
Oni, dzelati, čekali su da još kažem:
- Pa iz Sibira sam... siroče... I samo da mi ne bi
bilo tako zlo... želim heres.
Nepromišljeno ja opet o heresu, nepromisljeno! To ih je odmah razjarilo. Sve troje su me uhvatili pod ruku: preko čitave sale - o kako boli takav prizor! - poveli su me preko čitave sale i izbacili na vazduh. Za mnom su i kovčežić sa poklonima, takodje, izbacili.
Ponovo napolju. O, praznino! O, zversko kesenje postojanja!

MOSKVA. KROZ BIFE PREMA VOZU

Šta je bilo posle - od restorana do bifea i od bifea do voza - ljudski jezik se neće pokrenuti da to izrazi. Ja se toga, takodje, neću prihvatiti. A ako se toga prihvate andjeli - oni će se rasplakati, a od suza ništa neće moći reći.
Bolje je ovako - minutom ćutanja odajmo počast tim smrtnim časovima. Seti se, Venjička, ta dva časa. U najushićenije, u najblistavije dane svog zivota - seti se njih. U trenucima blaženstva i zanosa - ne zaboravljaj ih. To se ne sme ponoviti. Obraćam se svim dragim i bliskim, svim ljudima dobre volje, obraćam se svima čije je srce otvoreno za poeziju i saosećanja.
Ostavite svoje poslove. Zaustavite se sa mnom, i minutom ćutanja odajmo poštovanje onome što je neizrazivo. Ako vam je pri ruci neka neupotrebljiva sirena - pritisnite je.
Tako. I ja se zaustavljam. Tačno minut, mutno gledajući stanični časovnik, stojim kao stub na sred trga Kurske stanice. Kosa mi leprsa na vetru, čas se nakostreši, čas ponovo leprša. Taksiji me obilaze sa sve četiri strane. Ljudi - takodje, i gledaju tako čudno: sigurno misle - da li ga izvajati tako u slavu naroda prošlosti, ili ga ne izvajati?
I tu tišinu narušava samo sipljivi ženski bas koji dospeva niotkuda:
- Pažnja! U 8 časova i 16 minuta sa četvrtog koloseka polazi voz za Petuški. Staje: Srp i Čekić, Cuhlinka, Reutovo, Željeznodoroznaja, dalje na svim stanicama osim Jesino.
I to je sve. Minut je istekao. Sada mi svi, razumljivo, postavljate pitanje: "Venjicka, a ti iz bi-fea?"
- Da - govorim vam ja - iz bifea. I nastavljam da idem prema peronu nagnuvši glavu levo.
- Taj kovčežić je sada težak? Da? A u srcu ti svira svirala? Je li tako?
- Pa recimo! - govorim nagnuvši glavu desno.
Tačno je da je kovčežić veoma težak. A što se tiće svirale, još je rano govoriti...
- A šta si, Venjicka, šta si sve kupio? Strasno nas interesuje!
- Da, razumem da vas interesuje. Sad, sad ću nabrojati: prvo, prvo, dve flaše kubanske, po dve rublje i šezdeset dve, svaka, svega pet i dvadeset četiri.
Dalje: dve četvrtine ruske, po rublju i šezdeset četiri, svega pet i dvadeset četiri plus tri i dvadeset osam. Osam rubalja i pedeset dve kopjejke. I još nekakvo crveno vino. Sad ću se setiti. Da - crveno jako, po rubalj i trideset sedam.
Da-da-da - govorite vi - a sveukupno? Jer to nas strasno interesuje...
- Sad ću vam reči koliko je to ukupno.
- To je svega devet rubalja i osamdeset devet kopjejki - govorim stupajući na peron. Ali to nije potpuni zbir. Jer kupio sam još i dva sendviča, da se ne bih izbljuvao.
- Hteo si reči, Venjicka, da ne povratiš?
Ne, što sam rekao, rekao sam. Prvu dozu ne mogu bez jela, zato jer mogu da se izbljujem, a drugu i treću mogu piti bez jela, zato jer ako mi se smuči, nek se smuči, ali više uopšte neću povratiti. I tako - sve do devete. A onda, opet prija sendvič.
- Zašto, opet muka?
- Ma ne, da se smuči već nema zašto da se smuči,
a ako ću bljuvati - bljuvaću.
Vi na sve to, razumljivo, klimate glavama. Ja čak vidim, odavde, sa mokrog perona, kako svi vi, rasejani po mojoj zemlji klimate glavama i počinjete ironizirati:
- Kako je to komplikovano, Venjicka, kako je to ganano!
- Dakako!
- Kakva jasnost mišljenja! I to je - sve? I to je sve što ti je potrebno da bi bio srećan? Više ništa?
- Pa, kako, to jest - ništa? - govorim ulazeci u vagon.
- Da sam imao više novca, uzeo bih još piva i par flaša portoa, ali...
Tad već počinjete stenjati.
- O-o-o-o. Venjicka, primitivce!
Pa šta? Neka sam primitivac, kažem. I potom ću prestati sa vama da govorim. "Neka sam primitivac!" A na vaša pitanja neću više odgovarati. Radije ću sesti, na grudi ću pritisnuti kovčežić i gledaću kroz prozor. Eto, tako. "Neka sam primitivac!"
A vi sve navaljujete:
- Šta ti je? Uvredio se?
- Ma ne - odgovaram.
- Nemoj se vredjati, mi ti zelimo dobro. Samo zašto, ludo, pritiskaš kovčežić na grudi? Zato jer je u njemu votka, je li?
Tada se potpuno uvredim: kakve veze sa time ima votka?
- Gradjani putnici, naš voz ide do stanice Petuški. Staje: Srp i Čekić, Cuhlinka, Reutovo, Železnodorozna, dalje u svim mestima osim Jesino.

U stvari, kakve veze sa time ima votka? Hteli biste te votke! Pa ja sam ga i u restoranu pritiskao na grudi, a votka u njemu još nije mirisala!... Ako već sve hoćete da znate - sve ću vam ispričati, pričekajte samo. Evo, napiću se u Srpu i Čekiću, i tada ću sve, sve ispričati. Strpite se. Ja već trpim!

MOSKVA - SRP I ČEKIĆ

Pa, naravno, svi oni smatraju da sam loš čovek. Ujutro zbog mamurluka i ja o sebi imam takvo mišljenje. Ali zar bi trebalo verovati mišljenju čoveka koji još nije uspeo da se napije! Ali uveče - kakvi su bezdani u meni! - ako se, razumljivo, preko dana dobro nalijem - kakvi su bezdani uveče u meni!
Ali - neka. Neka sam loš čovek. Uopste primećujem: ako je čoveku ujutro odvratno, a uveče je pun ideja, i mašte, i snage - taj čovek je veoma loš. Ujutro loše, uveće dobro - prava osobina lošeg čoveka. A ako je suprotno - ako je čovek ujutro snažan i pun nade, a uveče ga obara iznemoglost - onda je to baš covek-djubre, egoist i mediokritet. Za mene je taj čovek gad. Ne znam sta je za vas, ali za mene je gad.
Razumljivo, nadju se i takvi kojima je podjednako prijatno i ujutro i uveče, vole i ustajanje i leganje - to su prave hulje - o njima mi se gadi da govorim. A, ako je nekome podjednako gadno i ujutro i uveče - tu ne znam sta da kažem, taj je već krajnji šljam i govnar. Zato što bifei kod nas rade do devet, a jelisejevski čak do jedanaest, i ako nisi govnar, uvek češ uspeti uveče da se uzdigneš do nečega, do nekog beznačajnog bezdana.
Dakle, šta ja imam?
Iz kovčežića sam povadio sve, i sve sam opipao: od sendviča do crvenog vina po rublju i trideset sedam. Opipao sam - i najednom sam se potpuno zamorio i pobledeo... Gospode, evo, Ti vidiš šta imam.
Ali zar je to meni potrebno? Zar za time tuguje moja duša? Evo šta su mi ljudi dali u zamenu za ono za čim tuguje moja duša! A da su mi dali to, zar bi mi bilo potrebno ovo? Pogledaj, Gospode, evo: crveno za rublju i trideset sedam...
I, sav u modrim munjama, Gospod mi je odgovorio:
- A zašto su svetoj Terezi potrebne stigme?
Nisu joj potrebne. Ali, ona ih želi.
- Točno! - oduševljeno sam odgovorio. - Baš i
meni, i meni takodje, ja to želim, a uopste mi nije
potrebno!
- Venjicka, pa kad je željeno, onda i pij - pomislio sam, ali sam oklevao. Hoće li mi Gospod reći još nešto, ili neće.
Gospod je ćutao.
Pa dobro. Uzeo sam četvrtinku i izašao sam na platformu. Tako. Moj duh se u zatvoru mučio četiri i po časa, sad ga puštam da prošeta. Čašu imam. I sendvič je ovde, da mi se ne smuči. I duša je ovde, dok je još otvorena za utiske postojanja. Gospode, podeli
sa mnom trpezu!

SRP I ČEKIĆ - KARACAROVO

I žurno sam je ispio.

KARACAROVO – CUHLINKA

A kad sam popio - i sami vidite kako sam se dugo mrštio i savladjivao gadjenje, koliko sam dugo psovao i hulio. Pet minuta, sedam minuta, čitavu večnost sam se mučio izmedju četiri zida, hvatao sam sebe za grlo i molio svog Boga da me ne kažnjava.
I sve do Karacarova, od Srpa i Čekića do Karacarova moj Bog nije mogao da usliši moju molbu - popijena časa se kovitlala negde izmedju creva i jednjaka, čas se penjala gore, čas se spuštala. Bilo je to kao Vezuv, Herkulanum i Pompeji, kao prvomajska iluminacija u prestonici moje domovine. A ja sam patio i molio se.
I tek u Karacarovu moj Bog me je čuo i uslišio. Sve se sleglo i smirilo. A kad se u meni nešto smiri i slegne, to je onda konačno. Budite sigurni. Ja poštujem prirodu, bilo bi ružno vraćati prirodi njene darove... Da.
Nekako sam zagladio kosu i vratio se u vagon. Putnici su me gledali gotovo ravnodušno, okruglim, tobože ničim zabavljenim očima...
To mi se svidja. Svidja mi se što su u naroda moje domovine oči tako prazne i izgubljene. To u mene unosi osećanje prirodnog ponosa. Treba zamisliti kakve su oči tamo. Gde se sve prodaje i kupuje... duboko skrivene, pritajene, pohlepne i uplašene oči... Devalvacija, nezaposlenost, paupernost... Gledaju ispod oka, sa neprolaznom brigom i patnjom - eto, takve su oči u svetu novca...
Zato u mog naroda oči su - kakve su? One su nepromenjivo izbuljene, ali - u njima nema nikakvog napora. Potpuno odsustvo svakog smisla - ali zato, kakva snaga! (Kakva duhovna snaga!) Te oči neće prodati! Ništa neće prodati i ništa neće kupiti. Bilo šta da se desi s mojom domovinom. U dane sumnji, u dane teških nedoumica, u godini svakojakih iskušenja i nesreća - te oči neće trepnuti. Njima je sve Pozja rosa...
Svidja mi se moj narod. Srećan sam što sam se rodio i odrastao pod pogledima tih očiju. Loše je samo jedno: da li su primetili šta sam sad radio na patformi?... Batrgao se iz ugla u ugao, kao veliki tragičar Fjodor Saljapin, sa rukom na grlu, kao da me je nešto gušilo?
Ali, uostalom, neka. Ako je neko i video - neka.
Možda sam tamo nešto probao? Da... Stvarno. Možda sam igrao besmrtnu dramu Otelo, Mavar venecijanski? Igrao sam, i to najedanput u svim ulogama? Ja sam, na primer, izdao sebe, svoja ubedjenja: samog sebe sam kod sebe oklevetao - o, tako sam sebe oklevetao! - i evo, zavolevši sebe do patnje, kao samog sebe - počeo sam daviti sebe. Dohvatio sam sebe za grlo i davim. Ko zna šta sam tamo radio?
Evo - desno, kod prozora, sede dvojica. Jedan, tup-tup u dzemperu. Drugi, uman-uman, u mantilu od koverkata. i molim, ne stideći se nikoga, nalivaju i piju. Ne istrčavaju na platformu i ne lome ruke. Tupi-tupi ispije, hukne i kaže:" Dobro je legla, kurva!" A umni-umni ispije i kaže: "Trans-cen-den-tal--no!" I to nekim svečanim glasom. Tupi-tupi mezeti i govori: "Meze nam je danas, uh! Meze tipa: 'Ja vas preklinjem!'" A umni-umni zvače i govori: "Da-a-a... Trans-cen-den-talno!..."
Zaprepaščujuće! Ušao sam u vagon i sedim, muči me misao da li misle da sam Mavar, ili misle da nisam Mavar? Da li su o meni pomislili nešto loše ili dobro? A ovi - piju, žestoko i slobodno, kao kruna stvaranja, piju sa svešću sopstvene nadmoći nad svetom... "Meze tipa: 'Ja vas preklinjem!'"... Ja, napivši se ujutro, skrivam se od neba i zemlje, jer to je nešto intimnije od svake intimnosti!... Ako pijem pre posla, skrivam se. Ako pijem za vreme rada, skrivam se... a ovi? "Trans-cen-den-talno!"
Moja delikatnost me mnogo štiti; ona mi je nagradila mladost. Detinjstvo i dečaštvo... Pre: to pre nije delikatnost, nego sam ja bezgranično raširio sferu intimnoga - koliko puta me je to uništavalo...
Evo, sad ću vam ispričati. Sećam se, pre deset godina, naselio sam se u Orehovo-Zujevo. U vreme kad sam se naselio u mojoj sobi su već živela četvorica, ja sam bio peti. Živeli smo kao jedna duša i nije bilo nikakvih sukoba. Kad je neko želeo da pije porto, ustajao je i govorio: "Deco, hoću da pijem porto." A svi su odgovarali: "Dobro. Pij porto. Mi ćemo, takodje, s tobom piti porto." Ako je neko hteo pivo, svi su, takodje, hteli pivo.
Divno! Ali, iznenada sam počeo primećivati da me ta četvorica nekako o d s t r a nj u j u od sebe, nekako se d o š a p t a v a j u gledajući me, ako nekud podjem nekako gledaju za mnom. To mi je bilo čudno, pa čak me je i zabrinjavalo. I na njihovim licima sam čitao tu istu zabrinutost, čak i strah... "O čemu se radi? - mučio sam se. - Zašto je tako?"
I došlo je veče kad sam shvatio o čemu se radi i zašto je to tako. Ja, sećam se, tog dana čak nisam ni ustajao iz postelje: pio sam pivo i rastužio se. Jednostavno: ležao sam i tugovao.
I vidim: sva četvorica me tiho opsedaju - dvojica su sela na stolice kod uzglavlja, a dvojica kod nogu. I gledaju me u oči, gledaju s prekorom, gledaju sa besom ljudi koji nisu mogli otkriti neku tajnu skrivenu u meni... Ne, drugačije, kao da se nešto desilo.
- Slušaj - rekli su oni - "p r e s t a n i"...
- Šta "prestani"? - začudio sam se i pridigao.
- Prestani da smatraš da si nesto bolje od drugih... da smo mi sitna boranija, a ti Kain i Manfred.
- Otkud vam to?...
- Evo odakle. Danas si pio pivo?

CUHLINKA - KUSKOVO

- Pio sam.
- Mnogo si pio?
- Mnogo.
- Onda ustaj i idi.
- A kuda "idi"?
- Kuda znaš! Ispada da smo mi sitne mušice i podlaci, a ti Kain i Manfred...
- Dozvolite - kažem - ja to nisam tvrdio...
- Ne, tvrdio si. Otkako si se doselio k nama – ti svakog dana to tvrdiš. Ne rečima, nego delom. Čak ne delom, nego odsustvom tog dela. Ti to negativno tvrdiš...
- Ali kakvog "dela"? Kakvim "o d s u s t v o m"? -od izbezumljenosti sam razrogačio oči...
- Poznato je kakvog dela. Ne krećes se - eto.
Osetili smo nešto nelagodno. Otkako si se doselio, nijednom te nismo videli da si pošao u toalet. Pa, dobro, zbog velike nužde još i dobro! Ali nijednom čak ni zbog male... čak ni zbog male!
Sve je to rečeno bez osmeha, tonom uvredjenosti do smrti.
- Ne, momci, loše ste me shvatlli.
- Ne, mi smo te dobro shvatili...
- Ali niste, niste me shvatili... Ne mogu ja kao vi ustati sa postelje i svima reci: "Pa, deco, idem da ...sam!" ili: "Pa, deco, idem da ...em!" Ne mogu ja tako...
- A zašto ne možeš? Mi možemo, a ti ne možeš! Znači, ti si bolji od nas! Mi smo odvratne životinje, a ti si ljiljan!...
- Ali ne, kako da vam objasnim...
- Nemaš nam šta objašnjavati... nama je sve jasno.
- Ali slušajte... shvatite... na ovom svetu ima stvari...
- Baš kao i ti, znamo kakvih stvari ima, a kakvih nema...
Nisam uspeo. Oni su svojim mrkim pogledima rešetali moju dušu... Počeo sam se predavati... -Pa, naravno, mogu i ja... i ja bih mogao...
- Aha! Znači ti možeš kao i mi. A mi kao ti - ne možemo. Ti, dakle, sve možeš, a mi ne možemo ništa. Ti si Manfred, ti si Kain, a mi smo kao ispljuvci pred tvojim nogama...
- Ali ne, ne. - Tu sam se sasvim spleo. - Na ovom svetu ima stvari... ima takvih sfera... ne može se samo tako ustati i poći. Zato je to samoograničavanje, šta li je? postoji takvo naredjenje stida, od vremena Ivana Turgenjeva... i zatim kletva na Vorobjovim gorama...
I posle toga ustati i reci: "Pa, deco..." Nekako je uvredljivo... Jer ako neko ima osetljivo srce...
Sva četvorica su me ubistveno gledali. Slegao sam ramenima i beznadezno sam ćutao.
- Pusti to o Ivanu Turgenjevu. Govori, ali nas ne zagovaraj, i sami smo čitali. Bolje nam reci: danas si pio pivo?
- Pio sam.
- Koliko krigli?
- Dve velike i jednu malu.
- Onda ustaj i idi. Da svi vidimo da si pošao.
Ne ponižavaj nas i ne muči nas! Ustaj i idi.
Ustao sam i pošao. Ne da bih sebi olakšao, nego da bih njima olakšao. A kada sam se vratio, jedan od njih mi je rekao: "Sa tako sramnim pogledima večno ćeš biti sam i nesrećan."
Da. On je bio u pravu. Znam mnoge zamisli Boga, ali zašto je u mene uneo toliko čednosti, to jos uvek ne znam. A ta čednost - najsmešnije! - ta čednost objašnjavana je tako naopačke da mi je poricano čak i elementarno vaspitanje.
Na primer, u Pavlovo-Posadu. Privode me da-mama i ovako predstavljaju:
- A ovo je poznati Venjicka Jerofejev. Poznat je po mnogo čemu. Ali najpoznatiji je, dakle, po tome što u životu nikada nije prdnuo...
- Kako!! Nikad - čude se dame i gledaju me razrogačenim očima. - Nikad!
I, naravno, počinjem se zbunjivati. Ne mogu da se u prisustvu dama ne zbunjujem. Kažem:
- Pa, nikad! Ponekad... ipak...
Od toga se potpuno gubim i govorim:
- Pa šta je u tome t a k o , pa ja... jer - p r d n u t i - pa to je tako noumenalno... Ničeg fenomenalnog nema, u tome, prdnuti...
- Pomislite samo - benave dame.
A zatim udaraju na sva zvona po čitavom petuškovskom kraju:" On sve to radi glasno, i govori da to ne radi l o š e! Da on to radi d o b r o!"
Pa, vidite. I tako čitav život. Čitavog života je nada mnom taj košmar - košmar je, jer te shvataju n a o p a č k e, ne - "naopačke" je malo! - nego bas potpuno n a o p a č k e, to jest potpuno svinjski, to jest a n t i n o m i č n o.
O tom predmetu bih mogao mnogo ispričati, ali ako budem sve pričao, trajaće sve do Petuški. Biće bolje da ne pričam sve, nego samo jedan jedini slučaj, zato jer je on najsvežiji: o tome kako su me pre nedelju dana smenili sa dužnosti brigadira zbog "uvodjenja izopačenog sistema individualnih grafikona". Čitava naša moskovska uprava trese se od užasa čim se seti tih grafikona. A sta je tu u ž a s n o, moglo bi se pomisliti!
Da! Gde smo?
Kuskovo! Bez zaustavljanja prolazimo pored Kuskova. Trebalo bi da popijem još jednu, ali bolje da vam prvo ispričam,

KUSKOVO - NOVOGIRJEVO

a zatim ću poći i popiti.
Znači, pre nedelju dana su me smenili sa položaja brigadira, a pre pet nedelja su me postavili. I sami znate da se za četiri nedelje ne mogu načiniti velike promene, a neke velike promene nisam ni uvodio, a ako se nekome i učinilo da sam uvodio, nisu me najurili zbog velikih promena.
Sve je počelo jednostavnije. Pre mene je nas proizvodni proces izgledao ovako: ujutro smo sedali i kartali se u novac (umete li da igrate karte?). Tako. Zatim smo ustajali, razmotavali bubanj sa kablom i kabel zakopavali u zemlju. A posle: poznata stvar - sedali smo i svako je po svome ubijao dokolicu, jer ipak, svako ima svoju maštu i svoj temperament: jedan je pio vermut, a drugi, prostiji - kolonjsku vodu "svežina", a ko je bio značajniji pio je konjak na medjunarodnom aerodromu Serementjevo. Zatim smo legali da spavamo.
A ujutro ovako: prvo smo sedali i pili vermut, a zatim smo ustajali i jučerasnji kabel otkopavali i vadili iz zemlje, to smo činili jer je bio mokar. A zatim - šta još? - zatim smo sedali i kartali se u novac. Legali smo da spavamo ne završivši kartanje. Rano ujutro smo vec budili jedan drugog: "Leha, ustaj da se kartamo!" "Stasik, ustaj da zavrsimo jučerašnju partiju!" Ustajali smo i završavali partiju. A zatim, ni svetlo, ni zora, ni "svežinu" ne popivši, ni vermut, hvatali smo bubanj sa kablom i počinjali ga razmotavati da bi se do sutra nakvasio i upropastio. A zatim - svaki u svoju dokolicu, jer svaki ima svoje ideale. I tako sve iz početka.
Postavši brigadir, ja sam taj proces uprostio do krajnjih granica. Sad smo ovako radili: jedan dan smo se kartali, drugog smo pili vermut, trečeg ponovo kartali, a četvrtog pili vermut. A onaj ko je imao duha, taj se potpuno izgubio na aerodromu Serementjevo: sedeo je i pio konjak. Bubanj, razume se, ni prstom nismo doticali - a ako bih ja predložio da ga dotaknemo, oni bi se nasmejali, a posle bi me udarali pesnicama po licu, a zatim bi se razišli: jedni da se kartaju u novac, neki da piju vermut, a neki "svežinu".
Neko vreme je sve išlo izvrsno: mi smo gore jednom mesečno slali izveštaj o prihvaćenim obavezama, a oni nama dva puta mesečno platu. Mi, na primer, pišemo: povodom predstojeće stogodišnjice obavezujemo se da ćemo prekinuti sa proizvodnim traumatizmom. Ili ovako: povodom slavne stogodišnjice obavezujemo se da će svaki šesti vanredno završiti školovanje na višoj školi. A kakav traumatizam i škola, kad mi od karata beli dan ne vidimo, a svega nas je petorica!
O, sloboda i jednakost! O, bratstvo i parazitizam! O, slast neobračuna! O, najblaženije vreme u životu mog naroda - vreme od otvaranja do zatvaranja bifea.
Odbacivši stid i druge brige, ziveli smo isključivo duhovnim životom. Širio sam im vidokrug koliko sam mogao, a njima se veoma svidjalo kad sam im ga širio: naročito u svemu što se tiče Izraela i Arapa. Tu su bili u potpunom ushićenju - ushićeni Izraelom, ushićeni Arapima, naročito Golanskom visoravni. A Aba Eban i Mose Dajan im nisu silazili sa jezika. Dolaze oni ujutro iz kurvanja, na primer, i jedan drugog pita: "Pa kako je? Da li je danas u trinaestici Dajan jeban?" A ovaj sa samozadovoljnim osmehom odgovara: "Podojen je Mose, podojen!"
A kasnije (slušajte), kasnije, kada su saznali od čega je umro Puškin, dao sam im da čitaju Vrt slavuja, poemu Aleksandra Bloka. Tamo je u centru poeme, razume se ako se odbace sva ta miomirisna ramena i tamne magle i ruzičaste kule u dimnim rizama, tamo je u centru poeme lirski junak, otpušten s posla zbog lokanja, kurvanja i izostajanja s posla. Rekao sam im: "Veoma savremena knjiga - rekao sam - pročitajte je jer će vam koristiti." I pročitali su. Ali uprkos svemu, ona je za njih bila mučiteljska: u svim prodavnicama najednom je nestala sva "svežina". Nerazumljivo zašto, ali karte su najednom bile zaboravljene, vermut je bio zaboravljen, medjunarodni aerodrom Serementjevo je bio zaboravljen - i trijumfovala je "svežina", svi su pili samo "svežinu".
O, bezbrižnosti! O, ptice nebeske koje ne slećete na žita. O, lepotice Solomonove odevene u poljske ljiljane! - Oni su popili svu "svežinu", od stanice Dolgoprudna do medjunarodnog aerodroma Serementjevo!
A najednom mi je sinulo: pa ti si, Venjicka, budala, ti si prava budala: seti se, čitao si kod nekog mudraca da se Gospod Bog brine samo o sudbini prinčeva, ostavljajući prinčevima da brinu o sudbini naroda. A ti si brigadir, pa prema tome "mali princ". Gde je tvoja briga za sudbinu tvojih ljudi? Da li si zavirio u dušu tih parazita, u tamu duša tih parazita? Da li ti je poznata dijalektika srdaca te četvorice mudonja? Da ti je poznata, tebi bi bilo jasnije šta je zajedničko u Slavujevom vrtu i "svežini" i zašto Slavujev vrt nije mogao da se saživi ni sa kartama ni sa vermutom, kao što su se sa njima divno saživeli i Mose Dajan i Aba Eban!...
I tada sam uveo svoje zloglasne "individualne grafikone", zbog kojih su me na kraju srušili...

NOVOGIRJEVO – REUTOVO

Da li da vam ispričam kakvi su to bili grafikoni? Ali, to je vrlo jednostavno: na čistoj hartiji crnim tušem se crtaju dve osi - jedna horizontalna, druga vertikalna. Na horizontalnoj se redom redaju svi radni dani tekućeg meseca, a na drugoj kolicina ispijenih grama, preračunato u čisti alkohol. Računalo se, normalno, samo popijeno na radu i pre njega, pošto je popijeno uveče kod sviju, uglavnom, bila stalna količina koja ozbiljnog istraživača ne može interesovati.
Znači, po isteku meseca dolazi mi radnik s obračunom: tog i tog dana popijeno je toga i toga toliko i toliko. A ja crnim tušem na čistom papiru prikazujem sve to lepim dijagramom. Evo, divite se, na primer, ovo je linija komsomolca Viktora Totoskina:

A ovo Alekseja Blindjajeva, clana KPSS od 1936. g., ofucanog starog gundjala:

A ovo je vaš pokorni sluga, eks-brigadir montažera PTUV-a* autor poeme Moskva - Petuški:

Pa, zaista interesantne linije. Pa čak i za najpovršniji pogled - interesantne? Kod jednog Hi-
malaji, Tirol, naftni tornjevi Bakua ili čak zidine Kremlja, koje, uostalom, nikad nisam video.
Kod drugog - jutarnji povetarac na reci Komi, tiho pljuskanje i biserno talasanje. Kod trećeg otkucaji ponosnog srca, pesma o burevesniku i deveti talas. I sve se to vidi samo spajajući formu linija.
A onome ko je duhovno radoznao (kao ja, na primjer) te linije izbrbljavaju sve što se samo moze reći o čoveku i o ljudskom srcu: sve njegove osobine, od seksualnih do poslovnih, sve njegove grehe, poslovne i seksualne. I stepen njegove uravnotezenosti, i sposobnost za izdaju, sve tajne podsvesti, samo ako su postojale te tajne.
Dušu svakog mudonje sam sada posmatrao sa zanimanjem, pažljivo i kao na dlanu. Ali nisam baš dugo razmatrao: jednog dana su sa mog stola nestali svi moji dijagrami. Pokazalo se: matori balvan, Aleksej Vlindjajev, član KPSS od 1936. godine, tog dana je u upravu poslao našu novu društvenu obavezu u kojoj smo se zaklinjali da ćemo povodom predstojeće sto-godišnjice biti u životu isti kao što smo i u proizvodnji - i, zbog gluposti ili pijanstva, u isti koperat(?) je stavio i moje individualne grafikone.
Čim sam primetio nestanak, popio sam časicu i uhvatio se za glavu. A tamo, u upravi, takodje - dobili su pošiljku, uhvatili se za glavu, popili čašicu i istog dana "moskvićem" se dovezli u obilazak našeg terena. Šta su otkrili kad su upali u našu kancelariju? Nisu našli ništa osim Leha i Stasika: Leh je, smotavši se u klupko, dremao na podu, a Stasik je bljuvao. Za četvrt časa je sve bilo rečeno - moja zvezda, zapaljena pre četiri nedelje, počela je da trne. Razapinjanje je objavljeno tačno trideset dana posle vaznesenja. Od mojeg Tulona do moje Jelene je tačno mesec dana. Kraće, razalovali su me, a na moje mesto su postavili Alekseja Blindjajeva, iznemoglog glupaka, člana KPSS od 1936. godine. A on, odmah posle postavljenja se probudio, zamolio ih je da mu daju rublju - oni mu rublju nisu dali. Stasik je prestao da bljuje i takodje zamolio rublju - ni njemu je nisu dali. Popili su crvenog vina, seli u svoj "moskvić" i odvezli se nazad.
I evo, svečano objavljujem: do svog poslednjeg dana neću preduzeti ništa da bih ponovio svoje tužno iskustvo uzdizanja. Ostajem dole i odozdo pljujem na čitavu vašu društvenu lestvicu. Da. Po pljuvanjak na svaku prečku lestvice. Da bi se po njoj pelo, valja biti čova, od glave do pete iskovan od čistog čelika. A ja nisam takav.
Bilo kako bilo - mene su zbacili. Mene, princa sposobnog da se mislima udubi - analitičara koji marljivo prebira po dušama svojih ljudi, mene - kojeg su dole smatrali za štrajkolomca i kolaboracionistu, a gore - za vucibatinu sa neuravnoteženom psihom. Dole nisu želeli da me vide, a vrhovi nisu mogli bez smeha govoriti o meni. "Vrhovi nisu mogli, a dole nisu hteli." Šta to predskazuje, znalci istinske filosofije istorije. Baš tako, kod prve akontacije mene će uštrojiti, po zakonima dobra i lepote, a prva akontacija je prekosutra, to znači da će me prekosutra uštrojiti.

- Ffffuj!
- Ko je rekao "Fffuj!"?, to ste vi kazali "Fffuj!" ?
- Da, to smo mi kazali Fffuj, Venja, kako samo psuješ!
- Da, a kako, prosudite sami, kako ne bih psovao!
Sva ta glupost me je toliko iznervirala da sam se gotovo srušio. Ne mogu reći da sam i dotle bio baš jako suv, ali, u svakom slučaju, imao sam na umu da pijem razumno, a sad ni to ne mogu imati na umu... Kod mene su sve zone, sve u životu je nekako u zonama: čas
ne pijem nedelju dana, zatim pijem četrdeset dana, zatim ponovo četiri dana ne pijem, a zatim šest meseci pijem bez predaha... Tako i sad...
- Razumemo, mi sve razumemo. Tebe su uvredili i tvoje divno srce...
Da, da, tog dana se moje divno srce čitavih pola sata borilo sa razumom. Kao u tragedijama Pjera Korneja, pesnika-laureata: dužnost se bori sa težnjom srca. Samo, kod mene je suprotno: težnja srca se borila sa razumom i dužnošću. Srce mi je govorilo: "Upredili su te, izjednačili su te sa govnetom. Podji, Venjicka, i napij se. Ustani i podji da se napiješ kao svinja." Tako je govorilo moje divno srce. A moj razum? On je brundao i zapovedao: "Nećeš ustati, Jerofejev, nikud nećeš poći i ni kapi nećeš popiti." A srce će na to: "Pa dobro, Venjicka, dobro. Ne treba mnogo piti, ne treba se napiti kao svinja: odi popij četiri stotine grama i zaveži." "Ni grama!" - jasno je izgovarao razum. - Ako već bez toga ne može, idi i popij tri krigle piva, a na svoje grame, Jerofejev, i ne pomišljaj." A srce je zastenjalo: "Bar dvesta grama, molim..."

REUTOVO - NIKOLJSKOJE

"Bar sto pedeset..." A tada će razum: "Pa, dobro, Venja - rekao je - dobro, popij sto pedeset, samo nikud nemoj ići, sedi kod kuće..."
Šta mislite? Popio sam sto pedeset i sedeo kod kuće? Ha-ha! Od tada sam pio po hiljadu pet stotina grama svakog dana da bih ostao kod kuće, a ipak nisam ostajao. Zato jer sam šestog dana bio toliko mokar da je nestala granica izmedju razuma i srca i oboje su mi u glas tvrdili: "Putuj, putuj u Petuški! U Petuškama je - tvoj spas i tvoja radost, putuj."
"Petuški... to je mesto u kojem ne prestaje cvrkut ptica, ni danju ni noću, gde ni zimi ni leti ne precvetava jasmin. Prvobitni greh, možda je on i postojao, tamo nikoga ne mući. Tamo je pogled dubok i jasan čak i kod onih koji se nedeljama ne suše..."
"Tamo me svakog petka, tačno u jedanaest, na staničnom peronu dočekuje ona devojka sa očima bele boje - bele koja prelazi u beličastu - ta najvoljenija medju uličarkama, ta svetloplava djavolica. A danas je petak i za manje od dva časa biće tačno jedanaest, i biće ona, i biće stanični peron, i taj beličasti pogled u kojem nema ni savesti ni stida. Podjite sa mnom - o, videćete!..."
"A šta sam ostavio tamo odakle sam otputovao i putujem? Par raspadnutih obojaka i državne pantalone, pljosnata klješta i turpiju, akontaciju i režijske troškove, - eto šta sam ostavio! A šta je napred? Šta je u Petuškama na peronu? Na peronu ću spuštene ridje trepavice, i njihanje oblina, i kosa od potiljka do dupeta. A posle perona - nektar i porto, blaženstva i grčevi, ushićenja i grčevi. Carice nebeska, koliko još ima do Petuški!"
"A tamo, izvan Petuški, gde se spajaju nebo i zemlja, i vučica zavija na zvezde - tamo je sasvim drugačije, ali baš to: tamo u dimljivim i ušljivim gospodskim kućerinama, kakve mi ne poznajemo, rascvetava se moje dete, najbujniji i najmirniji od svih đaka. On jasno izgovara "r" i zato od mene očekuje orahe. Ko je od vas u trećoj godini jasno izgovarao "r"? Niko, vi ga ni sad ne izgovarate pravilno. A on - zna, i za to nikakvu nagradu ne čeka, osim čaše oraha."
- Pomolite se, andjeli, za mene. Neka bude svetao moj put, da se ne spotaknem o kamen, da ugledam grad za kojim sam toliko čeznuo. A dok vi - oprostićete mi - dok pregledate moj kovčežić, ja ću se na deset minuta udaljiti. Moram popiti malo kubanske, samo toliko da ne splasne zanos.
I evo, ponovo sam ustao i preko polovine vagona sišao na platformu.
I nisam pio onako kao u Karacarovu, ne, sad sam pio bez muke i bez sendviča, iz boce, zabacivši glavu kao pijanista, svestan veličine onoga što sad tek nastaje i što će još biti.

NIKOLJSKOJE – SALTIKOVSKA

- Ovih trinaest gutljaja te neće usrećiti - pomislio sam gutajući trinaesti gutljaj.
- I sam znaš da druga jutarnja doza, ako se pije iz flaše, rastužuje dušu, istina ne za dugo, samo do treće doze ispijene iz čaše... ali ipak rastužuje, zar to ne znaš?
- Neka. Neka je srećan tvoj sutrašnji dan. Neka tvoje sutra bude jos srećnije. Ali zašto se andjeli zbunjuju čim progovoriš o radostima na peronu u Petuškama i posle?
- Šta oni misle? Da me tamo niko neće dočekati? Ili da će se voz prevrnuti sa nasipa? Ili da će me kontrolori izbaciti u Kupavni? Ili ću negde oko 105. kilometra pijan zaspati pa će me u snu udaviti kao dete ili zaklati kao devojčicu? Zašto se andjeli zbunjuju i ćute? Moje sutra je srećno. Da.
Naše sutra je srećnije od našeg danas ili juče. Ali ko garantuje da naše prekosutra neće biti gore od našeg prekjuče?
- Tako je, Venjicka! To si dobro rekao. Naše sutra i tako dalje. To si rekao veoma ugladjeno i umno, ti retko govoriš tako ugladjeno i umno.
- I uopšte, pameti baš nemaš mnogo. Zar opet to ne znaš? Pomiri se, Venjicka, makar sa time što je tvoja duša šira od tvog uma. Pa i šta će ti um kad imaš savest i povrh toga ukus? Savest i ukus - to je već toliko mnogo da umovi postaju suvišni.
- Venjicka, a kada si prvi put primetio da si budala?
- Evo kada. Kada sam istovremeno ćuo dva suprotna prekora: prekorevali su me da sam dosadan i lakomislen. Ako je čovek pametan i dosadan, neće se spustiti do lakomislenosti. A ako je lakomislen i uman - neće sebi dozvoliti da bude dosadan. A evo ja, trapavko, nekako sam to spojio.
- Da kažem zašto? Zato jer me boli duša, ali ne dozoljavam da se to vidi. Zato jer, otkad znam za sebe, jedino što radim je simuliranje duševnog zdravlja. Svakog trenutka na to rasipam sve (sve bez ostatka) i umne, i fizičke, i sve druge snage. Zato sam tako prazan. Sve o čemu vi govorite, sve što vas svakodnevno interesuje - mene uopšte ne interesuje.
Da. A o onome što mene interesuje - nikad nikome neću reći ni reči. Možda iz straha da ne ispadnem smešan, možda zbog još nečega, ali ipak - ni reči.
- Sećam se, još veoma davno, kad je u mom prisustvu počinjao razgovor ili spor o nekoj gluposti, govorio sam: "Eh, hteli bi da govorite o toj gluposti!" A odgovarali su mi iznenadjeno: "Kakva glupost! Ako je to glupost, šta onda nije?" A ja sam govorio: "O, ne znam, ne znam! Ali ima."
- Ne tvrdim da mi je sada istina već poznata ili da sam do nje stvarno dospeo. Uopšte nisam. Ali prišao sam joj već na takvo odstojanje sa kojeg se os može lepo osmotriti.
- A ja gledam i vidim, zato sam tužan. Ne verujem da bi neko od vas uvlačio u sebe tu gorku masu, od čega je ta masa - teško je reći, ali vi ipak to nećete razumeti, no u njoj je najviše "tuge" i "straha". Imenujmo to. Evo: najviše je "tuge" i "straha", i još nemosti. A svakog dana, od jutra, "moje divno srce" istače ovaj eliksir i u njemu se kupa do večeri. Kod
drugih, znam to, kod drugih se to dešava ako neko iznenada umre, ako najdraže biće na svetu najednom umre. Ali kod mene je to večno. Makar to uhvatite!
- Kako da ne budem prazan i da ne pijem kubansku? Zaslužio sam to pravo. Bolje od vas znam šta je to "svetska tuga" - ne fikcija koju su u promet pustili stari pisci, zato jer je ja nosim u sebi i znam šta je, i neću to da skrivam. Valja se naviknuti da se smelo, ljudima u oči, govori o svom dostojanstvu. Ko će, ako ne mi sami, znati koliko smo dobri?
- Na primer: videli ste Neutešnu tugu Kramskog. Pa, naravno, videli ste. Dakle, kada bi kod nje, kod te okamenjene kneginje ili plemkinje neka mačka srušila na pod nešto - recimo vazu od porcelana iz Sevra - ili, zamislimo, iskidala na komadiće neki
skupoceni penjoar - sta bi ona učinila? Rastrčala se i pljeskala rukama? Ni pokrenula se ne bi, jer za nju su sve to besmislice, jer su to stvari za dan ili tri; ona je iznad svakog penjoara, mačke i svakog Sevra!
Pa, znači, tužna je ta kneginja? Ona je nemoguće tužna, a kako i ne bi bila tužna! Ona je lakomislena? U višem stepenu lakomislena!
- Tako i ja. Sad ste shvatili zašto sam tužniji od svih pijanaca? Zasto sam lakomisleniji od svih idiota, ali i mračniji od bilo kog govnara? Zašto sam ja istovremeno i budala, i demon, i brbljivac?
- Pa lepo je što ste razumeli. Popijmo za razumevanje - sav ostatak kubanke, iz boce, brzo popijmo.
- Pogledajte kako se to radi!...

SALTIKOVSKA - KUCINO

Ostatak kubanske se još kovitlao u blizini grla, i zato, kad su mi kazali s neba:
- Venja, zašto si sve ispio? To je već mnogo...
Od gušenja sam jedva uspeo da im odgovorim:
- U čitavoj zemlji... u čitavoj zemlji, sve od Moskve do samih Petuški - ničeg nema što bi za mene bilo mnogo... I zašto, nebeski andjeli, da se plašite za mene?...
- Plašimo se da ti ponovo...
- Da ponovo ne počnem da psujem? O, ne, ne, ja samo nisam znao da ste vi stalno sa mnom, ja ni pre ne bih počinjao... Svakog trenutka sam sve srećniji... i ako sad počnem govoriti ružne reči, biće to nekako srećno... kao u pesmama nemačkih pesnika: "Pokazaću
vam dugu!" ili "Idite u bisere!" i ništa više... Kako ste glupi-glupi!...
- Ne, nismo mi glupi, mi se samo plašimo da ponovo ne dospeš...
- Do čega da ne dospem?! Do njih, do Petuški – da ne dospem? Do nje da ne dospem? Do moje bestidne carice sa očima, kao oblaci?... Kako ste smešni...
- Ne, nismo smešni, plašimo se da do njega nećeš dospeti, i da će on ostati bez oraha...
- Zbilja! Dok sam živ!... Zbilja! Prošlog petka
- istina, prošlog petka me o n a nije pustila k njemu... Naslikao sam se prošlog petka, andjeli, zagledao sam se u njen beli trbuh, okrugao, kao nebo i zemlja... Ali danas, stići ću samo ako ne izdahnem ubijen sudbinom... Tačnije - ne, danas neću stići, danas ću biti kod nje, do jutra ću se napasati medju ljiljanima, a već sutra...
- Jadan mališan - uzdahnuli su andjeli.
- "Jadan mališan"? Zašto to "jadan"? Recite, andjeli, da li ćete biti uz mene sve do Petuški? Da?
Nećete odleteti?
- O, ne, do samih Petuški ne mozemo... Odletećemo čim se osmehneš... Danas se još nijednom nisi osmehnuo; čim se osmehnes mi ćemo odleteti i bićemo pokojni za tebe...
- A tamo, na peronu, hoćete li me dočekati?
- Da, tamo ćemo te dočekati...
Ti andjeli su dražesna bića. Samo, zašto to "jadni mališan"? On uopšte nije jadan! Dete koje zna da napiše "R" i poznaje ga kao svojih pet prstiju, dete koje voli oca kao sebe samo - zar njemu nedostaje tuge?
Ali, dozvolićemo, pretprošlog petka je bio bolestan, i svi su zbog njega bili zabrinuti... Ali po-čeo je ozdravljati cim je ugledao mene!... Da, da... Bože milostivi, učini tako da se njemu ništa ne desi, nikad ništa ne desi!...
Učini tako. Gospode, da on, čak i ako padne sa prozora ili peći, ne slomi ni ruke ni noge. Ako mu se nož ili ključ nadju pred očima - neka se ne igra s njima, nadji mu druge igračke, Gospode! Ako mu majka potpali peć - on jako voli kad mu majka potpaljuje peć - skloni ga u stranu, ako možeš. Strasno mi je da pomislim da će se on opeći... A ako se i razboleo - neka počne da ozdravljuje čim me ugleda...
Da, da, kada sam prošli put stigao, rekli su mi, on spava. Kazali su mi: bolestan je, leži u vatri. Pio sam limunadu kod njegovog kreveta, ostavili su me samog sa njim. On je stvarno bio u vatri, čak mu je i jamica na obrazu bila u vatri, i bilo je čudno da u takvoj malenosti može biti vatre...
Popio sam tri čase limunade pre nego što se on probudio i pogledao me, mene i četvrtu čašu u mojoj ruci. Dugo sam tada sa njim razgovarao i govorio:
- Ti... znaš šta, mali, nemoj umreti... pomislio sam - ti već pišeš slova, znači možeš sam i mis-liti, strahovito je glupo umreti znajući samo jedno slovo, "R", i ništa više ne znajući... pa i sam shvaćaš da je to glupo?...
- Shvaćam, oče...
A kako je on to rekao! I sve što oni govore - besmrtni andjeli i smrtna deca - sve je to toliko značajno da ja njihove reči ispisujem podvučenim kurzivom, a sve što mi govorimo sitnim slovima, jer to je sve manje ili više glupost. "Shvatam, oče!..."
- Još ćeš ti ustati, mali, i ponovo ćeš igrati na moju "prašeću farandolu" - sećaš se? Kad si imao dve godine igrao si na nju. Očeva muzika i njegove reči. "Tamo, takvi mili, smešni djavol-ći-ći grabili-grebali-žderali moj stomačić..." A ti, podbočivši se jednom rukom, a drugom mašući maramicom, skakao si kao malena luda... "Od februara sam cikala
i mljackala, krajem avgusta sam nožice protegla..."
Mali, voliš li oca?
- Veoma volim...
- Zato ne umiri... Ako ne umreš i ojačas, ponovo ćeš nešto odigrati... Samo ne, nećemo igrati farandolu. Tamo su reči koje ne odgovaraju. Evo nešto mnogo bolje: "Jedan-dva-papuče-obuj-zar-te-nije-sram-da-spavaš..." Imam lične razloge da volim ovu gadost...
Popio sam četvrtu čašu i uzbudio se:
- Mali, bez tebe sam potpuno sam... Razumeš?...
Ovog leta si trčao po šumi, a?... I sigurno se sećaš kakvi su tamo borovi?... Eto, i ja sam kao bor... On je tako visok-visok i sam-sam-samcijat, i ja takodje...
On, kao i ja, gleda samo u nebo, a šta mu je pod nogama ne vidi, i ne želi da vidi... On je tako zelen, i večno će biti zelen, dok se ne sruši. I ja ću - dok ne padnem - večno biti zelen...
- Zelen - odazvao se dečak.
- Pa eto, na primer, maslačak. On se na vetru
njiše i otpada, tužno ga je gledati... Eto i ja: zar ja ne otpadam? Zar nije mučno gledati kako danima otpadam i otpadam?...
- Mučno - ponovio je mali i blaženo se nasmešio...
Evo i sad: sećam se njegovog "Mučno" i smešim se takodje, blaženo. I vidim: izdaleka mi mašu andjeli - odleću od mene, kao što su i obećali.

KUCINO -ZELJEZNODOROZNA

Ali prvo, ipak k njoj. Prvo - kod nje! Videti je na peronu sa kosom od dupeta do potiljka, i od uzbudjenja pocrveneti, i planuti i napiti se do besvesti, i napasati se medju ljiljanima - toliko da se do smrti iznemogne!
Donesi grivne, ogrlice, svilu i somot, dragulje i biserje, hoću odeću kraljice jer moj se kralj vratio!
Ta devojka uopšte nije devojka! Ta djavolica - nije devojka, ona je balada u B-molu! Ta žena, ta ridja drolja - nije žena, ona je veštica! Pitaćete: Venjicka, gde si je iskopao, odakle je dospela, ta ridja kučka? I može li u Petuškama biti nešto valjano''
- Može! - govorim vam, i govorim vam tako glasno da podrhtavaju i Moskva i Petuški.
- U Moskvi ?
- ne, u Moskvi ne može biti, a u Petuškama - može!
Pa šta ako je "kučka"? Bar je izvrsna kučka. A ako vas interesuje gde sam je iskopao, ako vas interesuje - slušajte, bestidnici, sve ću vam ispričati.
U Petuškama, kako sam već govorio, jasmin ne precvetava i ptičji poj ne prestaje. Pa i tog dana, tačno pre dvanaest nedelja, bile su ptice i bio je jasmin. Bio je još i nečiji rodjendan. I još: bilo je mnogo alkohola - deset flaša, ili dvanaest flaša, ili dvadeset pet. I bilo je sve što može poželeti čovek koji je popio toliko alkohola: to jest nesumnjivo sve, od piva iz bureta do flaširanog. A još? -pitate. - Čega je još bilo?
- I još - bila su dva muškarca, tri ženske, jedna pijanija od druge, i rusvaj, i besmislica. I kao da više ničega nije bilo.
A ja sam razblaživao i pio, razblaživao sam rosijsku ziguljevskim pivom i gledao sam ono troje i nešto sam u njima nazirao. Šta sam ja to u njima nazirao ne mogu reći i zato sam razblaživao i pio, i što sam to "nešto" u njima bolje video, to sam više razblaživao i pio i od toga sam još jasnije video.
Ali obostrano razumevanje - osetio sam samo u jednoj od njih, samo u jednoj! O, ridje trepavice, duže od kose na vašim glavama! O, čedne ženice! O, belina koja prelazi u beličasto! O, čarobnjačka i golublja krila!
- Znači, to ste vi: Jerofejev? - nagnula se prema meni i trepnula je trepavicama...
- Pa jasno! Naravno da sam!
(O, izvrsna! kako se samo dosetila?)
- Čitala sam jednu vašu stvarčicu. I znate: nikad ne bih pomislila da se na pedeset stranica može nagomilati toliko gluposti. To nadmašuje ljudsku snagu!
- Zar! - polaskan sam, razblažio sam i popio. -
Ako hoćete mogu još dodati! Još više ću dodati!
- E - od toga je sve počelo. To jest počelo je gubljenje vlasti nad sobom: tri sata gubljenja razuma.
Šta sam pio? Šta sam govorio? U kojoj razmeri sam razblaživao? Možda tog gubljenja razuma ne bi ni bilo da sam pio ne razblažujući. Ali - bilo kako bilo - osvestio sam se posle tri sata, evo u kakvom sam se položaju osvestio: sedim za stolom, razblažujem i pijem.
A osim nas dvoje - nikog. A ona - pored mene, smeje mi se kao blagosloveno dete. Pomislio sam: "Nečuveno! Ovo je žena čije su grudi do dana današnjeg pritisnula samo predosećanja. Ovo je žena kojoj pre mene niko nije pipnuo ni puls. O, blažena čeznjo, i u duši i svud!"
A ona je uzela i popila još sto grama. Popila je stojeći, zabacivši glavu kao pijanistkinja. A popivši, izdahnula je sve iz sebe, sve što je u njoj bilo sveto, sve je izdahnula. A zatim se izvila kao mrcina i počela je talasati bedrima - i to sve tako plastično da je nisam mogao gledati bez drhtanja...
Vi ćete, razumljivo, pitati, vi bestidni, pitati: "A šta je to, Venjicka? Ona? " A šta da vam odgovorim? Pa, naravno, ona! Još bi direktno rekla: "Hoću da me desnom rukom čvrsto zagrliš!" Ha-ha! "Čvrsto" i "desnom rukom"?! a ja sam se tako napio, ne samo da je čvrsto zagrlim nego hoću da rastrgnem njeno telo - a ne mogu, sve padam pored tela...
Hajde! mešaj čvrstim bokovima! - pomislio sam, razblažio i popio. - Mešaj, zavodnice! Mešaj, Kleopatro! Mešaj, raskošna droljo, zamorila si srce pesnika! Sve što jeste, sve što može biti, danas bacam sve na beli oltar Afrodite!
Tako sam mislio. A ona se smejala. A ona je prišla stolu i popila je sto pedeset grama, jer ona je bila savršena, a savršenstvo nema granica...

ŽELJEZNODOROZNA – CORNO

ispila je i zbacila je sa sebe nešto suvišno. Ako zbaci - pomislio sam - ako sa ovim suvišnim zbaci i rublje, zatrešće se zemlja i zakukaće kamenje. A ona je rekla: "Pa, Venjicka, kako je dobro kod mene?" A ja, zgnječen željom, zadihan, čekao sam greh. Rekao sam joj: "Vec trideset godina živim na svetu... ali još nisam video da je kod nekog tako dobro!
A šta sad? Da li da budem ulizivački - nežan? Di li da budem osvajački grub? Djavo će ga znati, nikada ne znam u kom trenutku i kako postupati sa pijanom... Dotle - da li vam reći? - dotle sam ih loše poznavao, i pijane i trezne. Želeo sam ih u mislima, a koliko sam tek srcem čeznuo za njima, u strahu mi se zaustavljala misao.
Bio sam protivurečan. S jedne strane, svidjalo mi se što imaju struk, a mi nemamo struka, to je u meni budilo - kako bih to nazvao? "blaženstvo", nije li? Da, to je u meni izazivalo blaženstvo. Ali, s druge strane, jedna od njih je zaklala Mara, a Mara je bio nepodmitljiv, i njega nije trebalo zaklati. To je već uništavalo svako blaženstvo. S jedne strane meni se, kao i Karlu Marksu, svidjala njihova slabost, jer one su prisiljene da piške čučeći, to mi se svidjalo, to me je punilo, pa, čime me je punilo? Blaženstvom, zar? - pa da, punilo me je blaženstvom. Ali, sa druge strane, jedna je iz nagona pucala u I...! To je ponovo ubijalo blaženstvo: ako treba čučnuti, čučni, ali zašto pucati iz nagoa u I...? I bilo bi smešno posle toga govoriti o blaženstvu... Ali ja sam prestajao da mislim.
Onda, kakav sad da budem? Grozan ili privlačan?
Ona sama - sama je načinila za mene moj izbor, zabacivši se i pomilovavši me svojim dlanom po obrazu. U tome je bilo nečeg od podsticanja i od igre, i od lakog zamora. Bilo je nešto i od vazdušnog poljupca. A zatim - ta mutna, ta knjiška belina u zracima, belja nego bunilo i sedmo nebo! I nego nebo i zemlja - trbuh. Čim sam ga ugledao - gotovo sam zaplakao od nadahnuća, i sav sam se zadimio, i sav sam zadrhtao. I sve se pomešalo: i ruže, i ljiljani, i u malenim zavijucima - čitav - vlažan i uzdrhtali ulaz u Eden i bezumlje, i ridje trepavice. O, jecanje tih njedara! O, bestidnosti ženica! O, bludnice sa očima kao oblak! O, slatki pupak!
Sve se smešalo, da bi samo počelo, da bi se svakog petka ponavljalo i da ne izlazi iz srca i glave. I znam: i danas će biti isto, isto pijanstvo i isto zločinstvo.
Vi ćete mi reći: Venjicka, zar misliš da si ti kod nje jedini zločinac?
Baš me briga! A - tek vas! Neka je čak i neverna. Starost i vernost donose bore oko njuške, a ja ne želim, na primer, da na njenoj njušci budu bore. Neka je i neverna, ne baš, razumljivo, "neka", ali ipak neka. Zato je ona sva satkana od slasti i mirisa. Ona nije za vatačinu i drobljenje - ona je udisanje. Pokušao sam da prebrojim sve njene obline, i nisam mogao da ih prebrojim - stigao sam do dvadeset sedam i tako sam crkao od umora da sam popio zubrovku i, ne završivši, napustio brojanje.
Ali kod nje su najlepše podlaktice. Naročito kad maše njima, oduševljeno se smeje i govori: "Eh, Jerofejev, grešan si ti mudonja!" Oh, djavolica! Zar se može takva ne udisati?
Dešavalo se, naravno, dešavalo se da je bila otporna, ali sve je to sitnica, sve je to u cilju sa-moodbrane i tamo nečeg ženskog - u to se ja malo razumem. U svakom slučaju, kad sam joj prodro do duše, otrova nije bilo, tamo su bile maline sa šlagom. Jednog petka, na primer, kad sam bio usijan od zubapovke, rekao sam joj:
- Hajde da čitavog života hodamo zajedno! Odvesti ću te u Lobnju, obući ću te u purpur i svilu, zaradjivaću prazneći telefonske automate, a ti ćeš mirisati - na ljiljane, recimo, mirisaćeš na ljiljane. Hajdemo!
A ona mi je - ćuteći - pružila šipak. Ja sam ga čežnjivo prineo nozdrvama, omirisao ga i zaplakao:
- Ali zašto?... Zašto?...
Ona - drugi šipak. Ja i njega prinesem, i zažmurio sam, i ponovo sam zaplakao:
- Ali zašto?... - preklinjem - odgovori... zašto???
E, tada se i ona rasplakala i obesila mi se oko vrata:
- Ludice! Ti i sam znaš, zašto! sam - znaš, zašto, sumanuti!
A posle toga gotovo svakog petka se to ponavljalo: i te suze, i ti šipkovi. Ali danas - danas će se nešto odlučiti, zato jer je današnji petak trinaesti po redu. Petuški su sve bliže, Carice nebeska!...

CORNO-KUPAVNA

U strasnom uzbudjenju sam izlazio na platformu i pušio, pušio...
- I ti posle svega govoriš da si sam i neshvaćen? Ti kod kojeg je toliko u duši i toliko izvan duše! Ti koji ima takvu u Petuškama! I takvog izvan Petuški!... Sam?
- Ne, ne, više nisam sam, već sam shvaćen, već dvanaest nedelja sam shvaćen. Prošlost je iščezla.
Evo, sećam se, kad sam napunio dvadeset godina bio sam beznadežno sam. I rodjendan mi je bio takav.
Došao mi je Jurij Petrovič, došla Nina Vasiljevna, doneli su mi teglu stolične i bocu sarme od
povrća - i tako sam, tako sam se nemoguće sam osetio od tih sarmi i te stolične - da sam, ne žaleći da plačem, zaplakao...
A kad sam napunio trideset, prošle jeseni? Kad sam napunio trideset - dan je bio tmuran, kao dan dvadesetogodišnjice. Došao mi je Borja s nekom poluludom poetesom, došli su Vadja i Lida, Ledik sa Volodjom. I doneli su - šta su mi doneli? - dve boce stolične i dve tegle punjenog paradajza. I takav očaj, takva muka me je obuzela od tog paradajza da sam zaželeo da zaplačem - više nisam mogao...
Da li to znači da sam za deset godina postao manje usamljen? Ne, ne znači. Da li to znači da mi je za deset godina ogrubela duša? Razjarilo se srce? Ne - ne znači. Pre suprotno, ali da zaplačem, ipak, Nisam mogao...
Zašto? Možda ću to moći da vam objasnim ako pronadjem neku analogiju u svetu lepog. Recimo ovo: ako miran čovek popije sedam stotina pedeset grama, on postaje plahovit i radostan. A ako doda još sedam stotina - hoće li biti još plahovitiji i radosniji? Ne, ponovo će biti povučen. Sa strane će čak izgledati kao da se otreznio. Ali, znači li to da se on otreznio? Nikako: on je pijan kao svinja, zato je povučen.
Baš je tako i sa mnom: nisam u tih trideset godina postao manje usamljen, ni srce mi nije očvrsnulo - sasvim suprotno. Ako se posmatra sa strane, naravno...
Ne, ali sada - živeti i živeti! A živeti uopšte nije teško! Teško je bilo živeti samo Nikolaju Gogolju i caru Solomonu. Ako smo već proživeli trideset godina, treba pokušati da se proživi još trideset, da, da. "Čovek je smrtan" - takvo je moje mišljenje. Ali, ako smo se već rodili - šta se može, valja malo poživeti... "Život je divan" - takvo je moje mišljenje.
A znate li vi koliko je još na svetu tajni, koliko je mnogo neistraženog, i koliki je prostor za one koje privlače te tajne! Pa, evo najjednostavnijeg primera:
Zašto je to ovako, ako si juče popio, pretpostavimo, sedam stotina i pedeset grama, a ujutro nije bilo prilike da se napiješ - posao i sve slično - i tek daleko posle podneva, propativši šest ili sedam sati, konačno si popio da bi olakšao dušu (pa, koliko si popio? Pa, recimo, sto pedeset grama) zašto tvojoj duši nije lakše?
Muka koja te je pratila od jutra do tih sto pedeset grama smenjuje se mukom drugog stepena, stidljivom mukom, obrazi postaju svetlocrveni, kao u prostitutke, a ispod očiju se pojavljuje modrina, kao da juče nisi pio svojih sedam stotina i pedeset, kao da su te juče, umesto toga, čitavo veče lupali po njušci? Žašto?
Reći ću vam zašto. Zato jer je taj čovek postao žrtva svojih šest ili sedam radnih sati. Valja umeti izabrati sebi posao, loših poslova nema. Mučnih profesija nema, valja poštovati svako zanimanje. Valja odmah posle budjenja nešto popiti, čak ne, lažem, ne "nešto", nego baš ono što si juče pio, i piti sa pauzama od četrdeset do četrdeset pet minuta, tako da bi do večeri popio dvesta pedeset grama više nego prethodnog dana. E, tada neće biti muke, ni stidljivosti, a lice će biti tako belo kao da te već pola godine nisu lupali po njušci.
Eto, vidite - koliko je u prirodi zagonetki, kobnih i radnosnih, koliko belih mrlja?
A tu praznoglava mladost, koja dolazi da nas smeni, kao i da ne primećuje tajne života. Njoj nedostaje razmah i inicijativa, a ja sumnjam da u njihovim mozgovima uopšte nečeg ima. Šta može biti plemenitije, na primer, od eksperimentisanja na sebi? U njihovim godinama sam ovako radio: četvrtkom uveče sam najednom ispijao tri i po litre čistog alkohola - ispijao i legao da spavam, nisam se skidao, imao sam samo jednu misao: da li ću se u petak ujutro probuditi ili neću?
A u petak ujutro se ipak nisam budio. Budio sam se u subotu ujutru, i to ne u Moskvi, nego pod nasipom železničke pruge u rejonu Naro-Fominsk(?). A zatim - zatim sam se s naporom prisećao i prikupljao činjenice, a prikupivši ih suprotstavljao sam ih. A suprotstavivši ih, ponovo sam počinjao da ih uspostavljam, naprezanjem sećanja i analizom koja u sve prodire. A zatim sam s posmatranja prelazio na apstrakciju, drugim rečima, u mislima sam mamurluk razbijao pićem i, na kraju, saznavao gde je nestao petak.
Gotovo od malena, od malih nogu, moja omiljena reč je bila "srčanost" i- Bog mi je svedok bio sam srčan! Ako vi budete tako srčani, udariće vas kap ili šlog. Ili čak ne: kad bi vi bili tako srčani, kao što sam ja bio u vašim godinama, vi se jednog lepog jutra ne biste probudili. A ja sam se budio, gotovo svakog jutra sam se budio i počinjao bivati srčan...
Na primer ovo: u osamnaestoj godini, ili nekako oko toga, primetio sam da od prve do pete doze jačam, a počinjući od šeste

KUPAVNA -33. KILOMETAR

i zaključno sa desetom - mekšam. Toliko mekšam da od deset sklapam oči. A šta sam ja u naivnosti mislio? Mislio sam: valja sebe primorati jakom voljom da se savlada dremljivost i da se popije jedanaesta doza – tada će, možda, početi recidiv jačanja? Ali, ne, nije tako bilo. Nikakve recidive nisam osetio.
S tom zagonetkom sam se borio tri uzastopne godine, svakodnevno sam se borio, a ipak sam svakog dana posle desete zaspao.
A sve se pokazalo tako jednostavno: ispada, ako ste već popili petu, morate i šestu i sedmu, i osmu i devetu popiti najednom, iz cuga - ali popiti nestvarno, to jest, popiti samo u uobrazilji. Drugim rečima, morate jakom voljom - ne popiti ni šestu, ni sedmu, ni osmu, ni devetu.
A pošto izdržite pauzu, pristupite direktno desetoj, baš kao što devetu simfoniju Antonina Dvoraka, faktički devetu, uslovno nazivaju peta, postupite baš tako i vi: uslovno svoju šestu nazovite deseta i budite uvereni: sad ćete neometano jačati i jačati od šeste (desete) sve do dvadeset osme (trideset druge) - to jest, jačaćete do granice iza koje sledi bezumlje i svinjarija.
Ne, časna reč, prezirem pokolenje koje dolazi za nama. Ono u meni izaziva gadjenje i užas. Maksim Gorki o njima neće ispevati pesmu, ni pomisliti. Ne kažem da smo mi u njihovim godinama vukli čitavo vreme svetinja. Bože sačuvaj! - svetinja smo imali jedva-jedva, ali, koliko smo stvari imali na koje nam se nije pljuvalo, a oni - na sve pljuju.
Zašto se ne bi pozabavili ovim: u njihovim godinama sam pio sa velikim pauzama - pijem-pijem - prestanem, pijem-pijem - ponovo prestanem. Ja nemam pravo da sudim da li je zanos jutarnja depresija, ako postane svakodnevna navika, to jest ako šesnaestogodišnjak ispija četiri stotine i pedeset grama do sedam uveče. Razumljivo, kad bi mi se vratile moje godine i kad bih ponovo počeo život, ja bih, naravno, pokušao - ali oni! Ona!...
A da li je samo to! A koliko neizvesnosti kriju u sebi druge sfere ljudskog života! Zamislite, na primer: jedan dan od jutra do večeri pijete isključivo belu votku, i ništa više; a drugog dana samo crna vina. Prvog dana u ponoć postajete kao mahnit. I ostajete tako vatreni da devojke uoči Ivanjdana mogu preskakati preko vas umesto vatre. I, sigurno je, one će doskakati ako ste od jutra pili belu votku.
A ako ste od jutra do večeri pili smao jaka crna vina? Devojke neće uoči Ivanjdana preskakati preko vas. Čak naprotiv: sedi devojka uoči Ivanjdana, a vi preko nje nećete moći ni da skočite, a ne još nešto drugo. Naravno, pod uslovom da ste od jutra do večeri pili samo crno!...
Da, da! koliko zanosa obećavaju eksperimenti u posebnim okolnostima! Pa, na primer, štucanje. Moj glupi zemljak Solouhin poziva vas u šumu da sakupljate slane mlečnice. Pljunite mu u njegove slane mlečnice. Bolje se pozabavite štucanjem, to jest istraživanjem pijanog štucanja u njegovom matematičkom aspektu...
- Ali, molim vas! - viču sa svih strana. - Zar na svetu, osim toga, nema ničeg takvog što bi moglo!...
- Baš tako: nema! - vičem na sve strane. – Nema ničeg osim toga! Nema ničeg takvog što bi moglo!
Nisam budala, znam, na svetu postoji jos psihijatrija, postoji vangalaktička astronomija, ali sve je to bez veze!
Ali sve to - nije naše, sve su nam to nametnuli Petar Veliki i Dmitrije Kiboljčić, a naša misija uopšte nije ovde, naša misija je sasvim na drugoj strani! Baš tamo kuda ću vas odvesti ako se ne počnete opirati! Reći ćete mi: "Ta misija je odvratna i lažna." A ja ću vam reći, ponovo ću vam ponoviti: "Nema lažnih misija, svaka misija se mora poštovati."
Sram vas bilo! Bolje Jenkijima ostavite vangalaktičku astronomiju, a Nemcima – psihijatriju. Neka svaka španska protuva ide da gleda svoju koridu, neka podlac-Afrikanac gradi svoju Asuansku branu, neka je podlac gradi iako će je vetar oduvati, neka se Italija udavi u svom blesavom belkantu, ne-ka!...
A mi, ponavljam, pozabavimo se štucanjem.

33. KILOMETAR - ELEKTROUGLI

Da bi se počelo to izučavanje, mora se, svakako, izazvati: ili an Sich (termin Imanuela Kanta), to jest izazvati ga u samom sebi, - ili ga izazvati u drugom, ali u sopstvenim interesima, to jest für Sich. Termin Imanuela Kanta. Najbolje je, naravno, i an Sich i für Sich, evo ovako: dva čaša neprekidno pijte nešto jako, starku, ili zveroboj, ili ahotnicju. Pijte iz velikih čaša, pola sata po čaši, po mogućnosti bez jela. Ako je nekome teško, može sebi dozvoliti sasvim malo jela, ali skromnog: malo bajatog hleba, haringa u pikantnom umaku, haringa u običnom umaku, haringa u paradajzu.
A zatim - napravite jednosatni prekid. Ništa ne jedite, ništa ne pijte; opustite mišiće i ne naprežite se.
I uverićete se: ono će početi pred kraj tog sata. Kad prvi put štucnete iznenadiće vas iznenadnost njegovog početka, zatim će vas iznenaditi neotklonjivost drugog puta, trećeg puta et setera. Ali ako niste budala, brzo ćete prestati da se čudite i latićete se posla: zapisujte na hartiji u kojim intervailima vas spopada štucanje - u sekundama, naravno:
osam - trinaest - sedam - tri - osamnaest.
Pokušajte, dakle, da ovde pronadjete neku periodičnost makar najpribližniju, pokušajte, ako ste ipak budala, pokušajte izvesti neku besmislenu formulu, da bi makar nekako predvideli trajanje sledećeg intervala. Život će ipak promeniti vaše težeće(?) raspoloženje:
- sedamnaest - tri - četiri - sedamnaest - jedan
- dvadeset - tri - četiri - sedam - osam - osamnaest -
Priča se da su vodji svetskog proletarijata Karl Marks i Fridrih Engels brižljivo proučili shemu društvenih formacija i na osnovu toga su uspeli mnogo da predvide. Ali ovde oni ništa ne bi mogli da predvide. Vi ste po sopstvenom izboru stupili u sferu fatalnog - smirite se i budite strpljivi. Život će postideti i vašu elementarnu i vašu višu matematiku:
- trinaest - petnaest - četiri - dvanaest - četiri - pet - dvadeset osam -
Zar u smeni uspona i padova, sreće i nesreće svakog čoveka - nema ni najmanjeg ukazivanja na regularnost? Zar se tako nedosledno ne ukrstaju katastrofe u životu čovečanstva? Zakon - on je iznad sviju nas. Štucanje - ono je iznad svih zakona. I kao što vas je nedavno iznenadila neočekivanost njegovog početka, tako će vas iznenaditi i njegov kraj koji vi, kao i smrt, nećete predvideti i nećete otkloniti.
- Dvadeset dva - četrnaest - gotovo. Tišina.
I u toj tišini vaše srce vam govori: ono je neistraživo, i mi smo nemoćni. Potpuno smo lišeni svake slobode volje, u vlasti smo samovolje, koja nema imena i od koje spasa - takodje, nema.
Mi smo uzdrhtala bića, a ona je svemoćna. Ona, to jest Božja Desnica, koja je podignuta nad svima nama i pred kojom neće da spuste glave samo kreteni i protuve. Um Njega ne može shvatiti, pa, prema tome, On postoji.
Dakle, budite savršeni kao što je savršen Otac vas nebeski.

ELEKTROUGLI - 43. KILOMETAR

Da, više pijte, manje mezetite. To je bolje sredstvo no od taštine i površnog ateizma. Pogledajte bezbožnika koji štuca: on je rastrojen i crn, muči se i ružan je. Okrenite se od njega, pljunite i pogledajte mene kad počnem štucati: verujući u potčinjavanje i ne pomisljajući ni na kakvo suprotstavljanje, ja verujem da je On blag, zato sam i ja blag i svetao.
On je blag. On me vodi od patnje ka svetlu. Od Moskve ka Petuškama. Kroz muke na Kurskoj stanici, kroz očišćenje u Kučinu, kroz snove u Kupavni ka svetlu i Petuškama. Durch Leiden - Leicht!
Hodao sam trgom jos uzbudjeniji. Samo sam pušio, pušio. I odjednom - blistava misao, kao munja, pogodila je moj mozak:
- Šta još da popijem da ne ugasim ovaj zanos? šta da popijem u Ime Tvoje?...
Nesreća! Nemam ništa što bi bilo Tebe dostojno. Kubanska - to je najobičnije govno! a rosijska - pred Tobom je smešno i govoriti o rosijskoj. I crveno jako za rublju i trideset sedam! Bože!
Ne, ako danas dospem do Petuški - netaknut - napraviću koktel, koji bi se mogao bez stida piti u prisustvu Boga i ljudi, u prisustvu ljudi i u ime Boga. Nazvaću ga "jordanske strune" ili "zvezde Vitlejema". Ako u Petuškama to zaboravim, podsetite me, molim vas.
Ne smejte se. Imam bogato iskustvo u pravljenju koktela. Od Moskve do Petuški te koktele piju do dana današnjeg, a ne znaju ime autora, piju "hananski balzam", piju "suzu komsomolke", i dobro rade, dobro rade što to piju. Mi ne možemo čekati milost od prirode. Da bi se priroda uzela, moraju se znati tačni recepti: ako želite, ja ću vam dati recepte. Slušajte.
Piti samo votku, cak iz flaše - u tome nema ničeg osim mučenja duha i taštine. Pomešajte votku sa kolonjskom vodom - u tome ima nekog kaprica, ali nema nikakvog patosa. A popiti času "hananskog balzama", u tome ime i kaprica, i ideje, i patosa, i povrh svega ima još i metafizičke aluzije.
Koju komponentu "hananskog balzama" najviše cenimo? Pa, naravno, denaturisani spiritus. Ali denaturisani spiritus budući samo objekat nadahnuća, tog nadahnuća je potpuno lišen. Pa šta onda cenimo više od svega u denaturisanom spiritu? Pa, naravno: samo ukus. A još više od toga mijazam koji on ispušta. Da bi se taj mijazam istakao, potrebna je makar i kap miomirisa. Zbog toga se u denaturisani spiritus sipa u proporciji 1:2:1 pivo, najbolje ostakivsko ili senator, i prečišćena politura.
Neću vas podsećati kako se prečišćava politura, to svako treba da zna. Iz nekog razloga u Rusiji niko ne zna kako je umro Puškin - a kako se prečišćava politura, to svako zna.
Kraće, zapisujte recept "hananskog balzama".Čovek ima samo jedan život i valja ga proživeti tako da se ne greši u receptima:

Denaturisani spiritus
Pivo
Prečišćena politura

100 g 200 g 100 g

Dakle, pred vama je "hananski balzam" (njega u prostom govoru zovu "srebrna lisica") -tečnost tamno-smedje boje, umerene jačine i postojane arome. To čak i nije aroma, to je himna. Himna demokratske omladine. Baš tako, jer u onome ko popije taj koktel bude se vulgarnosti i mračne sile. Koliko puta sam to gledao!...
Postoje dva sredstva za sprečavanje budjenja tih mračnih sila. Prvo, ne piti "hananski balzam", drugo - umesto njega piti koktel "miris Ženeve".
U njemu nema ni kapi plemenitosti, ali postoji buke. Pitaćete me: u čemu je zagonetka tog bu-kea? Odgovoriću vam: ne znam u čemu je zagonetka tog bukea. Tada ćete razmisliti i pitati: a u čemu je odgonetka? Odgonetka je u tome što se "beli jorgovan", sastavni deo "mirisa Ženeve", ne sme ničim zameniti, ni jasminom, ni divljom ružom, ni djurdjevkom "U svetu komponenti nema ekvivalenata", kako govorili stari alhemicari, a oni su znali stl(?) govorili. Tojest, "srebrnasti djurdjevak" nije što i "beli jorgovan", čak ni u moralnom pogledu, a o bu-keu da se i ne govori.
Djurdjevak, na primer, uznemirava um, zabrinjava savest, učvršćuje pravičnost. A "beli jorgovan" naprotiv, umiruje savest i miri čoveka sa životnim tegobama...
Kod mene je bilo ovako: popio sam čitavu bočicu "srebrnog djurdjevka", sedim i plačem. Zasto plačem? - zato što sam se setio mame, to jest, pomislio sam na svoju mamu i ne mogu da je zaboravim "Mama" - kažem. I plačem. Zatim ponovo: "Mama" kažem, i ponovo plačem. Drugi, gluplji, sedeo je tako i plakao. A ja? Uzeo sam bočicu "jorgovana" - i popio. I šta mislite? Suze su se osušile, obuzeo me je ludački smeh, a mamu sam tako zaboravio, čak sam joj i ime zaboravio.
I kako mi je samo smešan onaj koji, pripremajući "miris Zeneve" u sredstvo protiv znojenja nogu dodaje "srebrni djurdjevak"!
Čujte tačan recept:

Beli jorgovan 50 g
Sredstvo protiv znojenja nogu 50 g
Pivo 200 g
Spiritni lak 150 g

Ali ako čovek neće da prohuji svetom, neka baci svinjama i "hananski balzam" i "miris Ženeve". Najbolje će učiniti ako sedne za sto i pripremi sebi „komcomolkinu suzu". Taj koktel je mirisan i čudan.
Kasnije ćete saznati zašto je mirisan. Prvo ću vam objasniti zašto je čudan.
Onaj koji pije votku sačuva i zdrav razum i pamćenje, ili, naprotiv, najednom gubi i jedno i drugo. A u slučaju sa "komsomolkinom suzom" je smesno: popiješ sto grama te suze -pamćenje sigurno, a zdravog razuma ko da nije ni bilo. Popiješ još sto grama - i
sam se čudis: odakle toliko zdravog razuma? kud je iščezlo pamćenje?
Čak je i sam recept "suze" mirisan. A od gotovog koktela, od njegovog mirisa, može se na trenutak izgubiti svest. Ja sam je, na primer, izgubio.

Lavanda 15 g
Vrbena 15 g
Brezova voda 30 g
Lak za nokte 2 g
Zubni eliksir 150 g
Limunada 150 g

Smesu koja se priprema treba dvadeset minuta mešati grančicom orlovih noktiju. Drugi, istina tvrde, da se u slučaju nužde orlovi nokti mogu zameniti bršljanom. To nije tačno i opasno je. Secite me uzduž i popreko - ali nećete me prisiliti da "komsomolkinu suzu" mešam bršljanom, ja ću je mešati orlovim noktima. Kidam se od smeha kad vidim kako "komsomolkinu suzu" mešaju bršljanom a ne orlovim noktima.
Ali, dosta je o "suzi". Sad vam nudim poslednje i najbolje. "Vredniji je pošten posao od svih nagrada", rekao je pesnik. Ukratko, nudim vam koktel "pasja utroba", piće koje nadmašuje sva predjašnja. To nije piće - to je muzika sfera. Šta je najlepše na svetu? - borba za oslobodjenje čovečanstva. A evo šta je jos lepše (zapisujte):

Pivo 100 g
Šampon "sladko-bogati gost" 30 g
Losion protiv peruti 70 g
Sredstvo protiv znojenja nogu 30 g
Sredstvo za uništavanje sitne gamadi 20 g
Sve to nedelju dana držati preliveno preko duvana, a zatim servirati.
Dobijao sam pisma, s tim u vezi, u kojima su mi dokoni citaoci preporučivali još: napravljeno piće treba procediti. To jest, procediti i ostaviti da odleži... Sam djavo će znati šta je to, sve te dopune i popravke - dolaze od usnule mašte i nedostatka ideja; eto odakle te ružne popravke...
Dakle, koktel "pasja utroba" je serviran. Pijte ga od pojave prve zvezde, velikim gutljajima. Vec posle dva pehara tog koktela čovek postaje toliko oduhovljen da mu možete prići i pola sata sa rastojanja od jednog i po metra pljuvati u njušku a da on ništa ne kaže.

43. KILOMETAR -HRAPUNOVO

Da li ste uspeli nešto da zapišete? Pa, od vas je i dosta... A u Petuškama - obećavam da ću sa vama u Petuškama podeliti tajnu "jordanskog vrela", ako stignem živ; ako Bog bude tako milostiv.
A sada da razmislim, s vama zajedno: šta bih sada mogao popiti? Kakvu kombinaciju mogu smućkati i od ušljivih ostataka u mom kovčežiću? "Poljubac tetka Klave", a šta drugo? Iz mog kovčežića ne mogu se iscediti poljupci osim "prvog poljupca" i "poljupca tetka Klave". Da vam objasnim šta znači poljubac. "Poljubac" znači pomešano pola-pola - bilo koje crno vino sa bilo kojom votkom. Recimo:
suvo vino plus "percovka", ili "kubanska" - to je prvi poljubac". Mešavina "samogona" i 33 procentnog portoa - to je "poljubac iznudjen silom", ili, jednostavnije, "poljubac bez ljubavi", ili, jos jednostavnije, "Ines Armand". Zar je malo raznih "poljubaca"! Da se ne smuči od svih tih "poljubaca"! Na njih se valja privikavati od detinjstva.
U kovčežiću imam kubansku. Ali nemam suvog vina. Znači, "prvi polljubac" je za mene isključen i o njemu mogu samo sanjati. Ali imam "rusku votku" i crveno vino po rubalj i sedamdeset tri. A njihova mešavina nam daje "poljubac tetka Klave". Slažem se sa vama, ukus mu nije bog zna šta, stomak vam se od njega prevrće, bolje je sa njim zaliti fikus nego napiti; slažem se, ali šta da se radi kad nema suvog vina, istina je da nema čak ni fikusa! Ostaje da se pije "poljubac tetka Klave"...
Pošao sam u vagon da moje djubre slijem u "poljubac". O kako odavno nisam bio ovde! Još od onda kada sam izašao u Nikoljskom...
Gledala me je, kao i prošli put, desetinama očiju, velikih, na sve spremnih, isklizlih iz orbita -gledala me je u oči moja domovina, isklizla iz orbite, na sve spremna i velika. Tada, posle sto pedeset grama "ruske", meni su se svidjale te oči. Sada, posle pet stotina grama kubanske, bio sam zaljubljen u te oči, zaljubljen, kao bezumnik. Ulazeći u vagon, malo sam posrnuo - ali prošao sam do svoje klupe potpuno sam i za svaki slučaj sam se smešio...
Prišao sam i skamenio se. Gde je moja četvrt "ruske"? Gde je četvrt koju sam kod Srpa i Čekica samo prepolovio? Od Srpa i Čekica ona je stajala pored kovčežića, u njoj je ostalo gotovo sto grama - gde je ona sada?
Pogledom sam prešao sve - nijedan nije trepnuo. Ne, ja sam sigurno zaljubljen i lud. Kuda su odleteli andjeli? Oni su stalno motrili na kovčežić -ako sam se udaljavao - kad su odleteli od mene? U oblasti Kučino? Aha! Znači, ukrali su izmedju Kučina i 43. kilometra. Dok sam vam delio ushićenje, dok sam vas posvećivao u tajne života - mene su u to vreme lišili "poljupca tetka Klave"... Naivan, kakav sam, sve to vreme nijednom nisam provirio u vagon - smešno. Ali sad je "dosta naivnosti", kako je rekao, mudro, dramaturg Ostrovski. Finita la commedia - božanstvena. Dosta je bilo lovljenja ribe u mutnoj vodi. Treba loviti ljude!...
Ali kako loviti i koga loviti?
Sam djavo zna u kakvom ću žanru doputovati do Petuški... Od Moskve, sve su bili filosofski eseji i memoari, sve su bile pesme u prozi kao kod Ivana Turgenjeva... Sad počinje detektivski roman. Pogledao sam u kovčežić: da li je sve u njemu? U njemu je sve bilo u redu. Ali gde su onih sto grama? Koga loviti?
Pogledao sam desno: tamo još uvek sede ona dvojica, tupi-tupi i pametni-prepametni. Tupi, u toploj bluzi, odavno je ispružio jednu nogu prema meni, a drugu prema dedici.
- Kako se zoveš, tatice, i kuda putujes?...

HRAPUNOVO - JESINO

- Mitrič mi je ime. A ovo je moj unuk, on je, takodje, Mitrič... Putujemo u Osetovo, u park... da se provozamo na vrtešci...
A unuk je dodao:
-I-i-i-i-i...
Taj zvuk je bio neobičan i djavolski mi je žao što ga ne mogu preneti kako valja. On nije govorio, on je zavijao. I nije govorio ustima, usta su mu stalno bila zatvorena, počinjalo je negde pozadi. Govorio je levom nozdrvom, govorio je sa takvim naporom kao da je levu nozdrvu podizao desnom: "I-i-i-i--i-i, kako se brzo vozimo u Petuške, divne Petu-ške..." "I-i-i-i-i, kako je pijan dedica, dobar dedi-ca..."
- Pa-a. Znači, kažeš, na vrtešci?...
- Na vrtešci.
- A možda ipak neće biti na vrtešci?
- Na vrtešci - još jednom je potvrdio Mitrič, istim onim presudnim glasom, a iz očiju mu je neprestano tekla vlaga.
- Pa, reci mi, Mitriču, šta si ti ovde radio dok sam ja bio na platformi? Dok sam na platformi bio zaronjen u svoje misli? U svoje misli o svojim osećanjima prema voljenoj ženi? A? Reci?...
Mitrič se nije ni mrdnuo, sav se nekako skupio.
- Ja... ništa. Samo sam hteo malo kompota da jedem... Kompota sa belim hlebom...
- Kompot sa belim hlebom?
- Kompot sa belim hlebom.
- Fantastično. Znači, tako: ja stojim na platformi; sav sam zaronjen u misli o osećanjima, a vi, kod mene na klupi tražite; nema li tu kompota sa belim hlebom?... I ne našavši kompot...
Dedica - prvi je popustio, rasplakao se. Za njim i unučić: gornja usna mu je nekud nestala, a donja se obesila, sve do pupka, kao kosa u pijaniste... Obojica su plakali.
- Razumem vas, da. Sve mogu da razumem ako hoću da oprostim... U meni je duša kao u trojanskog konja trbuh, m n o g o u nju može stati. Ja sve praštam ako hoću da razumem. A ja razumem... vi bi samo kompota i belog hleba. Ali kod mene ne nalazite ni jedno ni drugo. I vi ste, jednostavno, primorani da pijete ono što nadjete umesto onoga što želite...
Pritisnuo sam ih svojim dokazima, oni su pokrili lica, obojica, i pokajnički se klatili na klupi u ritmu mojih optužbi.
- Podsećate me na jednog starca iz Petuški. On je, takodje, pio tudje, pio je samo ukradeno: zdipi, na primer, u apoteci bocu kolonjske vode, ode u stanični toalet i tamo na miru popije. On je to zvao "piti bratimljenje", on je i umro u toj svojoj zabludi... Onda? Znači, i vi ste se odlučili za bratimljenje...?
Oni su se neprestano ljuljali i plakali, a unuk se od tuge tresao, ramena su mu drhtala...
- Hajde, dosta suza! Ako hoću da razumem, sve ću shvatiti. Ja nemam glavu, ja imam kuću razumevanja.
Ako bas želite, mogu vas još i počastiti. Već ste popili po pedeset grama, mogu vam nasuti još po pedeset...
Tog trenutka nam je prišao neko s ledja i rekao:
- I ja hoću s vama da popijem.
Svi su ga odmah pogledali. Bio je to onaj s crnim brkovima, u kaputu i smedjoj beretki.
- I-i-i-i-i-i - zakrestao je mladi Mitrič -
kakav čikica, kakav lukavi čikica...
Brkajlija ga je prekinuo pogledom ispod brkova:
- Nisam ja lukav. Ja ne kradem, kao neki. Ja od nepoznatih ljudi ne kradem stvari koje su im neophodne. Ja sam došao sa svojom... evo...
I on mi je na klupu spustio bocu "stolične"...
- Nećete odbiti? - pitao me je.
Skupio sam se da mu napravim mesta.
- Ne, kasnije, molim vas, neću odbiti, a sada hoću svoje. "Poljubac tetka Klave".
- Teta Klave?
- Teta Klave?
Nasuli smo svaki svoje. Deda i unuk su mi pružili svoju posudu: oni su je, pokazuje se, odavno držali spremnu, mnogo pre nego što sam ih namamio. Deda je izvadio praznu četvrtinku, odmah sam je prepoznao. A unuk, on je izvukao čitavu vedricu, izvukao ju je negde izmedju dijafragme i muda.
Natočio sam im koliko sam obećao i oni su se smešili.
- Za bratimljenje, deco?
- Za bratimljenje.
Svi su pili zabacivši glave kao pijanisti. "Naš voz ne staje na stanici Jesino. Zaustavlja se u svim mestima osim Jesino."

JESINO - FRJAZEVO

Počelo je mrmljanje i coktanje. Kao da je onaj pijanista koji je sve pio, sada već sve popio i, zaronivši u kosu, zasvirao etidu Franca Lista "Sum sume" u D-molu.
Prvi je progovorio brkajlija u kaputu. I, ko zna zašto, obraćao se samo meni.
- Pročitao sam kod Ivana Bunjina da ridji ljudi
kad popiju obavezno pocrvene...
- Pa šta onda?
- Kako," šta onda" ? A Kuprin i Maksim Gorki - njih dvojica se uopšte nisu treznili!...
- Izvrsno. I, onda?
- Kako, to jest "i, onda"? Poslednje, predsmrtne reci Antona Čehova? Sećate li se? Rekao je: "Ich sterbe", to jest "umirem". A zatim je dodao: "Natočite mi šampanjac". Umro je tek nakon toga.
- Tako?
- A Fridrih Siler, taj ne samo da nije mogao umreti, taj ni živeti nije mogao bez šampanjca. Znate li kako je on pisao? Spusti noge u ledenu vodu, natoči šampanjac i piše. Ispije pehar, i gotov je jedan čin tragedije. Popije pet pehara i gotova je tragedija u pet činova.
-A-a, pa-a...
Bacao je na mene misli kao predsednik zlatnike, jedva sam uspevao da ih pokupim. "Pa-a..."
- A, Nikolaj Gogolj...
- Šta Nikolaj Gogolj?
- On je uvek kad je bivao kod Panajevih zahtevao da mu na sto postave poseban ružičast pehar...
- I pio je iz ružičastog pehara?
- Da. Pio je.
- A šta je pio?
- Ko zna!
Pa, šta se može piti iz ružičastog pehara. Naravno, votka...
I ja, i oba Mitriča, radoznalo smo ga slušali. A on, brkajlija, smejao se unapred uživajući u novim trijumfima.
- A Modest Musorgski! Bogo moj, a Modest Musorgski! Znate li kako je pisao svoju besmrtnu operu "Hovanšćina"? To je da se smeje i plaće. Modest Musorgski leži pijan u jendeku, prolazi Nikolaj Rimski-Korsakov, u smokingu je i sa bambusovim štapom. Zaustavlja se Nikolaj Rimski-Korsakov, promuva svojim štapom Modesta i govori: "Ustaj!
Idi se umij i sedi da dovršis svoju božanstvenu operu 'Hovanšćina'!"
I evo ih, sede - Nikolaj Rimski-Korsakov sedi u fotelji, prebacio je nogu preko noge, u ruci drži cilindar. Preko puta njega - Modest Musorgski, umoran, neobrijan - zgrbljen na stolici, znoji se i piše note. Modest bi se na stoličici napio: šta će mu note! A Nikolaj Rimski-Korsakov, s cilindrom u ruci, to mu ne dopušta.
A čim se za Rimskim-Korsakovim zatvore vrata - Modest baca svoju besmrtnu operu "Hovanšćina" i jurne u jarak. Zatim ustane i ponovo se napije! Izmedju ostalog, socijaldemokrati...
-Načitan dja-a-vo! - ushićeno ga je prekinuo stari Mitrič, a mladi je u napregnutoj pažnji strpao kosu u usta i sav se naježio.
- Da, da! Volim da čitam! Na svetu je toliko divnih knjiga! - nastavio je čovek u kaputu. - Ja, na primer, pijem jedan mesec, pijem drugi, a onda uzmem i pročitam neku knjižicu i ta knjižica mi se učini tako dobra, a ja sam sebi postanem tako odvratan, sav se rastresem i ne mogu čitati, bacam knjižicu i počinjem piti, pijem mesec, pijem drugi, a onda...
- Čekaj, - prekinuo sam ga - čekaj. A šta je sa socijaldemokratima?
- Kakvi socijaldemokrati? Zar samo socijaldemokrati? Svi vredni ljudi Rusije, svi ljudi koji su joj p o t r e b n i, pili su kao svinje! A nepotrebni, glupi - ne, nisu pili. Jevgenije Onjegin u gostima kod Larinih popio je samo malo soka od brusnice, i kod toga ga je spopala sraćka. A Onjeginovi pošteni savremenici "izmedju lafita i klikoa" (čujte: "izmedju lafita i klikoa") u to vreme su stvarali "buntovnu nauku" i dekabrizam... I kad su oni konačno
probudili Hercena...
- Šta! Da probudiš njega, vašeg Hercena! - najednom se proderao neko s desne strane. Svi smo se trgli i okrenuli desno. To je vikao Amor u koverkotu. - On je još u Hrapunovu, taj Hercen, trebalo da sidje, a on se još vozi, džukela!...
Svi koji su se mogli smejati - nasmejali su se. "Ostavi ga na miru, sotono, dekabristo djavolski!" " Uši mu povuci, nategni ga!" "Kakva je razlika putovati u Hrapunovo ili u Petuški! Možda se čoveku prohtelo u Petuški, a ti ga teraš u Hrapunovo!" Sve je najednom neprimetno uhvatilo, neprimetno i veselo uhvatilo, neprimetno i nepristojno... I mene, zajedno s njima...
Okrenuo sam se zaketu i crnim brkovima:
- Pa dobro, probudili su Aleksandra Hercena, ali šta će tu demokrati, i "Hovanšćina", i...
- E, tu smo! Tako je sve počelo - umesto klikoa je došla brlja! došlo je raznočinstvo, skandal i hovanšćina!... Svi ti Uspenski, svi ti Pomjalovski - oni bez čaše nisu umeli napisati ni retka. Čitao sam, znam to! Očajno su pili! Svi pošteni ljudi Rusije! Zašto su pili? - pili su iz očajanja, zato što su pošteni! Zato što nisu mogli olakšati sudbinu naroda! Narod je crkavao u bedi i neznanju, pročitajte Dimitrija Pisareva! On piše: "Narod ne može sebi priuštiti govedinu, votka je jeftinija od govedine, zato ruski seljak pije, pije od muke! Knjižicu ne može sebi uzeti, na trgu nema ni Gogolja ni Bjelinskog, na trgu je samo votka, i monopolska i svakakva, i u bocama i točena! Zato on pije, pije zbog svoje neukosti!"
Kako onda ne biti očajan, kako da ne piše o seljaku, kako da ga ne spašava, kako da se u očajanju ne napije! Socijal-demokrat - piše i pije, pije kao što piše. A seljak ne čita i pije, pije ne čitajući. Tada ustaje Uspenski - veša se, a Pomjalovski leže pod klupicu i crkava, a Garsin - ustaje - pijan skače preko ograde.

Brkajlija je skočio, skinuo je beretku, gestikulirao je kao mahnit - podsticalo ga je sve popijeno, podsticalo ga i udaralo u glavu, sve je udaralo i udaralo... Dekabrist u koverkotu - i on je napustio svog Hercena, seo nam je bliže i upiljio u govornika
vlažne i mutne oči...
- Vidite li dokle se dospeva! Tama neznanja se zgušnjava, beda raste apsolutno! Čitali ste Marksa? Apsolutno! Drugim rečima, piju sve više i više! Očaj socijaldemokrata narasta proporcionalno, tu već nije lafit, ni kliko, Hercena su nekako probudili! A sad čitava intelektualna Rusija, tugujući zbog seljaka, pije do besvesti! Udri u sva zvona, po čitavom Londonu - niko u Rusiji glavu ne podiže, svi bljuju i svima je muka!...
I tako sve do dana današnjeg! Do dana današnjeg! To je krug! Sudbinski krug života - on mi steže grlo! On me sprečava da pročitam dobru knjigu - nikako ne mogu da shvatim, ko zašto pije: oni dole jer gledaju gore, ili oni gore jer gledaju dole. I više ne mogu, bacam knjigu. Pijem mesec, pijem drugi, a zatim...
- Stop! - prekinuo ga je dekabrist. - A zar se ne može bez pića? Uzeti sebe u ruke i ne piti? Eto, tajni savetnik Gete uopšte nije pio.
- Nije pio? Uopšte? - brkajlija je čak ustao i natukao beretku. - To je nemoguće!
- Moguće je! Čovek je umeo da uzme sebe u ruke - i ni grama nije pio.
- Mislite na Johana fon Getea?
- Da. Mislim na Johana fon Getea koji ni gram nije pio.
- Čudno... A da mu je Fridrih Šiler ponudio.. čašu šampanjca?
- Ipak ne bi pio. Uzeo bi sebe u ruke - i ne bi pio. Rekao bi: ne pijem ni grama.
Brkajlija je sedeo tužan. Čitav njegov sistem se rušio pred očima sveta, rušio se tako snažan sistem satkan od blistavih i oštroumnih dokaza. "Pomozi mu, Jerofejev - šapnuo sam sebi - pomozi čoveku. Izusti neku alegoriju ili..."
- A vi tvrdite: tajni savetnik Gete nije pio ni grama? - okrenuo sam se dekabristi. - A znate li zašto nije pio? Šta ga je prisiljavalo da ne pije? Svi pošteni umovi su pili, a on nije pio? Zašto"
Evo, mi sad putujemo u Petuške i ko zna zašto se zaustavljamo svuda, osim u Jesinu? Zašto se ne bi zaustavili u Jesinu? Ne i ne. Projurili bez zaustavljanja. Samo zato što u Jesinu nema putnika, svi se ukrcavaju u Hrapunovu ili Frjazevu. Da. Idu od Jesina do Hrapunova ili do Frjazeva - i tamo ulaze.
Zato što voz bez obzira na sve ne staje u Jesinu. Eto tako je postupao i Johan fon Gete, matora budala. Mislite da se njemu nije pilo? Sigurno je da mu se pilo. Da sam ne bi završio u jarku, sve svoje junake je prisilio da piju. Uzmite, recimo, "Fausta": ko tamo ne pije? Svi piju. Faust pije i podmladjuje se, Zibel pije i navaljuje na Fausta, Mefistofeles samo to i radi, pije i gosti sve i peva im "Buvu". Pitaćete zašto je to bilo potrebno tajnom savetniku Geteu?
Ja ću vam reći: zašto je primorao Vertera da puca sebi u glavu? Zato što je - to je i dokazano - sam bio na granici samoubistva i, da bi se oslobodio iskušenja, primorao je Vertera da to učini umesto njega. Razumete li to? Ostao je živ, a ubio se. Bio je zadovoljan. To je čak i gore od pravog samoubistva. U tome je više kukavičluka i egoizma, i stvaralačke bede...
Eto, tako je i on pio, kao što se ubijao, vaš tajni savetnik. Mefistofeles popije - a njemu, ma-toroj džukeli, lepo. Faust doda - a on, stara kvrga, ni da trepne. Sa mnom je na trasi radio čika Kolja: sam nije pio, plašio se da se ne napije i padne, to ga drži nedelju, mesec. A nas - direktno nije prisiljavao. Toči nam, kašlje, sav je blažen, hulja, ide kao da je natreskan...
Tako i vas hvaljeni Johan fon Gete! Šiler ga nudi a on - neće, da! Bio je alkoholičar, pijandura, vaš tajni savetnik Johan fon Gete. Kako su mu se samo tresle ruke!...
- A-a-a... - ushićeno su blenuli u mene i dekabrist i brkajlija. Ćvrsti sistem je bio obnovljen, a sa njime se povratila i veselost. Dekabrist je širokim gestom iz koverta izvukao bocu "percovke" i spustio je pred noge brkajliji. Brkajlija je izvukao svoju "stoličnuju". Svi su trljali ruke, djavolski uzbudjeni...
Meni su sipali više nego drugima. Nasuli su i starom Mitriču. Mladome su takodje dali čašicu, starom, on je čašicu desnim bedrom pritisnuo na levu sisu, iz obe nozdrve su mu potekle suze...
- Onda, u zdravlje tajnog savetnika Johana fon Getea?

FRJAZEVO - 61. KILOMETAR

- Da. U zdravlje tajnog savetnika Johana fon Getea.
Čim sam popio, osetio sam da se opijam preko svih granica, i svi ostali - takodje...
- Pa-a... dozvolite da vam postavim jedno beznačajno pitanje - rekao mi je brkajlija kroz crne brkove i sendvič u brkovima: on se ponovo obraćao samo meni.
- Dozvolite da pitam: odakle u vašim očima toliko tuge?... Zar se može tugovati ako se imaju takva znanja? Može se pomisliti da od jutra ništa niste pili!
Uvredio sam se:
- Kako, to jest, ništa! Zar je to tuga! To su samo zamućene oči... jednostavno, prepio sam se...
- Ne, ne, ta zamućenost je od tuge! Vi ste kao Gete! Čitavim svojim izgledom opovrgavate jednu od mojih hipoteza, donekle spekulativnu, ali ipak nastalu iz iskustva! Vi, kao i Gete, sve opovrgavate...
- Čime opovrgavam? Svojim mutnim pogledom?...
- Da! Mutnim pogledom! Slušajte, evo moje zavetne hipoteze: Kada uveće pijemo, a ujutro ne pijemo, kakvi smo uveče, a kakvi smo ujutro? Ja, na primer, ako se napijem - djavolski sam veseo, pokretan sam i mahnit, mesto sebi ne nalazim, da. A ujutro? Ujutro sam samo t u ž a n, ne samo nepokretan, ne. Bar sam toliko mračniji od sebe običnog, sebe
treznog, koliko sam uveče bio veseliji od sebe običnog. Ako sam sinoć bio obuzet Erosom, moje jutarnje odbijanje je potpuno jednako sinoćnom zanosu. Šta hoću da kažem? Evo, pogledajte:
I brkajlija je na papiriću nacrtao jednu laprdiju. I objasnio je: horizontalna linija je linija treznog stanja, svakodnevna linija. Najviša tačka krive je momenat u kojem čovek zaspi, a najniža trenutak budjenja, u mamurluku...
- Vidite! Odraz u ogledalu! Glupa, glupa priroda, ništa joj nije tako značajno kao ravnoteža. Ne znam da li je ta briga moralna, ali ona je strogo g e o m e t r i j s k a!
Gledajte: ta kriva nam prikazuje samo jedan životni tonus! Ne! Ona sve prikazuje. Uveče
hrabrost, čak i ako postoji razlog za strah, hrabrost i potcenjivanje svih vrednosti. Ujutro, precenjivanje koje prelazi u strah, i to potpuno bezrazlozan strah.
Ako nam je uveče pijana priroda "dala", onda nam ona ujutro oduzima, i to sa matematičkom tačnošću.Ako ste uveče težili idealu - molim, kad se otreznite pojavljuje se težnja k antiidealu, a ako ideal i ostane, pojavljuje se suprotna težnja. Eto vam u dve reći moja zavetna hipoteza.
Ona je sveopšta i na svakog primenljiva. A u vas ništa nije kao kod ostalih ljudi, u vas je sve kao u Getea!
Nasmejao sam se: "Zašto je hipoteza ako je sveopšta?..."
I dekabrist se, takodje, nasmejao: "Ako je vec sveopšta, zašto je hipoteza?..."
- Baš zato je i hipoteza! Zato jer ne prihvata ženu! Muškarca prihvata, a ženu ne prihvata! Sa pojavom žene nestaje odraz u ogledalu. Da žena nije žena, hipoteza ne bi bila hipoteza. Dok nema žene, hipoteza je sveopšta. Pojavljuje se žena, nestaje hipoteza... Posebno ako je žena loša, a hipoteza dobra.
Najednom su se svi zagrejali. " A šta je to Hipoteza?" "A šta je to loša žena?" "Nema loših žena, samo hipoteze mogu biti loše..."
- Ja, na primer - rekao je dekabrist - imam deset žena, jedna gora od druge, iako ni brkova nemam. A vi, recimo, imate brkove i jednu dobru ženu. Ja ipak smatram: bolje su trideset i najgorih žena, nego jedna makar i najbolja...
- Šta će tu brkovi? Govori se o ženama, a ne o brkovima!
- I o brkovima! Da nema brkova ne bi bilo ni razgovora...
- Samo djavo zna šta to lupetate!... Ja ipak mislim: jedna dobra vredi više od svih vaših. Kako vi na to gledate?... - brkajlija se ponovo okrenuo prema meni. - S naučnog gledišta, kako vi na to gledate? Rekao sam:
- S naučnog, naravno, stoji. U Petuškama, na primer, trideset praznih boca menjaju za jednu punu, i ako doneses, recimo...
"Šta! Trideset za jednu! Zašto tako mnogo!" zagalamili su najednom.
- A ko će vam drugačije zameniti? Trideset puta dvanaeset je - 360. A puna košta 262. To i deca znaju.
Još ne znaju kako je umro Puškin, ali to već znaju.
Ipak nema vraćanja. 360, više je od 262, ali kusura nema, zato što za tezgama stoji dobra žena, a dobra žena se mora poštovati...
- A zašto je ta žena za tezgom dobra?
- Dobra je jer loša vam prazne flaše uopšte ne bi uzela. A dobra žena vam uzme prazne flaše i uzamenu vam da jednu punu. Zato je treba poštovati... Zašto uopšte na svetu postoje žene?
Svi su učutali. Svaki je pomislio svoje, ili su svi pomislili isto, ne znam.
- Da bi ih poštovali... što je rekao Maksim Gorki na ostrvu Kapri?
"Merilo svake civilizacije je odnos prema ženi" Evo ja: dolazim u prodavnicu u Petuškama, donosim trideset praznih flaša. Kažem: "Gazdarice!" - kažem to promuklim tužnim glasom: "Gazdarice! Dajte mi punu, budite tako dobri..." I već znam, ako rublju ne dam: 360 minus 262. Žao mi je. A ona, me gleda: vratiti, gadu, kusur ili ne vratiti? A 87 ja nju gledam: da li će mi, gadura, vratiti kusur ili neće? Tačnije, tog trenutka ne gledam nju. Gledam kroz nju, u daljinu. I šta se pajavljuje pred mojim praznim pogledom? Pojavljuje se ostrvo Kapri. Rastu agave i tamarisi, a po njima sedi Maksim Gorki ispod belih pantalona dlakave noge. I preti mi prstom: "Ne uzimaj kusur! Ne uzimaj kusur!" Ja mu namigujem; kažem: biće nešto da se poždere. "Dobro. popiću, a čime ću se omastiti?"
A on: "Ničim, Venja, podnećes. Ako ti se ždere, nemoj piti." I tako odlazim bez kusura. Ljutim se naravno, i mislim: "Merilo!" "Civilizacija!" "Eh Maksime Gorki, Maksime Gorki, blesav ili pijan si to izgovorio na svome Kapriju? Tebi je dobro - tamo ćeš žderati svoje agave, a šta ću ja žderati?..."
Masa se smejala. A unučić je vrištao: "Kakve agave, kakve dobre kapre..."
- A zla žena? - rekao je dekabrist. - Zar nije potrebna i zla žena?
- Svakako! Svakako, potrebna je – odgovorio sam. Dobrom čoveku je zla zena p o n e k a d neophodna. Evo, na primer, ja sam pre dvanaest nedelja ležao u grobu, četiri godine sam ležao u grobu, već sam prestao i da smrdim. A njoj kažu: "Eno, on je u grobu. Vaskrsni ga ako možeš." A ona je došla na grob - da ste samo videli kako je hodala!
- Znamo! - rekao je dekabrist. - "Dalje, sto piše. A piše kao Lav. A lav piše sranje."
- Tako-tako! Prišla je grobu i kaže: "Talita kumi." A to u prevodu sa starojevrejskog znaci: "Tebi govorim - ustani i hodaj." I šta mislite? Ustao sam i pošao. I evo već tri meseca idem zgadjen...
- Gadjenje je od tuge - ponovio je brkajlija u beretki. - A tuga je zbog žene.
- Gadjenje je jer je suviše potegao - prekinuo ga je dekabrist.
- Šta "potegao"! A zašto je potegao? Zato, recimo, što čovek tuguje i ide zeni. Ne može čovek ići ženi trezan! Loša je, znači, žena! Pa čak i ako je loša, treba popiti. Naprotiv, što je žena gora, to više treba potegnuti!...
- Časna reč! - uzviknuo je dekabrist. - Divno je što smo svi tako pametni! Kod nas je baš kao kod Turgenjeva: svi sede i raspravljaju o ljubavi. Dozvolite da vam nešto ispričam - o neočekivanoj ljubavi i o tome da su zle žene veoma potrebne!...
Uradimo kao kod Turgenjeva! Neka svako nešto ispriča...
"Neka ispriča!" "Uradimo kao kod Turgenjeva!" Čak je i stari Mitric rekao: "Uradimo!..."

61. KILOMETAR - 65. KILOMETAR

Priču je počeo dekabrist:
- Imao sam prijatelja, nikad ga neću zaboraviti. Uvek je bio nekako opsednut, kao da je u njega usao zao duh. Šenuo je - a znate li zbog koga? Zbog Olge Erdelji, čuvene sovjetske harfistkinje. Možda je Vera Dulova takodje slavna harfistiknja. Ali on je šenuo zbog Erdeljijeve. A nikad je u životu nije video, samo je slušao na radiju, čim ona takne harfu, možete misliti, šenuo...
Šenuo i leži. Ne radi, ne uči, ne puši, ne pije, ne ustaje iz postelje, devojke ne gleda, ni kroz prozor ne proviruje... Daj mu Olgu Erdelji, i dosta. Naslusaću se Olge Erdelji, kaže, i vaskrsnuću: ustaću iz postelje, radiću i učiću, piću i pušiću, i kroz prozor ću gledati. Mi mu govorimo:
- Šta će ti baš Erdeljijeva? Uzmi Veru Dulovu. Uzmi je umesto Erdeljijeve, Vera Dulova divno svira!
A on:
- Baš me briga za vašu Veru Dulovu! Video sam vašu Veru Dulovu kad sam crkavao! S vašom Vero Dulovom ni da s.em(?) ne bih seo!
Vidimo, mali je sasvim pobenavio. Kroz tri dana ponovo idem k njemu.
- Kako si, još uvek o Olgi Erdelji sanjariš?
Našli smo lek: ako hoćes, sutra ćemo ti Veru Dulovu dovesti?
- Svakako - odgovara - ako hoćete da ja vašu Veru Dulovu udavim strunom od harfe, onda, molim, dovedite je. Ja ću je udaviti.
Šta da se radi? Mali crkava, treba ga spašavati. Pošao sam k Olgi Erdelji da joj objasnim o čemu se radi, ali nisam se usudio. Hteo sam čak i kod Vere Dulove, ali ne, mislim, udaviće je kao pile. Lutam uveče po Moskvi, tužan sam: one tamo sede i sviraju, zabavljaju se uz harfe, a od malog ostali samo kost i koža. I sretnem bapca, nije bila baš stara, ali bila je mrtva pijana. "Rublju mi daj - govori. - Daj mi r-r-r-ublju!" Tada mi je sinulo. Dao sam joj rublju i sve sam joj objasnio: ona, ta pičkica, bila je razumnija od Erdeljijeve, a zbog ubedljivosti sam je naterao da ponese balalajku...
I tako sam je odvukao svom prijatelju. Ušli smo: on leži i tuguje. Prvo sam mu, još s praga, bacio balalajku. A zatim sam mu pod nos gurnuo Olgu, gurnuo sam je na njega... "Evo je, Erdeljijeva! Ako ne veruješ, pitaj!"
A ujutro vidim: otvorio je prozor, provirio je kroz njega i zapalio je. Zatim je počeo malo raditi, učiti, piti... I postao je čovek kao svi ljudi. Eto, vidite!...
- A gde je ljubav i gde je Turgenjev? – povikali smo svi, ne dočekavši da završi.
- Ne, pričaj o ljubavi! Da li si čitao Turgenjeva? Pa, ako si ga čitao, onda pričaj. Pričaj o prvoj ljubavi, o Linicki, o poslu pričaj, i kako su te pendrekom opalili po njušci - to ti pričaj...
- Naravno - dodao sam ja - kod Turgenjeva je sve to malo drugačije, kod njega se svi skupljaju oko kamina, u cilindrima, s lepršavim zaboima... Pa... do-bro, i bez kamina se možemo zagrejati. A zabo – šta će nam zabo! Pa mi smo i bez zaboa pijani kao trske...
- Svakako! Svakako!
- A voleti turgenjevski, to znači, to znači žrtvovati sve zbog voljenog bića. Moći učiniti sve što se ne može učiniti kad se ne voli turgenjevski! Eto ti, na primer (neprimetno smo prelazili na "ti"). Eto ti, dekabristo. Da li bi ti onom prijatelju, o kojem si pričao, da li bi mu mogao zbog voljene žene odgristi prst?...
- A zašto prst?... Šta će tu prst? - zastenjao je dekabrista.
- Ne, ne, slušaj! Da li bi zbog voljene žene mogao noću, tiho, uči u kancelariju, svuči pantalone i popiti čitavu bocu mastila, zatim postaviti bocu na njeno mesto, obuči pantalone i tiho se vratiti kući? Da li bi mogao?
- Bože moj! Ne, ne bih mogao.
- Vidiš.
- A ja bih mogao. - Iznenada se javio dedica Mitrič. To je bilo tako neočekivano da su svi zagrajali i počeli trljati ruke. - A ja bih mogao nešto da ispričam...
- Ti? Da ispričaš? Pa ti, sigurno, nisi ni čitao Ivana Turgenjeva!...
- Pa šta onda ako ga nisam čitao... Moj unuk je zato sve čitao...
- Pa, dobro! dobro! unuk će posle pričati! Unuku ćemo posle dati reč! Hajde, ćale, guraj, pričaj o ljubavi...
"Čini se - pomislio sam - da će ovo biti teško blebetanje! nečuveno blebetanje!" I najednom sam se setio svog hvalisanja na dan poznanstva sa mojom vladarkom: "Još ću više gluposti govoriti! Još vi-še!" Pa neka priča ovaj Mitrič sa suznim očima. Treba poštovati, ponavljam, tamu tudje duše, treba je gledati, treba ih gledati, pa makar u njoj ništa ne bilo, makar bilo samo djubre - svejedno: gledaj i poštuj, gledaj i ne pljuj... Dedica je počeo priču:

65. KILOMETAR - PAVLOVO-POSAD

- Predsednik nam je bio... Ime mu je bilo Loengrin, strog čovek... sav u čirevima... svake večeri se vozio motornim čamcem. Sedne u čamac i plovi rekom... plovi i cedi čireve...
Iz pripovedačevih očiju su tekle suze, bio je veoma uzbudjen:
- A kad se provoza, vraća se u svoju kancelariju i
leže na pod... tada mu ne prilazi - ćuti, ćuti. A ako mu neko nešto kaže - okrene se u ugao i plače... leži i plače, i piški na pod, kao dete...
Dedica je najednom ućutao. Usne su mu se iskrivile, modri nos je sinuo i utrnuo. On je plakao! Plakao je kao žena, glavu je obuhvatio rukama, ramena su mu se tresla, kao talasi...
- Da li je to sve, Mitriču?...
Vagon se zatresao od smeha. Svi su se smejali bestidno i veselo. Unuk se sav tresao, gore-dole, da levo-desno ne bi udarao svoje cevanice. Brkajlija se ljutio:
- A gde je tu Turgenjev? Dogovorili smo se: kao kod Turgenjeva! Ovde samo djavo zna šta se desava. Neki sav u čirevima! Pa još i "piški"!
- Pa on je verovatno prepričao film! - zabrundao je neko sa strane. - Film "Predsednik"!
Sedeo sam i razumeo starog Mitriča, razumeo sam njegove suze: njemu je bilo žao, bilo mu je žao predsednika, zato što su mu dali takvo ime, i zida koji je pomokrio, i čamca, i čireva - svega mu je bilo žao... Prva ljubav ili poslednja tuga - zar tu ima razlike? Bog, umirući na krstu, nalozio nam je da imamo sažaljenja, a ne da se podsmevamo. Samo ljubav i sažaljenje! Ljubav prema svakom prstu, prema svakoj utrobi. I sažaljenje prema plodu svake utrobe.
- Hajde, ćale, počastiću te - rekao sa mu - zaslužio si. Lepo si ispričao o ljubavi!...
- Popijmo svi, svi! Za orlovskog plemića Ivana Turgenjeva, gradjanina divne Francuske!
- Pijmo! Za orlovskog plemica!...
Ponovo je počelo klokotanje i zveckanje, zatim opet mljackanje i coktanje. Etida u D-molu, delo Franca Lista, izvodi se na bis...
Niko nije primetio kako se na ulazu u naš "ku-pe" (nazivamo ga "kupe") pojavila figura žene u smedjoj beretki, u zaketu i sa crnim brčićima. Bila je pijana kao čep, a beretka joj je bila nakrivljena...
- I ja hoću Turgenjeva i da popijem - progovorila je iz trbuha.
Zbunjenost je trajala samo dve sekunde.
- Gladna dolazi u vreme ručka - pecnuo je dekabrist. Svi su se nasmejali.
- Zašto se smejete - rekao je dedica - ženska
kao i svaka druga, čedna, meka...
- Tako dobre ženske - mračno se javio brkajlija i skinuo beretku - tako dobre ženske bi trebalo slati na Krim, da ih vuci i medvedi tamo jedu...
- Ali, zašto zašto! - uznemirio sam se i pobunio. - Neka sedne! Pa neka nešto i ispriča! -
" Čitali ste Turgenjeva, Maksima Gorkog ste čitali, Ima pameti u vama..." Skupio sam se. Posadio sam je i natočio joj pola čaše "teta Klave".
Popila je i, umesto hvala, skinula je beretku sa glave. "Evo, vidite?" I svima je pokazala ožiljak iznad uha. A zatim je trijumfalno ućutala - i ponovo mi je pruzila čašicu: " Suni još malo, mladiću, da se ne onesvestim"
Natočio sam još pola čaše.

PAVLOVO-POSAD - NAZARJEVO

I to je nekako mahinalno popila. Popivši, razjapila je usta i svima je pokazala: "Vidite, ne-dostaju četiri zuba?" "A gde su ti zubi, a?" "Ko zna gde su. Pismena sam žena, a idem bez zuba. Izbio mi ih je zbog Puškina. Pa čujem, vodite neke književne razgovore, hajde, mislim, sa njima da sednem, popiću i ispričaću im kako su mi zbog Puškina razbili glavu i izbili četiri zuba..."
Počela je da priča, stil njene priče je bio čude-san...
- Sve je počelo od Puškina. Poslali su nam komsorga* Jevčuškina, a on je štipao i čitao pesme. A jednom me je uhvatio za dupe i pita: "Moj pogled te je svud proganjao?" Ja kažem: "Pa, recimo, proganjao..." A on opet za dupe: "U duši moj glas odzvanjao?" Zatim me je zagrlio i nekud odvukao. A kad me je dovukao nazad - danima sam išla izgubljena, ponavljala sam: Puškin-Jevčuškin-odzvanjo-proganjo-Jevčuškin-Puškin. "
Odzvanjo-proganjo-Jevčuškin-Puškin." A zatim ponovo: "Puškin-Jevčuškin..."
- Predji na stvar, približi se prednjim zubima - prekinu je brkajlija.
- Odmah, odmah, biće i zubi! Biće i zubi!... Šta je bilo posle?... Da, od tog dana sve je išlo dobro, čitavih pola godine smo na seminaru cimali boga za bradu, sve je išlo dobro...
A onda je taj Puškin sve upropastio!... Ja sam kao Jovanka Orleanka. Ona je, umesto da plevi travu i zanje žito - uzjahala konja i otkasala u Orlean da za svoje dupe nadje avanturu.
Tako i ja - čim se malo napijem skačem pred njega: "A ko će ti decu vaspitavati! Puškin, je li?" A on zareži: "Kakva deca? Dece još nema! Šta u to petljaš Puškina?" A ja mu na to: "Kad budu deca kasno će biti spominjati Puškina!"
I tako uvek - trebalo je samo malo da skratim. " Ko će ih - govorim - dečicu? Puškin, je li?" A on pobesni: "Gubi se, Darja, gubi se, gubi! Ne mrcvari ljudsku dusu!"

* Organizator i sekretar Komsomola (prim. prev.).

U tim trenucima sam ga mrzela, toliko sam ga mrzela da mi se u glavi vrtelo. A posle ništa, ponovo sam ga volela, toliko sam ga volela da sam se noću budila...
I tako, jednom, propisno sam se ušikala. Jurim na njega i urlam: "Puškin će umesto tebe decu vaspitavati? A? Puškin?" On, čim je čuo da spominjem Puškina, pocrveno je i počeo da se trese: "Pij, viči, ali Puškina ne poteži! Dečicu ne poteži! Pij sve, pij moju krv, ali Gospoda Boga svog ne kušaj!" Tada sam bila na bolovanju, potres mozga i zavezana creva, a na jugu je u to vreme bila jesen, evo šta sam mu tada ispalila: "Gubi se od mene, ubico, idi! Snaći ću se i bez tebe! Mesec ću se kurvati, i pod voz ću se baciti! A posle ću u manastir, zakaludjeriću se! Doći ćeš k meni da moliš oprost, a ja izadjem sva u crnom, zanosna, njušku ću ti svu izgrebati, i to svojim šupkom! Gubi se!" A zatim vičem: "Dušu moju volis? Dušu moju voliš?" A on se trese i crni: "Srcem -urla - srcem volim tvoju dušu, ali dušom - ne, ne volim!"
I nekako divlje, kao u operi, nasmejao se, dohvatio me, razlupao mi lobanju, i otputovao u Vladimir na Kljazmi. Zašto je otputovao? Sa mnom se čudila čitava Evropa. A moja babuška, gluvonema, s peći mi govori: "Vidiš li, Dasenjka, kako si daleko otišla u traženju svog "ja".
Da! A mesec dana kasnije se vratio. Tada sam bila pijana kao treska. Čim sam ga ugledala, bacila sam se na sto i podigla noge: "A! - zaurlala sam.
- Zbrisao si na Vladimir na Kljazmi! A ko će ti decu..." A on, ne govoreći ni reči - prišao mi je, izbio četiri prednja zuba i sa putnim nalogom Komsomola otputovao u Rostov na Donu...
- Mrači mi se pred očima, mali. Dolij jos malčice...
Svi su se gušili od smeha. Sve je dotukla, pre svega, ona gluhonema baba.
- A gde je sad tvoj Jevčuškin?...
- Ko ga zna? Ili je u Sibiru ili je u Srednjoj Aziji. Ako je doputovao u Rostov i ako je još živ znači da je u Srednjoj Aziji. A ako nije stigao do Rostova, ako je umro, znači da je u Sibiru...
- Pravo kažeš - podržao sam je - u Srednjoj Aziji se ne umire, tamo se može preživeti. Ja tamo nisam bio, ali bio je moj drug Tihonov. On priča: ideš, ideš i vidiš - kislak,* a u njemu peč lože kizjakom,** a za piće nema ničega, ali zato za žderanje - svega: akini,*** saksaul****... Tamo se skoro pola godine hranio: akinom i saksaulom. I ništa, vratio se ugojen i s izbuljenim očima...

* kislak - uzbeska koliba (prim. prev.).
** kizjak (uzbeski) - osušena životinjska balega (prim prev.).
*** akini (uzb.) - pevač, improvizator, izvodjač svojih i narodnih pesama (prim. prev.)
**** saksual (uzb.) - žbunasta rastinje koje raste u polu pustinjskim krajevima. Koristi se kao gorivo, a lišće kao hrana za kamile i ovce (prim. prev.)

- A u Sibiru?...
- A u Sibiru - ne. U Sibiru se ne može preživeti. U Sibiru niko ne živi, tamo samo crnci žive. Hranu im ne dovoze, pića nemaju, a da se i ne govori o "jesti". Samo im jednom godišnje iz Zitomira dovoze izvezene salvete - i crnci se o njih vešaju.
- Kakvi crnci? - trgao se dekabrist koji je gotovo zadremao. - Kakvi crnci u Sibiru! Crnci žive u SAD-u, a ne u Sibiru? Pa, recimo da ste bili u Sibiru. Ali, da li ste bili u SAD-u?
- Bio sam u SAD-u! I tamo nisam video nikakve crnce!
- Nikakve crnce! U SAD-u!
- Da! U SAD-u! Ni jednog crnca!
Svi su toliko otupeli, toliko je u svakoj glavi bilo magle, više nije bilo mesta za nedoumice. Ženu sa teškom sudbinom i sa ožiljkom a bez zuba - svi su zaboravili. I sama se nekako zaboravila, i svi ostali su se zaboravili; jedino je mladi Mitrič, da bi se u prisustvu dame pokazao badža, pljuvačkom nakvasio potiljak...
- Znači, bili ste u SAD-u - mrmljao je brkajlija,
- to je veoma, veoma posebno! Crnaca tamo nema i nikad ih nije ni bilo, to verujem!... verujem vam kao oratu... Ali - recite: slobode tamo nije bilo i nema je?... sloboda za taj kontinent tuge ostaje prividjenje? recite...
- Da - odgovorio sam mu - za taj kontinent tuge sloboda je samo prividjenje, a oni su na to toliko navikli da i ne primećuju. Pomislite samo! U njih - a mnogo sam prošao i nagledao se - u njih ni u jednoj trimasi, ni u gestu, ni u replici nema ni najmanje nezgrapnosti na koje smo mi tako navikli. Na svakoj njušci je toliko dostojanstva da bi nam to bilo dosta za čitavu našu veliku sedmoljetku. "Zašto je to tako? - mislio sam i skretao s Menhetna na 5. aveniju i sam sebi sam odgovorio: - Zbog njihovog odvratnog samozadovoljstva, ni zbog čega drugog." A odakle samozadovoljstvo? Zaustavljao sam se nasred avenije da bih razrešio misao: "Otkud toliko samozadovoljstva u svetu reklame i propagande?" Išao sam u Harlem i slegao sam ramenima: "Odakle? Igračke ideologa monopola, lutke kraljeva topova - odakle im toliki apetiti? Žderu po pet puta na dan, i to veoma čvrsto, stalno sa istim dostojanstvom - zar može dobar čovek imati apetit, naročito u Sjedinjenim Državama!..."
- Da, da, da, - klimao je glavom stari Mitrič, - oni tamo jedu, a mi gotovo da i ne jedemo... sav pirinac izvozimo u Kinu, sav šećer izvozimo na Kubu... a šta ćemo mi jesti?...
- Ništa, tatice, ništa!... Ti si svoje već pojeo, zar te nije stid da pričaš. Ako budeš u Sjedinjenim Državama - stalno imaj na umu: ne zaboravi Domovinu, ne zaboravi njenu dobrotu. Maksim Gorki nije pisao samo o ženama, pisao je i o Domovini. Znaš li?
- Kako da ne... Znam... - a sve popijeno mu je teklo iz plavih očiju - znam...
"s babuskom sam ulazio sve dublje u šumu..."
- Zar je to o Domovini, Mitriču! - tupo se ljutio brkajlija. - To je o babuški, a ne o Domovini!...
I Mitric je ponovo zaplakao.

NAZARJEVO - DREZNO

A brkajlija je rekao:
- Mnogo ste videli, mnogo proputovali. Recite: gde više cene Rusa, sa ove ili one strane Pirineja?
- Ne znam kako je sa one, ali sa ove ga uopšte ne cene. Bio sam, na primer, u Italiji, tamo na Ruse uopšte ne obraćaju pažnju. Oni samo pevaju i crtaju. Jedan, recimo, stoji i peva. A drugi pored njega sedi i crta onog koji peva. A treći, malo po strani, peva za onog koji crta. To je tako tužno. A oni našu tugu - ne razumeju...
- A zar Italijani nešto razumeju! - podržao me je brkajlija.
- Tačno. Kad sam bio u Veneciji, na dan svetog Marka, zaželeo sam da pogledam veslačke trke. Kako me je rastužila ta trka! Srce mi se gušilo u suzama, ali usta su mi bila nema. A Italijani ne shvataju, smeju se, prstima pokazuju na mene: "Pogledajte, Jer-
ofejev opet ide kao poje...!" Zar sam ja kao poj...!
Samo su mi usta bila nema...
U Italiji nisam imao šta da tražim. Tamo sam želeo da vidim samo tri stvari: Vezuv, Herkulanum i Pompeje. Ali su mi rekli da Vezuva odavno nema i poslali su me u Herkulanum. A u Herkulanumu su mi rekli: "Šta će ti Herkulanum, budalo? Bolje idi u
Pompeje." Dolazim u Pompeje i govore mi: "Šta će ti Pompeji? Idi u Herkulanum!..."
Odmahnuo sam rukom i pošao u Francusku. Idem, idem, prilazim već liniji Mazino, i najed-nom se setim: daj, mislim, vratiću se, biću malo kod Luidjija Longa, uzeću kod njega sobicu, čitaću knjige da se ne bih smucao okolo. Bilo bi bolje odsesti kod Palmira Toljatija, ali on je nedavno umro... A zašto je Luidji Longo gori?...
Ipak se nisam vratio. Pošao sam kroz Tirol u zemlju Sorbone. Dolazim na Sorbonu i kažem: "Hoću da učim za ispit zrelosti." A oni me pitaju: "Ako hoćeš da učiš za ispit zrelosti, mora ti nešto biti svojstveno kao fenomenu. A šta je tebi kao fenomenu svojstveno?" Pa,šta da im odgovorim? Kažem: "A šta meni kao fenomenu može biti svojstveno? Ja sam siroče." "Iz Sibira?," pitaju. Kažem: "Iz Sibira." "Ako si iz Sibira, tvojoj psihi nešto mora biti svojstveno. A šta je tvojoj psihi svojstveno?" Pomislio sam: ipak, nije ovo Hrapunovo. Sorbona je ovo, valja reći nešto pametno. Promislio sam i rekao: " Meni kao fenomenu je svojstven samorazvijajući logos." A rektor Sorbone, dok sam ja smišljao nešto pametno, tiho mi se prikrao s ledja i odalamio me po vratu: "Budala si ti, - kaže, nikakav logos! Napolje! - viče, - napolje, Jerofejev, marš napolje sa naše Sorbone!" Tada sam prvi put zažalio što nisam ostao da živim u stanu druga Luidjija Longa...
Šta mi je drugo preostalo nego da idem u Pariz? Stignem. Idem prema Notr Damu, idem i divim se: svuda okolo jazbine. Uzdiže se Ajfelova kula, a na njoj general De Gol, jede kestenje i kroz dvogled gleda na sve četiri strane sveta. A kakvog to ima smila ako su na sve četiri strane sveta samo jazbine!...
Bulevarima, zamislite samo, ne može se ići. Svi jure - iz jazbine na kliniku, sa klinike u jaz-binu. A onda, toliko tripera da se disati ne može. Nekako sam popio i pošao sam Jelisejskim poljima - okolo toliko tripera da noge s mukom vučeš. Vidim: dvoje poznanika - ona i on - oboje žvaču kestenje, oboje stari. Gde li sam ih video? U novinama? Ne sećam se, da skratim, poznao sam: to su Luj Aragon i Elza Triole. "Zanimljivo - provukla se misao kroz mene - odakle idu: sa klinike u jazbinu ili iz jazbine na kliniku?" Sam sebe sam presekao: "Sram te
bilo! U Parizu si, a ne u Hrapunovu. Bolje im postavi društvena pitanja, najmučnija društvena pitanja..."
Stižem Luja Aragona i govorim mu, otkrivam mu svoje srce, govorim da sam izgubio svaku nadu, da ni u šta ne sumnjam, da umirem od unutrašnjih protivrečnosti, i jos mnogo čega - a on me je samo pogledao, salutirao mi kao stari veteran, uzeo svoju Elzu pod ruku i pošao dalje. Ponovo sam ih stigao i sad ne govorim Luju, govorim Triole: govorim da umirem od nedostatka utisaka, da me razdiru sumnje kad prestanem da gubim nadu, dok u trenucima bez-nadja sumnje nisam poznavao... - a ona, kao stara drolja, potapšala me je po obrazu, uzela svog Aragona pod ruku i pošla dalje...
Zatim sam iz novina saznao da to uopšte nisu bili ti ljudi, da su to bili Žan-Pol Sartr i Simon de Bovoar. Pošao sam u Notr Dam i uzeo mansardu. Mansardu, mezanin, krilo, polusprat, potkrovlje - sve to mešam i nikakvu razliku ne vidim. Kraće, uzeo sam ono gde se može ležati, pišati, pušiti lula. Popušio sam dvanaest lula i u "Revi de Pari" poslao svoj esej s francuskim naslovom "Sik i ble-sak imer elegant". Esej o ljubavi.
A i sami znate kako je u Francuskoj teško pisati o ljubavi. Sve što se tiče ljubavi u Francuskoj je već napisano. Tamo o ljubavi znaju sve, a kod nas ne znaju ništa. Pokaži našem čoveku sa srednjim obrazovanjem, pokaži mu tvrdi šankir i pitaj: "Koji je ovo šankir, tvrd ili mek?" - on
će obavezno lupiti: "Mek, naravno" - a pokaži mu mek, tada će se potpuno izgubiti. A tamo, ne. Tamo možda ne znaju koliko košta boca pića, ali ako je šankir mek, on će za svakog biti mek i niko neće reći da je tvrd...
Da skratim, "Revi de Pari" mi je vratila moj esej zato što je napisan na ruskom, samo je naslov na francuskom. Šta mislite, da sam izgubio nadu? Na medjuspratu sam popušio još trinaest lula - napisao sam nov esej, takodje posvećen ljubavi. Ovog puta je ceo, od početka do kraja, bio napisan na francuskom, na ruskom je bio samo naslov: "Kurvarstvo kao viši i poslednji stadij bludničenja". I poslao sam ga u "Revi de Pari"...
- I ponovo su vam ga vratili? - pitao je brkajlija, pokazujući tako da se interesuje za priču, ali nekako kroz san.
- Vratili su. Priznali su da mi je jezik blistav, ali osnovna ideja je lažna. Za ruske uslove, rekli su, to je, možda, upotrebljivo, ali za francuske - ne; kurvarstvo, rekli su, u nas još nije viši stepen i nije poslednji; u vas, Rusa, vaše bludničenje, dostigavši stepen i nije poslednji; u vas, Rusa, vaše bludničenje, dostigavši stepen kurvarstva, biće nasilno ukinuto i zamenjeno onanijom, i to obaveznom za sve; u nas, Francuza, iako nije isključeno, u budućnosti, urastanje nekih elemenata ruskog onanizma, ali sa slobodnijim izborom, u našu sopstvenu so-
domiju u koju se udje kroz rodoskvrnuće - transformiše naše kurvarstvo, ali to urastanje će se odvijati u struji našeg tradicionalnog bluda, i to bez prekidanja...
Ukratko, oni su mi potpuno sje...li mozak. Tako da sam pljunuo, spalio svoje rukopise zajedno sa mansardom i medjuspratovima - preko Verdena posao ka Lamanšu. Išao sam, mislio sam i išao - prema Albionu. Išao sam i mislio: "Zašto, ipak, nisam ostao da živim u stanu Luidjija Longa?" Išao sam i pevao: "Britansko carstvo teško boluje, dani su mu odbrojani..." A u blizini Londona...
- Dozvolite - prekinuo me je brkajlija - zadivljava me vaš zamah, ne, verujem vam kao bratu, zadivljuje me lakoća s kojom ste prelazili sve državne granice...

DREZNO - 85. KILOMETAR

- A šta je tu zadivljujuće! Kakve granice?! Granica je potrebna da se ne pobrkaju nacije. Kod nas, na primer, na granici stoji graničar i sigurno zna da ta granica nije fikcija, nije amblem, zato što na jednoj strani granice govore ruski i više piju, a na drugoj manje piju i ne govore ruski...
A tamo? Kakve tamo mogu biti granice ako svi jednako piju i niko ne govori ruski. Mogli bi tamo negde zbog nečega i postaviti graničara, ali jednostavno nema mesta za njega. Zato su tamo graničari besposleni, tuguju i mole malo vatre da zapale cigaretu... Što se toga tiče, tamo je potpuna sloboda... Hoćeš, na primer, da se zaustaviš u Eboliju. Hoćeš da ideš u Kanosu, niko te ne sprečava, idi u Kanosu. Hoćeš da predješ Rubikon - predji ga.
Sve u svemu, ništa neobicno... U dvanaest nula-nula po Griniču već sam bio predstavljen direktoru Britanskog muzeja; prezime mu je zvučno i blesavo, nešto kao ser Kambi Korm. "Šta vi od nas želite?" pitao je direktor Britanskog muzeja. "Želim kod vas da se angažujem. Tačnije, hteo bih da me vi angažujete, eto šta hoću..."
"Hteli biste da vas u takvim pantalonama angažujem?" - rekao je direktor Britanskog muzeja. "U kakvim to pantalonama?" - pitao sam sa skrivenom dosadom. A on, kao da me nije čuo, spustio se na sve četiri i počeo je njušiti moje čarape. Onjušivši ih, ustao je, namrštio se, pljunuo, a zatim je pitao: " Želite da vas angažujem u takvim čarapama?"
- U kakvim to čarapama?! - progovorio sam, sad već ne krijući dosadu. - U kakvim to čarapama?! Čarape koje sam nosio u Domovini, te su stvarno bazdile, da. Ali pred odlazak sam ih promenio, zato što u čoveku sve mora biti divno: i duša, i misli, i...
A on nije hteo da sluša. Pošao je u Dom lordova i tamo je rekao:" Lordovi! Kod mene je jedna protuva. On je iz snežne Rusije, ali nije baš previše pijan. Šta s njim da radim, sa tim bednikom? Da angažujem to strašilo? ili da tom čudovištu ne dajem nikakav angažman?" A lordovi su me kroz monokle osmotrili i govore: "A ti, Viljeme, pokušaj! Pokušaj, izloži ga za probu! Taj prljavi mudonja se uklapa u svaki enterijer. Tu je reč uzela kraljica Britanije. Podigla je ruku i viknula:
- Kontrolori! Kontrolori! - zagrmelo je po čitavom vagonu: "Kontrolori!"
Moja priča se prekinula na najzanimljivijem mestu. Ali nije prekinuta samo moja priča: i pijani dremež brkajlije, i sam dekabrist - sve je bilo prekinuto na pola puta. Stari Mitrič se prenuo, sav u suzama, a mladji je zaslepio sve svojim blistavim zevom, koji je presao u smeh i defekciju. Jedino je žena sa teškom sudbinom, pokrivši beretkom izbijene zube, spavala kao top...
U stvari, na pruzi za Petuški kontrolora se niko ne boji, jer svi su bez karte. Ako neki pijani otpadnik i kupi kartu, njemu je, naravno, neprijatno kad naidju kontrolori; kad mu pridju tražeći kartu, on nikog ne gleda, ni kontrolora ni putnike, kao da bi najradije propao u zemlju. Kontrolor njegovu kartu gleda nekako gadljivo, a njega gleda ubitačno, kao podlaca. A putnici - putnici gledaju "švercera" krupnim zakrvavljenim očima, kao da govore: dole gledaj, kvarnjačo! Grize te savest, a! A kontroloru gledaju u oči još odlučnije: vidi nas - možeš li nas osuditi? Semjoniću, dodji kod nas, mi te nećemo uvrediti...
Dok Semjonić nije postao viši kontrolor, sve je izgledalo drugačije: tih dana su putnike bez karata gonili kao Indijance u rezervate. Lupali su ih po glavama Jefronom i Brokhausom, a zatim ih globili i izbacivali iz vagona. Tih dana su putnici bez karte pred kontrolorom bežali kroz vagone kao uplašeno krdo, za sobom su vukli čak i one koji imaju karte. Jednom, sam sam video, dva mališana, prepustivši se opštoj panici, pojurila su sa stadom i na smrt su bili izgaženi - ostali su da leže u hodniku stežući u pomodrelim ručicama svoje karte...
Viši kontrolor Semjonić je sve promenio: ukinuo je sve kazne i rezervacije. On je to radio jed-nostavnije; od putnika bez karte je uzimao po gram za svaki kilometar. Po čitavoj Rusiji šoferi od autostopera traže po kopjejku za svaki kilometar, a Semjonić je uzimao upola manje: po gram za kilometar. Ako, na primer, putuješ iz Cuhlinke za Usad, rastojanje je devedeset kilometara, sipaš Semjoniću devedeset grama i dalje putuješ mirno, razbaškaren na klupi kao trgovac...
Znači, Semjonićevo napredovanje je učvrstilo vezu kontrolora sa širokim masama, pojeftinilo je tu vezu, pojednostavilo je i humanizovalo... I u tom sveopštem žagoru koji je izazvao uzvik "Kontrolori!" - nema straha. U njemu je bila samo najava.
Semjonić je ušao u vagon smejući se krvoločno. On se već jedva držao na nogama, obično je stizao samo do Orehova-Zujeva, a tu je iskakao iz voza i pijan kao treska odlazio u svoju kancelariju...
- Opet ti Mitriču... Opet u Orehovo? Da se provozaš na vrtešci? Za obojicu sto osamdeset. A ti, brko? Saltikovska Orehovo-Zujevo? Sedamdeset dva grama. Probudite tu Drocu i recite joj koliko je dužna. A ti, koverkot, kuda i odakle? Srp i Čekić, Pokrov? Sto pet, budite tako ljubazni. Sve je manje slepih putnika, nekad je to izazivalo "bes i negodovanje",
a danas samo "zakonski ponos"... A ti, Venja?...
Semjonić me je krvoločno zapahnuo akloholnim zadahom:
- A ti, Venja? Kao i uvek "Moskva - Petuški"?...

85. KILOMETAR - OREHOVO-ZUJEVO

- Da. Kao i uvek. A sada zauvek: Moskva - Petuški...
- I misliš, Šeherezado, da ćeš mi se i ovo puta izmigoljiti? A?
Moram napraviti malu digresiju, i dok Semjonić pije kaznenu količinu, brzo ću vam objasniti zašto "Šeherezada" i šta znači "izmigoljiti".
Prošlo je vec tri godine od mog prvog susreta sa Semjonićem. Tada je baš stupio na dužnost. Prišao mi je i pitao: "Moskva-Petuški? Sto dvadeset pet." I kad ja nisam shvatio šta to znači, on mi je lepo objasnio. A kad sam mu rekao da nemam ni grama, on mi je rekao: " Onda? Kad nemaš ni grama, dobićeš po njokalici?" Rekao sam mu da nije potrebno da me bije i promrmljao sam nešto iz rimskog prava. On se strašno zainteresovao i zamolio je da detaljno pričam o svemu antičkom i rimskom. Počeo sam pričati, i došao sam do skandalozne priče sa Lukrecijom i Tarkvinijem, ali tada je morao da iskače u Orehovo-Zujevu, i tako nije uspeo da čuje šta se zbilo sa Lukrecijom, da li je Tarkvinije tada dobio šta je želeo ili nije...
A Semjonović je, medju nama govoreći, veliki ženskar i sanjar, istorija sveta ga interesuje samo sa erotske strane. I kad su nedelju dana kasnije u oblasti Frjazevo ponovo nagrnuli kontrolori, Semjonić mi nije rekao: " Moskva-Petuški? Sto dvadeset pet grama." Ne, seo je kod mene da bi čuo nastavak: "Pa, onda? Da li je on ipak poje...o tu Lukreciju?"
Ispričao sam mu šta je bilo dalje. S rimske istorije prešao sam na hrišćansku i došao sam već do priče o Hipatiji i... Ali tada se naš voz kao ukopan zaustavio u stanici Orehovo-Zujevo, i Semjonić je krajnje zaintrigiran iskočio na peron...
I tako se to produžavalo, tako je bilo svake nedelje. Na liniji Moskva-Petuški bio sam jedini putnik bez karte koji Semjoniću još nijednom nije dao ni grama, a uz to sam ostao živ i nebijen. Ali svaka istorija ima svoj kraj, pa i istorija sveta...
Prošlog petka sam došao do Indire Gandi, Mose Dajana i Dubceka. Dalje se nije moglo...
I evo, Semjonić je ispio kaznu, koraknuo je i pogledao me kao udav i sultan Šahrijar:
- Moskva-Petuški? Sto dvadeset pet grama.
- Semjoniću! - odgovorio sam gotovo moleći. - Semjoniću! Danas si mnogo popio?...
- Prilično - odgovorio mi je Semjonić samozadovoljno. Bio je pijan do besvesti...
- A, znači da ti mašta ludo sljaka? Znaci: imaš snage da poletiš u buducnost? Znači: možeš sa mnom da predješ iz sveta mračne prošlosti u slatki vek koji se "radja"?
- Mogu, Venja, mogu! danas sve mogu!...
- Od Trećeg Rajha, četvrtog pršljena, Pete Republike i Sedamnaestog kongresa možeš sa mnom zakoračiti u svet, koji priželjkuju svi Jevreji, petog carstva, sedmog neba i drugog dolaska?...
- Mogu! - grmeo je Semjonić. - Pričaj, pričaj, Šeherezado!
- Onda slušaj. Biće to dan, "izabran medju svim danima". Tog dana će Simein na samrti konačno reći: "sada otpusti roba svog, Gospode..." i reći će arhandjel Gavrilo: "Bogorodice Devo, raduj se, blagoslovena si medju ženama". A doktor Faust će progovoriti: "Ovo je tren! Produži se i traj." I svi čija su imena zapisana u knjigu života zapevaće: "Raduj se, Isaija!" i Diogen će ugasiti svoju sveću. I biće dobro i lepota, sve će biti dobro, i svi će biti dobri, i osim dobra i lepote ničeg neće biti, i svi će se sjediniti u poljupcu...
- Sjediniti u poljupcu? - zarzao je vec nestrpljivo Semjonić...
- Da! Sjediniće se u poljupcu dželat i žrtva; i zloba, i namera, račun, napustiće srca, i žena...
- Žena!! - zatreptao je Semjonić. - Šta? Šta žena?!!
- I žena sa Istoka će zbaciti feredžu! Žena sa Istoka će definitivno sa sebe zbaciti feredžu i ugnjetavanje! I leći će...
- Leći će!!! - sav se tresao.
- Da. I leći će vuk sa jagnjetom, ni jedna suza neće poteći, a momci će izabrati sebi devojke koje im se dopadaju, i...
- O-o-o-o-o! - zastenjao je Semjonić. - Da li će uskoro? Da li će biti uskoro?... - i počeo je kao španska ciganka lomiti ruke, a zatim je užurbano, zapličući se u odeću, počeo skidati mundir, pantalone uniforme, i skinuo se do gola...
Ja, iako sam bio pijan, gledao sam ga začudjeno. A putnici, trezni putnici, poskakali su sa svojih mesta, i u desetak očiju je bilo napisano ogromno " O-o-o-o!" Oni, ti putnici, nisu shvatali situaciju onako kako je trebalo da je shvate...
A moram vam reći da je homoseksualizam u našoj zemlji definitivno iskorenjen, ali ne potpuno. Tačnije, potpuno ali ne sasvim. A jos je tačnije: potpuno i sasvim, ali ne definitivno. Šta je sad u mislima putnika? Samo homoseksualizam. U mislima su im još i Arapi, Izrael, Golanska visoravan, Mose Dajan. A šta će ostati u glavama ljudi ako Mosa Dajan bude proteran sa Golanske visoravni, ako se Arapi sporazumeju sa Jevrejima! Ostaće samo čisti homoseksualizam.
Recimo, gleda se televizija: general de Gol i Žorž Pompidu se sreću na diplomatskom prijemu; obojica se smeše i pružaju jedan drugom ruku. A publika: "Oho!?" - govori. - "I general de Gol!" Ili: "Oho! I Žorž Pompidu!"
Eto, tako su nas oni sada gledali. Svakome je u okruglim očima bilo napisano to "Oho!"
- Semjoniću! Semjoniću! - obgrlio sam ga i izvukao u hodnik. - Gledaju nas!... Priberi se!... Haj-de!...
Bio je čudovišno težak. Bio je mlohav i teturav. Jedva sam ga dovukao do platforme i postavio pored vrata.
- Venja! Reci mi... žena Istoka... ako skine feredžu... da li će na njoj nešto ostati?...
Voz, kao ukopan, zaustavio se u stanici Orehovo-Zujevo i vrata su se automatski otvorila...

OREHOVO-ZUJEVO

Visi kontrolor Semjonić, zainteresovan po hiljadu prvi put, poluživ, razgoličen, izleteo je na peron i glavom je lupio u ogradu... Trenutak, dva ili tri je još stajao, njihao se, kao zamišljeni prutić, a zatim je pod noge putnika koji su izlazili pljunuo, i sve kazne za vožnju bez karte šiknule su iz njegove utrobe i razlile se po peronu...
Sve sam to video svojim očima i o tome svedočim svetu. A sve ostalo već nisam video, o tome ne mogu pričati. Krajičkom svesti, najmanjim krajičkom, sećam se kako se lavina putnika koji su silazili u Orehovu zaplitala o mene i usisavala me da bi me sakupila i kao pljuvačku ispljunula na orehovski peron. Ali to joj nije uspevalo jer su oni koji su ulazili zapušavali vrata onima koji su izlazili. Vrteo sam se kao govno u klozetskoj šolji.
I ako me t a m o Gospod bude pitao: "Zar je moguce, Venja, da se više ničega ne sećaš? Zar je moguće da si najednom zaronio u onaj san od kojeg počinju sve tvoje nesreće?..." reći ću mu: "Ne, Gospodine, ne najednom..." Krajičkom svesti sam zapamtio da sam, na kraju, nekako savladao stihiju i uleteo u prazan prostor vagona i zavalio se na neku klupu, crvu do vrata...
Čim sam se zavalio, Gospode, odmah sam se prepustio snažnom potoku snova i lenjog dremeža - o, ne! Opet lažem! ponovo lažem pred licem Tvojim, Gospode! Ne lažem to ja, to laže moje loše pamćenje - nisam se odmah prepustio potoku, u džepu sam napipao nenačetu bocu "kubanske" i gucnuo sam iz nje pet ili šest puta, a onda, skupio sam vesla, i prepustio se snažanom potoku sanjarenja i dremeža.
"Sve vaše izmišljotine o zlatnom dobu - tvrdio sam ja - laž su i tuga. Ali pre dvanaest nedelja
sam video njegov pralik, i kroz pola sata će mi pred očima blesnuti njegov blesak - po trinaesti put.
Tamo poj ptica ne prestaje ni noću ni danju, tamo ni zimi ni leti ne precvetava jasmin - a s t a znači tamo jasmin? Ko tamo, odeven u purpur i skerlet, zžzmirivši, miriše ljiljane?...
A ja, smešeći se kao idiot, razmičem zbunje jasmina...

OREHOVO-ZUJEVO -KRUTO

... Iz zbunja jasmina izlazi dremljivi Tihonov i žmiri, od mene i sunca.
- Tihonov, šta radiš ovde?
- Pravim teze. Sve je odavno gotovo za početak, osim teza. A sad su i teze gotove...
- Znači, ti smatraš da je situacija sazrela?
- Ko zna? Kad malo popijem meni se čini da je sazrela; a kad pijanstvo počne prolaziti - ne, mislim, još nije sazrela, još je rano da se poteže oružje...
- Vadja, popij kleku...
Tihonov je potegao kleke, nakašljao se i rastužio.
- Onda? Da li je sazrela?
- Pričekaj, dozreva...
- Kad počinjemo? Sutra?
- Ko zna? Kad malo popijem, čini mi se da danas počinjemo, da ni juče nije bilo rano, da ni prekosutra neće biti kasno.
- A ti, Vadimuška, popij još kleke.
- Vadimuška je popio i ponovo se rastužio.
- A sad? Misliš li da je vreme?
- Vreme je...
- Ne zaboravi lozinke. I svima reci da ne zaborave: sutra ujutro, izmedju sela Gartino i Jelisejkovo, kod štala, u devet nula-nula po Griniču...
- Da. U devet nula-nula po Griniču.
- Do vidjenja, druže. Pokušaj da noćaš spavaš...
- Pokušaću da spavam, do vidjenja, druže.
Ovde se moramo ograditi, pred licem savesti čitavog čovečanstva moram reći: od samog početka sam bio protivnik te avanture, jalove kao smokva. (Divno je rečeno: "jalove kao smokva".) Od samog početka sam govorio da revolucija može nešto postići ako se odvija u srcima, a ne na ulicama. Ali kako su već počeli bez mene - ne mogu ih ostaviti na cedilu. U svakom slučaju mogu sprečiti razbuktavanje besa i smanjiti krvoproliće...
Pre devet po Griniču, u travi pored stala, sedeli smo i čekali. Svakome ko je dolazio govorili smo: "Sedi, druže, pred nas - u nogama nema istine". ( nisu ostajali na nogama, zveckali su oružjem i izgovarali su dogovorenu rečenicu iz Antonija Sa-ljerija: "Ali istine nema nigde". Lozinka je bila smesna i dvosmislena, ali nam nije bilo do toga: približavalo se devet nula-nula po Griniču...
Kako je sve počelo? Sve je počelo kad je Tihonov Na vrata jelisejevskoga Selsovjeta* prikucao svojih četrnaest teza. Tačnije, nije ih prikucao na vrata, nego ih je kredom napisao na ogradi, a to su pre bile reči nego teze, jasne i lapidarne reči, a ne teze, i bilo ih je samo dve, a ne četrnaest, ali, bilo kako bilo, od toga je sve počelo.
Posli smo sa zastavama u rukama u dve kolone - jedna kolona na Jelisejkovo, druga na Gartino. Nesmetano smo išli do zalaska sunca: poginulih nije bilo ni na jednoj strani; ranjenih takodje nije bilo, zarobljen je bio samo jedan - bivsi predsednik larionovskog selsovjeta, pod stare dane smenjen zbog alkoholizma i urodjene maloumnosti. Jelisejkovo je palo.

* Selsovjet - seoski sovjet, organ vlasti (prim. prev.).

Čerkasovo nam je bilo pod nogama, Neugodovo i Pekša su molili milost. Sve životne centre petušinskog kraja - od bifea u Polomima do zadružnog skladišta u Andrejevu - sve su zauzele ustaničke snage...
Posle zalaska sunca, selo Čerkasovo je proglašeno za prestonicu, tamo je sproveden zarobljenik tamo je improvizovan miting pobednika. Svi govornici su bili tresteni pijani, svi ponavljali isto: Maksimilijan Robespjer, Oliver Kromvel, Sonja Perovska, Vera Lasulič, kaznena ekspedicija iz Petuški, rat za Norvešku, i ponovo Sonja Perovska i Vera Lasulič...
Iz gomile su vikali: "A gde je tu Novreška?...' "Ko zna! - odgovarali su drugi. - Bogu za ledjima!" "Bilo gde da je - čuo sam glasove - bez intervencije nećemo proći. Da bi se obnovila privreda razorena ratom, prvo se mora razoriti, a za to je potreban gradjanski, ili bilo kakav rat, potrebno je bar dvanaest frontova..." "Potrebni su beli Poljaci!" vikao je razroki Tihonov. "O, idiote - prekidao sam ga ja - kenjaš gurabije! Vadime, ti si blistavi teoretičar, tvoje teze smo prikucali na naša srca, ali kad treba raditi, ti si smrdljivo govno! A šta će ti, budalo, beli Poljaci?..." "A zar se ja bunim - predavao se Tihonov. - Kao da su meni potrebniji nego vama! Norveška je ipak Norveška..."
U brzini i žurbi svi su nekako zaboravili da je ona već dvadeset godina članica NATO-a, a Vladik Česki je već jurio na larionovsku poštu sa smotkom pisama i razglednica. Jedno pismo, sa objavom rata, bilo je upućeno kralju Norveške Olafu; ono je bilo sa povratnicom. Drugo pismo, tačnije - nije pismo nego čist list zapečaćen u kovertu, upućeno je generalu Franku: neka u tome vidi preteći prst, oficirčina, neka pobeli kao taj list, senilni razje...ni kaudiljo!... Od premijera Velike Britanije Harolda Vilsona tražili smo sitnicu: skloni, premijeru, svoju glupu topovnjaču iz zaliva Akabe, a posle radi šta ti je drago... I, na kraju, četvrto pismo Vladislavu Gomulki: imaš puno i neotudjivo pravo na Poljski Koridor, a Jozef Cirankijevič nema na njega nikakvo pravo...
Poslali smo i četiri razglednice: Aba Ebanu, Mose Dajanu, generalu Suhartu i Aleksandru Dubčeku. Sve četiri su bile jako lepe, sa vinjetama i žirovima. Nek se raduju deca, možda će nas ti šmrkavci priznati za subjekte medjunarodnog prava...
Te noći niko nije spavao. Sve je obuzeo entuzijazam, svi su gledali u nebo i čekali norveške bombe, čas u koji će se otvoriti bifei, ćas u koji će početi intervencija, zamišljali su kako će se radovati Vladislav Gomulka i kako će čupati kosu Jozef Cirankijevič...
Nije spavao ni zarobljenik, bivši predsednik selsovjeta Anatolij Ivanič, zavijao je iz štale kao tužan pas:
- Deco!... Znači, sutra ujutro mi niko ni piće neće doneti?
- Vidi ga, šta bi hteo! Budi srećan što ćemo te hraniti u skladu sa ženevskom konvencijom!...
- A šta je to?
- Saznaćeš šta je to! To jest, vucaraćes se, ali kurvi neće biti!...ž

KRUTO -VOINOVO

A ujutro, pre otvaranja bifea, sastao se plenum. Bio je proširen i oktobarski. Ali posto su sva četiri naša plenuma bila proširena i oktobarska, odlučili smo, da ih ne bismo pomešali, da ih numerišemo: 1. plenum, 2. plenum, 3. plenum i 4. plenum.
Čitav 1. plenum bio je posvećen izboru predsednika, to jest izboru mene za predsednika. To nam je oduzelo minut i po - dva minuta, ne više. A sve ostalo vreme smo utrošili na raspravljanje spekulativne teme: ko će prvi otvoriti bife, teta Masa u Andrejevskom ili teta Sura u Polomahu?
A ja, sedeći u svom prezidijumu, slušao sam ta razmatranja i mislio: razmatranja su potrebna, ali mnogo su potrebniji dekreti. Zašto zaboravljamo ono čime se mora krunisati svaka revolucija, dekrete? Na primer, dekret koji obavezuje teta Suru u Polomahu da otvari bife u šest ujutro. Izgleda, ništa jednostavnije - nego da mi, koji smo na vlasti, primoramo teta Suru da otvara svoj bife u šest ujutro, a ne u devet i trideset! Kako se ranije toga nisam setio!
Ili, na primer, dekret o zemlji: predati narodu svu zemlju okružja, sa svim njivama i svim pokretnostima, sa svim alkoholnim pićima, i to bez otkupa? Ili: pomeriti sat za dva sata napred, ili pola sata nazad, svejedno je, važno je samo pomeriti. Zatim: reć "djavo" bi ponovo trebalo pisati velikim slovom, a neko slovo bi trebalo ukinuti, jedino valja razmisliti koje. I, na kraju, primorati teta Masu u Andrejevskom da otvara bife u pet i trideset, a ne u devet...
Misli su se rojile - tako su se rojile da sam se ušemirio, pozvao sam Tihonova na stranu, popili smo po kimovac i ja sam rekao:
- Slušaj, kancelaru!
- Šta je?...
- Ništa. Nešto si mi usran kancelar, eto šta je.
- Nadji drugog - uvredio se Tihonov.
- Ne radi se o tome, Vadja. Evo o čemu se radi: ako si dobar kancelar - sedi i piši dekrete. Popij još malo, sedi i piši. Čuo sam da se nisi mogao suzdržati i da si uštinuo Anatolija Ivanica za dupe? Da li je tako? Počinješ teror?
- Takoje... Pomalo...
- Kakav teror? Beli?
- Beli.
- To ti nije potrebno, Vadja. Uostalom, dobro, sad to nije potrebno. Prvo treba napisati dekret, makar jedan, makar najgnusniji... Papir i mastilo imaš? Sedi i piši. A zatim ćemo popiti - pa deklaracija prava. A tek posle toga - teror. A zatim ćemo popiti i - učiti, učiti, učiti...
Tihonov je napisao dve reči, popio je i uzdahnuo:
- Da-a-a... pogrešio sam s tim terorom... U našoj stvari ne bi trebalo praviti greške, u našoj stvari je sve novo, i precedenti nisu postojali... Isitna, bilo je precedenata, ali...
- Pa, zar su to precedenti! To su gluposti! Zujanje muve, zabava odraslih mangupa, a ne precedenti!... Šta misliš o brojanju godina? Da li da menjamo, ili da ostane po starom?
- Bolje ostavimo. Znaš kako se kaže: ne muljaj govno pa neće smrdeti...
Pravo kažeš, ostavimo. Ti si mi, Vadja, blistav teoretičar, i to je dobro. Da zatvaramo plenum? Teta Sura u Polomama je otvorila bife. Priča se da kod nje ima "rosijske".
- Zatvaraj, svakako. Sutra ujutro će ionako biti drugi plenum... Idemo u Polome.
Kod teta Sure je stvarno bilo "rosijske". Zbog toga, a i zbog očekivanja kaznenih upada iz oblasnog centra, odlučeno je da se prestonica prebaci iz Čerkasova u Polome, to jest dvanaest vrsta u unutrašnjost republike.
I tamo smo drugog jutra otvorili drugi plenum, čitav posvećen mojoj ostavci.
- Ustajem iz predsedničke fotelje - rekao sam u svom izlaganju - pljujem na presedničku fotelju. Smatram da položaj predsednika treba da zauzme čovek
kojem mamurluk tri dana ostaje na njušci. A postoje li takvi medju nama?
- "Ne" - u horu su odgovorili delegati. A na mojoj njušci, na primer, da li ostaje mamurluk tri dana?
Sekundu ili dve su mi ocenjivači promatrali lice, a zatim su u horu odgovorili: "Ne!"
- Eto, vidite - nastavio sam. - Proći ćemo i bez predsednika. Najbolje će biti da uradimo ovako: podjimo svi na livadu da pravimo punč, a Borju ćemo zaključati. Pošto je on čovek visokih moralnih kvaliteta, neka sedi ovde i formira kabinet...
Moj govor su prekinule ovacije i plenum je bio zatvoren: okolne livade su blesnule u modrim plamičcima. Jedino ja nisam bio zahvaćen opštim veseljem i verom u uspeh, išao sam izmedju vatri mučen jednom brigom: zašto je takva tišina u svetu? Čitav kraj je u plamenu a svet ćuti, pritajio disanje i ćuti; zašto nam niko ne pruži ruku, ni sa Istoka ni sa Zapada? Kuda gleda kralj Olaf? Zašto nas sa juga ne pritiskaju regularne vlasti?...
Kancelara sam diskretno odvukao na stranu, mirisao je na punč:
- Vadja, da li ti se svidja naša revolucija?
- Da - odgovorio je Vadja - ona je grozničava, al je divna.
- Da... a što se tiče Norveške, Vadja, o Norveškoj se ništa ne čuje?
- Za sada ništa... A šta će ti Norveška?
- Šta će mi Norveška? Pa da li smo sa njom u ratu ili nismo? Sve ispada glupo. Mi sa njom ratujemo, a ona sa nama neće... Ako sutra ne pocnu da nas bombarduju, ponovo ću sesti u predsednicku fotelju - i videćes šta će biti!...
- Sedi, - odgovorio je Vadja - ko te sprečava, Jerofejčiku?... Ako hoćeš - sedi...

VOINOVO-USAD

Nijedna bomba nije pala na nas i sutra ujutro. I tada otvarajući 3. plenum, ja sam rekao:
"Senatori! Vidim da niko u svetu ne želi sa nama ni prijateljstvo ni neprijateljstvo. Svi su se pritajili i okrenuli od nas. Ako sutra uveče ovamo dodju kaznene ekspedicije iz Petuški, a kod teta Sure sutra ujutro nestane "rosijske" - u svoje ruke uzimam svu vlast, to jest, ko je budala i ne razume, objasniću mu: uvodim policijski čas. Jos više - predsednička ovlašćenja proglašavam za vanredna, postavljam se za predsednika. To jest za "ličnost iznad zakona i proroka"...
Niko se nije protivio. Jedino se premijer Borja S. kod reči "proroci", trgao, divlje me je pogledao i gornji delovi tela su mu zadrhtali od želje za osvetom...
Dva sata kasnije, on je ispustio dušu na rukama ministra odbrane. Umro je od tuge i prevelike sklonosti ka uopštavanju. Drugih uzroka nije bilo, obdukciju nismo vršili što nam se gadilo. Istog dana uveče svi teleprinteri sveta su primalil saopštenje: "Umro je prirodnom smrću." Ko, nije bilo rečeno, ali svet se dosećao.
4. plenum je bio "plenum žalosti".
Ustao sam i rekao:
"Delegati! Ako ikada budem imao decu, na zid ću im okačiti portret prokuratora Judeje Pilata, da bi deca rasla u poštenju. Prokurator Judeje Pilat stoji i pere ruke - takav će to biti portret. Baš tako i ja: ustajem i perem ruke. Priključio sam vam se samo zbog pijanstva i protiv svakog rezona. Govorio sam vam: revolucija treba da se odvija u srcu, da dušu treba uzdizati do usvajanja večnih kategorija, a da je sve ostalo što ste preduzimali, da je sve sujeta i siromaštvo duha, bezvezan štos i pičkin dim...
Na šta da računamo, pomislite sami! U zajedničko tržište nas neće primiti. Brodovi američke Sedme flote neće doći ovamo, čak neće hteti ni da prodju..."
Tada su zaurlali:
- Ne očajavaj, Venja! Ne seri! Daće nam bombardere! Daće nam B-52!
- Stvarno! daće nam B-52! Šta mislite! Smešno vas je slušati, senatori!
- I "fantome" će dati!
- Ha-ha! Ko je rekao "fantomi"? Još samo jedna reč o "fantomima" i ja ću puči od smeha...
Tada je javio Tihonov:
- "Fantome" nam možda neće dati, ali zato ćemo imati devalvaciju franka...
- Budala si ti, Tihonov! Ne, ne osporavam, blistav si teoretičar, ali kad ti lupis!...
Ali, ne, nije u tome stvar. Zašto je čitava petuškijska oblast zahvaćena plamenom, a niko, niko to ne primećuje, čak ni u petuškinskoj oblasti? Da skratim, sležem ramenima i odlazim s predsedničkog položaja. Perem ruke kao Pontije Pilat i pred vama ispijam naš ostatak "rosijske". Da. Nogama će gaziti svoja punomoćja - odlazim od vas. U Petuške.
Možete zamisliti kakva se bura podigla medju delegatima, naročito kad sam počeo ispijati ostatak!...
Kada sam odlazio, kada sam otišao - kakve su reči poletele za mnom! To možete samo zamisliti, ja ih neću navoditi...
U mom srcu nije bilo kajanja. Išao sam preko livada i pašnjaka, kroz glogovo šipražje i kravlja stada, u polju su mi se klanjala žita i smešili različci. Ali, ponavljam, u srcu mi nije bilo kajanja... Zalazilo je sunce, a ja sam još uvek išao.
"Carice nebeska, koliko je još do Petuški", sam sebi sam rekao. "Idem, idem, a Petuški nema, pa nema. Već se smračilo - gde su Petuški?"
"Gde su Petuški?" - pitao sam prilazeći nečijoj osvetljenoj verandi. Otkud ona tu, ta veranda? Možda to uopšte nije veranda, nego terasa, medjusprat ili krilo? U to se uopšte ne razumem i uvek brkam.
Pokucao sam i pitao: "Gde su Petuški? Da li su daleko Petuški?" A meni u odgovor - svi koji su bili na verandi - svi su se nasmejali, i ništa nisu rekli. Uvredio sam se i ponovo sam pokucao - režanje na verandi se ponovilo. Čudno! Još više - neko je režao za mojim ledjima.
Osvrnuo sam se - putnici voza "Moskva- Petuški" sedeli su na svojim mestima i odvratno se smejali. A tako, znači još uvek putujem?...
"Ništa, Jerofejev, ništa. Neka se smeju, ne obraćaj pažnju. Kao što je rekao Sadi, budi prav i jednostavan, kao kiparis, i budi kao palma darežljiv. Ne razumem šta će tu palma, ali neka, svejedno, budi kao palma. U džepu ti je ostalo 'kubanske'? Jeste. Onda, izadji na platformu i popij. Popij da ti ne bude muka."
Sa svih strana pritisnut obručem blesavih osmeha, izašao sam na platformu. Nemir se podizao sa samog dna moje duše, nisam mogao da shvatim kakav je to nemir, odakle je, zašto je tako nejasan...
- Stižemo u Usad, da - narod se gurao oko vrata čekajući izlaz, njemu sam upućivao svoje pitanje - Stižemo u Usad?
- Pijan si i pitaš gluposti, bolje bi ti bilo da si sedeo kod kuće - odgovorio je neki starčić – bolje bi bilo da si kod kuće sedeo i učio za sutra. Sigurno zadatke za sutra nisi spremio, mama će te grditi.
A zatim je dodao:
- Još je u pelenama, a već pametuje!...
Pobenavio je dedica? Kakva mama? Kakvi zadaci? Kakve pelene? Ne, nije deda pobenavio, ja sam, sigurno, pobenavio. Zato što je i drugi, sa belim-belim licem, stao pred mene, pogledao me je u oči i rekao:
- Uostalom, kuda putuješ? Za udaju ti je kasno, za umiranje rano. Kuda putuješ, draga putnice?
- "Draga putnice! ! ! ?"
Trgao sam se i otišao na drugi kraj platforme. Sa svetom nešto nije u redu. Nekakva trulež je u čitavom kraljevstvu, svi su nešto otkačeni. Za svaki slučaj sam se primetno opipao: kako sam postao "draga putnica"? Zašto mi je tako rekao? Zašto? Možda se šali, ali zašto tako gadno!
Ili sam ja normalan, a drugi nisu, ili je obratno: drugi jesu, a ja nisam? Nemir sa dna duše se podizao i podizao. A kad smo stigli do stanice i vrata se otvorila, nisam izdržao, pitao sam jednog koji je izlazio:
- Ovo je Usad, zar ne?
A on (sasvim neočekivano) istegao se preda mnom kao struna i riknuo je: "Ne, nije! !" A zatim - zatim mi je trgao ruku, nagao se i na uho mi rekao:
"Vašu dobrotu nikad neću zaboraviti, druže poručniče!..."
I izašao je iz voza rukom brišući suzu.


USAD -105. KILOMETAR

Ostao sam na platformi sam i zbunjen. To čak nije bila nedoumica, bila je to ona uznemirenost koja se pretvarala u patnju. Na kraju krajeva, neka djavo nosi "dragu putnicu", neka nosi "poručnika" - ali zašto je napolju tama, recite mi, molim vas? Zašto je potpuno crno kad je voz pošao ujutro i prešao je tačno sto kilometara?... Zašto?...
Pritisnuo sam glavu na prozor - o, kakva crna tama! I šta je u toj tami - kiša ili sneg? Ili samo kroz suze gledam u tu tamu? Bože.
- A, to si ti! - rekao je neko iza mojih ledja tako prijatnim glasom, tako zluradim, da čak nisam morao ni da se okrenem. Odmah sam znao ko mi je za ledjima. " Sad će početi da me iskušava, glupa njuška! Našao je vreme - za iskušavanje!"
- A to si ti, Jerofejev? - pitao je Satana.
- Ja sam. A ko bi bio?
- Teško ti je, Jerofejev?
- Jeste, teško. Samo, tebe se to ne tiče. Prodji dalje, nisi naleteo na pravog...
Govorio sam ne menjajući položaj, glavu sam pritisnuo na staklo, nisam se osvrtao.
- Ako ti je teško - nastavljao je Satana – smiri svoju strast. Smiri strast svoje duše - i biće ti lakše.
- Neću.
- Budalo.
- Budala mi kaže.
- Pa dobro, dobro... ni reci više nemoj reći!...
Nego, znas šta: iskoči iz voza. Videćeš, ništa ti neće biti...
Promislio sam, a onda sam odgovorio:
- Ne, neću skakati, plašim se. Siguro ću se razbiti...
I Satana je postidjen otišao.
A ja - šta je meni preostalo? Povukao sam šest gutljaja iz boce i ponovo sam priljubio glavu na okno. Napolju je bila tama, plašila me je kao i ranije. I budila je u meni crnu misao. Stiskao sam glavu da bih iscedio tu misao, ali ona se nije cedila, razlivala se kao pivo po stolu.
"Ne svidja mi se ta tama napolju, uopšte mi se ne svidja."
Ali šest gutljaja "kubanske" je već prilazilo srcu, lagano, jedan za drugim su prilazili srcu; a srce je stupalo u borbu sa razumom...
" A zašto ti se ne svidja ta tama? Tama je tama, i šta tu možeš? Tamu smenjuje svetlo, svetlo smenjuje tamu, ona neće prestati da bude tama. Znači, ostaje samo jedno rešenje - prihvati tu tamu. Mi, budale, nećemo menjati večne zakone prirode. Ako zapušimo levu nozdrvu, možemo smrknuti samo kroz desnu. zar nije tako? Pa, onda, ne treba tražiti svetlo ako je napolju tama..."
"Tako je, jeste... ali ja sam krenuo ujutro... U osam i šesnaest, sa Kurske stanice..."
"Pa šta onda!... Sada je, bogu hvala, jesen, dani su kratki; i ne osvestiš se, a već je tama... a putovati do Petuški je oho-o-o dugo! Od Moskve do Petuški je o-o-o dugo putovanje!..."
"Šta o-o-o! Šta je to o-o-o, pa o-o-o! Od Moskve do Petuški se putuje tačno dva sata i petnaest minuta. Prošlog petka, na primer..."
"Šta sad hoćeš sa prošlim petkom. Šta se sve nije zbilo prošlog petka?! Prošlog petka je voz išao gotovo bez zaustavljanja. Uostalom, ranije su vozovi brže vozili... A sada, djavo će ga znati, stoji li stoji, a zašto stoji? Ponekad postaje već mučno: što on stoji? Tako kod svake bandere. Osim Jesino..."
Pogledao sam kroz prozor i ponovo sam se namrštio.
"Da... čudno... pošli smo u osam ujutro... i jos uvek putujemo..."
Tada je srce poskočilo: A drugi? A drugi, zar su oni gori od tebe? Drugi - takodje putuju i ne pitaju zašto tako dugo putuju i zašto je tako mračno? Mirno putuju i gledaju kroz prozor... Zašto bi ti morao putovati brže od njih? Smešno te je slušati, Venja, smešno i odvratno. Kakav užurbanko. Ako si popio, Venja, budi malo skromniji, ne misli da si pametniji i bolji od drugih!...
To me je sasvim umorilo. Ponovo sam s platforme ušao u vagon i seo na klupu, trudio sam se da ne gledam kroz prozor, svi putnici u vagonu, petoro, šestoro ljudi, dremali su opuštenih glava, kao odojčad... I ja sam gotovo zadremao...
Najednom sam skočio. "Bože milostivi! Pa, ona me je morala čekati u 11 sati pre podne. U 11 pre podne će me čekati, a napolju je još mrak... Znači, moraću je čekati do svitanja. A ne znam gde živi. Bio sam kod nje dvanaest puta, ali uvek kroz neka dvorišta, i pijan kao svinja... kako je šteta što trinaesti put putujem k njoj potpuno trezan. Zato ću morati da čekam dok, konačno, ne svane! Zarudeće zora trinaestog petka!
A sad - stop! Ako sam otputovao iz Moskve, zora mog trinaestog petka je vec zarudela. Znači - danas je već petak! Zašto je tako mračno?..."
"Opet! Opet ti sa svojom tamom! Smračilo ti se!"
"Ali prošlog petka..."
"Opet sa svojim prošlim petkom! Vidim, Venja, da si sav u prošlosti. Vidim da uopšte nećeš da misliš na budućnost!..."
"Ne, ne, slušaj... Prošlog petka, tačno u 11 sati pre podne, stajala je na peronu sa kosom od temena do dupeta... i bilo je veoma svetlo, dobro se sećam, i kose se dobro sećam..."
"Šta sad bulazniš o kosi! Shvati, budalo, ponavljam ti: dan je kraći jer je jesen. Prošlog petka, ne osporavam to, u 11 sati pre podne bio je dan. A ovog petka u 11 pre podne može biti potpuno mračno. ti znaš kako je dan sada kratak. Znaš li? Vidim da ništa ne znaš, samo se hvališ da sve znaš!... Rekao si mi 'kosa'! Da, kosa raste, ona je, možda, sad i duža, ispod dupeta... A jesenji dan, suprotno, on je već malenkost...
Venja, tako si nedokazan!"
Uštinuo sam se za obraz, gucnuo sam jos tri gutljaja - i rasplakao se. Sa dna duše, umesto ne-mira, podizala se ljubav. Sasvim sam se rasplakao. "Obećao si joj purpur i ljiljane, a nosiš joj trista grama bombona 'plavac'. Vidiš, kroz dvadeset minuta ćeš biti u Petuškama, bićeš u neprilici na peronu obasjanom suncem, i predaćeš joj taj 'plavac'. Nema ni purpura ni ljiljana. Ona će se nasmejati i reci..."
Tada sam gotovo zadremao. Spustio sam glavu sebi na rame i nisam imao nameru da je dižem sve do Petuški. Ponovo sam se prepustio potoku...

105. KILOMETAR - POKROV

Ali, sprečili su me da se prepustim potoku. Samo što sam zadremao a neko me je udario repom po ledjima. Trgao sam se i okrenuo: preda mnom je bio neko bez nogu, bez repa i bez glave.
- Ko si? - pitao sam zapanjeno.
- Pogodi! - i on se nasmejao, nasmejao se ljudožderski...
- Još i to! Da pogadjam!
Uvredjeno sam se okrenuo od njega da bih ponovo zaknjavao. Ali tada me je neko iz zaleta maznuo glavom po ledjima. Ponovo sam se okrenuo: preda mnom je još uvek bio onaj neko bez nogu, bez repa i bez glave...
- Zašto me udaraš? - pitao sam.
- Pogodi, zašto! - odgovorio je sa onim istim ljudožderskim osmehom.
Ovog puta sam odlučio da, ipak, pogadjam. "Jer ako se okrenem od njega može me opaliti nogama..."
Spustio sam pogled i zamislio se. Čekao je dok se ne setim, a dok je čekao lagano je mahao pesnicom ispred mog nosa. Kao da mi je, budali, bale brisao...
Ipak je pravi progovorio on.
- Putuješ u Petuški? U grad u kojem ni zimi ni leti ne precvetava i tako dalje? U kojem...
- Da. U kojem ni zimi ni leti ne precvetava i tako dalje.
- U kojem se tvoja gadura valja u jasminu i purpuru i ptičice lepršaju nad njom i ljube je gde god im padne na um?
- Da. Gde god im padne na um.
Ponovo se nasmejao i mlatnuo me u pleksus.
- Slušaj, pred tobom je Sfinga, ona te u taj grad neće pustiti.
- Zašto me neće pustiti? Zašto me nećeš pustiti? Šta je tamo u Petuškama? Kuga? Tamo si sa nekim kćer zaručila i ti...
- Tamo je gore nego kći i kuga. Ja bolje znam šta je tamo. Ali rekla sam ti - tamo te neću pustiti, znači da neću. Tačnije, pustiću te pod jednim uslovom: odgonetnućeš pet mojih zagonetki.
"Šta će joj, budali, zagonetke?" - pomislio sam u sebi. A glasno sam rekao:
- Hajde, ne davi, daj svoje zagonetke. Skloni pesmice, ne udaraj u pleksus, daj zagonetke.
"Šta hoće sa tim razje...nim zagonetkama? - pomislio sam još jedanput, a ona je već počela prvu:
- Poznati udarnik Aleksej Stahanov je dva puta dnevno vršio malu nuždu, a jednom u dva dana veliku. Ali kada se napije, on je četiri puta dnevno vršio malu nuždu, a nijednom veliku. Izračunaj koliko je puta godisnje Aleksej Stahanov vršio malu nuždu, ako je tristo dvadeset dana u godini bio pijan. U sebi sam pomislio: "Na koga cilja, beštija? U klozet ne odlazi? Loče bez prestanka! Na koga cilja, gadura?"
Rastužio sam se i rekao:
- To je gadna zagonetka. Stoga, to je zagonetka sa svinjskim podtekstom. Takvu gadnu zagonetku neću odgonetati.
- A, nećeš! Neka, neka! Još ćeš mi ti zacvileti! Slušaj drugu:
Kada su se brodovi Sedme američke flote usidrili u Petuškama, devica partijki nije bilo, ali ako se komsomolke smatraju partijkama, onda je svaka treća od njih bila plavuša. Kada su brodovi Sedme flote otplovili, pokazalo se sledeće: svaka treća komsomolka je bila silovana, svaka peta silovana komsomolka je bila plavuša; svaka deveta silovana plavuša je bila komsomolka. Ako je u Petuškama 438 devica - odredi koliko je medju njima netaknutih smedjih vanpartijki?
"Na koga, na koga sada cilja, psina? Zašto su smedje sve netaknute? A plavuše sve do jedne silovane? Šta, parazit, hoće time da kaže?
- Sfingo, neću odgonetati tu zagonetku. Oprosti, ali neću. Ta je gadna. Bolje daj treću.
- Ha-ha! Daj treću!
Kao što je poznato, u Petuškama nema tačaka "A". Tačaka "C" više nema. Postoje samo tačke "B". Dakle: Papanin, želeći da spasi Vodopjanova, pošao je iz tačke "B-1" prema tački "B-2". U isto vreme, Vodopjanov, želeći da spasi Papanina, pošao je iz tačke "B-2" u tačku "B-1". Ne zna se zašto su se obojica našli u tački "B-3" koja je od tačke "B-1" bila udaljena dvanaest pljuvanja Papanina. Ako se zna da je Papanin pljuvao tri metra i sedamdeset dva santimetra, a Vodopjanov uopšte nije umeo da pljuje, da li je Papanin išao da spašava Vodopjanova?
"Bogo moj! Da li je ova šugava Sfinga pošizila? Šta mota? Zašto u Petuškama nema tačaka
"A" i "C", a postoje samo "B"? Na koga, džukela, cilja?"
- Ha-ha! - vikala je trljajući ruke Sfinga. Ni ovu nećeš odgonetnuti?! Ni ovu nećeš?! Pritislo, tupoglavi! Pritislo? Aha! Evo ti četvrta:
Lord Čemberlen, premijer Britanske imperije, izlazeći iz restorana u Petuškama, okliznuo se na nečiju bljuvotinu - i u padu je oborio susedni stolčić. Na stolčiću pre pada je bilo: dva kolača po 35 kopjejki, dve porcije bif stroganova po 73 kop. svaka, dve porcije vimena po 39 kopjejki i dva bokala heresa po 800 grama svaki. Sve posude su ostale cele. Hrana je propala. A sa heresom se dogodilo sledeće: jedan bokal se razbio u komadiće, ali iz njega nije istekla ni kap. Ako se zna da je cena praznog bokala šest puta veća od porcije vimena, a cenu heresa zna svako dete - brzo reci - koliki račun će biti podnet lordu Čemberlenu, premijeru Britanske imperije u restoranu Kurske stanice?
- Kako "Kurske stanice"?
- Tako, "Kurske stanice"!
- A gde se on okliznuo? On se okliznuo u Petuškama. Lord Čemberlen se okliznuo u restoranu u Petuškama!...
- A račun je platio u restoranu na Kurskoj stanici. Koliko je bio taj račun?
"Bože moj! Odakle dolaze ovakve Sfinge? Bez nogu, bez glave, bez repa, a povrh svega još i prosipaju ovako glupe viceve! I sa tako banditskom njuškom!...Na šta cilja, hulja?"
- To nije zagonetka. To je zafrkancija.
- Ne, nije zafrkancija, Venja. Zagonetka je. Ako ti se ni ova ne svidja, onda...
- Daj poslednju, daj!
- Dakle: ide Minin, a njemu u susret Pozarski.
"Minin, kako si danas čudan - govori Pozarski - kao da si danas mnogo popio." "Pa i ti si čudan, Pozarski, ideš i u hodu spavaš." "Minin, hajde,' priznaj, koliko si danas popio?" "Odmah ću reći: prvo 150 grma 'rosijske', zatim 580 'kubanske', 150 'stolične', 125 percovke i sedam stotina grama surutke. A ti?" "Isto toliko, Minin."
"Kuda ideš, Pozarski?" "Kako kuda?" "Kako kuda? U Petuške. A ti, Minin?" "I ja, takodje, idem u Petuške. A ti, kneže, uopšte ne ideš u tom pravcu!" " Ne, ti, Minin, ne ideš u tom pravcu." Da skratim, ubedili su jedan drugog da treba da idu u suprotnom pravcu. Pozarski je pošao onamo kuda je išao Minin, a Minin onamo kuda je išao Pozarski. I obojica su stigli na Kursku stanicu.
To je sve. A sad mi reci: da nisu menjali pravac, da je svaki isao prethodnim putem, kuda bi stigli? Kuda bi stigao Pozarski, reci!
- U Petuške? - rekao sam s nadom.
- Kako da ne! Ha-ha! Pozarski bi stigao na Kursku stanicu! Eto, kuda!
I Sfinga se nasmejala i stala je na obe noge.
- A Minin? Kuda bi stigao Minin da je išao svojim putem i da nije slušao savete Pozarskog? Kuda bi stigao Minin?...
- Možda u Petuške? - rekao sam gotovo plačuci.
- U Petuške?
- A na Kursku stanicu - nećeš?! Ha-ha! - i Sfinga, kao da joj je vručina, kao da se znoji od trijumfa i suradosti, zamahnula je repom. - Minin će stići na Kursku stanicu!... A koji će od njih stići u Petuške, ha-ha? A u Petuške, ha-ha, uopšte niko neće doći!...
Šta je tom podlacu bilo smešno! Nikad u životu nisam čuo takav strvinarski smeh! Bilo bi do-bro da se samo smejala! ali ona me je, ne prestajući da se smeje, sa dva zglavka uhvatila za nos i nekuda pokukla...
- Kuda? Kuda me vučeš, Sfingo? Kuda me vučeš?
- Videćeš kuda! Ha-ha! Videćeš!...

POKROV -113. KILOMETAR

Izvukla me je na platformu, okrenula mi je njušku prema prozoru i rastvorila se u vazduhu... Zašto joj je to bilo potrebno?
Pogledao sam kroz prozor. Neverovatno, doskorašnje tame napolju nije bilo. Na oznojanom staklu je nečijim prstima bilo napisano "..." i kroz te šare sam ugledao gradska svetla, mnogo svetala i nestajući natpis " Pokrov".
"Pokrov". Grad u oblasti Petuški! Još tri stanice, a onda - Petuški! Na pravom si putu, Ve-nediktu Jerofejev!" I evo, uznemirenost koja se podizala sa dna duše, najednom se spuštala na dno duše i tamo se smirila...
Nekoliko trenutaka je, pritajivši se, ležala, a zatim, a zatim ne da je počela da se diže, ne, ona je sa dna duše skočila, jedna misao, jedna čudovišna misao se uvukla u mene tako da su mi zaklecala kolena.
Krenuo sam sa stanice " Pokrov". Video sam natpis "Pokrov" i blistava svetla. Sve je to u redu - i "Pokrov", i blistava svetla. Ali, zašto su bili sa desne strane? Dopustam da je moj um malo zatamnjen, ali ja nisam dete, znam: ako je stanica "Pokrov" na desnoj strani, vozim se iz Petuški, a ne iz Moskve za Petuške! O, šugava Sfingo!
Zanemeo sam i počeo hodati po vagonu, srećom u njemu nije bilo ni žive duše. "Stoj, Venjicka, ne brzaj. Ludo , smiri se. Možda si se malo zbunio: možda je 'Pokrov' na levoj, a ne na desnoj strani? Izadji na platformu i pogledaj na kojoj strani je napisano "..."
Iskočio sam na platformu i pogledao desno: na oznojanom staklu je lepo i jasno napisano "...". Pogledao sam levo: tamo je takodje bilo napisano "...".
Bože, uhvatio sam se za glavu i vratio se u vagon, ponovo sam zanemeo i počeo šetati po njemu...
"Čekaj, čekaj... Seti se, Venjicka, sve vreme od Moskve sedeo si sa leve strane prema kretanju voza, a sve brkajlije, svi Mitriči, svi dekabristi, sedeli su na desnoj strani. Znači, ako si na dobrom putu, tvoj kovčežić mora biti na levoj strani u odnosu na kretanje voza. Vidiš kako je to jednostavno!..."
Pošao sam po vagonu tražeći kovčežić - kovčežića nigde nje bilo, ni na levoj ni na desnoj strani.
Gde je moj kovčežić?
"Pa, dobro, dobro, Venja, smiri se. Neka. Kovčežić - glupost, kasnije ćeš ga potražiti. Pre sve-ga utvrdi kuda putuješ. A tek posle toga traži svoj kovčežić. Prvo uhvati svoju misao - tek posle toga traži svoj kovčežić. Misao ili milion? Naravno, prvo misao, a zatim milion."
"Plemenit si, Venja. Popij ostatak svoje 'kubanske', zato što si plemenit."
I, zabacio sam glavu ispijajući ostatak. I razišla se tama u koju sam bio zaronjen, i svitalo je iz dubine duše i razuma; zasvetlucali su bleskovi, blesak za svaki gutljaj, gutljaj za svaki blesak.
"Čovek ne treba da bude sam - to je moje mišljenje. Čovek mora sebe davati ljudima, čak i ako ga oni neće. A ako je on ipak sam, mora poći po vagonima. On mora naći ljude i reći im: "Evo. Sam sam. Predajem vam se bez ostatka. (Zato što je ostatak upravo popijen, ha-ha.) A vi, predajte sebe meni, i davši se, recite: kuda mi putujemo? Iz Moskve u Petuški, ili iz Petušaka u Moskvu?"
"I, po tvome, čovek baš tako treba da postupi?" - pitao sam sebe nagnuvši glavu nalevo.
"Da, baš tako - odgovorio sam nagnuvši glavu nadesno - Ne treba čitav vek gledati u "..." na oznojanim staklima i mučiti se zagonetkama!..."
Pošao sam kroz vagone. U prvom nije bilo nikog, samo je kapala kiša kroz otvorene prozore. U drugom, takodje, niko, čak ni kiša nije kapala...
U trećem - bio je neko...

113. KILOMETAR - OMUTISCE

... Žena, u crnom od glave do pete, stajala je uz prozor i nezainteresovana gledala u maglu, na usta je pritiskala maramicu sa čipkom. "Ista pesma - kopija 'Neutešne nesreće', tvoja kopija, Jerofejev", - pomislio sam u sebi.
Tiho, na prstima, da ne razbijem začaranost, prišao sam joj za ledja i pritajio se. Žena je pla-kala...
Evo! Čovek se osamljuje da bi plakao. Ali iskonski on nije sam. Kad čovek plače, on jednostavno ne želi da neko bude svedok njegovih suza. I u pravu je, jer postoji li na svetu nešto uzvisenije od neutešivosti?... O, kad bi se sad moglo reći nešto tako - da linu suze iz očiju svih majki, da se u žalosnu crninu uviju i dvorci i kolibe, i kislači i auli!...
Šta da joj kažem?
- Kneginjo - pozvao sam je tiho.
- Šta hoćeš? - odazvala se kneginja zagledana
kroz prozor.
- Ništa. S ledja ti se vidi usna harmonika, eto na...
- Ne lupaj u snu, mali. To nije harmonika, to je nos... Bolje sedi i ćuti, kao mudar ćeš proći...
To meni - u mom položaju - da ćutim! Meni koji sam išao kroz vagone tražeći odgonetke zagonetki! Šteta što sam zaboravio kakva je to zagonetka, ali se sećam da je nešto važno... Uostalom, neka, setiću se posle... Žena plače, a to je mnogo važnije... Barabe! Pretvorili ste moju zemlju u najsramniji pakao - i suze se kriju od ljudi, a smeh se pokazuje!... Bedne hulje! ljudima niste ostavili ništa osim "tuge" i "straha", i posle toga smeh im je javan, a suze su zaboravljene!...
O, kad bi se sad moglo reći tako, što bi ih spalilo sve, gadove, jednom rečju! Reći nešto tako što bi uskomešalo sve narode prošlosti!...
Razmislio sam i rekao:
- Kneginjo!... oj, kneginjo!...
- Šta ti je opet?
- Nemaš više harmoniku. Ne vidim.
- A šta onda vidiš?
- Samo zbuniće. (Ona je odgovarala gledajući kroz prozor, a prema meni se nije okretala.)
- Bas si zbunić, vidim...
"Šta mogu, zbunić, neka sam zbunić." Na jednom sam nekako omekšao, seo sam na klupu i onemoćao.
Nikako, makar umro, nikako se nisam mogao setiti zašto sam pošao po vagonima i sreo ovu ženu... Zbog nečeg "važnog"?
- Slušaj, kneginjo!... A gde je tvoj sobar Petar? Nisam ga video od prošlog avgusta.
- Šta lupaš?
- Časna reč, od onda ga nisam video... Gde je on, tvoj sobar?
- Moj je koliko i tvoj! - brecnula se kneginja.
Najednom se okrenula i pošla je prema vratima čisteći haljinom po vagona. Kod vrata se zaustavila i okrenula mi promuklo, zgrčeno lice u suzama, i viknula:
- Mrzim te, Andreju Mihajloviču! Mrzim!
Izašla je.
"Eto ti ga - otegao sam kao maloćas dekabrist. - Lepo me je sredila!" I otišla je ne odgovorivši mi najvažnije. Carice nebeska, šta je to najvažnije? Tako ti tvog dobročinstva, daj da se setim!... Sobar!
Pozvonio sam zvoncem... Zatim - još jednom.
- Sobar!!
Ušao je sluga, sav u žutom, moj sobar Petar. Jednom sam mu, u pijanstvu, savetovao da do smrti nosi samo žuto - a on, poslušao, budala, i tako se stalno oblaći.
- Petre, znaš šta? Šta misliš da li sam ja sad spavao? Spavao!
- U onom vagonu - jesi.
- A u ovom - nisam?
- A u ovom - nisi!
- Čudno mi je to, Petre... Hajde, upali kandelabre. Volim kad gore kandelabri, iako ne znam šta je to... Znaš, opet počinjem biti uznemiren... Znači, Petre, ako ti poverujem: u onom vagonu sam spavao, a u ovom se probudio. Je li?
- Ne znam. Ja sam spavao u ovom vagonu.
- Hm. Dobro. Ali zašto nisi ustao i probudio me? Zašto?
- A zašto bih te budio! U ovom vagonu nije trebalo da te budim, u njemu si se i sam probudio!...
- Ne zbunjuj me, Petre, ne zbunjuj... Pusti me da razmislim. Vidiš, Petre, nikako da razmrsim jednu misao. Tako je velika ta misao.
- Koja je to misao?
- Evo, da li je ostalo nešto da popijem?

OMUTIŠĆE - LEONOVO

- Ne, ne, ne misli, to nije misao, to je samo sredstvo za razmrsavanje misli. Kada prolazi pijanstvo, počinje strah i nesigurnost svesti. Kad bih sad nešto popio ne bih bio toliko smrvljen i rastresen...
Da li se vidi da sam smrvljen?
- Uopšte se ne vidi, samo ti je njuška podbula.
- A za piće nema ništa - rekao je Petar, ustao i upalio kandelabre.
Trgao sam se. "Dobro je što si ih upalio, dobro je, znaš li? - bio sam malo uznemiren. Putujemo, putujemo čitavu noć, a nikog nema osim nas."
- Petre, a gde je tvoja kneginja?
- Odavno je izašla.
- Gde je izašla?
- Izašla je u Hrapunovu. Ona je iz Petuški putovala u Hrapunovo. Ušla je u Orehovo-Zujevu, a izašla je u Hrapunovu.
- U Hrapunovu! Šta lupas, Petre?... Ne sludjuj me, ne sludjuj... Da, da,... najvažnija misao... Ne znam zašto mi se po glavi mota Anton Čehov. Da, i Fridrih Šiler i Anton Čehov. A zašto - pojma nemam.
Da, da... sad mi postaje jasnije. Fridrih Šiler, kad je sedao da piše tragedije, noge je uvek spuštao u šampanjac. Tačnije, ne, nego tako. To je tajni savetnik Gete, on je kod kuće uvek bio u papučicama i halatu.
A ja - ne, ja sam i kod kuće bez halata; ja sam i na ulici u patikama... A šta će tu Šiler? Da, evo zašto: kad je pio votku, noge je utapao u šampanjac. Spusti noge u šampanjac i pije votku. Dobro! A Čehov je pred smrt rekao: "Hoću da popijem!" I umro je...
Petar me je, stojeći nada mnom, gledao. Ja misli sredjujem, a ti - gledaj. Bio je i Hegel. Dobro se sećam: bio je Hegel. On je govorio: "Nema razlike osim razlike u stupnju, medju različitim stupnjevima u razlikama." To jest, ako se prevede na normalan jezik: "Ko sad ne pije?"... Petre, imamo li nešto da popijemo?
- Ništa. Sve je popijeno.
- U čitavom vozu nema nikog?
- Nikog.
- Tako...
Ponovo sam se zamislio. Bile su to čudne misli. Obavijale su se oko nečega što je već u nešto bilo uvijeno. I to nešto je, takodje, bilo čudno. A duša - duša je bila teška...
Šta sam tada radio - da li sam tonuo u san ili se budio? Ne znam, i otkud bih ja to znao? "Postoji biće, ali kako ga nazvati, ni san je ni java."* Odremao sam tako 12 ili 35 minuta.
A kad sam se probudio, u vagonu nije bilo nikog, i Petar je nestao. Voz se kretao kroz kišu i tamu. Bilo je čudno slušati lupanje vrata u svim vagonima, bilo je čudno jer ni u jednom vagonu nije bilo nikog...
Ležao sam, kao leš, u ledenoj pari, a u srcu se sakupljao strah...
- So-ba-a-ar!
Na vratima se pojavio Petar sa modrim i zluradim licem. "Pridji ovamo, Petre, pridji! Zašto si mokar? To si ti sad lupao vratima, je li?"
- Nisam lupao, spavao sam.
* Šekspir, Hamlet (IV, 4).
- A ko je onda lupao?
Petar me je ne trepčući gledao.
- Pa ništa, ništa. Ako u srcu raste nemir, znači da ga treba smiriti, a da bi se smirio treba
nešto popiti. Imamo li nešto za piće?
- Nemamo. Sve je popijeno.
- I na čitavom svetu nema nikog?
- Nikog.
- Lažeš, Petre, neprestano me lažeš!!! Ako nema nikog, ko to onda tamo lupa vratima i prozorima? A? Znaš li? Čuješ li?...Ti sigurno imaš i nešto za piće, ali me lažeš?...
Petar me je još uvek ne žmirkajući zlurado gledao. Po njušci sam mu video da sam ga prozreo, da sam ga pročitao i da me se on sada boji. Da, da, on se srušio na kandelaber i ugasio ga - tako je pošao po vagonu gaseći svetla. "On se stidi, stidi se!" pomislio sam. Ali on je već iskočio kroz prozor.
- Vrati se, Petre, vrati se! - povikao sam a da svoj glas nisam mogao prepoznati - vrati se!
- Skitnico! - odgovorio mi je spolja.
Najednom - uleteo je u vagon, dojurio je do mene, ščepao me je za kosu, prvo napred, pa nazad, pa opet napred, čupao me je sa najočajnijom zlobom...
- Šta ti je, Petre? Šta ti je?!
- Ništa! Ostani! Ostani tu, droljo! Ostani, matora kurvo! Putuj u Moskvu! Tamo se prodaj! A ja ne mogu više, ne mogu-u-u-u!...
I ponovo je izleteo, sada zauvek. "Djavo će ga znati, šta mu je! Šta je sa svima njima?" Stegao sam dupe, protresao se i zaknjavao.
Zajedno sa mnom su se protresli vagoni, pa su i oni zadžonjali. Oni se, izgleda, već odavno udaraju i tresu...

LEONOVO - PETUŠKI

Vrata vagona su počela lupati, treskati, sve jače. Zatim je u moj vagon, sa licem modrim od straha, uleteo traktorista Jevtjuškin, i proleteo je kroz njega. Desetak sekundi posle njega istim putem je projurila desetina Erinija i odjurila je za njim. Grmeli su bubnjevi i cimbala...
- Kuda? Kuda jurite?!
- Šta te se tiče?! Otkači se! Pusti!...
- Kuda? Kuda svi idemo??.
- Šta te se tiče, lu-do-o!
I najednom se okrenula prema meni, zagrlila je moju glavu i poljubila me u čelo - to je bilo toliko neočekivano da sam se zbunio, seo sam i počeo grickati suncokret.
A dok sam grickao suncokret, ona se malo odmakla, pogledala me, vratila se - i zviznula mi šamarčinu po levom obrazu. Zviznula me,uzletela jeka tavanici i jurnula je da stigne druge. Pojurio sam za njom spuštajući glavu kao krivac...
Rumenio se zapad, i konji su se igrali, a gde je sreća o kojoj pišu novine? Jurio sam i jurio, kroz vihor i mrak, skidao sam vrata sa šarki, znao sam da voz "Moskva - Petuški" leti sa nasipa. Vagoni su poskakivali, kao pomahnitali. I tada sam se uznemirio i viknuo:
- O-o-o-o-o-o! Stojte! A-a-a-a-a!
Viknuo sam i zanemeo: čopor Erinija je, kao uspaničeno stado, jurio nazad, do prvog vagona pravo na mene. Za njima je jurio pomahnitali Jevtjuškin. Ta lavina me je pokupila pod sebe i zatrpala me...
A cimbala su se čula, i bubnjevi su grmeli. Zvezde su padale na prozor selsovjeta. A Sulamita se cerekala.

PETUŠKI - PERON

A zatim se sve, naravno, uskovitlalo. Ako vi kažete da je bila magla - saglasiću se - bilo je kao magla. Ako vi kažete - ne, to nije magla, to je plamen i led - čas led, čas plamen - na to ću vam reći: da, da, led i plamen, prvo sledi krv, sledi, a kad zaledi, odmah počinje da ključa, i, kad proključa, sledjuje ponovo.
"To je groznica - pomislio sam. - Ta vrela magla svuda, to je od groznice, zato što sam u vatri, a svuda je vrela magla." A iz magle izlazi neko vrlo poznat, Ahil, ne, nije Ahil, ali neko vrlo poznat. Oh, prepoznao sam ga: to je pontijski car Mitridat. Sav je umazan balama, a u rukama mu nožić...
- Da li si ti to, Mitridate? - toliko mi je bilo glasno da sam govorio gotovo nečujno. - Mitridate, da li si to ti?
- Ja sam - odgvorio je pontijski car Mitridat.
- A zašto si tako balav?
- Uvek je tako. Čim je pun mesec, bale mi poteku.
- A u druge dane ne teku?
- Dešava se i da teku. Ali ne tako kao kad je pun mesec.
- A ti ih uopšte ne brišes? - prešao sam gotovo na šapat. - Uopšte ne brišeš?
- Kako da kažem, dešava se i da ih brišem, ali zar se pri punom mesecu mogu obrisati, ne brišeš ih toliko koliko ih razmažeš. Ukusi su različiti, jedni vole da su balavi, drugi brišu, treći razmazuju. A ja kad je pun mesec...
- Prekinuo sam ga: - Divno pričaš, Mitridate, a šta će ti nožić u rukama?
- Kako zašto?... da te zakoljem - eto zašto!...
Pitao si, takodje: zašto?.. Da te zakoljem, razume se...
A kako se samo najednom promenio! govorio je mirno, a sad se iskezio i pocrneo - kud su se samo dele bale? - i još se, povrh svega, zacerekao! Zatim se iskezio, zatim se ponovo zacerekao!
Vatra me je ponovo obuzela: "Šta ti je, Mitridate, šta ti je! - šaptao sam ili vikao, ne znam. -Skloni nož, skloni, zašto?..." A on već ništa nije čuo, zamahivao je kao da je u njemu hiljadu crnih djavola... "Krvolok!" Tada mi je proboden levi bok, tiho sam jeknuo zato što u meni nije bilo snage da se zaštitim od nožića... "Prestani, Mitridate, prestani..."
Ali tada mi je probijen desni bok, pa ponovo levi, pa desni - u nemoći sam uspevao samo da vrištim, - i da se od bola pružim po peronu. Osvestio sam se u grčevima. Okolo - ništa, osim vetra, tame i pasje hladnoće. "Šta je to sa mnom, gde sam? Zašto kiša sipi? Bože..."
Ponovo sam zaspao. Ponovo je počelo isto, i drhtavica, i vatra, i groznica, a odande, iz daleka, gde je magla, isplovilo je dvoje dugonja sa skulpture Muhine, radnik sa čekićem i seljanka sa srpom i, približivši mi se sasvim, oboje su mi se podsmehnuli. Radnik me je opalio čekićem po glavi, a zatim me je seljanka srpom - po ja..ma. Vrisnuo sam - sigurno sam glasno vrisnuo - i ponovo se probudio, ovog puta u grčevima, zato što se sad u meni sve već, sve treslo - i lice, i odeća, i duša, i misli.
O, taj bol! O, ta pasja hladnoća! O, nemoć! Ako svaki moj budući petak bude kao ovaj - obesiću se nekog četvrtka!... Petuški, zar sam takve grčeve očekivao od tebe? Dok sam stizao do tebe, ko je poklao tvoje ptičice i izgazio jasmin?... Carice nebeska, ja sam u Petuškama!...
"Ništa, ništa, Jerofejev... Talita kumi, kako je rekao Spasitelj, to jest ustani i idi. Znam, znam sve te boli, čitavo telo i čitavu dušu, a na peronu je mokro i pusto, i niko te nije dočekao, i niko te nikad neće dočekati. Ipak, ustani i idi. Pokušaj... A tvoj kovčežić, Bože, gde je tvoj kovčežić sa darovima?... dve čaše oraha za mališana, bombone " plavac" i prazna flaša... gde je kovčežić? ko ga je i zašto ukrao? - jer u njemu su bili darovi!... Pogledaj, da li imaš novaca, možda imaš malo!... Da, da, imaš malo, jedva da imaš, ali šta će sad on novac?...
O, efemernosti! O, jalovosti! O, najgnusnije, najsramnije vreme u životu mog naroda - vreme od zatvaranja bifea do svitanja!...
Ništa, ništa, Jerofejev... Talita kumi, kako je rekala tvoja Carica, kad si ležao u grobu - to jest, ustani, istresi ogrtač, očisti pantalone, otresi se i idi. Pokušaj makar korak dva, a posle će biti lakše. Što dalje - to lakše. Pa ti si bolesnom detetu govorio: "jen-dva, jen-dva, obuj patike, zar te nije sram da spavaš..." Najvažnije je odmaći se od pruge, ovde uvek idu vozovi, iz Moskve za Petuške, iz Petušaka za Moskvu. Otići od sina. Sad ćeš sve saznati, zašto nikog nema, saznaćeš i zašto te nije dočekala, sve ćeš saznati... Idi, Venjička, idi, idi..."

PETUŠKI. ŽELEZNIČKA STANICA

"Venjicka, ako hoćeš levo, idi levo. Ako hoćeš desno, idi desno. Tebi je svejedno kuda ideš. Najbolje idi napred, kud te oči vode..."
Neko mi je nekad govorio da je jednostavno umreti: za to je potrebno četrdeset puta uzastopce duboko, duboko, koliko se može, udahnuti, i izdahnuti isto tako, iz dubine srca - i tada ispustiš dušu. DA pokušam?
Čekaj, Čekaj!... Možda prvo da saznaš? Da saznaš koliko je sati?... A kako saznati kad nigde nikog nema, kad si sam samcat?... A i kad bi naišla živa duša - da li bi ti mogao otvoriti usta, od hladnoće i bola! Da, od hladnoće i bola... O, nemosti!...
A ako jednom umrem - a umreću uskoro, znam, umreću, a neću prihvatiti ovaj svet, upoznaću ga izbliza i izdaleka, spolja i iznutra ću ga upoznati, ali neću ga prihvatiti, umreću i on će me pitati: "Da li ti je tamo bilo dobro? Da li ti je bilo loše?" - a ja ću ćutati, spustiću pogled i ćutaću, ta nemost je poznata svakome kome je poznato višednevno pijanstvo. Zar ljudski život nije samo trenutno pijanstvo duše, i pomračenje duše, takodje? Svi kao da smo pijani, ali svako po svome, jedan je popio manje, drugi više. Na svakog drugačije deluje: jedan se ovom svetu smeje u lice, drugi na grudima ovog sveta plače. Jednog je već izmučilo, i njemu je dobro, a drugog još muči. A ja, šta je sa mnom? Ja sam mnogo doživeo, ali nikakvog rezultata, gotovo da se još ni jednom nisam kako treba nasmejao, još nikad me nije pošteno pritislo. Na ovom svetu sam iskusio samo jedno, gubim razum i svaku logiku, najtrezniji sam na ovom svetu; to me prosto stišće... "Zašto ćutiš" - pitaće me Gospod, sav u modrim munjama. A šta ću mu odgovoriti? Ćutaću, ćutaću...

Možda bih, ipak, otvorio usta? potražio neku živu dušu i pitao koliko je sati?...
Venjicka, šta te se tiče koliko je sati? Bolje idi, idi, zakloni se od vetra i lagano idi... Spoznao si nebeski raj, zar bi prošlog petka pitao koliko je sati - a sad nebeskog raja više nema, šta će ti da znaš koliko je sati? Carica sa spuštenim trepavicama ti nije došla na peron, božanstvo ti je okrenulo ledja, šta će ti da znaš koliko je sati? "Nije žena, ona je bombonica", kako si je šali nazvao, nije došla na peron pred tebe. Uteha ljudskog roda, ljiljan doline - nije došla i nije te dočekala. Venja, kakvog smisla ima posle toga znati koliko je sati?...
Šta ti je ostalo? Ujutro - jauk, uveče - plač, a noću - škrgut zuba... I kome, kome je na svetu stalo do tebe? Kome?... Evo, udji u bilo koju kuću u Petuškama, pitaj bilo koga: "Da li vam je stalo do mene?" Bože moj...

PETUŠKI. SADOVOJE KOLJCO

- Pokucao sam - i drhteci od hladnoće počeo čekati da mi otvore... "Čudno visoke kuće su izgradili u Petuškama!... Uostalom, uvek je tako posle višednevnog pijanstva: ljudi izgledaju ljutiti, ulice široke, a kuće velike... Od pijanstva sve naraste onoliko koliko je izgledalo ništavno u treznom stanju... Sećaš li se brkajlijine hipoteze?"
Još jednom sam pokucao, malo glasnije nego prvi put.
"Zar je tako teško otvoriti vrata čoveku i pustiti ga da se tri minuta ogreje? To ne razumem... Oni, ozbiljni, to ne razumeju, a ja, ništavilo, to nikad neću razumeti... Meni, tekel, fares; to jest, izmeren si na vagi i utvrdjeno je da si ništavilo, to jest "tekel"... Pa neka, neka...
Ali ako tamo postoji vaga, ili ne - svejedno - na toj vazi će uzdah i suza biti teži od račna i za-misli. U to sam sigurniji nego što ćete vi u išta biti. Mnogo sam proživeo, mnogo popio i promislio - znam šta govorim. Sve vaše zvezde vodilje idu svom zahodu, a ako i ne idu, onda jedva svetlucaju. Ne znam vas, ljudi, slabo vas znam, retko sam na vas obraćao pažnju, ali potrebni ste mi i interesuje me čime je sad zaneta vaša duša, da bih sigurno znao da li će sinuti zvezda na Vitlejemom, ili će početi svetlucati, to je najvažnije. Zato što sve ostale idu svom zahodu, a ako i ne idu onda jedva svetlucaju, a ako čak i sijaju to ne vredi ni pišljiva boba.
Postoje tamo vage, ili ne - tamo ćemo mi koji smo ništavni biti teži od vas i živećemo. U to verujem čvršće nego što vi verujete u bilo šta. Verujem, znam i objavljujem čitavom svetu. Ali zašto su se ulice u Petuškama tako čudno raširile?..."
Otišao sam od vrata i svoj teški pogled prenosio sa kuće na kuću, sa ulaza na ulaz. I dok se u mene uvlačila teška misao, koju je strašno izgovoriti, zajedno sa teškim dosećanjem, koje je, takodje, strašno izgovoriti - išao sam i išao, i napregnuto razgledao svaku kuću, a nisam ih mogao dobro osmotriti: od hladnoće, ili od još nećega, suze su mi navirale na oči...
"Ne plači, Jerofejev, ne plači... Ali zašto? I zašto tako drhtiš? Od hladnoće ili od još neče-ga?... Nemoj..."
Kad bih imao bar dvadeset gutljaja "kubanske"! Oni bi došli do novca, a srce bi uvek umelo da ubedi razum da sam u Petuškama! Ali "kubanske" nije bilo: skrenuo sam u uličicu i ponovo sam zaplakao i zadrhtao...
Tada je počela priča, strašnija od svih vidjenih u snu. U toj uličici u susret su mi dolazila četvorica. Odmah sam ih prepoznao, neću da objašnjavam ko su četvorica... Zadrhtao sam jače nego pre, sav sam se pretvorio u grč.
Prisli su mi i okružili me. Kako da vam objasnim kakve su im bile njuške? Ne, nisu bile razbojničke, pre čak suprotno, izgledale su nekako klasično, ali u očima sve četvorice - vi znate, sedeli ste nekad u toaletu na stanici u Petuškama, sećate se kako tamo u dubini, pod okruglim otvorima svetluca i igra ona žiža ridje boje - takve su bile oči u sve četvorice. A četvrti je ličio... uostalom, posle ću vam reći na koga je on ličio.
- Pa, eto... našli smo te - rekao je jedan.
- Kako... našli? - glas mi je strašno drhtao, od pijanstva i groznice. Oni su mislili: od straha.
- Da-a, našli smo te! Više nikud nećeš ići.
- A zašto?
- Zato.
- Slušajte... - glas mi se prekidao zato što je drhtao svaki moj nerv, a ne samo glas. Noću niko ne može biti siguran u sebe, to jest, mislim u hladnoj noći. I apostol se odrekao Hrista pre nego sto su treći petli zakukurikali. Ja znam zašto ga se odrekao - zato što je drhtao od hladnoće, da. On se još grejao uz vatru, zajedno sa njima. A ja nemam vatru, još sam i čitavu sedmicu pijan. A kad bi me sad kušali, možda bih ga se odrekao i više puta...
- Slušajte - govorio sam im kako sam mogao, - pustite me.. šta ću vam ja?... Ja samo nisam doputovao do devojke... putovao sam, a nisam doputovao... prespavao sam stanicu... ukrali su mi kovčežić dok sam spavao... u njemu su bile sitnice, ipak mi je žao "plavca"...
- Kakav "plavac" ? - s mržnjom je pitao jedan.
- Da, bombone, bombone "plavac"... i dvesta grama oraha, detetu sam ih nosio, obećao sam mu ih zato što dobro zna slova... ali to je sitnica... samo da dočekam svitanje, ponovo ću putovati... istina, bez novca, bez darova, ali oni će me i tako primiti, ništa mi neće reci... čak naprotiv.
Sva četvorica su me gledali, sigurno su mislili: "Kako je ovaj šljam plašljiv!" O, neka misle, neka misle, samo da me puste!... Gde, u kojim novinama sam video ove njuške?...
- Hoću ponovo u Petuške...
- Nećeš ići u Petuške!...
- Pa... neka neću, ali na Kursku stanicu ću...
- Nećeš ni na stanicu!
- A zašto?
- Zato!
Jedan je zamahnuo i udario me po obrazu, drugi - pesnicom u lice, druga dvojica su me, takodje, deljala, - ništa nisam shvatao. Ostajao sam na nogama, i povlačio se od njih tiho, tiho, a oni, sva četvorica, tiho su nastupali.
"Beži, Venjicka, bilo kuda, bilo kuda! Beži na Kursku stanicu! Levo, ili desno, nazad, svejedno kuda ćeš dospeti! Beži, Venjicka, beži!"
Uhvatio sam se za glavu - i pojurio sam. A oni - za mnom...

PETUŠKI. KREMLJ.
SPOMENIK MININU
I POZARSKOM


"A možda su ovo, ipak, Petuški?... Zašto na ulicama nema ljudi? Kuda su nestali?... Ako me stignu, ubiće me... A koga da zovem u pomoć... Ni u jednom prozoru svetlo, a ulične svetiljke gore kao uklete, gore, ni jedna se ne gasi."
Moguće je da su Petuški!... Evo, kuća prema kojoj bežim je rajsobes*, iza njega tama... Petuški rajsobes a iza njega tamo po neki vekov i gnezdo duša umrlih... O, ne, ne!
Iskočio sam na trg, popločan mokrom kockom, smirio sam dah i osvrnuo se:
"Ne ovo nisu Petuški!... Ako je On - ako je On zauvek napustio zemlju, ali vidi svakoga od nas - znam da ovamo nije nijednom pogledao... A ako on moju zemlju nikada nije napuštao, ako ju je svu bo prepešaćio, u liku roba - on je obišao ovo mesto, prošao je pored njega...
" Ne, ovo nisu Petuški! Petuški On nije zaobilazio. On je, umoran, tamo uz svetlo plamena počivao, tamo sam u mnogim dušama primećivao pepeo i dim njegovog bivaka. Plamen nije potreban, bio bi pepeo."
Ne, ovo nisu Petuški! Preda mnom je blistao Kremlj u svom sjaju. Iako sam iza sebe ćuo bat gonilaca - uspeo sam da pomislim: "Ja koji sam prošao Moskvu uzduž i popreko, trezan i pijan - ni jednom nisam video Kremlj, u traženju Kremlja uvek sam dospevao na Kursku stanicu. I evo, ugledao sam ga sada - kad mi je Kurska stanica najpotrebnija!...
" Nedokučivi su tvoji putevi..."
Topot se čuo sve bliže, nikako nisam mogao da dodjem do daha da bih bežao dalje, samo sam se dovukao do zida Kremlja - i stropoštao se. Bio sam izbezumljen od straha - bilo mi je svejedno...

* Rejonski odsek za socijalno osiguranje (prim. prev.).

Oni su se približavali - trgom, po dvojica sa dve strane. "Ko su ti ljudi i šta sam im ja učinio?" - takvo pitanje nije postojalo u meni." Svejedno je da li će me primetiti, ili neće - takodje je svejedno. Nije mi potrebna drhtavica, potreban mi je mir, to su sve moje želje... Odvedi ih, Gospode!"
Ipak su me primetili. Prišli su mi i okružili me, teško su disali. Dobro je što sam uspeo da stanem na noge - oni bi me ubili...
- Ti si od nas? Od nas si hteo da pobegneš - prosikato je jedan od njih i dohvatio me za kosu i iz sve snage mi je lupio glavu o zid Kremlja. Slomio sam se od bola, krv mi je tekla po licu i za okovratnik... Gotovo sam pao, ali sam izdržao... Počelo je lemanje!
- U stomak, udri ga čizmom u stomak! Neka se savije!
Bože, oteo sam se i pojurio - dalje, trgom. "Beži, Venjicka, ako možeš, beži, pobeći ćeš, oni uopšte ne umeju da trče!" Za tren sam se zaustavio kod spomenika - obrisao sam krv da bih bolje video - prvo sam pogledao Minina, zatim Pozarskog, zatim ponovo Minina - kuda? Na koju stranu da bežim? Gde je Kurska stanica a kuda da bežim? Vremena za razmišljanje nije bilo - pojurio sam onamo kuda je gledao knez Dmitrij Pozarski...

MOSKVA - PETUŠKI. NEPOZNAT PROLAZ

Ipak sam do poslednjeg trenutka verovao da ću se od njih spasiti. Kad sam utrčao u nepoznati prolaz i dopuzao do gornjeg platoa, ponovo sam se stropoštao - još uvek sam se nadao... "O, ništa, ništa, srce će se kroz trenutak smiriti, krv će oteći, lezi, Venjicka, lezi do svitanja, a tamo, na Kursku stanicu... Ne treba tako drhtati, već sam ti rekao, ne treba..."
Srce je tako lupalo da je sve zaglušilo, ipak sam čuo: vrata prolaza su se dole lagano otvorila i nisu se zatvorila nekih pet sekundi.
Sav uzdrhtao rekao sam sebi: "Talita kumi, to jest, ustani i pripemi se za kraj... To već nije talita kumi, sve osećam, to je lama savahtani, kako je rekao Spasitelj... To jest: "Zašto si me napustio, Gospode?" Zašto si me, Gospode, ipak napustio?
Gospod je ćutao.
A andjeli su se nasmejali. Vi znate kako se smeju andjeli? To su sramne stvari, sada znam, da vam kažem kako su se oni sada nasmejali? Nekad, veoma davno, u Lobnu, na stanici, voz je pregazio čoveka, potpuno ga je presekao: čitavu njegovu donju polovinu je samleo i sitnu kašu i razmazao po nasipu, a gornja polovina, od pojasa, ostala je kao da je ziva, i stajala je
izmedju sina, kao što na postamentima stoje biste raznih hulja. Voz je otišao, a on, ta polovina, tako je ostala, a na njegovom licu je bila nekakva zabrinutost, a usta poluotvorena. Mnogi to nisu mogli gledati, okretali su se, bledi i sa samrtnim strahom u srcu. A deca su mu pritrčala, troje ili četvoro dece, negde su pokupili zapaljeni pikavac i stavili ga u poluotvorena usta. A pikavac se dimio, a deca su skakala oko njega i smejala se toj veseloj stvari...
Tako su se i sad nada mnom smejali nebeski andjeli. Oni su se smejali, a Bog je ćutao... A ona četvorica, već sam ih video - penjali su se sa poslednjeg sprata... A kad sam ih ugledao, od svakog straha je snažnije (časna reč, snažnije) bilo zaprepašćenje: oni, sva četvorica, penjali su se bosi, a obuću su držali u rukama - zašto im je to bilo potrebno? Da ne dižu buku u prolazu? Ili da mi se neprimetno prikradu? Ne znam, ali to je bilo poslednje čega sam se setio. To je zaprepašćenje.
Nisu čak ni predahnuli - s poslednje stepenice su se bacili na mene i počeli su me gušiti, sa pet ili šest ruku, ja sam, koliko sam mogao, odvajao njihove ruke i branio svoje grlo, koliko sam mogao. I tada se desilo najužasnije: jedan od njih, sa najsvirepijim i klasičnim profilom, iz džepa je izvukao ogromno šilo s drvenim rukohvatom; možda to čak i nije bilo šilo, nego odvrtka ili nešto drugo - ne znam. Ali on je naredio ostalima da mi drže ruke, i, pošto se nisam branio, potpuno izbezumljenog, pritisli su me uz pod.
- Zašto, zašto?... zašto, zašto?... - mrmljao sam...
Oni su zarili šilo bas u grlo...
Nisam znao da na svetu postoji takav bol, zgrčio sam se od muke, pred očima mi se pojavilo debelo crveno slovo "U" i zatreperilo je. Od tada se nisam osvešćivao, i nikad se neću osvestiti.
Na postavljenju kablova u Serementjevu u jesen 69. godine.

POGOVOR

VENEDIKT JEROFEJEV

Image and video hosting by TinyPic

Venedikt Vasiljevič Jerofejev rodjen je 24. oktobra 1938. godine u gradu Kirovsku, na pruzi Peterburg-Murmansk, gde mu je otac bio šef stanice. Kirovsk je tokom rata prelazio iz sovjetskih u finske, pa u nemačke, pa ponovo u sovjetske ruke, i tako na smenu. Vasilije Jerofejev je ostajao šef stanice. Posle rata su ga, kao izdajnika domovine, zatvorili, pa pustili, da bi ga ponovo zatvorili i pustili tek 1954. godine. Venja je srednju školu završio u Ki-rovsku sa odličnim uspehom, dobio je zlatnu medalju.
Na Moskovskom državnom univerzitetu Lomonosov počeo je 1955. godine da studira ruski jezik i književnost, bio je odličan student, ali je sa druge godine izbačen sa univerziteta zbog nepohadjanja nastave predvojničke obuke. Prešao je u Vladimir gde se upisao na Pedagoški institut, na grupu ruski jezik i književnost. Ovde se i oženio svojom prvom ženom sa kojom ima sina (njih dvoje su živeli u Petuškama, mestu u kojem "stalno cveta jasmin i pevaju slavuji" - kuda je Venja stalno putovao).
I u Vladimiru je bio odličan student, čak je dobio i stipendiju Lebedjev-Poljanski. Ali jednog dana mu je kraj uzglavlja nadjena Biblija. To je bio razlog da se sazove konferencija studenata i predavača instituta. Komsomolci i partijci su bili užasnuti. Venja je izbačen sa instituta, a u KGB-u mu je dat rok od 48 časova da napusti Vladimirsku oblast. Iz Vladimira su ga odvezli na motociklu i pozdravili su se sa njim rečima: " Jerofejev, pazite, svi vaši poznanici će imati neprilike". I išli su ih.
Venja se nije vračao u rodni grad. Radio je kao noćni čuvar, fizički radnik na postavljanju kablova, član geološke istraživačke ekspedicije.
Još kao sgudent Moskovskog univerziteta pisao je Zapise psihopate, zatim sledi roman Šostakovič, koji mu je ukraden, bio je u mreži zajedno sa dve flaše vermuta, dok je Jerofejev dremao u vozu Moskva-Petuški. Sledi veličanstvena poema Moskva--Petuški, i kraća proza Vasilije Rozanov očima ekscentrika, drama Valpurgijska noć ili koraci komandora napisana je u rano prolece 1985. godine. Jerofejev je zamislio i dramski triptih Tri noći. Prva noć je Noć uoči Ivanjdana (ili Disidenti) [završena je pred pišćevu smrt], druga je Valpurgijska noć ili koraci komandora, treća noć je Noć uoči Božića (ostala je samo zamisao), ali je završio dramu Fani Kaplan.
Posle velikog publiciteta koji je doživelo delo Venedikta Jerofejeva u svetu (kod nas dva izdanja Moskva-Petuški u izdavačkoj kući Svetovi iz Novog Sada, Vasilije Rozanov očima ekscentrika u časopisu Pismo iz Zemuna, Valpurgijska noć ili koraci komandora u časopisu Polja.), Moskva-Petuški, Vasilije Rozanov očima ekscensrika i Valpurgijska noć ili koraci komandora objavljeni su 1989/ 1990. i u Rusiji, a tragedija Valpurgijska noć postavljena je u Teatru na Maloj Broni, gde se igra sa velikim uspehom.
Venedikt Jerofejev je umro polovinom maja 1990. g. od raka grla iako je nekoliko godina ranije operisan. Govorio je pomocu japanskog aparata, a gaza je pokrivala otvor na grlu. Venedikt Jerofejev je umro prosećena grla kao sto je i Venja u poemi Moskva-Petuški, pod zidinama Kremlja, umro od rane na grlu od sila.
O delu Venedikta Jerofejeva napisane su mnogobrojne rasprave i disertacije i ispisane veoma visoke ocene.
Francuski časopis Lire je u br. 139. aprila 1987. g. objavio listu idealne biblioteke ruske proze nastale u dugom trajanju ruske književnosti. Grupa kritičara je odabrala 49 naslova, a pedeseti naslov je ostavljen vlasniku biblioteke da ga on izabere. Jerofejevljeva poema Moskva-Petuški u tom izboru se nalazi na 33. mestu.

A. Badnjarević

Image and video hosting by TinyPic

Hvala A.B.I. koja je knjigu poslala, i Vertebrati, koji je tekst priredio za blog.

- 17:21 - Komentari (3) - Isprintaj - #


View My Stats

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se