NEMANJA: SMIRENOUMLJE

četvrtak, 24.01.2008.

PODVIGOPOLOŽNIK

Vaseljena je preobražena: iskoni be Mit ili činjenica; potom Povratak cara; sada, pre Zadužbine, sledi Podvižništvo.

Tko ima uši, neka čuje, što Duh govori crkvama: Tko pobijedi, neće mu nauditi druga smrt.
Otkr. 2:11

Kao krinovi procvetali su u najzabačenijim pustinjama pre monaške zajednice, koje su ubrzo postale mesta utehe i nove nade vasceloj vaseljeni. Kako tada u drevna vremena, tako i sada monasi svojim smirenim optimizmom nastavljaju da svedoče svetu da se jedina istinska radost može naći u tajni krsta.

Image and video hosting by TinyPic

Monah tinja u noći kao sveća pred ikonom. Jeste.

Osnovni smisao monaškog života najjasnije se može sagledati u svetlu krstovaskrsnog podviga podvigopložnika Hrista, koji u svome krajnjem smirenju krsne smrti pobeđuje samu smrt i vaskrsenjem otvara dveri besmrtnosti i netruležnosti palom coveku. Zato je pravoslavni monah, pre svega, ispovednik-mucenik, koji delatno, svojim podvižnickim životom svedoci do krvi blagovest pobede nad smrću.

Njegov podvig nije samo asketski proces etickog usavršavanja, kakav nam je poznat i u drugim religijama i filosofskim sistemima, već nadasve, proces integralnog preobražaja pale covekove prirode u svetotajinskom i blagodatnom životu Crkve kao tela Hristovog. U svome neprekidnom podvigu saraspinjanja raspetom Bogu-Logosu, na krstu dobrovoljnog stradanja, monah svakodnevno umire starom coveku zarobljenom okovima bioloških zakona pale i ogrehovljene prirode, da bi još za života vaskrsao kao nova tvar, obnovljena silom Duha Svetoga. U tom procesu on suštinski postaje silom blagodati Božije, nova tvar, zasnovana na sasvim drugacijim ontološkim pretpostavkama. Monah postaje »bog po blagodati», «nebeski covek», «anđeo u telu», kao što pevaju crkvene pesme.
Sveti apostol Pavle gromko blagovesti veliku tajnu koju duboko proživljava svaka bogocežnjiva duša pravoslvanog monaha: «Sve smatram za đubre da bih Hrista stekao i poznao Njega i silu Njegovog vaskrsenja i zajednicu Njegovih stradanja SAOBRAŽAVAJUĆI SE SMRTI NJEGOVOJ» (Fil. 3, 8-1O). Zaista, za monahe je ovaj prolazni život saobražavanje smrti Hristovoj delatno ostvarenje krštenjskog zaveta, jer krstivši se u smrt Hristovu sapogrebuju se Njemu i postaju jednaki sa Njim jednakom smrću, da bi savaskrsli Hristu. (up. Rim. 6, 4-5). Zato je za monahe, koji svaku rec Gospodnju podvigom krsne ljubavi odstradavaju, samo jedno važno - postati zajednicar Hristovog vaskrsenja i sanaslednik vecnoga života - nova tvar koja kao živi kavasac besmrtnosti zakvašava vascelu grehom umrtvljenu tvar koja uzdiše i tuži u okovima greha. Na taj nacin monah tiho i nenametljivo, preobražavajući samoga sebe blagodaću Božjom sveštenodejstvuje svojim molitvama, suzama i trudovima tajnu vaskrsenja celome svetu.
Oduševljenji premudrošću krsta, koja je pred ocima sveta ludost, monasi, po recima apostola, živi se stalno predaju na smrt za Isusa, da bi se i život Isusov projavio u smrtonom telu njihovom. (up. 21 Kor. 5, 10-11). Umirući svojoj ogrehovljenoj volji dobrovoljnim i bezropotnim poslušanjem; svojim strastima – podvižnickim uzdržavanjem; sujeti svetskog života – monaškim smirenjem i trpljenjem, monasi zadobijaju istinsku slobodu, koja se ne može definisati u uskim okvirima fizickih zakona, socijalnih i politickih teorija, već jedino u sveri blagodatnog života u Hristu Isusu. Oni gube sebe i zaboravljaju, da bi sebe našli i upoznali na jednom višem nivou postojanja. Žrtvuju vascelo svoje biće kao žrtvu svepaljenicu. Veliki su to logicki paradoksi i cudesna je ovo tajna skrivena od premudrih ovoga sveta. Zato je sva silina života koja zraci sa lica pravoslavnih monaha sakrivena u tajni životvorne smrti krsne, u dubini životoistocnog groba Hristovog. A oni, koji su srcem poznali tu tajnu i krenuli bez ikakve rezerve za Gospodom, ne cakaju samo obećanje blaženstva «zagrobnog života», već hitaju da sa radošću još u ovome životu umru u Hristu da bi zadobili vaskrsenje duše i pre svopšteg vaskrsenja i tako zaživili u predukusu eshatološke stvarnosti i pre svršetka vremena. Zato su oblagodaćeni monasi provesnici besmrtnog i vecnog života koji blistaju kao parcići neba u tmini svetske doline suza.

Rascvetali krst monaški

Težak je ovo podvig, svakodnevno liptanje krvi – podvig u kome se sve prodaje da bi se kupio «biser mnogocenjeni». Ali sve te bolove i tuge monaškog krsta blaži tiha nada i radost vecne utehe, nepokolobljiva vera i uverenost u svaku rec Božiju. Gde je krst, tu je i radost koja dolazi za njim. Radost je zapravo i zacaurena u dubini krsta kao njegova najdublja tajna. Monaški krst je kao rascvetali Aronov štap, kao oživela usahla utroba Sarina koja rađa u veri po Božjem obećanju. U znaku životvornog rascvetalog krsta Gospod podiže uboge i nišce, a gorde ovoga sveta obara u stidu. To je cudesni znak koji u sebi skriva vascelu tajnu božanskog domostroja spasenja, i zato je citav podvig ovaploćenog Gospoda od vitlejemske peštere do golgotskog krsta razumljiv i objašnjiv samo u svetlosti smirene filosofije krsta. Otuda je i monaški život kao život krstonosni sav ispunjen radošću krsta, naizgled bespolodan i suv zraci velikom silinom životnog optimizma i nade. Odeveni u crnu rizu pokajanja i duboko skrušeni u molitvenom placu, duhonosni monasi su nepresušni istocnici radosti koji napajaju žedne i obremenjene duše novom životnom nadom i verom. Kao krinovi procvetali su u najzabacenijim pustinjama pre monaške zajednice, koje su ubrzo postale mesta utehe i nove nade vasceloj vaseljeni. Kako tada u drevna vremena, tako i sada monasi svojim smirenim optimizmom nastavljaju da svedoce svetu da se jedina istinska radost može naći u tajni krsta.

Preobraženjem do «Prvobitne krasote»

Monasi su duhovni ratnici koji se u neprekidnoj borbi sa strastima oslobađaju okova smrti. Svakoj strasti protistavljaju suprotnu vrlinu: stomakougađanju – post, telesnoj pohoti – celomudrenost, gordosti – smirenje ... i sve svoje želje, prohteve sahranjuju u zemlju blažene poslušnosti i samoodrecenja, dok sama blagodat Božija ne ispravi i ne obnovi grehom deformisane prirodne sile njihove i dade im njihov prirodni i bogomdani smisao i cilj. Sveti oci nas uce: «Daj krv, da bi primio Duh». I kroz ove reci projavljuje se tajna krsta – «umri savršeno, da bi živeo savršeno», savetuje sv. Varsanufije. Da bi dostigli svoj cilj ili makar krenuli ka idealu istinskog monaškog života, monasi sve svoje sile usmeruju ka tome da izađu iz okova svoga samoljublja i gordosti, žrtvujući i prazneći sebe do beskraja. Oni traže svoje istinsko «ja» gubeći sebe za ovaj svet i zaboravljajući svoje «pseudo - ja». Da bi postali istinske bogolike licnosti, otvorene u ljubavi prema Bogu i bližnjem, oni odbacuju bezlicne maske sebicne individualnosti i odricu se svojih lažnih i neautenticnih potreba, cak i biloški prirodnog sežući ka nadprirodnom, samo da bi pronašli «prvobitnu krasotu» koju nam je otkrio Novi Adam - Hristos, obnovivši pali lik starog Adama. Monah se ne bori protiv onoga što je Bog stvorio i «što dobro bješe veoma». On ne ustaje protiv Bogom sazdane prirode, već protiv sile greha koja je obolestila i otruležila prirodu otrovom smrti, osmrtivši ono što je sazdano za besmrtnost i netruležnost. Ta sila greha deformiše covekov duhovni organizam, njegovu licnost i prirodne sile unakazujući Božiji lik u njemu. Zato da bi se greh, smrt i đavo pobedili potrebno je sve žrtvovati. Gospod nas poziva; «Ako dakle, ko hoće da ide za mnom, neka se odrece sebe i uzme krst svoj». (Mk. 10, 21). U tom pozivu sadržan je celi manifest monaškog života. Slediti Gospoda ne znaci, dakle, samo umom prihvatiti Njegova moralna i duhovan ucenja, već, delati istu sudbinu sa Gospodom do golgotske smrti. Pravoslavni monah se zato ne odrice samo onoga što «ima», već i onoga što trenutno «jeste» u svom palom stanju. Zato da bi našao sebe, on cepa sve svoje i sebe samog kao krpu pred Bogom, pred ljudima i svakom tvari, te se oblaci u hristopodobno smirenje. On kao martir dobrovoljnog stradanja živo svedoci premudrost tjne krsta. Otuda su hiljade monaha, sa žarom ranohrišćanskih mucenika, ostavljali luksuz i sjaj svetske sujete i bežali u rupe i jame planinske odevajući se u rizu smirenja i poniženja, da bi ih gospod odenuo netruležnom rizom netvarne svetolsti. Sve su svoje bacili pred Gospodom, omrznuvši na sve što je pred sujetnim svetom casno i hvaljeno. Bogataši ostaviše svoje bogatstvo, carevi carstvo, mudraci svoju svetsku mudrost. I, o cuda, oni koji nekada življahu u obilju, slavi i sjaju svetske moći postadoše prosjaci i ubožjaci Hrista radi, koji u ritama, poput Jova mnogostradalnog, na đubrištu vapiju gospodu za milost. Mudraci svetski postadoše jurodivi; blagoglagoljiva usta, Hrista radi, zanemeše najsmirenijim, ali i najrecitijim molcanijem. Svi oni prezreše svet, ali ne svet jao premudru tvorevinu Božju, već silu greha koja se služi svetom kao oruđem vecne smrti i osude; prezreše truležno i prolazno da bi primili netruležno i vecno, kao dar Božje ljubavi, a ne kao licno postignuće. Ostaviše svet zaražen otrovom greha i smrti da bi ga u vecnosti nalsedili preobraženog i blagodaću vaspostavljenog. Njihovo sledovanje Hristu nije bila stvar razumskog ubeđenja, već jednog sasvim celovitog delatnog preobražaja kojim ontološki postaju autenticne licnosti kakve ih je Bog prvobitno i odredio. Čitava asketika Pravoslavne Crkve duboko je utemeljena na premisi da je pali covek svojim otuđenjem od boga otuđio sebe i od samog sebe, da je njegova licnost u palom stanju tek samo maska, tragicna karikatura grehom deformisanog lika Božjeg, koga treba pronaći i obnoviti svetotajinskim i podvižnickim životom u crkvi. Zato je asketiki život pravoslavnog monaštva, iako spolja naizgled po mnogim svojim formama slican podvižništvu nepravoslavnog Zapada i Istoka, potpuno unikatni i pociva na sasvim drugacijim antropološkim osnovama.

Sila koja se u slabosti projavljuje

Pravi monasi su istovremno i najslabiji i najaci ljudi. Sila se njihova u slabosti projavljuje. I zaista, kao što govori bogomudri apostol: «Ono što je slabo pred svijetom izabra Bog da posrami jake»., (1 Kor. 1, 27), veliki svetilnici egipatskih i plaestinskih pustinja bili su cesto prosti i jednostavni ljudi, ali u svom smirenju prozreli su premudrost krsta Hristovog i obukli se u njegovu silu. I kao što nekada, od prostih ribara postadoše apostoli - prosvetitelji vaseljenje, tako i ovi sveti starci zasijaše božanskom mudrošću. Poznavši nemoć i slabost svoga paloga bića smiriše se pred Tvorcem, i budući nemoćni postadoše svemoćni u Hristu.Jer tek onda kada potpuno izgubimo sebe i sve svoje razapenomo na krstu potpune predanosti Gospodu, u nama pocinje da deluje druga sila koja nam daje snage za ono što je iznad naših moći. Tajna velikih podviga svetih otaca nije u tome što su oni bili snažnijii i jaci od ljudi današnjeg vremena, već u tome što su se potpuno odrekli sveta i svetksih uteha predajući sebe bez ostatka Gospodu, u krajnjem smirenju i poznanju svojih ljudskih nemoći. Kada covek nije više u stanju da išta ucini, tada nastupa Bog, koji iz prašine podiže nišce i uboge koji mu neprestano vape skrušenim i umilnim srcem. U našem vremenu isuviše je malo onih koji su spremni da se odreknu sebe, da potpuno odseku svoju palu volju i trpljivo podnseu voljne i nevoljne žitijske skorbi, jer današnji covek je cvrsto oslonjen na logiku svoga racionalnog uma i na sve je pere spreman osim na to da razapne svoj um i baci ga u bezdan logicke neizvesnosti krsta. Kao nekada za Jevreje i stare Jeline, krst je i danas kamen spoticanja za mnoge ljude.

Smirenje - ključ podviga

Svi monaški podvizi: post, bdenje, uzdražanje, simoraštvo, molcanije, molitva i dr. Sami po sebi nemaju nikakvu delatnu silu i moć i nemocni su pred silom smrti. Ti podvizi se samopouzdano i proizvoljno uz razne asketske metode primenjuju u drugim religijama kao svojevrsne magijske aktivnosti, koje same po sebi mogu doneti neku tobožnju duhovnu slobodu i prosvetljenje. Pristup pravoslavnog monaha je korenito drugaciji, jer monasi sve te podvige temelje na osnovnom krstonosnom podvigu smirenja, koji je potpuno stran i nepoznat u svim drugim religijama sveta. Sveti Oci definišu smirenje kao poznanje Božje svemoći i svoje vlastite nemoći, palosti i obolešćnosti vascelog bića. Smirenje je zapravo svest i duboki duhovni osećaj da smo mi pad, a On jedini Vaskrsenje, da smo mi smrt, a On život, da smo mi mrak, a On jedini svetolost. A gde je smirenje bez ljubavi, bez straha Božijeg, bez placa i suza? Te osnovne duhovne vrline jedina su plodna zemlja na kojoj jednom posađeni pomenuti podvizi donose duhovni plod. Monah posti ne zato što je post sam po sebi spasonosan, već posteći po poslušanju, a ne samovoljno . On delatno ispoveda svoje smirenje pred Gospodom i da ne živi covek samo o hlebu, već o svakoj reci koja izlazi iz usta Gospodnjih, kao što nas je sam Hristos naucio u svom kušanju na gori. Post sam po sebi, kada nije praćen smirenom molitvom i kada se proizvoljno upražnjava može da bude veoma pogibeljan i po telo i po dušu covekovu. Monah živi u nestjažanju i siromaštvu «ništa sebi samom ne sticući niti cuvajući, sem ono što je na opštu potrebu, i to iz poslušanja, a ne po svojoj volji».» Na taj nacin on delom ispoveda da se ne treba strasno vezivati za tvar, niti nalaziti telesnu i duhovnu utehu u tvari umesto u Tvorcu. Monah ćuti ne zato što je to vrlina po sebi, već zato što sebe smatra neukim i nedostojnim da bilo šta kaže; on postaje «lud» za ovaj svet i odbacuje mudrovanje ovoga sveta zasnovano na fantaziji uma i pomislima, da bi se omudrio netruležnom premudrošću Hristovom. Mnogi sveti monasi živeli su kao neulgedni ubožjaci ispovedajući samim svojim nacinom života svu bedu unutrašnjeg stanja palog coveka, da bi se tako upodobili cariniku i ubogom Lazaru i primili njihov udeo u onome svetu. Oni su birali neudobna mesta za život, pustare, pešcare, daleko od naselja, želeći da se u samoći više približe Gospodu. Iskusni podvižnici dobro su znali da se telesni um lako saobražava okolini i da se život u luksuzu i bogatstvu cesto nesveno pogubno odražava na dušu, koja se tada teže smirava. I sv. Isak Sirin sa tugom konstatuje da nema coveka koji je u stanju da potpuno odoli iskušenjima sveta živeći u njemu. Zato su se monaška staništa uvek odlikovala prostotom i siromaštvom, ne bi li ih kako i sami uslovi života vaspitali u siromaštvu duha i prostoti uma. Ali ipak, podvig koji se najjace izražava smirenje pred Bogom je podvig poslušnosti starcu koji zapravo predstavlja istinski temelj monaškog života. To je pre svega podvig kojim smiravamo svoju volju pred Božijom voljom koja se izražava preko starca. Monah kroz poslušanje prinosi na žrtvu ono što predstavlja najveće bogatstvo palog coveka . slobodu rasuđivanja, ispovedajući delatno na taj nacin potpunu svoju prednost i povrenje pred Gospodom.
Svaki, dakle, monaški podvig predstavlja izraz dubokog unutrašnjeg smirenja covekovog srca pred Gospodom, dok ti isti podvizi vršeni bez potrebnog smirenog i skrušenog raspoloženja duše i po svojoj volji i rasuđivanju ne donose nikakav duhovni plod i srce podvižnika još više ispunjavaju mrakom gordosti. Bogu nisu potrebni naši podvizi, već srce naše koje mi svojjim podvizima vaspitavamo da otvori svoje veri Božijoj blagodati, jer Gospod nikada na deluje jednostrano bez makar najmanjeg ucešća naše slobodne volje. Zato se monah trudi ne da sam svojim silama promeni sebe, nekim instant «autentnim treningom», već da se smiri, skruši u poznanju svoje slabosti, te tako privuce blagodat Božiju koja je jedina u stanju da pobedi silu greha. Jedino «srce skrušeno i smerno Bog neće prezreti». Mnogi pravoslavni monasi nisu veliki podvižnici u postu, bdenju i drugim telesnim trudovima, ali zato je njihov umereni podvig zasnovan na poslušanju i rastvoren smirenjem i dubokom svešću o svojoj nemoći i ogrehovljenosti, dovoljan da ih uzvede u njihovom blagodarnom trpljenju svih životnih nedaća do velikih duhovnih visina. Bogu nisu potrebni jaki i sposobni, mudri i pametni, već smireni i poslušni, koji kada ih Gospod u svoje i Njemu jedino poznato vreme, uzdigne, neće božanske darove pripisivati sebi i svojim spososbnostima, već će se još više smiriti pred svojim Tvorcem, kao što plodovita voćka obremenjena zrelim plodovima, sagiba svoje grane ka zemlji. Zato kod parvoslavnih podvižnika nema one magijske poze indijskih fakira i gurua ili barokno ekstravagantnih zapadnih mistika; sve je kod njih duboko opšteljudsko, smerno i sastradalno, jer duboko osećaju i znaju da sve što cine iznad svojih moći, to cine silom koju im BOG daje, a sebe smatraju tek nevrednim zemljanim sasudima u koje je po neizmernoj i nicim zasluženoj milosti Božijoj ulivena blagodat Božja, tako da preizobilje sile bude od Boga, a ne od njih. (up 2 Kor. 5,7).

Delatni bogoslov

Monasi ne proucavaju svojim razumom neku apstraktnu «istinu» i ne govore o njoj, već odstradavaju put jedinog ISTINITOGA, put koji jedini vodi iz lavirinta smrti i truleži. Oni ne koriste svoj intelekt da bi dosegli do najdubljih tajni Božijeg otkrivenja, već smiruju sebe do zemlje. Obrezuju svoj um molitvom i rezvenjem (molitvenim bdenjem uma), jer dobro znaju da se do poznanja božanskih tajni ne dolazi analitickim i spekulativnim razmišljanjem, već samim životom u Hristu, tj. vršenjem Božijih zaposvesti, opitnim zajednicarenjem u smrti i vaskrsenju Hristovom. Zato su monasi pre svega, delatni bogoslovi koji se ne bave teologijom kao naukom već je žive svojim životom. Teologija je danas u velikoj meri sužena nba jedan logicki i filozofski sistem, udaljen od prakticnog duhovnog života i sve je ređe plod molitvenog tihovanja uma i bogootkrivenja. Sveti Oci, su teologiju posmatrali u svetlu prakticnog izlecenja duše od strasti, kao svojevrsan terapeuticki metod. Njima je bila strana svaka sholasticka sistematizacija bolosovksih saznanja. Pred svetom su govorili o božanskim tajnama tek akda su ih podvigom prakticno proživeli i svetotajinski okusili. Zato je za njih svako teologisanje bez opita ravno teomahiji. Tj. bogoborstvu. Čitajući svete Oce jasno uviđamo da bogopoznanje nije neki intelektualni gnoseološki proces već živi susret sa licnim Bogom – bogoviđenje i oboženje, dakle, jedan sveobuhvatni ontološli preobražaj, koji se ne može postići bez ocišćenja srca – «Blaženi cisti srcem, jer će Boga videti». Zato monasi ne proucavaju Boga, već, kako rece jedan savremeni duhovnik žtvuju vascelo svoje biće, da bi primili na dar ono što je božansko». Ne menjaju ljude i svet oko sebe svojim savetima i poukama, već menjajući, osvećujući i prosvetljujući seb e, menjaju i preobražavaju na cudesen nacin celi svet. Monah isunjen blagodaću, živa je ikona božja, nepresušni izvor neizrecive teologije, i najtoplije utehe tužnim i obremenjenim. On ne govori svetu o velikim teološkim dubinama, jer je svestan da se ne može razumeti tajna Božja bez prethodnog podviga pokajanja – preumljenja (suštinske promene uma – nacina mišljenja, rasuđivanja),. I da nema istinskog znanaj bez sirenja, kao ni pravog bogoviđenja bez cistog srca. Tome nas uci i sv. Maksim Ispovenik, koji kaže da je znanje bez podviga fantazija. Zato monah, pre svega svojim licnim pokajanjem, smirenjem, skrušenošću srca poziva svet vapijući: «Pokajte se, jer se približi carstvo nebesko!»
Primeri svetih podvižnika nas uce da je istinskobogoslovsko svedocenje vezana za stradanje, za krst Hristov, i samo onaj koji je Boga okusio pijući gorku cašu stradanja za Hrista može i sme da prosvećuje i oplemenjuje svet oko sebe, i da bogoslovstviuje sa smelošću teologa-bogovica, koji ne otkriva Boga svojim ogrehovljenim razumom, već kroz koga se sam Bog otkriva i deluje. Dakle, samo oanj koji je Boga video «kakav on jeste» i opitno okusio «da je blag Gospod», u sili krsta i «raspeću uma», dobija blagodatnu silu koja ne preobražava i ne poucava ubedljivošću izraza već snagom duha.
Monaštvo je od velikog znacaja za savremenu teologiju jer je sacuvalo i svedoci njen starodrevni prorocki karakter – teologija koja je pre svega rec OD Boga, bogootkrivenje, a ne covekova rec i ucenje o Bogu i božanskim tajanama. Pored toga monaško predanje cuva i njen podvižnicki i isihasticki metod zasnovan na podvigu smirenja, poslušanja i molitvenog ocišcenja uma i srca, jer se živa rec istinskog bogoslovlja Duhom piše samo na tablicama ocišćenog srca. (up. 2 Kor. 3, 3-6). Drugaciji je put akademskog teologa od puta podvižnika monaha, koji se na bavi inetelekgtualnom refleksijom već molitveno bdi na dverima svoga srca. Nakon dugovremenog truda, pokajanja, suza, on postaje sposoban da svoji profinjenim i omolitvljenim umom, razlikuje božanske od demonskih energija (dejstava) i da prepoznaje pomisli ne podvragavjući ih logickom sudu razuma, već osećajući ih «po ukusu». Zato nema tologije bez duhovnog rasuđivanja, bez sposobnosti «razlikovanja duhova», niti ovoga bez prethodnog podviga ocišćenja od strasti. Ovaj teološki metod sasvim je suprotan akademskom koji se zasniva na intelekutalnom maštanju, pri kome ogrehovljeni razum, još podvigom neocišćen i blagodašu ne osvećen, sam na svoju sliku i priliku oblikuje sliku o Bogu i svetu oko sebe. Zato je koren svake jeresi i gordosti upravo u nameri da se «prepravi», po aršinima pale prirode i racionalne logike, ono što je u božanskom otkrivenju tobož nelogicno. Ovaj teološki metod potpuno je preovladao u teološkoj misli nepravoslavnog Zapada, gde je stvoren jedan veštacki jaz oizmedju asketske i akademske teo.logije. Dok prva ide u krajnost najopskurnijeg mistickog sentimentalizma, druga se pretvorila u sholasticku i naucnu disciplinu. Pravoslavni mnoasi koji su oduvek cuvali podvižnicki i isihasticki karakter boslovlja, imaju danas izuzetno veliku ulogu u ocuvanju autenticnog pravoslavnog bogoslovskog predanja.

Misionara sa stradalne ljubavi

Svedoceći svojim životom radost krsta svetu, tiho i molitveno, monah otkriva novi smisao i znacaj cele Bogom sazdane tvari. Zato monah ne prezire svet, već ga posmatra u svetlosti krsta i vaskrsenja Hristovog, u perspektivi preobražene lepote u vecnosti. Na taj nacin on daje svetu jednu netruležnu i beskrajno duboku vrednost. Svojim licnim podvigom saraspinjanja Hristu kroz podvige monaškog život, monah blagovesti novu istinu svetu – da se vrednost i smisao ovoga života i sveta može razumeti samo kada «sebe razapnemo svetu i svet sebi», kada svet i sve u njemu vozdignemo na nivo vecnosti. Odricući se sveta i ustajući protiv svih lažnih merila, odnosa i navika savremene covekobožne i antihristovske civilizacije, monah živo svedoci jednu novu i autenticniju sliku stvarnosti, sasvim drugaciju, bogocovecansku logiku postojanja, ili ikonografski receno, jednu «obrnutu ontološku perspektivu».
«Svet u zlu leži» i citava tvar se posle praroditeljskog greha pognjurila u smrt i ništavilo. Ono što je za vecnost sazdano da slavoslovi tvorca, postaje oruđe đavola, koji koristeći palog i ogrehovljenog coveka «pre-sazdava» svet, na svoju sliku i priliku i vrši prepravku Bogom stvorenog poretka, «stvarajući» preko njemu podcinjenih ljudi tzv. «Novi svetski poredak». Ne videći da je osnovni razlog «nesavršensosti» i tobožnje nepravednosti ovoga sveta upravo u tome što je izgubio svoj prvobittni liturgijski odnos sa Tvorcem i tvorevinom, pali covek se upinje da sam svojim silama preobrazi svet, da ga ucini humanijim, pravednijimi boljim. Čitava savremena evropska cifilizacija plod je ove tragicne zablude. Zato je Zapad još davno odbacio jednog «nesavršenog i nelogicnog» Boga i zamenio ga covekom humanistom, koji se jnoš lažno prikriva iza lika Hrista Spasitelja, sada već vešto prepravljenog po merilima palog coveka. Otuda toliko mnjogo akcije i reformatorskog duha na papistickom i protestatskom zapadu, toliko truda da se ljudski i medđunacionalni odnosi humaniziraju cisto ljudskim sredstvima i nastojanjima.
Nasuprot tome, duh Pravoslavlja, koji se posebno jasno izražava u mnoštvu, naizgled je pasivan prema svim kretanjima i akcijama savremenog sveta. Gledano zapadnim ocima, pravoslavno monaštvo, pa i cela Crkva okamenjeni su u tradicionalizmu i pasivnosti i ne pokazuju nimalo kooperativnosti u izgradnji «novog sveta». Svakako, ovakvi stavovi pokazuju krajnje nepoznavanje osnovnih bogocovecanskih istina koje nam je Gospod otkrio u Crkvi. Pravoslavni hrišćani, a po gotovo monasi, koji su krajnje radikalizirali svoj odnos prema ovome svetu i veku, gledaju na njega svim drugacijim ocima. U dubokom osećanju covekovog pada i cudsenosg bogocovecanskog podviga iskupljenja krsnim stradanjem i vaskrsenjem monau-pokajniku se pred ocima otkriva sva dubina mpremudrosti Božije. Čovek koji živi na prizemnom nivou svakodnevnih telesnih uživanja zauvek ostaje zbunjen pred cudesnom zagonetkom sveta, koga doživljava kao apsurd, slepu ulicu koja se završava smrću, truležju i ništavilom. U tom smislu,monasi su, ako tajanstveni služitelji svetu, pozvani da kao svetilnici svetle ukazujući jedini istinski put - put raspetoig i vaskrslog Hrista Spasitelja. Zato oni svetu daju vecnu vrednost. Za njih je svet veliki dar Božiji koji svojomm raznolikošću oblika i struktura života odražava svu punoću premudrosti Tvorca Logosa. Oni na svet gledaju kao na nešto nesavršeno, što sami trebaju da poboljšavaju, preomene i humaniziraju, već ga posmatraju u svetlosti sveopšteg vaskrsenja, kada će Gospod vaspostaviti vascelu tvar i svemu dati svoje vecno i pravedno mesto i poredak. Monah ne posmatra stvari u njihovoj privremenoj i fenomenalnoj stvarnosti bogootuđenja, već sozrecava logosnost svake tvari u njenom vecnom određenju i cilju. Zato se i ne tzrudi da svojom inteligenicijom ili fizickim sposobnosima revolucioniše svet oko sebe. Ne propoveda socijalne i politicke teorije, niti se predaje humanisitiickom aktivizmu. On polazi od sebe i menjajući sebe, žrtvujući sav svoj život na žrtveniku Božije ljubavi svojim krsnim stradanjem oblaci sebe u dobrovoljnu smrt i sahranjuje sebe kao zrno pšenicno u zemlju samoodrecenja i najdubljeg smirenja, da bi tek umrevši mnogo roda doneo. (up. Jn. 12, 24-25). Vaskrsavajući potom kao nova tvar, osvećena i obožena blagodatno zakvašuje vascelu tvorevinu. Obnavljajući sebe kao mikrokozmos u svome manastiru kao radionici spasenja i osvećenja tvari, oblagodaćeni monasi obnavljaju vasceli makrokozmos, jer je covek kao noilac lika božijeg vozglavljenje cele Božje tvorevine i sažetak cele njene logosne strukture, i u njemu se izvršava oboženje cele tvari. Zato je misija monaha u svetu tiha i nenametljiva, negova najrecitija propoved satkana je od placevnih molitvenih uzdaha skruše og srca. Ovaj smireni aktivizam potpuno je razlicit od samopouzdanog aktivizma humanistickog Zapada. Pravoslavni monah je uvek dduboko svestgan da je gospod jedini koji daje smisaamo svemu oko nas i jedini koji pobeđuje smrt. Posebno je savaki covek za monaha neprocenjiva vrednost, i to ne neki «apstraktni covek», već svaka licnost pojedinacno, koja bez obzira na svoje nacionalno porekolo nosi lik božiji na sebi. Jedan starac je rekao: «Video si brata svoga, video si Boga svoga». Monasi zato ne dele ljude na dobre i loše i ne prosuđuju ih racionalno i logicki, jer jedino Gospod poznaje srce svakog coveka. Hrišćanski odnos premadurogim ljudima ne zasniva se na rzhumu već na ljubavi. Zato monasi gledaju na sve ljude kao na licnosti u razvoju, duhovnom sazrevanjun i ozdravljenju od greha. U licu svakog coveka, pa bio on i najveći grešik, vide odraz lika Hristovog. Isto je taj lik Boižiji u njemu viće ukakažen grehom, oni mu tim više sastradavaju svojom ljubalvlju, nema bogoljublja bez covekoljublja svedoce Sveti Oci, i zato je za monahe odnos prema bližnjima najverniji barometar njihove ljubavi prfema Bogu. Svako monaštvo koje nije covekoljubivo nikako ne može biti ni bogoljubivo.To dvoje je narzdvojivo. Ali, istinsko covekoljublje se razlikuje od humanisticke filantropije koja ne pristupa coveku kao nosiocu lika Božijeg, već sentimentalisticki i nadasve utilitaristicki pretpostavljajući coveka, kao najveću vrednost civilizacije i samom Bogu i prvoverju. Ta ljubav nije licnosna već bezlicna i apstraktna i najcešće je rezultat projekcije neiživljenog samoljublja. Čoveka istinski može voleti samo naj koji je u sebi stekao JEDINOG ČOVEKOLJUBCA . HRISTA, i Hristom ljubi ne samo svakog coveka već i celu tvar. Otuda najviše covekoljublja kod najvećih hristoljubaca, svetitelja božijih, koji su cesto u najuirovijim podvizima bežali od ovoga sveta, od ljudi i naselja, da bi se najpre približili hristu, a tek kroz Hrista sastaradavali palom coveku i tvari.

Saslužitelji Hristovi u liturgiji spasenja tvari

Za razliku od obezboženog coveka današnjice koji gleda na sve oko sebe sa neskrivenim koristoljubljem i sebicnošću, monah sozercavajući tajnovitu logosnost svake tvari u božanskom poretku, prema svetu i svemu u njemu ima, LITURGIJSKI ODNOS, odnos sastgradalne i samožrtvene ljubavi , koja je podstakla i samog gospoda da se obuce u oblicije tela greha, da bi postradaoi za coveka i celu tvar koja uzdiše i tuži u raspadljivosti i smrti. Poput ovaploćenog boga Logosa koji je iz ljubavi, sam budući bezgrešan, iuzeo na sebe grehe sveta, monah, sledujući svome Tvorcu, uzima na sebe sve bolove i patnje sveta i tuži se vascelom vaseljenom. U tom smislu, monaški podvig obesmrćenja i oboženja nije individualnog karaktera, već je od opšteg i sabornog znacaja za celu tvorevinu. Oblagodaćeni monasi, obnovljeni duhom Svetim, ostvaruju u sebi ideal tzv. «duhovnog sveštenstva» na što su pozv ani i svi hrišćani. «Hirotonisani» blagodaću Duha Svetoga, oni na žrtveniku srca sveštenodejstvuju mislene žrtve – najcistije molitve za svu tvar, saslužujući tako Hristu, vecnom Arhijereju, u Liturgiji vaspostavljanja i sapsenja pale tvari. Zato njihove molitve drže vaseljenu, neprestano se uzdižući pred prestolom Božjim, kao «miris miomira duhovnog». Na taj nacin, svaki monah kao i svaki drugi hrišćanin, bio on laik ili klirik, pozvan je da bude satrudnik Hristu u delu spasenja sveta. Tako covek zauzima svoje davno izgubljeno bogoslužbeno mesto saslužitelja Božijeg.
Ali, svakako, ova sveštena služba monaha svoj najdublji izraz nalazi u evharistijskoj žrtvi koja se svakodnevno u manastirima prinosi «za sve i za sva» i predstavlja centralnuz tacku oko koje se odvija monaški život. Liturgija se u manastiru i posle samog bogoslužbenog cina prenosi i u trpezariju, u radionice, u bibiloteku, u svaku keliju i na sva poje dina poslušanja koja monasi obavljaju u bogoslužbenom poretku i raspoloženju, uz molitvu i bogomislije. Zapravo je celi monaški život, jedna neprestana božanska liturgija, u kojoj monasi prinoseći evharistijske darove kao prvine vascele tvari prinose i celo svoje biće u «kome se tajanstveno usredsređuju sve božanske sile i energije otkrivene u svetu». Zato tek u božanskoj liturgiji monah živi svoje iskonsko određenje. On molitveno posrednicki prinosi Gospodu vascelu tvar da bi se cela vaseljena u Hristu preobrazila, osvetila. Ocrkvenjujući sebe same liturgijski kroz svete tajne i svete vrline monasi kao sveštenici Gospodnji ocrkvenjuju i ohristovljuju celu Božju tvorevinu i vaspostavljaju njeno bogomdano sve šteno ustrojstvo. Zato svaka delatnost i svaki predmet u manastiru ima svoje liturgijsko mesto i ulogu i sve se u njemu obavlja molitveno i s blagoslovom. Manastir je po recima pre. Av Justina pre svega bogosluženje – evharistijska zajednica, crkva i telo Hristovo. To je radionica besmrtnosti za vacelu ogrehovljenu tvar. Svaka forma monaškog života izdvojena iz bogoslužbenog i liturgijskog poretka, gubi svoj duhovni smisao i naznacenje. Čak i najveći pustinjaci, anahoreti, uvek su direktno ili indirektno ostajali sastavi deo evharistijske zajednice maticnog manastira ili skita.
Otuda tako imperatrivni znacaj blagoslova starca i poslušanja u manastiru. Monaško poslušanje nije tek neka prakticna dosetka radi održanja potrebne discipline, već je to, zapravo, svešteni i liturgijski odnos. Jedan starac je kazao: «Uspokojio si starca svoga, uspokojio si i Boga svoga. A, uvrediš li starca svoga, znaj da si uvredio i Boga svoga. Kada se ovaj blagodatni liturgijski odnos poslušanja naruši samovoljom ili neposlušanjem dolazi do otuđenja neposlušnog pojedinca od samog Boga i blagodatne zajednice u telu Hristovom. Zato je monaški krst iznad svega krst odsecenja svoje volje, krst dragovoljne poslušnosti, žrtva na koji prinosimo ne samo svoju volju, već i vlastito rasuđivanje, nacin mišljenja. Iz ovoga jasno proizilazi da delatnog pokajanja (preumiljenja) ne može biti bez istinskog ooslušanja, ne samo spooljašnjeg . prakticnog, već i unutrašnjeg – mislenog u kome sahranjujemo u zemlju samoodricanja svoj um i slobodu rasuđivanja da bismo vaskrsli obnovljeni u umu Hristovom.
Duh monaškog predanja nemoguće je usvojiti teoretski i individualno,već jedino svakodnevnim postepenim liturgijskim urastanjem kroz tajnu poslušanja.

Ispovednici krsta Hristovog

Uloga monaštva u savremenom svetu je izuzetno velika jer ono predstavlja snagu koja preobražavajuće deluje ne samo na sam život Crkve, već i na celu vaseljenu. Iako je u današnje vreme sveopšteg idolopoklonstva i humanisticke civilizacije i kulture sve više poziva na reformu autenticnih vidova monaškog života u pravcu «humanizacije» monaštva kroz haritativno obrazovne i kulturno naucne delatnosti, u duhu pravoslavnog monaškog predanja verno se cuva autenticni lik monaškog života koji je vekovima važio i važi kao najsnažniji izraz hrišćanskog maksimalizma i ranohrišćanske siline vere i oduševljenja koji neprestano krepi i novim poletom nadahnjuje celokupni život Crkve. Čuvajući svoj starodrevni podvižnicki (asketski) identitet, pravoslavno monaštvo je u opštim uslovima sobražavanja duhu ovoga vremena, radikalno suprotavljeno nekim osnovnim postulatima i manirima covekobožne kulture. Upravo zbog takvog svoga karaktera ono je neprocenjiva riznica sveopšteg istorijskog pamćenja Crkve i živi, delatni svedok i ispovednik autenticne vere pavoslavne, njenog bogoslovlja, crkvene kulture i umetnosti i vascelog hrišćanskog etosa. Usled sve veće sekularizacije crkvenog života stvara se jedna lažna dihotomija između «svetovnog» i monaškog života. Pritom se cesto zaboravlja da otacka literatura ne poznaje ovu razliku. Duh Pravoslavne Crkve je u suštini asketski. Takav je i karakter crkvenih bogosluženja koja su se razvila na osnovu manasirskih tipika. Bez obzira na mesto i nacin svoga života svi hrišćani su pozvani da zadobiju spasenje duše, da prođu kroz «uska vrata» podviga i duhovne borbe. Nažalost, danas je mnogo onih koji smatraju da za «svetovnjake» ne važe stroga monaška pravila o postu, molitvi, i poslušanju starijem kao da su to neki tobož egzoticni anahronizmi koji nisu za sve obavezni. Upravo je zato veliki znacaj monaštva jer ono neprestano svedoci eshatološko naznacenje coveka i cele tvari i podvižnicki etos Crkve Hristove.
Monasi su iznad svega ispovednici tajne krsta koji su u sbvakom trenutku svesni da su mrtvi za sebe i za svet i žive jedino Bogom; osećaju da su sami beskrajna slabotinja ljudska, a On jedina svemoć. Svako pouzdanje u sebe i svoju palu prirodu za njih je korak u smrt, a svako odsecanje svoje pale volje i polaganje nade na Gospoda otvara im dveri novog života u vecnom carstvu Jagnjeta Božijeg. Oni tuguju, a radosni su; nagotuju, a blagodat ih pokriva; žeđuju, a izvori su žive vode božanskeutehe; ubogi su, svi sve obogaćuju; njihove male kelije, pećinice, rupe zemaljske, najlepše su palate nebeskog Cara;sramote ih i ismevaju, a oni su još slavniji; «po zemlji hode, a na nebu obitavaju; jurodstvuju pred svetom premudrošću krsta i hitaju dverima novog Jerusalima kao prvovesnici besmrtnosti. Svojim životom, svojom recju, svakim delićem svoga bića najrecitiji su ispovednici i tajnici životvorne smrti i vaskrsenja Hrista Spasa.

Jeromonah Sava (Janjić)

Časopis Sveti knez Lazar God. 1 – 1993 br.4
Strana 63 - 76

Image and video hosting by TinyPic

Milorad Pavić

Pisati u ime Oca, u ime Sina, ili u ime Duha bratstva?

U Grčkoj, na poslednjem poluostrvu Halkidika već više od hiljadu godina postoji monaška država pravoslavlja. Mnogobrojni manastiri i mnogobrojni monasi, stanovnici tih manastira, žive tamo; Grci, Srbi (čiji manastir Hilandar poseduje polovinu Svete Gore), Rusi, Bugari i drugi. Posetilac tih manastira Svete Gore (Atosa) otkriće da tamo žive dve vrste monaha: kenobiti (ime dolazi od grčke reči koinos bios što znači zajednički život) i idioritmici – samci. Jedni dakle, žive u svetom zavetu bratstva, povezani među sobom u neku vrstu komune, a drugi žive kao samci, ne mešajući se mnogo sa ostalim monasima. (Naravno da su ta dva tipa monaškog života na Svetoj Gori i da i jedan i drugi manastirski red, da ga tako nazovem, daje podjednako one retke podvižnike koji se povlače u isposnički život anahoreta). Pomenuta dva reda, međutim, imaju još jednu važnu osobinu. Stolećima već monasi opštežitelji (koji žive zajedno) i samci dele među sobom različite zanate, poslove i duhovne discipline. I ta podela ljudske veštine među njima je veoma tačno izvedena i oni je se drže

1. SAMCI I BRATSTVO

Nije lako reći kada i pod kojim uslovima dolazi do prevlasti jednog ili drugog manastirskog roda na Atosu. Ali, sigurno je da u času kada na primer, jedno pokolenje kenobita (opštežitelja) odnosi prevagu u manastiru, oni stavljaju u prvi plan svoje preokupacije. A kenobiti (opštežitelji) su najradije i po pravilu muzičari (pojci u crkvi), raditelji i zidari, ratnici (ako prilike zahtevaju), lekari i vidari, astronomi, vinogradari, pisci, jer sve su to discipline vezane za njihov red, pa ih oni forsiraju inspirisani uvek quadrivium-om između sedam slobodnih veština poznatih nam iz davnine, dakle onim od tih sedam veština, koje spadaju u matematičke discipline (matematika, geometrija, astronomija i muzika). Naravno, da uz ove discipline kolektivno negovane, posebno uz muziku ide i naklonost za scenske umetnosti, za pozorište, iako njega, naravno, na Svetoj Gori nema.

Kenobiti su predstavnici velikih narodnih pokreta svoje sredine, a kada prelaze u jeresi, često su dogmatici i ikonomrsci.

Nasuprot ovome svemu, kada jedno pokolenje idioritmika (samaca) uzme prevagu i preuzme upravu nad manastirom na Svetoj Gori, tada ovi opet isturaju u prvi plan i pospešuju svoje preokupacije. A samci su po pravilu i prevashodno slikari, govornici, zemljoradnici, pedagozi, lingvisti, ribari i navigatori. Nasuprot kenobitima, idioritmici su pripadnici širokih međunarodnih pokreta, a kada padaju u jeres, oni su idolopoklonici. Inspirisani su trivijumom između sedam slobodnih veština, što će reći da se bave usmenim disciplinama kao što su retorika, gramatika (koja obuhvata i promišljanje književnosti) i metafizika, odnosno logika.

Ne treba misliti da prevaga jednog ili drugog reda u manastiru ide sama od sebe i da verno sledi smenu pokolenja. U stvari te smene su proizvodi poraza jednih, odnosno drugih težnji u monaškom životu. Veoma mi je teško da procenim pod kojim okolnostima dolaze na snagu kenobiti, a pod kojim idioritmici. Čini mi se da kenobiti vladaju manastirom u vreme procvata i dobra zemana, a idioritmicima dopada manastir u najtežim časovima i najmutnijim vremenima, kada se pada na prosjački štap. I prema sebi samima kenobiti i idioritmici se ponašaju na veoma određen način. Idioritmici se među sobom ne znaju, a ako su pisci ne čitaju se među sobom. A kenobiti uopšte i ne opažaju podelu o kojoj govorimo. To međutim, ne menja osnovni zaključak, a to je da se pokolenja idioritmika i kenobita smenjuju dajući snagu jednom ili drugom načinu života i naizmenično prevagu jednim ili drugim ljudskim delatnostima podeljenim između samaca i opštežitelja. Tako se na Svetoj Gori veštine čoveka podeljene na dve grupe naizmenično osnažuju ili povlače vekovima čineći da čovečje umetnosti i nauke dišu podređene ritmu smene generacija. Vidimo, dakle, da uvek jedna grupa disciplina ostaje u senci postajući grupa zanimanja drugog reda. I tako, domišljamo se kao monasi, čovečanstvo neguje svoje vrline, svoje delatnosti u plimama i osekama.

2. PROMENA MONAŠKOG REDA (OTŠELNICI)

Život ne poštuje uvek ljudske podele. Dešava se na Atosu da jedan idioritmik, samac u bogu, postane zidar (što nije svojstveno idioritmiji kojoj on pripada, nego duhovnom bratstvu), ili pak jedan kenobit poliglota, što je svojstveno onom drugom redu monaha. Ne treba podvlačiti da će takvi uvek imati teškoća da ostvare svoj poziv, koji je povlastica onog drugog, a ne njihovog monaškog reda. Boraveći na Svetoj Gori upitao sam kako idioritmik postaje kenobit? Šta treba da učini monah da bi promenio red? Mora da promeni ime – odgovorili su mi – maternji jezik, da napusti manastir u kojem je dotle bio i da ode u neki drugi manastir... Ako monah nađe snage da ostvari jedan takav podvig, da promeni život i manastir, ostvariće u novoj, drugoj sredini, u drugačijem redu, svoj poziv bez muke, koju bi imao u sredini kojoj je ranije pripadao. Sa stanovišta interesa njegovog poziva on je spasen, ali sa stanovišta njegovog identiteta, njegove duše, nije, jer onaj ko ozdravi od sebe neće imati dobar kraj.

3. KNJIŽEVNI VID POJAVE

Ovde bi trebalo odmah reći da nas dalje neće zanimati praksa monaha na Svetoj Gori i drugde. Jer, sve to o čemu smo govorili, naći će se i među monasima van Svete Gore, još na Sinaju, već od početka hrišćanstva i za nas je ovde od interesa zato, što se može shvatiti kao nešto što su monasi u svojoj mudrosti poneli iz života i iz još starijih razdoblja, pomažući samima sebi da prebrode smene pokolenja i njihovih zaduženja u manastirskom životu. Možemo, dakle da sa ovim iskustvima sa Svete Gore, zagledamo u život, ne misleći više gde smo ta iskustva stekli. Na primer, u književni život. Odmah nam pada u oči da književnost ne pripada uvek onom "povlašćenom" spisku zanimanja da i ona, kao i druge delatnosti ljudske, povremeno živi u senci drugih, za taj trenutak "važnijih" zanimanja, naravno u času kada prevagu u društvu odnese jedno pokolenje "idioritmika", samaca, (sada ne više u konfesionalnom značenju ove reči) u čiji delokrug (kao što smo videli) ne spada spisateljski poziv. Položaj pisca u svojoj sredini dakle, umnogome zavisi u kojem času se on javlja i još više od toga, kojem pokolenju, "idioritmika", ili "kenobita" pripada. I može nam biti zanimljivo zagledati u književna zbivanja kroz takvu smenu naklonosti i nenaklonosti pojedinih pokolenja za književno stvaralaštvo.

Čitalac koji ne troši energiju stečenu čitanjem liči na čoveka koji se goji, jer ne troši energiju stečenu jelom. Sa piscem je drukčije. Ali, ono što povezuje pisce i čitaoce, to je pomenuti univerzalni model sa Svete Gore, koji se može protezati na sve ljudske delatnosti, pa tako obuhvata i umetnosti i nauke zajedničkim konceptom (što, uzgred budi rečeno, nismo imali još od prosvetiteljstva). Moglo bi se čak reći da se svako od nas može upitati kojoj od dve grupe pripada, samcima ili bratstvu povezanih, i dobiti odgovor koji će pomoći da ponešto shvatimo o sebi i svom vremenu, o svojim delatnostima, o svojim neuspesima i eventualnim teškoćama ili postignućima. Polazeći od opisanog modela ponašanja prilikom smene pokolenja, mogla bi se zamisliti jedna Uporedna istorija umetnosti i nauka. Posle eventualnih budućih istraživanja na tom polju, možda bi se u takvoj nekoj knjizi moglo odgovoriti na pitanja kojoj je grupi, na primer, pripadao Vilijem Šekspir, ili Servantes? Jung i Ajnštajn?...

Za početak ja bih pokušao da uočim posebne slučajeve koji se u ovakvoj podeli života i rada mogu pretpostaviti u oblasti književnosti.

4. PISATI U DUHU BRATSTVA

U ovu grupu spadaju oni srećnici koji pripadaju redu u čijem krilu se favorizuje baš ona delatnost za koju oni osećaju naklonost. Ako je o književnosti reč, to se dakle, oni slučajevi kada pisac pripada bratstvu "kenobita" i piše u duhu svoga svetoga bratstva. (Podsećam da ovde više ne upotrebljavamo izraze u konfesionalnom značenju reči). Usuđujem se da verujem da je Servantes bio među takvima i po svom vojničkom i po svom spisateljskom pozivu, slično kao što je slučaj kod Platona, ili Tolstoja, takođe vojnika i pisaca, odnosno filosofa, koji su svi mogli da ostvare svoj spisateljski poziv ne nailazeći na prepreke posebne vrste, to jest mogli su se ostvariti ne menjajući grupu kojoj prirodno pripadaju i oni i njihova vokacija. Njima nije bio potreban nikakav otac, njima je bilo dovoljno bratstvo kojem pripadaju i nije im bilo teško da se zaklinju u slabe očeve, kojih se nisu morali bojati. Tako je činio, na primer, Platon zaklinjući se u Sokrata, jednog pravog samca, sa pravim anti-edipovskim kompleksom koji ga je i odveo u smrt. Jer, šta je i koliko bio potreban Platonu piscu, ratniku i čoveku bratstva, jedan usmeni kazivač mudrosti? On mu je bio samo izgovor, predmet lažne zakletve, kao Hristos Jevanđelistima. Jer, spisateljska veština – podsetimo se – spada u oblast "kenobita" i Platon je kao čovek bratstva primenjuje lege artis i nema nikakve potrebe da je podredi veštini svog učitelja samca, pripadnika jednog pokolenja kojem spisateljski poziv i ne pripada. Čak tu veštinu, veštinu pesništva Platon napada, osećajući da na to ima pravo, jer ona pripada njemu i njegovom bratstvu, pokolenju dobro svezanom, ostavljajući da je brani Aristotel opet jedan "samac" kojem ta veština ne pripada po redu stvari i po smeni generacija, pa je Aristotel dodiruje "bespravno". Na sličan način Servantes nije morao da stvara hvalospeve svojim saborcima iz rata. Na suprot, on se poigrao jednim vojnikom stvorivši od njega u Don Kihotu najčuvenijeg ratnika sveta.

5. PISATI U IME OCA (ANTI-OEDIPUS)

Ako sa prvom grupom spisatelja tek treba načiniti podrobnija istraživanja, čini se da je druga grupa jasnija. Za početak usuđujem se da pretpostavim da je Aristotel pripadao pokolenju samaca i da je bio stešnjen između dva moćna bratstva u generaciji očeva i u generaciji sinova njegovog kolena, ukratko, stešnjen između učitelja Platona i učenika Aleksandra Makedonskog. Kao takav, on nije imao pravo na književno stvaranje po generacijskom redu, nego ga je morao izboriti, ili izmoliti od pokolenja očeva, koje je živelo u duhu bratstva, pa je prema tome (setimo se podele zanimanja kod kenobita) književni rad "pripadao" njima. Rekli smo da izmoli, ili da izbori svoje pravo na književnu delatnost. Postoje i jedni i drugi slučajevi. Ovde da se zadržimo samo na prvim slučajevima, kada se pravo na svoju profesiju mora izmoliti od moćnih očeva kojima to pravo pripada po tradiciji, u onim slučajevima naravno, kada je reč o očevima "kenobitima" onim, koji imaju "preče pravo" na književnu delatnost. Jer, iste nauke, umetnosti i veštine u rukama samca postaju vazalne u odnosu na iste te nauke i zanate ili veštine kada ih praktikuju pripadnici dobro udruženog pokolenja "kenobita", ukoliko te discipline pripadaju njihovoj sferi i ukoliko su oni, tj. bratstvo trenutno preovlađujući činilac u društvu. Postoje, dakle jasno, da su u jednom trenutku jedne umetnosti, veštine i nauke "zabranjene" jednoj grupi ljudi i predstavljaju privilegiju jedne druge grupe ljudi. U takvom položaju pisac koji se kao Aristotel našao u procepu između dve moćne generacije "kenobita" kao između čekića i nakovnja, može kao "idioritmik" da se odluči da u svom izmoljenom spisateljskom pozivu (na koji generacijski nema pravo) počne da piše "u ime oca". To su slučajevi u kojima se kod pisaca javlja antiedipovski kompleks.

To nije slučaj zaklinjanja i slabog oca, kao kod Platona koji se zaklinje u Sokrata. To je slučaj zaklinjanja u jakog oca, kao što je slučaj sa Hristom, koji je pravi primer antiedipovskog ponašanja. Na kraju XII i početkom XIII veka na Atosu su živela dva monaha kasnije proglašena za svece srpske pravoslavne crkve, otac i sin. Otac, Nemanja, bio je čuveni ratnik, osnivač srpske carske dinastije Nemanjića i vladar srpske države. Njegov najmlađi sin, princ i kasnije svetitelj Sava bio je podignut u senci svog svemoćnog oca. Monah od svoje mladosti Sveti Sava je postao jedan od najvećih pisaca srpske književnosti. Polazeći od zanimanja i usredsređenja dva svetitelja, može se zaključiti da je Nemanja morao pripadati (prema šemi koja je ovde data) pokolenju koje je čvrsto bilo vezano u bratstvo dok je njegov sin mogao biti jedino "idioritmik" i to ne u manastiru, nego po generacijskoj pripadnosti. Problem se pojavio u času kada se princ i monah Sava odlučio za književno delanje, koji je posao "kenobita", dakle jedne grupe ili pokolenja kojem Sava nije pripadao, niti mogao pripadati generacijski. On je, dakle, počeo da se bavi jednom umetnošću koja ne pripada njegovoj krvnoj grupi "idioritmika", nego krvnoj grupi njegovog oca i vršnjaka njegovog oca, bratstvu. Sveti Sava imao je dva puta pred sobom. Mogao je odbiti poslušnost ocu i mogao mu se prikloniti. Izabrao je ovo drugo. Podredio je svoju književnu vokaciju "idioritmika" književnim vokacijama i ciljevima očevog bratstva "kenobita" izražavajući na taj način antiedipovski kompleks. Žrtvujući svoju individualnu vokaciju spisatelja "idioritmika" interesu zajednice, Sveti Sava je stavio svoje književno delo u službu slave svoga oca i dinastije Nemanjića, pomažući obnovu srpske države u XIII stoleću koja nas je dovela u XIV veku do carstva. A svoj manastir Hilandar na Svetoj Gori ustrojio je po ugledu na "kenobitske" grčke manastire i dao mu tipik sa opštežićem...

Zahvaljujući ovakvim zaključcima mogli bismo načiniti još nekoliko koraka na ovom putu punom pretpostavki.

6. PISATI U IME SINA (OEDIPUS)

Možemo sada postaviti pitanje šta bi postao Sveti Sava da nije podredio svoj spisateljski poziv opštim interesima, interesima svog oca i interesima očevog bratstva "kenobita"? Mogao je izabrati teški put nepristajanja na podređenost svog književnog poziva potrebama monaha "kenobita" koji su se književnim poslovima bavili po pozvanju, kao svojim zvaničnim zanimanjem. A među tim monasima se nalazio i njegov otac, Nemanja, i sam pisac. Sveti Sava je dakle, mogao birajući taj drugi put iskazati svoj edipovski kompleks. On to nije učinio. Ali, ima ih koji jesu. Tako dodirujemo pitanje Šekspira. Treba reći da Šekspir veoma dobro pristaje uz sve osobenosti onih pokolenja koje smo nazvali "idioritmicima" ili samcima. Iako je povremeno morao činiti usluge i pohvale pokolenju "kenobita" dobro združenom u bratstvo, on je uprkos svemu sačuvao svoju književnu samobitnost. Šekspir je bio – prema mom utisku – onaj najređi koji nije hteo da podredi svoju književnost književnim naporima svojih starijih savremenika "kenobita" udruženih u bratstvo. To su oni retki slučajevi, kada monah izabere veštinu onog drugog monaškog reda, ali ne prihvata vazalnost koju takav položaj donosi, i plaćajući izuzetno visoku cenu, ostvaruje svoj poziv uprkos prilikama ne pristajući da podredi svoju disciplinu ili veštinu istoj veštini negovanoj u krugu koja se oseća – da tako kažemo – pozvanim da je neguje i doživljava je kao svoje vlasništvo.

Kada je reč o Šekspiru, jasno je da su njegovi savremenici učinili sve da ga bace u zaborav. U zaključku mogli bismo reći da je književnost bila prava vokacija Šekspirova, ali nije bila, niti je mogla biti prava vokacija njegove samačke generacije "idioritmika". Šekspirovi soneti se mogu u tom smislu tumačiti i razumeti. Što se "kenobita" njegove epohe tiče, oni nisu nikada oprostili Šekspiru što je uspeo da bude najveći među pesnicima i piscima ne pripadajući njihovom bratstvu čija je književnost bila privilegija. Trebalo je da to postane neko između njih. Neko iz bratstva. A ne samac. Uz to, Šekspir je ušao još u jednu oblast privilegisanu samo za moćna bratstva. Ušao je u pozorište i više nikada nije do danas izašao iz njega. I to se moralo platiti "kenobitima". Jer, samci po prirodi stvari nemaju mnogo zajedničkog među sobom, oni se među sobom ne čitaju kada su pisci, i oni se obraćaju isključivo budućim pokolenjima, pišu u ime Sina, a ne u ime Oca ili u ime Svetog Duha svog bratstva. Pisati u ime Sina, međutim, ne znači da će razumevanje i prihvatanje naići brzo, ukoliko do toga uopšte dođe. Obično se između dva pokolenja "kenobita" nalazi jedno pokolenje "idioritmika" – samaca stešnjeno između bratstva očeva i bratstva svoje dece. Treba, dakle, imati na umu da u odnosu na sinove postoji isti problem koji pisac ima i u odnosu na očeve. Nije svejedno za vas kao spisatelja da li pred sobom imate jedno pokolenje "slabih" sinova ("idioritmika"), kakvo su pred sobom imali pobednici u Drugom svetskom ratu (oni su ga dobrim delom i načinili "slabim" i generacijom usamljenika) ili jedno pokolenje jakih, dobro udruženih sinova, kakvo smo pred sobom imali mi, rođeni oko 1930. godine, koji smo bili premladi za rat, a prestari za 1968. godinu koju su stvorili naši sinovi. Pobednici u II svetskom ratu proizveli su jedno do dva pokolenja nas, "idioritmika", "slabih sinova", i držali su nas u pokornosti sve dok nas nije definitivno potisnulo sa scene jedno novo pokolenje "kenobita", "sveto" bratstvo iz 1968. godine. U Nemačkoj pak, u Japanu, Italiji rat i poraz u ratu izveli su na scenu 1-2 pokolenja "jakih sinova", koji su se mogli udružiti u bratstva neometani od očeva, gubitnika u ratu i stvoriti nemačko, japansko i italijansko privredno čudo. Oni su za pokolenje bili mlađi od onih ljudi koji su vodili zemlje pobednice Drugog svetskog rata.

Književnost se, naravno, kao i sve ostalo kroz to prodevala i samci su morali izmoliti, ili izboriti kod jakih očeva i jakih sinova pravo na književni život, ukoliko su se opredeljivali na taj put. Tu se istorija, naravno, samo ponavljala.

Možda su najzanimljiviji slučajevi kada se nađu u istom razdoblju jedan "jaki otac", "kenobit", moćnik, političar i vojnik, kao što je bio slučaj sa Tolstojem ili Geteom, a u prethodnoj ili potonjoj generaciji, dakle u generaciji "slabih očeva" ili "slabih sinova" "idioritmika" veliki pisci, uprkos tome što njihovom redu ne pripada lege artis spisateljski poziv, kao što je bio slučaj sa Dostojevskim ili Helderlinom. Po analogiji sa ovakvim parovima trebalo bi tražiti i "jaki" "kenobitski" par Šekspiru, dakle nekog pisca kojem je pripadao (ali se nije ostvario) paternalistički odnos nad Šekspirom i ko nije uspeo da mu nametne svoju književnu volju, kao što to nisu uspeli Tolstoj sa Dostojevskim ili Gete sa Helderlinom.

Možda se u takvim pojavama "parova" ostvaruje novi zakon hebrejske hermetičke misli koji nalaže da se svako posvećivanje u vrhunsku tajnu obavlja udvoje.

7. PISATI U IME SVETE DEVICE MAJKE

Čitalac će se s pravom upitati zašto ovaj deo nije zastupljen u naslovu članka kojim se bavimo. Odgovor jer jednostavan: monasi na Svetoj Gori, iako je ona posvećena Bogorodici Trojeručici, nisu, prirodno, mogli u okviru svoje podele ljudskih zanimanja i generacijskih smena, uvrstiti i ženu, kojoj pristup na Svetu Goru nije dopušten. S druge strane, ni ja sam sve do danas nemam odgovor na to pitanje koje je na Svetoj Gori ostalo otvoreno. U smeni pokolenja, u poslovima "kenobita" i "idioritmika", ulogu žene je teško nazreti. Kojim ritmom se odvija njen život, nažalost još uvek stavljen u senku preokupacija čoveka? Čini mi se da na ženu ne bi mogla da se primeni ova monaška podela, iako su mi mnoge čitateljke Predela slikanog čajem govorile da se osećaju kao "samice", a nijedna da se oseća kao deo bratstva "kenobita". Razapete između "jakih očeva" i "slabih sinova" ili u nekoj drugoj generaciji između "jakih sinova" i "slabih očeva" one su uvek morale voditi računa i o "slaboj" strani svoje porodice (što ne znači da su bile na njenoj strani). možda bismo mogli reći da je i u književnosti kao i na Svetoj Gori, žena najprisutniji i najodsutniji činilac. U tom smislu čini mi se da pisci do sada nisu u dovoljnoj meri polagali račun pred sobom i pred svojim čitaocima za koga pišu i koje mesto u njihovom pisanju ima ženski čitalac. Izvesni pisci, međutim, i kod nas i u svetu, bili su smatrani "ženskim piscima". Takvi su kod nas Vojislav Ilić, Jovan Dučić, dakle pesnici, ali takvim je smatran i pisac ovih redova, koji se prevashodno bavi prozom. Znam za jedan slučaj da je jedna osoba ženskog pola sanjala čoveka koji je istovremeno oplođava sa svih strana, kroz sve pore njenog tela i da je taj čovek bio pisac, kojeg je ona doduše, poznavala, ali nije nikada imala nikakvih bližih dodira s njime. To je bila neka vrsta "potapanja u književno seme", vrsta oplođenja bez defloracije. Možda bi se takođe moglo reći da u jednom drugom smislu svaka knjiga ima oca i mater svoju i da je za pisca dobro da promisli ko je otac, a ko je mati njegove knjige. I da se seti, da pored žena spisatelja, koji pišu u ime svoga oca, sina i duha bratstva ljudi, i one i on pišu i u ime svete device Matere. Da se seti čuvene zaštitnice Svete Gore, Bogorodice Trojeručice, čija treća ruka, kao što je poznato, pripada jednom od najvećih pesnika čovečanstva, Jovanu Damaskinu.

*

Umesto zaključka rekao bih da model ponašanja o kojem je ovde bilo reči, pomaže, čini mi se, da uočimo odnose između umetnosti i nauka u protoku pokolenja. Monasi sa Sinaja i Atosa možda su otkrili jedan mali "sistem Mendeljejeva" u oblasti van hemije, u oblasti koja obuhvata brojne ljudske delatnosti, među njima i književnost. Ali, istraživanje ovih složenih odnosa zahteva više od dvadeset godina. Mi ćemo, dakle, prepustiti taj zadatak XXI veku zajedno sa ostalim pogrešnim ili pravim porukama naše epohe.

Ako naši potomci u XXI veku budu pročitali ove redove oni će, međutim, reagovati ili kao "kenobiti" zaključujući da ta priča o dve grupe nema značaja jer za njih podela na generacije ne postoji. Ostali, "idioritmici" XXI veka, reći će da je sve to potpuno tačno, ali osim toga neće učiniti ništa, i napustiće slučaj bez razmišljanja, jer idioritmici se nikada uzajamno ne potpomažu.

Zašto bi onda podržali hipotezu jednog idioritmika iz XX veka, hipotezu Milorada Pavića?

- 04:19 - Komentari (8) - Isprintaj - #


View My Stats

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se