Utelovljenja Logosa - velika svedočanstva o svetom življenju

(Izvadci iz Četvrtog dela knjige ’O posvećeničkom življenju’ – ‘Utelovljenja Logosa - velika svedočanstva o svetom življenju’. brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com

Gledajući samo na predanja, legende i mitove koji govore o velikim Herosima, teško da možemo naslutiti Ko uistinu ponajprije stoji iza njih. Kao što su judejski književnici, tobožnji pismoznalci, dvorski, hramski i narodni pisari bili ti koji su izvrtali objavu i reč Neba u Palestini, istinsku povest, tako su pesnici i esejisti i epski pisci kod Helena i Rimljana pokrili svojim izmišljotinama i mitskim pripovestima istinu o ranijim Hristovim utelovljenjima u antiknome svetu (Dionis, Orfej, Pitagora, Numa...). Biografije velikog Pitagore koje su napisali Laertije, Jamblih i Porfirije sastavljene su tek nekih 5-7 stoleća posle života Pitagore Hrista. Za to vreme, normalno, mit i ljudsko dometanje su puno učinili svoje. No i iza tog dometanja, izvrtanja, mitske koprene, pronicljivo oko može videti zrnca koja svedoče za reč i delo Spasitelja u njegovim ranijim utelovljenjima.

Spasitelja pre svega treba da tražimo u Njegovoj zadnjoj i najvišoj inkarnaciji, u liku Isusa od Nazareta, ali da ne previđamo ni prethodne Njegove inkarnacije, jer sve one čine karike jednog lanca Veličanstvenog Dela Spasenja.

Pogrešno je smatrati da sve ono što stoji zapisano pod imenom velikih Božijih Svetitelja jeste istinito, da je iz Istine i da odgovara Istini. Mnogo toga je izvrnuto i pokriveno. Izvrnute su i prekrivene su ljudskim predanjima i tumačenjima i Isusove reči, a kamoli reči starijih Božijih Svetitelja, poput Pitagore, Mitre, Apolona, Zaratustre, Dionisa, Krišne, Hermesa, Osirida, ... Apostol Pavle ukazuje za mnogobošce da im je i preko vidljive manifestacije i preko svetiteljske reči mnogo toga otkriveno o Bogu: »Gnev Božiji pak otkriva se sa Neba na svaku bezbožnost i nepravednost ljudi, koji nepravednošću zadržavaju istinu, jer ono što se može saznati o Bogu njima je poznato; Bog im je objavio. Čak i Njegove nevidljive osobine, Njegova večna sila i Božanstvo, mogu se od stvorenja Sveta jasno sagledati, ako se na Njegovim delima promatraju, da nemaju izgovora, jer iako su Boga poznali, nisu ga kao Boga proslavili, niti zahvalnost pokazali, nego u svojim mislima padoše u ništavnu varku, te potamne njihovo nerazumno srce. Postali su ludi govoreći da su mudri, pa zameniše slavu besmrtnoga Boga slikom i prilikom smrtnog čoveka, i ptica, i četveronožnih životinja, i gmizavaca.« ('Rimljanima', 1:18-23)

Kada se shvati koliko brzo je Mesijina reč i pouka od strane sinova Tame bila falsifikovana i izmenjena, onda se i bolje može shvatititi zašto je Sveti Jedan tako često morao silaziti u Dolinu suza i gorčine.

Hrist Božiji je se po poslednji put utelovio kao Isus od Nazareta, i svi koji su posle toga došli i dolaze kao 'utelovljene Mesije' obmanjivači su, besni vukovi i poslanici su Stare Zmije. No iz Neba su silazili i silaze mnogi anđeli da bi izgradili obećano Kraljevstvo Mira i pripremili Put Svetome.

S druge strane, nedovoljno upućeni hrišćani u životima Pitagore, Mitre, Dionisa, ... vide Satanin pokušaj da falsifikuje Hristovu Misiju, Poduhvat Spasenja, da ljudske duše veže za pogrešne figure. Bizarno je Satani toliko laskati i pripisivat mu toliku moć i takvu 'vidovitost'. Onaj ko je grehom zatvorio svoje duhovne oči nikako ne može videti gde će se i od koga Mesija roditi.

U svim svojim inkarnacijama Gospod Ljubavi, koji nam je Svojom rečju, životom i žrtvom omogućavao spasenje i pokazao put Spasenja, koji je stvarao uslove da prekinemo krug rađanja i postanemo stubovi Božijeg Hrama, stradalnički je završavao život, doživljavao da bude, zauzevši se za pravednike, brutalno i bedno pogubljen od strane sinova Tame, prikovan na drvo, krst. Time je on dao simbol zemaljskog puta svakog pravednika koji ne živi za satanski svet, pokazao je da onaj koji hoće naslediti Novu zemlju i ući u Nebesko Kraljevstvo, mora svetim življenjem uzeti duhovnog udela u Njegovome Rođenju, Posvećenju, Krštenju, Iskušavanju, Preobraženju, Razapinjanju, Vaskrsenju, Vaznesenju i Slavnome Dolasku.

Hristov Plan Spasenja podrazumeva je pre poslednje inkarnacije u telu Isusa od Nazareta, da se Sveti Jedan, Sunce Sveta, Pobednik Sveta, još mnogo puta rodi (cp.: ‘Otkrivenje’, 13:8), i to na istovetan način, i na istovetan način da bude zaklan, raspet, dajući nam simbol pobedničkog i požrtvovanog puta u svetu Božiju Svetlost.

Mnogi neće da vide svrhu neprestanih Hristovih utelovljenja. Pitaju se površno: Zašto bi Hrist morao uvek iznova da se rađa tokom Vekova? A zašto se Sunce uvek iznova rađa, ...? Zato da bi nas ogrejalo i omogućilo nam život. Tako je se i Hrist Božiji, Sunce Pravednosti, Sunce Pobede, uvek iznova rađao u ovaj svet, silazio, i vaskrsavao, pobednički se vraćao svetu. I ne samo da je Hrist Božii, Jagnje Božije, Lav Božiji, Bik Božiji, Orao Božiji i Čovek Božiji, neprestano silazio u materiju, na Zemlju, glavno Satanino uporište, već su to svagda činili i mnogi Njegovi anđeli, visoki nebesnici, pojavljujući se kao apostoli, proroci, videoci, ... Ko je doveo do cvetanja velikog broja drevnih kultura pored velikih reka (Nila, Tigra, Eufrata, Inda, ...) ako ne Hrist i Apostoli?!

Hristov Poduhvat Spasenja i po inkorporacionoj shemi nosi čudesnost. Sa Svojim Apostolima i Prorocima Gospod se utelovljuje među mnoge narode: Helene, Egipćane, Haldejce, Induse, Persijance, Feničane, Tračane, ... Po poslednji put On se utelovljuje među Izraelcima, a prethodno među njih šalje i najveći broj Svojih proroka i videlaca. (Zahvaljujući tome, u Izraelu je najbolje – iako je to daleko od dobrog – sačuvana Njegova reč.) I na kraju staroga sveta, pred Svoj Slavni duhovni Dolazak, Gospod Ljubavi, šalje u meso Brojne svoje anđele (sada duboko osposobljene i prekaljene kroz brojne služiteljske inkarnacije), da Mu pripreme Svadbeni Put.

Zato što je Otac Svet stvorio kroz Hrista, zato je i Hrist odgovoran za Svet, zato je i Otac stalno Hrista slao u svet, da donosi svetu Svetlost i Reč, da mu ukazuje na Zakon, da mu daje živi uzor zakonitog i pobedničkog života.

U kultovima koji su devijantno iskliznuli iz misterija Žrtvovanog Hrista, izopačeno i mahnito pokazivanje Gospodnjeg stradanja (kroz orgijastičku žalost) i Gospodnjeg ustajanja (kroz orgijastičku radost), bilo je naročito naglašeno. Plutarh ukazuje: »... Brojnije i veće teškoće /od Platona/ rešili su oni koji su iznašli rod demona /= anđela/, između bogova i ljudi, jer su nas time na neki način povezali i spojili sa njima, bilo to učenje magijaca i Zoroastra, bilo tračko, poteklo od Orfeja, bilo egipatsko ili frigijsko, što možemo naslutiti posmatrajući u obe te zemlje verske svetkovine u kojima smrt i bol prožimaju misterije i svete obrede.« ('O opadanju proročišta', 10 – prevod: Svetlana Loma)

Feniks koji ustaje iz ognja

Antikno-egipatske refleksije o čudesnoj solarnoj ptici Feniks (grč.: ho phoínix) koja se periodično pojavljuje, svakako svoj koren imaju u kosmičko-povesnoj činjenici da je Hrist Bog nekada pohodio različita antikna podneblja, pa i egipatsko kao Osirid. U ‘Prvoj Klementovoj poslanici’ prenosi se drevno predanje o Feniksu, koje je izložio i Plinije Stariji u Historia naturalis (X, 2): »Pogledajmo i čudesni znak koji se zbiva u istočnim krajevima, to jest oko Arabije. Postoji /tamo/ ptica koja se zove Feniks. Ona je jedina /monogenés/ i živi petsto godina. Kada već dođe blizu odlaska, da ona umre, /tad/ pravi gnezdo od tamjana i smirne, i od drugih mirisa; i kada se ispuni vreme, ona uđe unutra i umire. A kada /joj/ stane truliti telo, rađa se neki crv, koji se hrani sokom te umrle životinje i dobija krila; zatim kada postane snažan uzima ono gnezdo gde su kosti pretka /njegovog/, i noseći ih preleće od Arabije do Egipta, do grada zvanog Heliopolis /= 'Grad Sunca'/. I po danu, kada svi vide, doletevši na žrtvenik sunca polaže ovo /na njega/ i onda se vraća nazad. A žreci /tada/ razgledaju zapise vremena i nalaze da se ovaj pojavio pošto se ispunila petstota godina.« (25:1-5 – prevod: Atanasije Jevtić).


Eskulap

Svojim učenicima Gospod ukazuje: »Budite, dakle, mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi « ('Matej', 10:16) Kao simbol žrtvovanog Gospoda i isceljujuće Mudrosti od davnine pojavljuje se prikaz zmije koja se uspinje oko štapa. U ‘Evandjelju po Jovanu’, kaže se: »...Kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba da se podigne Sin Čovečiji, da svaki – ko veruje – ima u Njemu život večni.« (3:14-15) – Za proroka Mojsija, koji je pred faraonom Božijom silom izveo čudo pretvaranja štapa u zmiju, izveštava se u ‘Knjizi Brojeva’ kako je se izborio sa navalom pustinjskih zmija otrovnica: »Mojsije napravi zmiju od medi i postavi je na stub. Kad bi koga ujela ljutica, pogledao bi u medenu zmiju i ozdravio.« (21:9) – Kao Isus od Nazareta Gospod je svagda učio da izbavljenju i ozdravljenju duše vodi razapinjanje starog, grešnog čoveka, te živa vera, pokajnička i delotvorna vera. Na taj način duša stiče isceljujuću mudrost, stiče mudrost Božanske Zmije Svetlosti, mudrost Hrista Raspetoga.

Simbol zmije koja se obavija oko štapa Hrist Iscelitelj je ostavio i u svom životu u telu iscelitelja Eskulapa (lat.: Aesculapius, grč.: Asklpiós), koji je verovatno živeo oko 1.200 godine se. Njegov kult, koji je iz Tesalije potekao, tek nekoliko stoleća kasnije je postao popularan. Eskulapova svetilišta u Heladi i Maloj Aziji bila su mešavina hramova, lečilišta i vežbaonica.



Osirid

Prominentnog egipatskog boga Ausara (Usira), supruga Iside i gospodara zagrobnog Podzemlja, Heleni su zvali Osirid (ho Osiridos, Osiris, jonski: Osirios) i izjednačavali ga sa Zevsovim i Semelinim sinom Bakhom (ho Bakchos).

Egipatska trismegistička rasprava ‘Svetska devica’, koja verovatno datira iz doba pre Ptolomeja, pripisuje se Hermesu. Izložena je u vidu razgovora između hijerofanta i neofita, odnosno između predstavnika Iside i Horusa: »... Reći ću ti /Horuse/ samo da je Bog vladar, uređivač i graditelj svega, poslao na kratko vreme tvog moćnog oca Osirida i najmoćniju boginju Isidu da pomognu svetu, kojem su bili vrlo potrebni. Oni su ispunili ljudski život božanstvom. Oni su prekinuli uzajamno divljačko ubijanje ljudi. Oni su učinili svetima ograđene prostore za bogove, svoje pretke, te mesta za svete obrede. Oni su ljudima doneli zakone, hranu i krov nad glavom.« (64-65) - Po datom prikazu Hermesova aktivnost na zemlji se može svesti u period pre 2.900 g. se., pošto je po geneologiji rasprave Hermesa nasledio Tot, koji mu je bio istovremeno sin i naslednik tog znanja, a ubrzo potom Asklepije Imut, Imhotem, koji je živeo u doba faraona Zosera, za vreme treće egipatske dinastije (koja počinje oko 2.686. g. se. Sve te junake koji su im doneli mnoga znanja i utemeljili njihovu civilizaciju, Egipćani su smatrali bogovima i Božijim sinovima. Inače, oko 3.400 g. se. Egipat doživljava veliku promenu: javlja se pismo, umetnost, podižu se monumentalne građevine; pojavljuju se dva dobro uređena carstva: jedno u delti Nila, a drugo u njegovoj dolini.



Papyrus Reinisch o Osiridu


Ukratko o Papirisu Reinisch

Papyrus Reinisch, kao jedna od brojnih staroegipatskih 'Knizi mrtvih', nazvan je po učenjaku Reinišu, koji ga je pronašao u Egiptu 1866. g. Papirus je dug šest metara i širok trideset i tri centimetra. Pod oznakom Totenbuch Reinisch, pod signaturom Aeg. 10.994-10.997 Papirus se čuva u austrijskoj Nacionalnoj biblioteci.

Na vinjeti koja daje tekst 43. poglavlje (kao i na vinjeti 78. poglavlja 'Knjige mrtvih') prikazan je soko. Reči se pripisuju pisaru Sesostrisu, koji se ekstatički poistovećuje sa Osiridom.

Tekst
('Knjiga mrtvih', tabla I, pogl. 43 – Izreka o nedopuštanju odsecanja ljudske glave na božijem tlu)


Prevod

Ja sam prvorođeni, sin velikoga, ognjem gorući, sin Plamom plamtećeg kome je glava kasnije data. Nije odrubljena! Osiridu glava nije skinuta.
Ja sam uzdignut.
Ja sam preporođen.
Ja sam podmlađen.
Ja sam /vaskrsli/ Osirid. (Prevod: Marko Višić)


Osvrt

Po mitu, Osirida je raskomada brat Set, da bi mu potom udove sakupila boginja Isida sa sestrom Neftidom uz pomoć Tota, boga magije, čime je omogućeno da on vaskrsne. Tekst odbacuje mogućnost da je Osirid od strane Seta potpuno raskomadan, kako mit ukazuje; da mu je glava ipak sačuvana. U glavi, gde je i sedište duše (= ba), Božiji Plamen, Plamen Feniksa Osirida, najače se može osetiti.




Herodot o Osiridu


Herodot nas u svome delu Historia apode(i)xis izveštava da su stari Egipćani marljivo vodili evidenciju o silascima 'bogova', pa su ih čak, kao i svoje uglednike i njihove sinove (piromise) i 'ovekovečavali', prikazujući ih u statue. Herodot prenosi priču egipatskih sveštenika Hefestovog hrama koja kaže da se navodno za prethodno, vreme, vreme od poslednjeg velikog potopa - 11.340 godina, »nikad nije pojavio nijedan bog u čovečijem obliku.« (II, 142) Kao poslednjeg boga u ljudskom obliku, koji je nekada vladao Egiptom, Herodot vidi Hora (Apolona), sin Osirida (Dionisa) (II, 144), koji je uz Isidu, poštovan u celom Egiptu (II, 42). Egipatski sveštenici su odbacivali mogućnost da neki čovek generativno može voditi poreklo od bilo kog boga (II, 143). Tako su i historiku Hekateju iz Mileta (koji je se pozivao na svoje poreklo od nekog boga u šesnaestom kolenu pre njega, i koji je živeo oko 500. g. se.), prilikom njegovog boravka u egipatsku Tebu, tamošnji sveštenici pokazali 345 kipova piromisa, uz naznaku da nijedan od njih nije poticao od nekog boga (ili heroja). To mu je pomoglo da shvati da su mnogobrojna helenska predanja po mnogo čemu neozbiljna.


(™ĂÄżÁą·Â ±Ŕż´µąľąÂ, š»µąÉ, 144-145)

144. ăHdh wŐn tw˝n ai¸ eiąko/nej hĹsan, toiou/touj a)pedeiżknusa/n sfeaj pa/ntaj e)o/ntaj, qew˝n de pollon a)pallagme/nouj. To de pro/teron tw˝n a)ndrw˝n tou/twn qeouj eiĺnai touj e)n Aiągu/pt% aĂrxontaj oiąke/ontaj aŔma toiÍsi ...

Prevod

II, 144. Takvi su bili svi ljudi čiji se kipovi tamo nalaze i daleko su bili od toga da budu bogovi. Pre njih /= piromisa/ verovatno su bogovi vladali u Egiptu i živeli među ljudima na ovaj način: uvek je jedan od njih bio vrhovni vladar. Poslednji vladar bio je Hor /= Horos, Horus – HMros/, sin Osirisa, i njega Heleni zovu Apolon. On je učinio kralj vladavini Tifona i bio je poslednji kralj Egipta; Osiris se na helenskom zove Dionis. 145. Kod Helena se smatra da su Herakle, Dionis i Pan najmlađa božanstva, dok je Pan kod Egipćana najstarije božanstvo i jedan od takozvanih osam prvobitnih bogova, a Herakle je jedan uz takozvane druge grupe od dvanaest bogova, dok je Dionis pripadao trećoj grupi bogova, koja je postala od onih dvanaest. Koliko je, po pričanju Egipćana, prošlo godina od Herakla do kralja Amasisa /569.-525. g. se./, ja sam već ranije objasnio. A za Pana kažu da je stariji od Herakla, za Dionisa /= Osirida/da je mlađi od svih njih, pa se ipak računa da je između njega i kralja Amasisa bilo petnaest hiljada godina. Egipćani isto tako tvrde da oni to tačno znaju, jer beleže i broje sve godine. Ali je Dionis, za koga se misli da je bio sin Semele, Kadmove ćerke, do moga doba imao najviše hiljadu i šest stotina godina, a za Herakla, sina Alkmenina, smatra se da je imao oko devet stotina godina, dok za Pana, sina Penelopina (Heleni smatraju Pana za sina Hermesa i Penelope), misle da nema ni toliko godina koliko ima od Trojanskog rata do moga vremena, odnosno oko osam stotina godina. 146. Čitaocima ostaje na raspoloženju da se odluče za jedno od ova dva tvrđenja i to za ono u koje se više veruje: ja sam, međutim, izneo svoje mišljenje. Da su se, naime, Herakle, sin Amfitriona, Dionis, sin Semele, i Pan, sin Penelope, rodili i ostareli u Heladi, moglo bi se reći da su bili samo ljudi i da su samo zadržali imena onih starih božanstva. Sada pak Heleni pričaju da je Zevs Dionisa, odmah čim se rodio, zašio u svoje bedro i odneo ga u Nisu koja se nalazi ispod Egipta, u Etiopiju, ali nisu u stanju da kažu kuda je Pan otišao posle svog rođenja. Meni je, dakle, postalo jasno da su Heleni za imena ovih bogova doznali kasnije nego za imena ostalih. A Heleni misle da su bogovi onda nastali kad su za njih saznali.« (prevod: Milan Arsenić)


Osvrt

Helenski panteon bogove predstavlja dosta antropocentrično, što može biti i jedna mitsko-predajna refleksija koja kaže da je se Logos više puta pojavljivao u ljudskom obličju. Herodot pravi neke teogonijske izvode tretirajući egipatska božanstva u svetlu poređenja sa helenskim bogovima.

Osiridov sin Hor (rumeni Mars), koji je nadvladaoboga mraka - Seta, ubicu svogaoca, kod Egipćana je pripadao prvom krugu velikih bogova, te je poštovan kao rađajuće Sunce.
Vidimo da svetu šumovitu goru Nisu (gde je odnegovan Dionis od strane nimfi) Herodot smešta u Etiopiji; Homer je vidi u Beotiji, dok je poeta Arijan mišljenja da se ona nalazi u Indiji.

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se