Buda

Za Svetitelja Budu (Siddharttha Gotama) ne postoje sigurni podaci kada je tačno utelovljen: bilo je to negde oko 623. g. se. Dakle, živeo je nešto pre Velikog Pitagore, Rođen je na obroncima Himalaja (u današnjem Nepalu), u gradu Kapilavastu, u oblasti Tarai, u indijskom rodu Sakja (stoga se naziva i Śkyamuni – ‘isposnik iz plemena Sakja’). Buda - Bodhisattva (Probuđeni, arhat, onaj koji je postao jedno sa Bogom) je imao nekog kraljevskog pretka; predaja je iskonstruisala da se on rađa u kraljevskoj kući, a onda je napušta, i počinje pustinjački da živi. Duša koja se rađa u kraljevskom domu ne rađa se da bi ga napustila nekad, već da bi se iživela kako to ona misli da je 'dobro'. Buda je bio veliki molitvenik i meditant (poput prvih hrišćana u Egiptu - terapeuti), no predaja je od njega načinila i velikog isposnika i pustinjaka. A da je živeo potpuno pustinjački njegovo učenje nikada ne bi uzelo ozbiljnijeg maha. Očigledno je da je heterodoksna predaja, laičkog mahajana (mahyana = ‘veliko vozilo’) budizma pre svega, razne crte o životu svetitelja Bude preuzela od jednog drugog velikog đainskog asketu – Mahvira, koji je živeo nešto posle njega i umro oko 470. g. se. Đainizam (od đina – ‘pobednik’) je tako samo razvojni ogranak budizma, ono što je na primer manihejstvo za hrišćanstvo. Mahavira je učiteljovao u istim krajevima kao i Buda: Madhjadeša, Kosala, Videha.

Za Svetlonošu Budu kaže se da je pod Njegovim nogama i pusta zemlja rađala cveće; to sakralni spisi svedoče i za ostale svetitelje. I Sidartu Budu, kao i Isusa pre krštenja vodom i pomazanja Duhom, pre apsolutnog sjedinjenja duše sa Svetim Ocem, iskušava Đavo, Mara. I Isus i Buda u središte svoga učenja stavljaju držanje Božijeg Zakona (skt.: Dharma): oba Pomazanika govore o pravednosti Zakona setve i žetve, o opasnosti nagomilavanja karme, duševnih dugova. Oba uče o paklenom ognju unutar teško opterećene duše. Govore o točku ponovnih radanja kroz koja se duša upotpunjava, čisti i odužuje svoju karmu. I Isus i Buda imaju svog omiljenog učenika: kod Isusa je to Jovan a kod Bude Ananda. Oba Hristosa u mladosti, pre Krštenja i Pomazanja vode asketski život, život prekaljivanja u pustinjačkoj osami, sve dok ne bi ostvarili moć da govore s bogom licem u lice. Buda je rođen u uglednom plemenu Sakko/Saky: Isus se pojavljuje u uglednom Judinom plemenu i Davidovom rodu i obnavlja svoj red nazarena (nazoreja). Buda za svoj red najavljuje da će trajati nekih pet stoleća, a to je upravo negde do pojave esena i do vremena Nazarećanina i nazarena. I Buda i Isus uče ne osvrćući se na kastinske i staleške razlike. Buda osuđuje i razobličava laži u isprazne rituale zarobljenog vedantizma, Isus razoblicava žrtvene i ceremonijalne ispraznosti judaizma. Nažalost, i Budina nauka, kao i Isusova, posle Njegove smrti biva izvrnuta i pokrivena mnogobrojnim novoustanovljenim ritualima bez duhovne težine i značenja.

Buda, glasnik Velikog Brahmana (Duha Svetog), pojavljuje se kao podržavatelj istinskog izvornog brahmanizma kakvog su držali isposnici brâhmani koji nisu pali u kult krvavih žrtvi. Megasten u svojoj ‘Indiji’ iznosi da u indijske pustinjake-podvižnike spadaju i oni filosofi među Indijcima koji se drže nauke učitelja nazvanog Butta /Buddha/, kojeg poštuju kao boga zbog svetosti njegovog života (fr. 41b).

Blaženi Buda ništa nije zapisao. Ono što stoji pod njegovo ime nastalo je najmanje 2 stoleća posle njegove smrti. To znači da je mnogo toga ljudskog i proizvoljnog moglo da bude natrunjeno od strane onih koji su se predstavljali kao njegovi učenici. Njegovo učenje je verovatno najbolje sačuvano u palijskoj zbirci Dhamma-padam (‘Put ispravnosti’).



Svetitelj Buda u oreolu


Redaktori izvornih budističkih spisa i promulgatori iz Budine pouke stavili su naglasak na njegovu kontemplativnu-meditativnu pouku i izgradnju unutarnjeg kraljevstva mira; iz toga se vidi da su oni ponajprije dolazili iz isposničko-filosofskih redova. Moderni nihilistički inklinirani tumači budističkih spisa pokušali su, i velikim delom uspeli, Budu da prikažu čak i kao ‘ateistu’ (Schopenhauer), koji nije zborio o duši kao duhovnom telu, o Bogu (Iśvara) kao gospodaru Stvaranja, i Paklu (skt.: naraka) u kome se opterećene duše mogu vekovima mučiti. Ipak, sve te pouke možemo naći u ‘Putu ispravnosti’.

Pogledajmo neke ukaze i sentence iz nje:
»Mržnja se nikad ne smiruje mržnjom, mržnja se utišava nemržnjom. To pravilo važi oduvek.« (Vs. 5)
»Čiji život ne beše uzoran, ko u mladosti ne steče blago, taj k'o oronuli vodomar premišlja nad barom iz koje su pohvatane ribe.« (Vs. 155)
»Ko sam sebe izobrazi u onom što druge poučava, izvežban nek vežba druge. No samim je sobom teško ovladati.« (Vs. 159)
»Kao lepi cvet šarolik, ali bez mirisa, isto su tako jalove i lepo izražene reči onoga ko ih ne primjenjuje u delu.« (Vs. 55)
»Čoveka zabrinutog za decu i blago smrt odnosi kao poplava usnulo selo.« (Vs. 287)
»Isprazni, isposniče, taj čamac /života/, prazan će se lako kretati. Kad otcepiš strast i mržnju, postići ćeš utrnuće - nibbanam.« (Vs. 369)
»Ako neko raskrčivši prašumu čežnji, oslobodivši se iz džungle, oslobođen ponovno pohrli u tu istu šumu, prozrite njegovu ćud: oslobođen spona ponovno pribegava u njih.« (Vs. 344)
»Ustani, ne budi nemaran; živi ispravnim životom. Ko živi ispravnim životom srećan je i na ovom svetu i na drugome.« (Vs. 168)
»Zlodelo koje sam počini, prouzroči i sprovede, satire nerazumnoga kao što dijamant brusi ostalo drago kamenje.« (Vs. 161)
»Lako je videti tuđu pogrešku, ali je teško videti vlastitu. Čovek tuđe mane plevi kao korov, dok vlastite krije kao varalica kocku.« (Vs. 252)
»Iz /čulne/ radosti se rađa tuga, iz radosti se rađa bojazan. Za onoga ko je lišen radosti ne postoji tuga, a kamoli bojazan.« (Vs. 214 – prema prevodu Čedomila Veljačića)
Budu su inači njegovi sledbenici oslovljavali sa ‘Savršeni’ (Tathagata), ‘Učitelj’ (Sattha), ‘Blaženi’ (Sugato), odnosno ‘Blagosloveni’ (Bhagava).


Pitagora


Pitagora svedoči za svoja ranija utelovljenja: »... Pitagora je obično za Sebe govorio da je već ranije bio na Zemlji kao Etalid i da su Ga smatrali Hermesovim sinom, ... « (Laertije, VIII, prg. 4; v.: VIII, 207)

Kikeron ukazuje da je Pitagora zabranjivao samoubistvo: »... Pitagora zabranjuje da se bez zapovednikovog, odnosno Božijeg naređenja, napušta dužnost i mesto u životu.« ('O starosti', pogl. 13) – Pitagora i italski filosofi, pitagorejci, učili su da je naša »duša deo sveopšteg božanskog Duha.« (Ibid., pogl. 21) Duša je načinjena iz sveprisutnog Božijeg Daha, i kao takva svoje poreklo ima u Bogu i Nebu, odakle dolazi i odakle se treba vratiti.

U romanu 'Zlatni magarac' Apulej ukazuje za svoje ritualno potapanje u vodu pre molenja Kraljici Nebeskoj: »... Želeći se očistiti, otidoh se okupati u moru, zaronih glavu u vodu sedam puta, jer je božanski Pitagora /divinus ille Pythagoras/ izneo da je taj broj najpogodniji za obavljanje verskih obreda, ... « (XI, 2) – Po Elisejevoj preporuci Naaman Aramejac se čisti od gube potapanjem svoga tela sedam puta: »I tako siđe, opra se sedam puta u Jordanu, prema reči čoveka Božijega; i telo mu posta opet kao u malog deteta - očistio se!« ('Kraljevi', II, 5:14) - Helenski enciklopedista i eklektičar Plutarh ukazuje za ophođenja poklonika egipatskog Osiridovog kulta: »Za zimskog solsticija u procesiji nose kravu i sedam puta kruže oko hrama.« ('O Isidi i Osiridu', 52)




Pitagora sa Samosa


Svi Božiji Logosi bili su i veliki putešestvujući misionari. Tako Laertije ukazuje za Pitagoru: »Bio je još sasvim mlad. a toliko je voleo nauku da je otišao iz otadžbine i posvetio se u sve misterije i obrede ne samo u Grčkoj nego i u stranim zemljama. Bio je, dakle, u Egiptu /.../; naučio je jezik Egipćana /.../. A boravio je i među Haldejcima i magijcima. Dok je boravio na Kritu, posetio je i pećinu na Idi s Epimenidom. Ulazio je i u egipatska svetilišta, i tamo su mu ispričali sve božanske tajne.« (VIII, prgi. 2-3) – I Marko Tulije Kikeron izveštava za sveta putešestvija velikog mističnog Matematičara i Učitelja koji je prosvetlio veliku Grčku: »Pitagora je lično proputovao Egipat i posetio persijske magijce.« (’O krajnostima dobra i zla’, lib. V, XXIX, 87)


Hrišćanski bogoslov Klement Aleksandrijski citira jevrejskog filosofa Aristobula (‘Filometru’) koji smatra da je »Pitagora je mnogo toga preuzeo od nas za svoje učenje.« ('Ćilimi', I, 150), ali ga naziva i »sledbenikom persijskog magijca Zoroastra« (I, 69, 6), te učenikom Sonhisa, vrhovnog egipatskog sveštenika (I, 69, 1; cp.: 'Timaj', 22 b). Aleksandar Polihistor (Aleksandros ho PolyistMr) u svome delu 'O pitagorejskim simbolima' (Perí PythagorikMn symbólMn) smatra da je Pitagora bio učenikom Asirca Nazarata (NazarátM tM AssyríM), te da je slušao učenje druida i brahmana (I, 70; Kiril Aleksandrijski: Contra Julianum imperatorem, 9 – fr. 138ab). – Filon Aleksandrijski iznosi da je judejsko učenje prodrlo do sve narode, kako do barbara tako i do Helena, na kontinentu i po ostrvima, kod istočnjaka i kod zapadnjaka, u Evropi i u Aziji, proširivši se na celoj nastanjenoj zemlji od jednog kraja do drugog (De vita Mosis, II, pogl 4, prg. 20), Istina je da Jevreji pripadnicima drugih naroda nisu dopuštali ni u unutarnje dvorište Hrama da stupe, kršeći tako Božiji poziv i uredbu da Njegov Hram treba biti molitveni dom za sve narode ('Isaija', 56:7), dok je istinski judaizam, oličen u nazarenstvu (čiji poglavar je bio Hristos Pitagora), uistinu uzeo veliki upliv na sve narode. Postoji mogućnost da je Pitagora posetio brodom čak i južnoameričke indijance.

Druga linija drevnih filosofa i historika smatra da je Pitagora pre svega kod magijaca i haldejaca učio.



Ovidije o Pitagori


Laertije o Pitagori


Jamblih o Pitagori


Porfirije o Pitagori

Diodor o Pitagori

Anonimus o Pitagori

Hipolit o Pitagori

Ekseget Hipolit se na figuru i delo Velikog Pitagore uglavnom kompilatorski osvrće. I u Hipolitovo vreme (rođen je oko 170. godine), tadašnje pitagorejstvo je od svih ‘mnogobožačkih’ filosofskih škola disciplinarno bilo najsličnije hrišćanstvu, i tako nezaobilazno za ‘kritiku’.

Helenski tekst
(Philosophumena, 2, 1-18)


1. ăEsti de kaiě e(te/ra filosofiża ou) makran tw˝n au)tw˝n xro/nwn, hÂj hĹrce Puqago/raj, oÁn Sa/mio/n tinej le/gousin. hÁn ąItalikhn proshgo/reusan dia to ...

Prevod
...


Kvecalkoatl

Srednjoveameričke i južnoameričke kulture Indijanaca (Asteci, Maje, Tolteci, Omleci, Inke) imaju predanja i zabeleške o beloputim civilizatorima koje su u svojim viđenjima divinizirali. Ti prosvetitelji na latinskoameričkom podneblju poznati su pod više imena: Ehecatl (‘bog vetrova’), Yolcuat (‘zmija zvečarka’); Inke su beloputog prosvetitelja poznavale pod imenom Virscosh-a; kod Asteka se bradati i crvenokosi bog-prosvetitelj pojavljuje pod imenom Quetzalcoatl (‘zmija pokrivena zelenim perjem’). Značenje poslednjeg imena odgovara civilizatoru kod Maja Indijanaca – Cu-Cul-Can-u, ili Cicumatz-u kod Kiće-naroda (gvatamalskih potomaka Maja). Po predanju Asteka (koji nisu nosili brade) beli bog sa talasastom bradom stigao je iz zemlje izlazećeg sunca na “krilatom brodu”, odnosno na brodu sa jedrima, koja oni nisu poznavali.
Kod Inka Virakoća se javlja i kao gospod-stvoritelj i kao beloputi bradati prosvetitelj koji je stigao iz zemlje zore, s istoka.


Quetzalcoatl kao gospodar Krsta

Očigledno je da je nekim drevnim žiteljima Evrope, Azije i Afrike, Amerika (ponajprije Južna i Srednja) bila poznata i davno pre Kolumbovog otkrića Amerike, ponajprije veštim feničanskim moreplovcima.
Asteški izrabljivački vladar Moktesuma (čiji narod je grcao u bedi), saznavši za dolazak flote osvajača Meksika – gramzivog Ernana Kortesa, poverovao je da to predstavlja ostvarenje proročanstva ‘Pernate Zmije’, koja je najavila da će se vratiti. Španski misionar i historik Bernardin de Saagun (Sahagún) iz XVI stoleća, u svojoj ‘Historiji o stvarima Nove Španije’ opisuje euforičnu reakciju Moktesume: »To je naš gospodar Kvecalkoatl došao, jer je takva bila njegova volja, da se vrati, da dođe, da ponovo uzme svoj presto.« (XII, 2) Indijanci su u početku (te 1519. g.) Špance smatrali sinovima Kvecalkoatla, i zato su bili neodlučni i oprezni u pružanju otpora njihovim osvajačko-kolonizatorskim prodorima. Pogromaški se postavivši prema Indijancima, Španci su strahovito ismejali Hristovo Ime pod kojim su stajali, neznajući da su tragove znanja o Hristu Spasitelju, koji je najavio Svoj Slavni Dolazak, u tragovima očuvali i američki domorodci.
Huan de Torkemad u svojoj 'Indijanskoj monarhiji' opisuje Kvecalkoatla kao beloputog čoveka zaobljene crne brade, krupnih očiju, širokog čela. I taj stasiti učitelj s istoka proveo je mnogo godina u oblasti Tule i Ćolule gde su ga sveštenici mračnog božanstva Teskatlipoge proganjali, ometali u prosvetiteljskom radu. Prema jednoj verziji predaje Kvecalkoatl je nestao na istok otplovivši morem na splavu od zmijâ, a po drugoj, bacio je se u vatru koja ga je progutala dok mu se srce rasprslo, vaznevši se u nebo da bi tu postao zvezda zornjača – Venera. (U patmoskom 'Otkrivenju' Hrist se naziva »sjajnom zvezdom Danicom.« - 22:16 – Kap Zvezda Večernjača on je vodič duši u noćima duhovnih iskušenja, a kao Zvezda Juternjača najavljuje skori slom Tame i Svoj Slavni Dolazak. ) Kića-Indijanci su u suncu videle oličenje vrhovnog Boga-Stvoritelja, a u Veneri – Ikokah (Icoquih) oličenje gospoda-prosvetitelja. Indijanci su preferirali obožavanje Venere i u svome kultu 'zvezdu' Danicu slavili »više nego bilo koju drugu nebesku ili zemaljsku pojavu jer su verovali da se njihov bog Kvecalkoatl kad je umro pretvorio u ovu zvezdu.« (Iz 'Historijske apologetike' Las Kasasa) Maje su, inače, svoj kalendar zasnovale na kretanju Venere čiji su prosečni sinodički period računali sa velikom tačnošću.


Asteško žrtvovanje u čast boga-sunca: četiri sveštenika odevena u crnu odeždu bacaju i drže na žrtveni kamen žrtvu, dok mu peti sveštenik, u skerlet odeven, bodežom od opsidijana raseca grudni koš i šakom čupa srce, koje je bacano pred noge idola i kasnije jedeno.

Jutarni Pobednički Sjaj, Zmija sa kecalovim perjem, Ku-Kul-Kan, za sve narode Meksika i Srednje Amerike bio je duhovni vođa, pokretač zanatstva i umetnosti, izumitelj kalendara i pisma, onaj koji je poučavao umeću tkanja i bojenju biljnih vlakni, umeću uzgajanja kukuruza, koji je doveo do ukidanja (bar privremenog) žrtvovanja ljudi ... Nažalost, stoleće pred sam Kortesov dolazak, Asteci i Tlaskalanci su opet uveli strahovite i brojne krvne žrtve (pretežno ratne zarobljenike, ali i kupljene domaće stanovnike, pa i decu, odojčad). Kortesov pogrom u Zapadnoj Indiji očigledno je bio i izraz Božijeg Gneva na praktikovanje tih strahovihit kanibalsko-dijaboličkih običaja od strane asteškog sveštenstva i plemstva, gde su sveštenici živim žrtvama nekad gulili kožu i potom je navlačili i nosili na sebe. Religija Maja, nasuprot asteškoj, bila je relativno blaga, i uglavnom je se ogledala u prinošenju voća i cveća, koje je među Indijancima široko obožavano.

Arheološke iskopine nam pokazuju svi stari narodi Meksika poznavali su i štovali su znak krsta. Najpoznatiji je onaj u ‘Hramu natpisa’ u Palenkeu, na sarkofagu nekog uglednika Maja sahranjenog na početku VII stoleća.
Maje su znale da će ovome svetu doći kraj, ali su kraj sveta nakaradno vezali za ciklus od 52 godine.



Serapid

Serapid (Serapidos, Sarapid, Serapis, Sarapis) kao egipatsko božanstvo počinje naglašeno da se poštuje tek za vreme vladavine Ptolemeida (Ptolemej I, 323.-285. g. se.), pri čemu se nastoji poistovetiti sa Osiridom-Apisom (Userhapi). Ptolemeidi su hteli oko kulta Serapida da ujedine Egipćane (koji su u njemu gledali utelovljenje umrlog Osirida, preseljenog u Podzemlje, Duat) i Helene. Serapid je imao brojne štovatelje još za vreme Aleksandra Makedonskog (Plutarh: Alexander, pogl. 73), dakle u IV stoleću se.
Serapid Pobeditelj (Níka ho Sérapis) svoj kult je imao po celom Sredozemlju i Rimu, te je poštovan među sve kaste i slojeve društva. Umetnost ga obično prikazuje sa mericom za žito na glavi, kao simbolom Obilja i hrane Života.
Neki crkveni oci su Serapidu videli patrijarha i posvećenika Josipa; on je, navodno, to ime dobio posle svoje smrti, zato što je bio Sarin praunuk (grč.: Saras país = ‘Sarino dete’).



Serapid Iscelitelj



U 'Opisu Helade' Pausanija ukazuje da je se Serapidovo svetilište nalazilo prema nižim predelima Atene, u severoistočnom delu Akropola; a za samog Serapida ukazuje: »Ovoga su boga Atenjani preuzeli od Ptolemeja. A od Egipatskih Serapidovih svetilišta najglasovitije je ono u Aleksandriji, najdrevnije ono u Memfisu. U ovaj hram, pre no što sahrane Apisa, nemaju pristupa ni stranci ni sveštenici.« (I, 17 – prevod: Ljiljana Vulićević)

U svojoj ‘Historiji Crkve’ Sokrat Sholastik izveštava o rušenje Serapisovog hrama (lat.: Serapeum, grč.: to Serapeion) 391. godine u Aleksandriji, koji je razoren po nalogu imperatora Teodosija I da se uklone paganski hramovi u Aleksandriji, a na nagovor i zahtev tamošnjeg gnevljivog episkopa Teofila: »Prilikom raznošenja komada razvaljenog hrama Serapisa, da bi se mesto očistilo, naišlo se na hijeroglife u kamenu ispisane, a među njima su neke oznake izgledale kao krst. Kako hrišćani tako i pagani dokazivahu da njihovoj religi pripadaju ti znaci. Hrišćani su tvrdili da su to znaci hrišćanske vere, po tome, što je krst znamenje spasonosnog stradanja Hristovog, a pagani dokazivahu da su do znaci koji priliče i Hristu i Serapisu (ho sárapis = bela persijska odežda sa purpurnim rubom), samo što drugo nešto znače za hrišćane a drugo za pagane« (V, 17) – Dinastija egipatskih Ptolemeida koristila je krst kao svoj predstavnički znak.

Imamo primera da su hrišćani negde, kao u Egiptu, podjednako obožavali razne Hristove inkarnarije, naprimer i one u liku Isusa i one u liku Serapisa. Imperator Hadrijan iz Aleksandrije u svome pismu konsulu Servianu ukazuje i sledeće u rimskoj zbirci carskih biografija: »Ovde se poklonici Serapisa hrišćani, i oni koji se nazivaju Hristovim episkopima klanjaju se Serapisu / Illic qui Serapem colunt, Cristiani sunt et devoti sunt Serapi, qui se Cristi episcopos dicunt/.« (Scriptores Historiae Augustae, XXIX, 8, 2) Hrišćani terapeuti, naseljeni prevashodno pokraj Aleksandrije, Hrista Božijeg su poznavali prevashodno u liku Serapisa.

Apulej opisuje svečanu rimsku povorku u čast boginji Isidi: »U povorci su išli i svirači posvećeni velikom Sarapisu /magno Sarapi/, i oni su na frulama koje su držali koso prema desnom uhu, svirali predajnu pesmu bogu u hramu.« (Asinus Aureus, lib. XI,)




Plutarh o Serapidu


Helenski tekst
( µÁą ™Ăą´żÂ ş±ą źĂąÁą´żÂ, pogl. 27-29 – 361.d-362.d)

361.d ... Tou/twn de kaiě tw˝n toiou/twn a)delfa le/gesqaiż fasi periě Tufw˝noj, w¨j deina men u(po fqo/nou kaiě dusmeneiżaj eiąrga/sato kaiě pa/nta pra/gmata ...

Prevod

27. Kada je reč o Tifonu govori se o prevrtljivosti. Saznajemo da je iz zavisti i ogorčenja počinio strašne zločine koji su prouzrokovali haos, ispunivši celu zemlju i Okean zlom, ali je na kraju ipak platio za svoje zločine. Osiridova sestra, a ujedno i supruga – /Isida/, odlučila je da mu se osveti. Savladavši njegov bes i razjarenost nije mogla dopustiti da sve borbe i sukobi, lutanja, mudre odluke i hrabrost ostanu po strani i utonu u zaborav. Putem slikovitih prikaza, alegorija i predodžbi u svete je inicijacije uključila sećanja na podnesena zla, potpuno se posvećujući upućivanju na milosrđe i hrabrost ljudi koje je snašla slična nesreća. Isida i Osirid, koji su kao dobroćudni duhovi pretvoreni u bogove, kao kasnije Herake i Dionis, zaslužno primaju časti koje pristaju bogovima i velikim duhovima zahvaljujući tome što na zemlji i pod zemljom imaju najveću vlast.

Kaže se da Sarapid ustvari ne bi bio drugo do Pluton, a Isida i Persefona /= supruga Hada-Plutona/ su posve jednake. To izjavljuje Arhemah iz Eubeje, a Heraklid iz Ponta veruje da je Kanobsko proročanstvo zapravo Plutonovo.

28. Ptolemej Soter je u snovima video kip diva Plutona izložen u Sinopeu, ali nije obraćao pažnju na svoju viziju ne prepoznavši lik iz snova. Bog mu je zapovedio da ga brže-bolje prenese u Aleksandriju, ali se Ptolemej zbunio ne znajući gde se statua nalazi. Svoju je viziju ispričao nekolicini prijatelja, a jedan od njih, veliki putnik zvan Sosib, izjavio da je u Sinopeu video diva sličnog ovome iz kraljevskih snova. Ptolemej je u Sinope poslao Sotela i Dionisa. Njih su dvojica dugo i naporno radili da bi uz božiju providnost kradomice uspeli vešto ukrasti kip. Timotej i Maneton iz Sebenitosa su, videvši kip, po obeležjima koje nosi, psu Kerberu i zmiji, pretpostavili da se radi o statui Plutona pa su nagovorili Ptolemeja da mu ime promeni u Sarapid. U mestu iz kojeg je poteklo nisu da je to ime zaista nosio, ali kada je prenesen u Aleksandriju dobio je ime Sarapid zahvaljujući Egipćanima koji tim imenom nazivaju Plutona. Fizičar Heraklit kaže da su Had i Dionis, u čiju čast padaju u zanos i održavaju svečanosti tesaka za vino, jedan te isti bog, a mnogo je onih koji dele njegovo mišljenje. Reći da je reč ‘Had’, kako neki tvrde, Heraklitu označava telo u kojem se duša prepušta činima ludila i ekstaze, nije ništa drugo do pozivanje na oskudnu i neosnovanu alegoriju. Bolje je Osirida, Dionisa i Sarapisa ujediniti u jedan lik, ukoliko je Osirid zaista nazvan Sarapidom promenivši se. Tako je Sarapid bog svih naroda, jednako kao i Osirid, a to znaju oni koji su upućeni u svete tajne.

29. Nije na odmet zadržati se na frigijskim knjigama u kojima je na jednoj stranici zapisano da je Sarapid Heraklov sin, Isida kći, a Tifon potomak Heraklova sina Alkeja. Trebalo bi odbaciti Filarhovu2 priču o Dionisu koji od Indije do Egipta vodi dva bika: Apisa i Osirida. Po njemu je ime Sarapid izvedeno od saírein, što prema izvesnim tumačima znači “ukrasti” ili “urediti”, a označava onoga koji održava red u Svemiru. Filarhovo tumačenje je besmisleno, besmislenije čak i od nekih tumačenja da Sarapis nije ime Boga, već označava Apisov les, te da se u Memfisu vrata od bronze zvana Letina i Kokotova vrata otvaraju prilikom Apisovih pogrebnih svečanosti, bučno odzvanjajući, što objašnjava našu naviku da predmete od bronze pritišćemo rukom da ne bi odzvanjali.1 Razumniji su oni koji potvrđuju da ime Sarapid, koje izvode od “sevestai” /to seýesthai/ i “sustai” /to soýsthai/ što znači “požuriti se”, “zaleteti se”, označava kretanje koje oživljava celokupan Svemir. Većina egipatskih sveštenika drži to ime spojem Osiridova i Apisova imena što nam očito pokazuje da je Apis lepo oblikovana slika Osiridove duše. Mislim da reč Sarapid, ukoliko je egipatska, treba označavati užitak ili veselje, oslanjajući se na egipatski običaj davanja imena Saírei danima veselja i zanosa /ta Charmósyna/. Platon tvrdi da reč Had označava sina milosrđa jer je to božanstvo omiljeno i blago prema onima koji mu se obraćaju. Egipćanima vlastita imena često imaju posebno značenje. Da bi označili mesto u Podzemlju kamo idu duše nakon smrti upotrebljavaju reč amenthn3, što znači “onaj koji prihvata i dopušta”. Dok ne saznamo da li je ova reč jedna od onih koje se od davnina prenose iz Helade u Egipat, ostavljamo ovo pitanje za kasnije ispitivanje. Začas ćemo nastaviti s tumačenjem koje smo započeli. (Prema prevodu Ljiljane Živković)

1 Cp.: »Ako govorim ljudskim i anđeoskim jezicima, a ljubavi nemam, onda sam bronza koja zveči i kimbal koji odjekuje.« (‘Korinćanima’, I, 13:1)
2 Phylarchos je značajni helenski histork III stoleća stare ere.
3 Amenta, Amentet, Amentis – mesto zalaska Sunca, zapad, mesto sena u Podzemlju.


Osvrt

Helensko božansko, gigant sa zmijskim telom - Tifon (TyphMn-os, TyfaMn-os), sina Tartara i Geje, oca Kerbera (troglavog psa Podzemlja) i muža Enhide, koga je Zevs, porazivši ga, prognao u podzemni svet, Plutarh poistovećuje sa egipatskim bogom Setom, što komparativno i generički gledanu ima osnovanosti.

Pozivajući se na Arhemaha iz Eubeje, te Platonovog i Aristotelovog učenika Heraklisa sa Ponta (Erakleids ho Pontikos), Plutarh i Serapida poistovećuje sa Plutonom. Serapid je u Egiptu imao svoj hram u Kanobu (ho KanobMs), lučkom gradu na samom ulazu zapadnog rukavca Nilske delte.

To što je Lagov sin, vladar Egipta Ptolomej Soter (323.-285. g. se.) Plutonu, odnosno Plutonovoj statui, dao ime Serapida, ne znači da Serapidovo ime i pre njega nije bilo poznato.

Plutarh iznosi da većina egipatskih sveštenika Ser-apidovo ime gledaju kao fonetsko-simbolički spoj imena Osirida (Ausara, Usira) i svetog bika Apisa (ho Apidos, Apios), što etimološki samo donekle ima nekog smisla.

Plutarh ukazuje da kako ime Osirid (koje je bliže Helenima) i ime Serapid (koje je bliže Egipćanima) označavaju jednog boga i istu moć (pogl. 61). U helenističkom maniru poistovećivanje Osirida, Dionisa i Serapida skriva istinu: sva tri lika predstavljaju utelovljenje Jedne Snage, mada na povesno-pojavnom planu imaju različita određenja.


Atis

Predaje ne shvataju da tokom otelovljenja i Pomazanikova majka i sestra, i družbenica nose isto ime, i zato nakaradno izvode nekakve izopačene veze i odnose. Pausanija tako iznosi za Sibilu Herofilu: »Ona sebe u tim stihovima /= u himni Apolonu/ ne zove samo Herofilom već i Artemidom, i čas kaže da je Apolonova venčana žena, čas sestra, čas opet ćerka.« ('Opis Helade', X, 12) Tako i Kibelu (Kybél, dorski: Kybéla, jonski: Kybl i Kybba) predanje predstavlja i majkom i ženom Atisa (Attis, Atts). Ona se naziva i 'Majkom bogova'. Frigijska Kibela je dosta rano poistovećena sa starohelenskom boginjom Rejom, majkom Jupitera, Neptuna i Plutona. U Kibelinom kultu negovan je kult muzike (koja je podsticala orgijastički zanos i mahnitost), pogotovo svirke dobivene na kimbalu i fruli.


Attis


Zato što se pojavljuje kao navodna osnivačica gradova i tvrđavâ, Kibela (boginja starih Hetita i Frižana) se predstavlja kao »Majka s tornjevitom krunom.« (Ovidije: 'Metamorfoze', X, 696; v.: Propertije, 'Elegije', IV, 11) Slavljena je bučno po maloazijskim, frižanskim visovima zajedno sa pastirom Atisom, svojim ljubimcem. U Kibelinim frižanskim orgijama učesnici su sebe sakatili i ranjavali, sekli ruke nožem (Propertije: 'Elegije', II, 22).



Kibela

U starom Rimu nalazimo sveštenički kolegijum (red) kvindecimvira (quindecimviri sacris faciundis) čija je dužnost bila da čuvaju i konsultuju Sibilinske knjige. Učestvovali su u kultnim svetkovinama i kao Apolonovi sveštenici vodili nadzor nad stranim kultovima u Rimu. Tako je naprimer u Sibilinskim knjigama pisalo da stranci, odnosno Kartaginjani, neće biti proterani iz Italije sve dotle dok iz Pesinuta ne bude prenesena u Rim statua Velike majke, Kibele. Iz Frigije je Magna mater, idaea mater, prenesena u Rim za vreme Katonove kvesture, 204. g. se (Kikeron: 'O starosti', pogl. 13). Kibelinom kultnom uplivu na tlu Apolonovog Rima posebnu dobrodošlicu su upriličile sveštenice Sibilinog proročišta.

Iz Frigije, kao Kibelin sveštenik, hrišćanstvu je se pridružio Montan, što sugeriše da je Kibelin kult imao prepoznatljive sličnosti sa hrišćanstvom.



Adonis

Mitske predstave o Adonisu/Adonidu (grč.: AdMnis, AdMnidos), Afroditinom (Aphrodit, dorsko-eolski: Aphrodita, kod Rimljana kasnije Venus, »regina Cnidi Paphique« - Horatije: Carmina, I, 30) ljubimcu nastale su u Siriji, da bi potom preko ostrva Kipra dospele do Helena i dalje Rimljana. Afrodita zaljubljena u lepog Adonisa, još kao dečaka daje ovog na čuvanje Persefoni (kćeri Demetre i Hada, boga podzemnog sveta). No i Persefoni se lep Adonis dopadne, tako da ona odbije da ga vrati Afroditi. Sukob razrešuje Zevs, koji određuje da Adonis jednu trećinu godine provodi kod Persefone, a ostalo vreme kod Afrodite, koja mu postaje trajna družbenica.

Adonis navodno gine u lovu, kada ljubomorni Ares na njega šalje vepra, Bion iz Smirne (II st. se.) u 'Epitafu o Adonidu' (Epitaphios AdMnidos) peva o Kipridinoj žalosti za smrtno ranjenim Adonisom:

»Kad oči njene opaziše smronosnu ranu
i mlaz krvi rumene na razmrskanom rebru,
zakuka tad boginja: “Adonide!”
/- - - - - - -/
“Persefono, primi muža koji moj bejaše,
tvoja moć je jača nego što je moja sila”.«

Peva se i o sveopštoj žalosti za krasnim Adonisom:

»Izlij na njega mirise i balsame sirijske,
nek sporo hlape s mrtvog ali milog tela!
/- - - - - - -/
Adonid lepi na purpurnom odru leži,
dok okolo njega Eroti se guše u plaču.
Svi od žalosti odrezaše kose.«

U svojim 'Elegijama' i Sekst Propertije (oko 50.-15. g. ne.) prenosi mitski obojeno predanje o Adonisovom stradanju na istočnokiparskom rtu Idal (grč.: Idálion), gde je se nalazio hram i gaj Afrodite (Venere):

»Adonisa belog, znaš, usmrti vepar
dok lovio on je na idalskom vrhu.
U močvari mutnoj počivao je krasan,
kad pođe mu, Venero, raspuštene kose.«
(II, 13 – prevod: Gordan Maričić i Milica Kisić)

Po mitskim refleksijama, iz suza koje je za ubijenim Adonisom prolila Afrodita, nikao je cvet sasa-anemona, a iz njegove krvi crvene ruže. O Adonisovom stradanju peva i 15-ta idila pripisana Teokritu (Theokritos, III st. se.) iz Sirakuze.

Kao što je judejsko-rabinska predaja Isusa Hrista pakosno predstavila nezakonitim sinom Marije i rimskog vojnika Pantere, tako je to sirijska učinila sa lepim Adonisom: on je navodno bio sin kralja Tejanta i njegove kćeri Smirne, odnosno kiparskog kralja Kinire i njegove kćeri Mire. Mira je Stiksovom vatrom, od strane jedne od tri zločestih Furija, Erinija, razgorela Miru da poželi oca svoga. (Time je Mirina majka Kenhreida kažnjena od strane Venere jer je se hvalila kako je njena kći lepša i od same boginje.) Kiniru pominje još Homerova 'Ilijada' (XI, 20), koji je Agamemnonu, mikenskom kralju, poklonio bojni oklop.

U svojim 'Metamorfozama' rimski nacionalni pesnik Ovidije, koji sublimira mnoge mitove, peva o zaljubljenosti Mire u svoga oca Kiniru, kome se uz pomoć dadilje približava u gluvo doba noći. Kada je na svetlu sveće kralj Kinira shvatio da je ljubio svoju kćer, potegao je mač da je saseče, ali ona je pobegla i prepustila se lutanju unaokolo, sve do Sabejske zemlje, u jugozapadnoj Arabiji (X, 480), koja je bila veliki proizvođač smolastih mirisa, i gde su nekada živeli Međani. Nebo odgovara na Mirine očajne molitve i trudnu je pretvara u drvo smirne, iz koje su njene suze u vidu smolastih kapi tekle. Iz miomirisnog drveta se rađa lepi dečak Adonis, Venerin ljubimac (X, 503-522). U čast mrtvog Adonisa Venera uređuje svetkovinu (koja je i simbol vegetacionih promena u prirodi): prvoga dana je se žalilo za mrtvim Adonisom, a drugoga dana je se slavilo njegovo ponovno pridruženje Veneri:

»Vozeći se po vazduhu na kolima lakim, što krila
nosiše labudova, nije još Kiterka na Kipar stigla,
kad izdaleka umirućeg razabere stenjanje i tamo
s belim pticama skrene; iz visokog etera kad ga
opazi napola mrtva, gde se valja u svojoj krvi,
iskoči i razdre nedra, i kosu čupati stane,
u prsi poče se ona da tuče ne štedeći ruku
i na sudbu se tužeći progovori: “Poda te neće
propasti sve! Adonise moj, vekovit će ostati
spomenik žalosti moje; ponavljaće smrti se tvoje
slika godine svake i nasleđe jauka moga.
Krv će se u cvet tvoja pretvoriti”.«
(X, 717-728)

Kao i većina kultova vezanih za Logosova utelovljenja, i Adonisov kult je tokom vremena dobio orgijastičku inklinaciju, odnosno proslavljivan je orgijastički, bučno i razuzdano; turobna žalost i autotortura je prelazila u raskalašenu radost i divljanje, čime je pokazivan dubok dijabolički uticaj. Lukijan (Lukianos, oko 120.-180. g. ne.) iz Samosate na gornjem Eufratu, u svome spisu 'O sirijskoj boginji' (De Syria dea), priveda o Adonijama, orgijastičkom obeležavanju Adonisovog praznika u feničanskom Biblu (Byblos): »U Biblu sam video veliko svetilište Afrodite Bibloske, u kojem održavaju orgije u čast Adonisa. Ja sam se upoznao sa njima. Kaže se, da su te orgije ustanovljene u čast Adonisa, ranjenog od strane vepra u tom kraju. Za sećanje na njegovo stradanje mestni žitelji svake godine podvrgavaju sebe mučenjima, oplakuju Adonisa i prave orgije, i na sve strane rasprostire se velika žalost. Potom, prekinuvši udarce i plač, oni su prinosili žrtve Adonisu, kao Umrlome. Sledećeg dana oni podrobno govore da je on živ i da je se udaljio na nebo; u to, pak, vreme oni briju sebi glave, poput Egipćana kad umire Apis.« - Eiĺdon de kaiě e)n Bu/bl% me/ga i¸ron ąAfrodiżthj Bubliżhj, e)n t%˝ kaiě ta oĂrgia e)j ăAdwnin e)pitele/ousin: e)da/hn de kaiě ta oĂrgia. le/gousi gar dh wŐn to eĂrgon to e)j ăAdwnin u(po tou= suoj e)n tv= xwŻrv tv= sfete/rv gene/sqai, kaiě mnh/mhn tou= pa/qeoj tu/ptontaiż te e(ka/stou eĂteoj kaiě qrhne/ousi kaiě ta oĂrgia e)pitele/ousi kaiě sfiżsi mega/la pe/nqea a)na thn xwŻrhn iŕstatai. e)pean de a)potu/ywntaiż te kaiě a)poklau/swntai, prw˝ta men katagiżzousi t%˝ ąAdwŻnidi oŔkwj e)o/nti ne/kui, meta de tv= e(te/rv h(me/rv zwŻein te/ min muqologe/ousi kaiě e)j ton h)e/ra pe/mpousi kaiě taj kefalaj cu/rontai oŔkwj Aiągu/ptioi a)poqano/ntoj ăApioj. (Pogl. 6)
Lukijan govori i o reci Adonis, koju povezuju s žrtvom lepog Boga: »U zemlji Bibla postoji još i drugo čudo, i to reka koja se pruža iz Libanskih gora u more. Njeno ime je Adonis. Svake godine ona menja svoju /uobičajnu/ boju, postajući krvavom /= crvenom/. Ulivajući se u more, ona ga boji duž velikog prostranstva i time žiteljima Bibla pokazuje vreme velike žalosti. Govori se, da se u te dane na Libanu probada Adonis, i da se njegova krv stiče u reku, menjajući njenu boju. Tako razmišlja većina. Meni je, pak, jedan žitelj Bibla, ukazao na drugi, po njegovom shvatanju, istinskiji uzrok te pojave. “Stranče”, - rekao mi je, “reka Adonis protiče po Libanu; teren Libana uglavnom se sastoji od crvenkaste nijanse. Surovi vetrovi, koji se podižu upravo u te dane /= u vreme Adonija/, nose tu zemlju s velikom primesom crvenila u reku. Na taj način, ta zemlja, a nipošto krv /to haíma/Adonisa/, na koju ukazuju, daje reci crvenu boju”.« - ăEni de kaiě aĂllo qwu=ma e)n tv= xwŻrv tv= Bubliżv. potamoj e)k tou= Liba/nou tou= ouĂreoj e)j thn aŔla e)kdidoiÍ: ouĂnoma t%˝ potam%˝ ăAdwnij e)pike/atai. o( de potamoj e(ka/stou eĂteoj ai¸ma/ssetai kaiě thn xroihn o)le/saj e)spiżptei e)j thn qa/lassan kaiě foiniżssei to pollon tou= pela/geoj kaiě shmaiżnei toiÍj Bubliżoij ta pe/nqea. muqe/ontai de oŔti tau/tvsi tv=si h(me/rvsin o( ăAdwnij a)na ton Liżbanon titrwŻsketai, kaiě to aiâma e)j to uŔdwr e)rxo/menon a)lla/ssei ton potamon kaiě t%˝ r(o/% thn e)pwnumiżhn didoiÍ. tau=ta men oi¸ polloiě le/gousin. e)moiě de/ tij a)nhr Bu/blioj a)lhqe/a doke/wn le/gein e(te/rhn a)phge/eto tou= pa/qeoj aiątiżhn. eĂlegen de wŇde: "o( ăAdwnij o( potamo/j, wŐ ceiÍne, dia tou= Liba/nou eĂrxetai: o( de Liżbanoj ka/rta canqo/gewŻj e)stin. aĂnemoi wŐn trhxe/ej e)keiżnvsi tv=si h(me/rvsi i¸sta/menoi thn gh=n t%˝ potam%˝ e)pife/rousin e)ou=san e)j ta ma/lista miltwŻdea, h( de gh= min ai¸mwŻdea tiżqhsin: kaiě tou=de tou= pa/qeoj ou) to aiâma, to le/gousin, a)ll' h( xwŻrh aiątiżh." (Pogl. 8) – Liban-on (ho Líbanos) je inače gorski lanac u Siriji, sa najvećim vrhom od 2.750 m. Pošto su vrhovi masiva velikim delom pod snegom (cp.: 'Jeremija', 18:14), naziva se 'Bela gora'. Na Libanu, u početku delu Obećane zemlje ('Jošua', 13:5) izviru mnogi potoci i reke ('Pesma', 4:15) koji se ulivaju u Sredozemno more. Nekad je obilovao kedrovim i drugim drvom ('Isaija', 2:13, 60:13), koje je i koristio kralj Solomon za gradnju Hrama ('Kraljevi', I, 22-24). Na belom Libanu su i Božiji posvećenici imali svoju utvrdu: »Nos ti je kao Kula Libanska što gleda prema Damasku.« ('Pesma', 7:5; cp.: 'Isaija', 60:13, 29:17, 35:2; 'Jeremija', 22:20). Eseni su sebe nazivali Božijim Libanom.

Središte Adonisovog kulta, kako vidimo, bio je feničanski grad Byblos: »Bibl – kraljevsko središte Kinira, posvećen je Adonisu.« (Strabon, XVI, 2, 18)

U 'Knjizi o Danilu' Adonis, zbog svoje brojne ženske pratnje, naziva se »Miljenik ženâ.« (11:39). Predaja njegov sirijski kult meša sa kultom babilonskog Tamuza (tako da on izgleda stariji nego što stvarno jeste), koji je obožavan čak i u Solomonovom Hramu: »I povede me do vrata Doma Jehovina što su okrenuta prema severu. I gle, onde seđahu žene i oplakivahu Tamuza.« ('Ezekiel', 8:14)
Vidimo, Gospod Ljubavi je se svagda rađao u kamenoj pećini-štali. Ali On je i svagda sahranjivan u kamenu: kamenoj grobnici. Tako je u svojoj poslednjoj i najvišoj inkarnaciji, kao Isus od Nazareta, sahranjen u kamenoj grobnici vrta Josipa iz Arimateje. Kao sirijski Adonis Gospod je svoj kameni grob takođe imao u Jerusalimu. Na Hrist-Adonisovom grobu od davnine je se hodočastilo. I smrt i život Hrista Boga svedoče za Njegovu beskrajnu ljubav: za svaki kamen, za svaku biljku, za svaku životinju, za svakog čoveka.

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se