Utelovljenja Logosa - velika svedočanstva o svetom življenju

(Izvadci iz Četvrtog dela knjige ’O posvećeničkom življenju’ – ‘Utelovljenja Logosa - velika svedočanstva o svetom življenju’. brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com

Gledajući samo na predanja, legende i mitove koji govore o velikim Herosima, teško da možemo naslutiti Ko uistinu ponajprije stoji iza njih. Kao što su judejski književnici, tobožnji pismoznalci, dvorski, hramski i narodni pisari bili ti koji su izvrtali objavu i reč Neba u Palestini, istinsku povest, tako su pesnici i esejisti i epski pisci kod Helena i Rimljana pokrili svojim izmišljotinama i mitskim pripovestima istinu o ranijim Hristovim utelovljenjima u antiknome svetu (Dionis, Orfej, Pitagora, Numa...). Biografije velikog Pitagore koje su napisali Laertije, Jamblih i Porfirije sastavljene su tek nekih 5-7 stoleća posle života Pitagore Hrista. Za to vreme, normalno, mit i ljudsko dometanje su puno učinili svoje. No i iza tog dometanja, izvrtanja, mitske koprene, pronicljivo oko može videti zrnca koja svedoče za reč i delo Spasitelja u njegovim ranijim utelovljenjima.

Spasitelja pre svega treba da tražimo u Njegovoj zadnjoj i najvišoj inkarnaciji, u liku Isusa od Nazareta, ali da ne previđamo ni prethodne Njegove inkarnacije, jer sve one čine karike jednog lanca Veličanstvenog Dela Spasenja.

Pogrešno je smatrati da sve ono što stoji zapisano pod imenom velikih Božijih Svetitelja jeste istinito, da je iz Istine i da odgovara Istini. Mnogo toga je izvrnuto i pokriveno. Izvrnute su i prekrivene su ljudskim predanjima i tumačenjima i Isusove reči, a kamoli reči starijih Božijih Svetitelja, poput Pitagore, Mitre, Apolona, Zaratustre, Dionisa, Krišne, Hermesa, Osirida, ... Apostol Pavle ukazuje za mnogobošce da im je i preko vidljive manifestacije i preko svetiteljske reči mnogo toga otkriveno o Bogu: »Gnev Božiji pak otkriva se sa Neba na svaku bezbožnost i nepravednost ljudi, koji nepravednošću zadržavaju istinu, jer ono što se može saznati o Bogu njima je poznato; Bog im je objavio. Čak i Njegove nevidljive osobine, Njegova večna sila i Božanstvo, mogu se od stvorenja Sveta jasno sagledati, ako se na Njegovim delima promatraju, da nemaju izgovora, jer iako su Boga poznali, nisu ga kao Boga proslavili, niti zahvalnost pokazali, nego u svojim mislima padoše u ništavnu varku, te potamne njihovo nerazumno srce. Postali su ludi govoreći da su mudri, pa zameniše slavu besmrtnoga Boga slikom i prilikom smrtnog čoveka, i ptica, i četveronožnih životinja, i gmizavaca.« ('Rimljanima', 1:18-23)

Kada se shvati koliko brzo je Mesijina reč i pouka od strane sinova Tame bila falsifikovana i izmenjena, onda se i bolje može shvatititi zašto je Sveti Jedan tako često morao silaziti u Dolinu suza i gorčine.

Hrist Božiji je se po poslednji put utelovio kao Isus od Nazareta, i svi koji su posle toga došli i dolaze kao 'utelovljene Mesije' obmanjivači su, besni vukovi i poslanici su Stare Zmije. No iz Neba su silazili i silaze mnogi anđeli da bi izgradili obećano Kraljevstvo Mira i pripremili Put Svetome.

S druge strane, nedovoljno upućeni hrišćani u životima Pitagore, Mitre, Dionisa, ... vide Satanin pokušaj da falsifikuje Hristovu Misiju, Poduhvat Spasenja, da ljudske duše veže za pogrešne figure. Bizarno je Satani toliko laskati i pripisivat mu toliku moć i takvu 'vidovitost'. Onaj ko je grehom zatvorio svoje duhovne oči nikako ne može videti gde će se i od koga Mesija roditi.

U svim svojim inkarnacijama Gospod Ljubavi, koji nam je Svojom rečju, životom i žrtvom omogućavao spasenje i pokazao put Spasenja, koji je stvarao uslove da prekinemo krug rađanja i postanemo stubovi Božijeg Hrama, stradalnički je završavao život, doživljavao da bude, zauzevši se za pravednike, brutalno i bedno pogubljen od strane sinova Tame, prikovan na drvo, krst. Time je on dao simbol zemaljskog puta svakog pravednika koji ne živi za satanski svet, pokazao je da onaj koji hoće naslediti Novu zemlju i ući u Nebesko Kraljevstvo, mora svetim življenjem uzeti duhovnog udela u Njegovome Rođenju, Posvećenju, Krštenju, Iskušavanju, Preobraženju, Razapinjanju, Vaskrsenju, Vaznesenju i Slavnome Dolasku.

Hristov Plan Spasenja podrazumeva je pre poslednje inkarnacije u telu Isusa od Nazareta, da se Sveti Jedan, Sunce Sveta, Pobednik Sveta, još mnogo puta rodi (cp.: ‘Otkrivenje’, 13:8), i to na istovetan način, i na istovetan način da bude zaklan, raspet, dajući nam simbol pobedničkog i požrtvovanog puta u svetu Božiju Svetlost.

Mnogi neće da vide svrhu neprestanih Hristovih utelovljenja. Pitaju se površno: Zašto bi Hrist morao uvek iznova da se rađa tokom Vekova? A zašto se Sunce uvek iznova rađa, ...? Zato da bi nas ogrejalo i omogućilo nam život. Tako je se i Hrist Božiji, Sunce Pravednosti, Sunce Pobede, uvek iznova rađao u ovaj svet, silazio, i vaskrsavao, pobednički se vraćao svetu. I ne samo da je Hrist Božii, Jagnje Božije, Lav Božiji, Bik Božiji, Orao Božiji i Čovek Božiji, neprestano silazio u materiju, na Zemlju, glavno Satanino uporište, već su to svagda činili i mnogi Njegovi anđeli, visoki nebesnici, pojavljujući se kao apostoli, proroci, videoci, ... Ko je doveo do cvetanja velikog broja drevnih kultura pored velikih reka (Nila, Tigra, Eufrata, Inda, ...) ako ne Hrist i Apostoli?!

Hristov Poduhvat Spasenja i po inkorporacionoj shemi nosi čudesnost. Sa Svojim Apostolima i Prorocima Gospod se utelovljuje među mnoge narode: Helene, Egipćane, Haldejce, Induse, Persijance, Feničane, Tračane, ... Po poslednji put On se utelovljuje među Izraelcima, a prethodno među njih šalje i najveći broj Svojih proroka i videlaca. (Zahvaljujući tome, u Izraelu je najbolje – iako je to daleko od dobrog – sačuvana Njegova reč.) I na kraju staroga sveta, pred Svoj Slavni duhovni Dolazak, Gospod Ljubavi, šalje u meso Brojne svoje anđele (sada duboko osposobljene i prekaljene kroz brojne služiteljske inkarnacije), da Mu pripreme Svadbeni Put.

Zato što je Otac Svet stvorio kroz Hrista, zato je i Hrist odgovoran za Svet, zato je i Otac stalno Hrista slao u svet, da donosi svetu Svetlost i Reč, da mu ukazuje na Zakon, da mu daje živi uzor zakonitog i pobedničkog života.

U kultovima koji su devijantno iskliznuli iz misterija Žrtvovanog Hrista, izopačeno i mahnito pokazivanje Gospodnjeg stradanja (kroz orgijastičku žalost) i Gospodnjeg ustajanja (kroz orgijastičku radost), bilo je naročito naglašeno. Plutarh ukazuje: »... Brojnije i veće teškoće /od Platona/ rešili su oni koji su iznašli rod demona /= anđela/, između bogova i ljudi, jer su nas time na neki način povezali i spojili sa njima, bilo to učenje magijaca i Zoroastra, bilo tračko, poteklo od Orfeja, bilo egipatsko ili frigijsko, što možemo naslutiti posmatrajući u obe te zemlje verske svetkovine u kojima smrt i bol prožimaju misterije i svete obrede.« ('O opadanju proročišta', 10 – prevod: Svetlana Loma)

Feniks koji ustaje iz ognja

Antikno-egipatske refleksije o čudesnoj solarnoj ptici Feniks (grč.: ho phoínix) koja se periodično pojavljuje, svakako svoj koren imaju u kosmičko-povesnoj činjenici da je Hrist Bog nekada pohodio različita antikna podneblja, pa i egipatsko kao Osirid. U ‘Prvoj Klementovoj poslanici’ prenosi se drevno predanje o Feniksu, koje je izložio i Plinije Stariji u Historia naturalis (X, 2): »Pogledajmo i čudesni znak koji se zbiva u istočnim krajevima, to jest oko Arabije. Postoji /tamo/ ptica koja se zove Feniks. Ona je jedina /monogenés/ i živi petsto godina. Kada već dođe blizu odlaska, da ona umre, /tad/ pravi gnezdo od tamjana i smirne, i od drugih mirisa; i kada se ispuni vreme, ona uđe unutra i umire. A kada /joj/ stane truliti telo, rađa se neki crv, koji se hrani sokom te umrle životinje i dobija krila; zatim kada postane snažan uzima ono gnezdo gde su kosti pretka /njegovog/, i noseći ih preleće od Arabije do Egipta, do grada zvanog Heliopolis /= 'Grad Sunca'/. I po danu, kada svi vide, doletevši na žrtvenik sunca polaže ovo /na njega/ i onda se vraća nazad. A žreci /tada/ razgledaju zapise vremena i nalaze da se ovaj pojavio pošto se ispunila petstota godina.« (25:1-5 – prevod: Atanasije Jevtić).


Eskulap

Svojim učenicima Gospod ukazuje: »Budite, dakle, mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi « ('Matej', 10:16) Kao simbol žrtvovanog Gospoda i isceljujuće Mudrosti od davnine pojavljuje se prikaz zmije koja se uspinje oko štapa. U ‘Evandjelju po Jovanu’, kaže se: »...Kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba da se podigne Sin Čovečiji, da svaki – ko veruje – ima u Njemu život večni.« (3:14-15) – Za proroka Mojsija, koji je pred faraonom Božijom silom izveo čudo pretvaranja štapa u zmiju, izveštava se u ‘Knjizi Brojeva’ kako je se izborio sa navalom pustinjskih zmija otrovnica: »Mojsije napravi zmiju od medi i postavi je na stub. Kad bi koga ujela ljutica, pogledao bi u medenu zmiju i ozdravio.« (21:9) – Kao Isus od Nazareta Gospod je svagda učio da izbavljenju i ozdravljenju duše vodi razapinjanje starog, grešnog čoveka, te živa vera, pokajnička i delotvorna vera. Na taj način duša stiče isceljujuću mudrost, stiče mudrost Božanske Zmije Svetlosti, mudrost Hrista Raspetoga.

Simbol zmije koja se obavija oko štapa Hrist Iscelitelj je ostavio i u svom životu u telu iscelitelja Eskulapa (lat.: Aesculapius, grč.: Asklpiós), koji je verovatno živeo oko 1.200 godine se. Njegov kult, koji je iz Tesalije potekao, tek nekoliko stoleća kasnije je postao popularan. Eskulapova svetilišta u Heladi i Maloj Aziji bila su mešavina hramova, lečilišta i vežbaonica.



Osirid

Prominentnog egipatskog boga Ausara (Usira), supruga Iside i gospodara zagrobnog Podzemlja, Heleni su zvali Osirid (ho Osiridos, Osiris, jonski: Osirios) i izjednačavali ga sa Zevsovim i Semelinim sinom Bakhom (ho Bakchos).

Egipatska trismegistička rasprava ‘Svetska devica’, koja verovatno datira iz doba pre Ptolomeja, pripisuje se Hermesu. Izložena je u vidu razgovora između hijerofanta i neofita, odnosno između predstavnika Iside i Horusa: »... Reći ću ti /Horuse/ samo da je Bog vladar, uređivač i graditelj svega, poslao na kratko vreme tvog moćnog oca Osirida i najmoćniju boginju Isidu da pomognu svetu, kojem su bili vrlo potrebni. Oni su ispunili ljudski život božanstvom. Oni su prekinuli uzajamno divljačko ubijanje ljudi. Oni su učinili svetima ograđene prostore za bogove, svoje pretke, te mesta za svete obrede. Oni su ljudima doneli zakone, hranu i krov nad glavom.« (64-65) - Po datom prikazu Hermesova aktivnost na zemlji se može svesti u period pre 2.900 g. se., pošto je po geneologiji rasprave Hermesa nasledio Tot, koji mu je bio istovremeno sin i naslednik tog znanja, a ubrzo potom Asklepije Imut, Imhotem, koji je živeo u doba faraona Zosera, za vreme treće egipatske dinastije (koja počinje oko 2.686. g. se. Sve te junake koji su im doneli mnoga znanja i utemeljili njihovu civilizaciju, Egipćani su smatrali bogovima i Božijim sinovima. Inače, oko 3.400 g. se. Egipat doživljava veliku promenu: javlja se pismo, umetnost, podižu se monumentalne građevine; pojavljuju se dva dobro uređena carstva: jedno u delti Nila, a drugo u njegovoj dolini.



Papyrus Reinisch o Osiridu


Ukratko o Papirisu Reinisch

Papyrus Reinisch, kao jedna od brojnih staroegipatskih 'Knizi mrtvih', nazvan je po učenjaku Reinišu, koji ga je pronašao u Egiptu 1866. g. Papirus je dug šest metara i širok trideset i tri centimetra. Pod oznakom Totenbuch Reinisch, pod signaturom Aeg. 10.994-10.997 Papirus se čuva u austrijskoj Nacionalnoj biblioteci.

Na vinjeti koja daje tekst 43. poglavlje (kao i na vinjeti 78. poglavlja 'Knjige mrtvih') prikazan je soko. Reči se pripisuju pisaru Sesostrisu, koji se ekstatički poistovećuje sa Osiridom.

Tekst
('Knjiga mrtvih', tabla I, pogl. 43 – Izreka o nedopuštanju odsecanja ljudske glave na božijem tlu)


Prevod

Ja sam prvorođeni, sin velikoga, ognjem gorući, sin Plamom plamtećeg kome je glava kasnije data. Nije odrubljena! Osiridu glava nije skinuta.
Ja sam uzdignut.
Ja sam preporođen.
Ja sam podmlađen.
Ja sam /vaskrsli/ Osirid. (Prevod: Marko Višić)


Osvrt

Po mitu, Osirida je raskomada brat Set, da bi mu potom udove sakupila boginja Isida sa sestrom Neftidom uz pomoć Tota, boga magije, čime je omogućeno da on vaskrsne. Tekst odbacuje mogućnost da je Osirid od strane Seta potpuno raskomadan, kako mit ukazuje; da mu je glava ipak sačuvana. U glavi, gde je i sedište duše (= ba), Božiji Plamen, Plamen Feniksa Osirida, najače se može osetiti.




Herodot o Osiridu


Herodot nas u svome delu Historia apode(i)xis izveštava da su stari Egipćani marljivo vodili evidenciju o silascima 'bogova', pa su ih čak, kao i svoje uglednike i njihove sinove (piromise) i 'ovekovečavali', prikazujući ih u statue. Herodot prenosi priču egipatskih sveštenika Hefestovog hrama koja kaže da se navodno za prethodno, vreme, vreme od poslednjeg velikog potopa - 11.340 godina, »nikad nije pojavio nijedan bog u čovečijem obliku.« (II, 142) Kao poslednjeg boga u ljudskom obliku, koji je nekada vladao Egiptom, Herodot vidi Hora (Apolona), sin Osirida (Dionisa) (II, 144), koji je uz Isidu, poštovan u celom Egiptu (II, 42). Egipatski sveštenici su odbacivali mogućnost da neki čovek generativno može voditi poreklo od bilo kog boga (II, 143). Tako su i historiku Hekateju iz Mileta (koji je se pozivao na svoje poreklo od nekog boga u šesnaestom kolenu pre njega, i koji je živeo oko 500. g. se.), prilikom njegovog boravka u egipatsku Tebu, tamošnji sveštenici pokazali 345 kipova piromisa, uz naznaku da nijedan od njih nije poticao od nekog boga (ili heroja). To mu je pomoglo da shvati da su mnogobrojna helenska predanja po mnogo čemu neozbiljna.


(™ĂÄżÁą·Â ±Ŕż´µąľąÂ, š»µąÉ, 144-145)

144. ăHdh wŐn tw˝n ai¸ eiąko/nej hĹsan, toiou/touj a)pedeiżknusa/n sfeaj pa/ntaj e)o/ntaj, qew˝n de pollon a)pallagme/nouj. To de pro/teron tw˝n a)ndrw˝n tou/twn qeouj eiĺnai touj e)n Aiągu/pt% aĂrxontaj oiąke/ontaj aŔma toiÍsi ...

Prevod

II, 144. Takvi su bili svi ljudi čiji se kipovi tamo nalaze i daleko su bili od toga da budu bogovi. Pre njih /= piromisa/ verovatno su bogovi vladali u Egiptu i živeli među ljudima na ovaj način: uvek je jedan od njih bio vrhovni vladar. Poslednji vladar bio je Hor /= Horos, Horus – HMros/, sin Osirisa, i njega Heleni zovu Apolon. On je učinio kralj vladavini Tifona i bio je poslednji kralj Egipta; Osiris se na helenskom zove Dionis. 145. Kod Helena se smatra da su Herakle, Dionis i Pan najmlađa božanstva, dok je Pan kod Egipćana najstarije božanstvo i jedan od takozvanih osam prvobitnih bogova, a Herakle je jedan uz takozvane druge grupe od dvanaest bogova, dok je Dionis pripadao trećoj grupi bogova, koja je postala od onih dvanaest. Koliko je, po pričanju Egipćana, prošlo godina od Herakla do kralja Amasisa /569.-525. g. se./, ja sam već ranije objasnio. A za Pana kažu da je stariji od Herakla, za Dionisa /= Osirida/da je mlađi od svih njih, pa se ipak računa da je između njega i kralja Amasisa bilo petnaest hiljada godina. Egipćani isto tako tvrde da oni to tačno znaju, jer beleže i broje sve godine. Ali je Dionis, za koga se misli da je bio sin Semele, Kadmove ćerke, do moga doba imao najviše hiljadu i šest stotina godina, a za Herakla, sina Alkmenina, smatra se da je imao oko devet stotina godina, dok za Pana, sina Penelopina (Heleni smatraju Pana za sina Hermesa i Penelope), misle da nema ni toliko godina koliko ima od Trojanskog rata do moga vremena, odnosno oko osam stotina godina. 146. Čitaocima ostaje na raspoloženju da se odluče za jedno od ova dva tvrđenja i to za ono u koje se više veruje: ja sam, međutim, izneo svoje mišljenje. Da su se, naime, Herakle, sin Amfitriona, Dionis, sin Semele, i Pan, sin Penelope, rodili i ostareli u Heladi, moglo bi se reći da su bili samo ljudi i da su samo zadržali imena onih starih božanstva. Sada pak Heleni pričaju da je Zevs Dionisa, odmah čim se rodio, zašio u svoje bedro i odneo ga u Nisu koja se nalazi ispod Egipta, u Etiopiju, ali nisu u stanju da kažu kuda je Pan otišao posle svog rođenja. Meni je, dakle, postalo jasno da su Heleni za imena ovih bogova doznali kasnije nego za imena ostalih. A Heleni misle da su bogovi onda nastali kad su za njih saznali.« (prevod: Milan Arsenić)


Osvrt

Helenski panteon bogove predstavlja dosta antropocentrično, što može biti i jedna mitsko-predajna refleksija koja kaže da je se Logos više puta pojavljivao u ljudskom obličju. Herodot pravi neke teogonijske izvode tretirajući egipatska božanstva u svetlu poređenja sa helenskim bogovima.

Osiridov sin Hor (rumeni Mars), koji je nadvladaoboga mraka - Seta, ubicu svogaoca, kod Egipćana je pripadao prvom krugu velikih bogova, te je poštovan kao rađajuće Sunce.
Vidimo da svetu šumovitu goru Nisu (gde je odnegovan Dionis od strane nimfi) Herodot smešta u Etiopiji; Homer je vidi u Beotiji, dok je poeta Arijan mišljenja da se ona nalazi u Indiji.

Plutarh o Osiridu


Helenski tekst
(De Iside et Osiride, 12-20 – 355d-358e)

12. Lege/sqw d' o( mu=qoj ouÂtoj e)n braxuta/toij w¨j eĂnesti ma/lista tw˝n a)xrh/stwn sfo/dra kaiě perittw˝n a)faireqe/ntwn. Th=j ¸Re/aj fasiě kru/fa t%˝ Kro/n% senome/nhj aiąsqo/menon e)para/sasqai ton ŕHlion au)tv= mh/te mhniě ...

Prevod
...


Mitra

Pogledamo li drevne pripovesti i refleksivne naznake o solarnome Mitri, Pobedničkom i Pravedničkom Suncu, vidimo da se o njemu govori kao o Božijem Pastiru rođenom iz Stene. Ono što stoji iza tih pripovesti je činjenica da je sunčani Mitra kao i Sunce sveta, Hrist Gospod, rođen u kamenoj spilji-štali, sa životinjama (pored ostalih i sa bikom, ovcom,...) o zimsku kratkodnevicu. Sveti Pastir Mitra, koga najpre pastiri posećuju, rodđen je od Device u dobu Bika (- Isus Jagnje se radđa na početku ere Ovna), kada je znak Bik počinjao sa prolećnom ravnodnevicom (21 martom). U hrišćanstvu se Hrist počinje prikazivati, slikati i kao jagnje počev od VII stolećama, po predstavama preuzetim iz Mitrine religije, čiji simbol je bio solarni Bik.
I Hrist Sunce je Stena, i Mitra Sunce je Stena. Stena, odnosno kamen u obliku kocke, jak je simbol elementa Zemlje i Novog, Nebeskog Jerusalima. Uglačan, sunčan Kamen Mudrosti je simbol Božijeg Kraljevstva, Svetlosti na Zemlji. Razvijena po stranama kocka daje krst, solarni simbol pod kojim stoje 4 karakteristične ekliptičke tačke.
Apostol Pavle, poreklom iz Tarsa kilikijskog, jakog centra Mitrine religije, o Hristu govori kao o Steni Života: »... I svi su pili isto duhovno piće, jer su pili iz duhovne Stene koja ih je pratila, a ta stena beše Hristos.« ('Korinćanima', 10:4) - O apostolu Petru i Jedanaestorici se govori kao o stenama isklesanim iz Velike Stene, iz Hrista Vernoga Pastira ('Matej', 16:18; 'Otkrivenje', 21:14).



Žrtveni prinos hleba u Mitrinom kultu,
gde pričesnici nose životinjske maske (reljef, Konjic, Bosna i Hercegovina).
















U Mitrinom kultu, kao i u hrišćanstvu, uspinjanje duše do Boga vodilo je kroz sedam Nebesa, sedam stupnja posvećenja, otvaranje sedam pečata; sedam stupnja posvećenja u kasnom mitraizmu su inače glasila: Corax (’gavran’), Nymphus, Miles, Leo (‘lav’), Perses, Heliodromus i Pater. Spisateljski plodonosan crkveni spisatelj Origen u svome delu ’Protiv Kelsa’ (Contra Celsum), usmerenom protiv pagana i Jevreja, prenosi Kelsova obrazloženja (iz njegove knjige ’Istinska reč’, 178. god.) uspona duše kroz sedam Nebesa, izvedena prevashodno iz Hrist-Mitrinih misterija: »... Tamo imamo dva simbolična prikaza prikaza dva kružna toka na nebu: kružni tok stajačica i tok planeta i prolaz duša kroz njih. Simbolika je ova: lestve /klimaks/ sa sedam kapija i na njihovom vrhu je osma. Prva kapija je od olova, druga od kositra, treća od bronze /bakra/, četvrta od gvožđa, peta od mešanog metala, šesta od srebra i sedma od zlata. Prvu pripisuju Hronosu /= Saturnu/ i pomoću rada s olovom svedoće o sporosti te zvezde; drugu Afroditi /= Veneri/, upoređujući s njom sjaj i mekoću kositra; treću koja ima bronzani prag i čvrsta je, Zevsu /= Jupiteru; cp.: ’Odiseja ’, XIII, 4; ’Ilijada ’, XXI, 438), četvrtu Hermesu /= Merkuru/, jer oboje su, kažu oni, i Hermes i gvožđe izdržljivi u svakom rodu, donose dobit i mogu mnogo podneti /cp.: ’Ilijada ’, V, 670; X, 231. 498; VI, 48); petu koja je zbog mešanja metala nejednaka i šarolika Aresu /= Marsu/; šestu od srebra Mesecu; sedmu od zlata Suncu, pri čemu oponašaju njihove boje.« (VI, 22)

Car Commodus (180.-192. g. ne.) bio je posvećen u Mitrine misterije, koje su bile popularne među rimskim vojnicima, koji su ih i preneli na Zapad.


Zaratustra

Mesiju kojemu je baktrijski narod bio izabran, nalazimo pod persijskim imenom Zerdušt - Zaratustra (grec.: ZMroastrs). U historijskom domenu Baktrija (grč.: h Baktria) ili Baktrijana /Baktrian/ nalazila je se u srednjem i gornjem toku @5:5 Oks (ho Lxos), sadašnje Amu-Darje, između Sogdine /h Sogdian/ na severu i Arahosije /h ArachMsia/ na jugu; do osvajanja od strane Aleksandra Makedonskog nalazila je se u sastav persijskog carstva Hahamanesida.



Plutarh o Zaratustri

Helenski tekst
(De Iside et Osiride, 45-47)

369.c ... a)kube/rnhton aiąwreiÍtai t%˝ au)toma/t% to pa=n, ouĂq' eiâj e)stin o( kratw˝n kaiě kateuqu/nwn wĐsper oiăacin hĂ tisi peiqhniżoij xalinoiÍj lo/goj, a)lla polla kaiě memigme/na kakoiÍj kaiě a)gaqoiÍj ma=llon de mhden w¨j a(plw˝j eiąpeiÍn ...


Prevod

45. ... Ako se pouzdano zna da se ništa ne može ostvariti bez uzroka, te ako se dobro ne bi moglo pretvoriti u zlo, potrebno je da u prirodi postoji, uz načelo dobra, posebno načelo koje bi bilo uzrokom zla. 46. To su mišljenje prihvatili najveći i najslavniji mudraci smatrajući da ustvari postoje dva boga koji su na izvestan način suparnici, jedan kao začetnik dobra a drugi kao tvorac zla. Ima onih koji Božije ime čuvaju za načelo Dobra a Vragom nazivaju načelo Zla. Takvo je učenje Zoroastra Magijca /ZMroástrs ho Mágos/. Za njega se kaže da je živeo nekih pet hiljada godina pre Trojanskog rata. On je Horomazom1 nazivao načelo Dobra, a Arimanom načelo Zla. Među pojavama koje se mogu obuhvatiti čulima svetlost bi bila ona koja izričito nalikuje Horomazu, dok Ariman naprotiv nalikuje neznanju i tami. Dodaje da se Mitra zadržava u sredini između ta dva načela, te mu stoga Persijanci daju naziv Mesites-a2.
Da bi ukazao čast Horomazu Zoroaster je propisao žrtvu preklinjanja i milosrdnih dela, a Arimanu posvetio obrede žalosti s namerom da odbije zla. Persijanci u mužar nabacuju travu zvanu Omomi istovremeno prizivajući Hada i Tamu. Nakon što su u Omomi umešali krv zaklanog vuka, tu smesu bacaju tamo gde nikada ne prodire sunce verujući da izvesne biljke pripadaju dobrom bogu a neke zloćudnom vragu. Misle da i neke od životinja: psi, ptice i ježevi, pripadaju pokvarenom vragu, te drže sretnim onoga koji može ubiti veliki broj vodenih štakora.
47. O svojim bogovima Persijanci običavaju pričati mnogo mitova, kao na primer: Horomaz je rođen u najčistijoj svetlosti a Ariman je nastao iz tame. Njih dvojica su u stalnom sukobu. Horomaz je stvorio šest bogova: prvi je bog dobrostivosti, drugi istine, treći pravednosti, a od preostale trojice jedan vlada mudrošću, drugi obiljem, dok treći ima povlasticu stvaranja ugodne dobroćudnosti koja prati dobra dela. Ariman je sa svoje strane stvorio jednak broj bogova koji bi trebali predstavljati suprotnost Horomazovim bogovima. Tada je Horomaz trostruko narastao postavljajući se toliko daleko od Sunca koliko je ta zvezda udaljena od Zemlje. Ukrašavao je nebo zvezdama, a zvezdi Sirijus je dao prednost nad ostalim zvezdama postavljajući je kao svog zaštitnika i stražara. Zatim je stvorio još dvadeset i četiri božanstva stavljajući ih u jaje. Ariman je odmah stvorio jednak broj protivnih bogova koji su probušili jaje, pa se otada zla mešaju s dobrima. U svakom slučaju približava se trenutak obeležen sudbinom i dolazi dan kada će Ariman, nakon što je doneo kugu i glad, biti nužno potpuno uništen i nestati. Otada pa nadalje Zemlja će biti ujedinjena i uređena površina; postojaće samo jedan oblik života i jedan jedini način vladanja: ljudi će biti srećni i govoriće jednim zajedničkim jezikom. Teopomp nam kaže da će po predviđanjima sveštenika tokom tri hiljade godina ta dva suparnička božanstva naizmenično nadvladavati, a tokom naredne tri hiljade godina se boriti, uzajamno se uništavajući, te razarati sve što su stvorili. Konačno, sam će Had biti pobeđen, ljudi će ponovo srećni nemajući više potrebe za hranom, te neće bacati seme. Sveštenici dodaju još i to da će se bog koji je doprineo tim rezultatima odnositi i prestati posredovati dugo vremena, no za njega je to samo uobičajno razdoblje čovekovog sna. (Prema prevodu Ljiljane Živković)

1 Grecizirani naziv drevnoiranskog boga Svetlosti i Dobra – Ahura Mazde je ho HMromásds, odnosno HMromázs.
2 Grč.: ho mesítn = “posrednik”, “mirotvorac”.


Osvrt

...


Markelin o Zaratustri

Ukratko o Markelinovom viđenju Zaratustre

Po značajnom rimskom historiku Amianu Markelinu (Ammianus Marcellinus, IV st. ne.), Grku iz Antiohije na Orontu, u mistici magijaca Medije susreće se najverniji kult bogova a Baktrijac Zoroaster je tom učenju u ranim vremenima, iz haldejskih tajnih nauka, mnogo štošta dodao. Želeći da prodre u mistiku Indije, Zoroaster je se povukao u šumsku tišinu, gde meditiraju i brahmani. Tu je navodno, po njihovim uputstvima, stekao znanje o kretanju zvezda i sveta, te o čistim obredima, u čijem središtu je kult Vatre.


Latinski tekst
(Historiae, XXIII, 6, 32-33)

30. Edunt apud eos prata virentia fetus equorum nobilium, quibus, ut scriptores antiqui docent nosque vidimus, ineuntes proelia viri summates vehi exultantes solent, quos Nesaeos appellant.
...


Prevod


...



Orosije o Zaratustri

Latinski tekst
(Historiae adversum paganos, I, 4, 1-3)

1. Ante annos urbis conditae MCCC Ninus rex Assyriorum 'primus' ut ipsi uolunt propagandae dominationis libidine arma foras extulit cruentamque uitam quinquaginta annis per totam Asiam bellis egit; 2. a meridie atque a ...


Prevod

Hiljadu i trista godina pre osnivanja Grada, Nin – car asirski (kako pretpostavljaju ti historici – ‘prvi car’), radi proširenja vladarstva preduzeo je ratove preko predela svoje zemlje, i tokom pedeset punih godina ratovanja uprljao je krvlju svu Aziju. Stupivši s juga, od Crvenog Mora, on je pustošeći pokorio Pont Euksinski /= Crno More/ do krajnjeg severa, i pobedivši barbarsku Skitiju, do toga vremena neratobornu i bezazlenu, primorao je da probudi u sebi dremajuću svirepost, dozna svoje moći, i napaja se ne mlekom životinja, već ljudskom krvlju. Na kraju, on je ubio u boju povređenoga baktrijskog kralja Zoroastra, samoga tvorca magičke veštine. Posle toga, u vremenu proboja opsednutog im grada, on, ranjen strelom, poginuo je.


Osvrt

Orosije pojavu Zaratustre svodi na 1.300 godina pre osnivanja grada Rima (753. ili 754. g. se.). Po ‘Hronici’ Eusebija (odnosno Jeronima), na koju se Orosije oslanja (Historiae, II, 3, 1) Nin (ho Ninos) Asirac, muž Semiramide, vladao je ne 50, već 52. godine, a u 43. godini njegovog vladanja rođen je patrijarh Avraham; dakle, Avraham je se rodio 1264 godina pre osnivanja Rima, a Nin je počeo da vlada 1307 godina pre osnivanja Rima, a ne 1300 godina, kako izračunava Orosije. Herodot Nina naziva sinom Bela, unukom Alkeja (I, 7), te ocem Sardanapala (II, 150). I iz sačuvanih fragmenata Ktesije Knidskog, autora dela Persica, te Troga (Pompeius Trogus: Historiae Philippicae, I, 1-5.8; cp.: Augustinus: De civitate Dei, XVI, 17 ), naziremo Nina kao (prvog) velikog asirskog osvajača, koji je osvojio svu Aziju, od Tanaisa do Nila (Diodor, II, 2, 1). Osvajač Nin se uzima kao osnivač asirske prestonice - grada Nina (h Ninos), kasnije nazvan Nineva (Nineyi) (‘Postanak’, 10:11), koja je razrušena 606. g. se. od strane medijskog cara Kiaksara i novobabilonskog Nabopolasara (‘Nahum’, 1:7.9.14, 2:10-12, 3:1, 4:7-19). Orosije smatra da je gramzivi Nin u Skitima probudio borbenost i brutalnost; upravo takvima ih opisuje i Herododot u svojoj Četvrtoj knjizi.

Orosije Zaratustru uzima kao baktrijskog kralja; u duhovnom smislu on i jeste bio baktrijski kralj, onako kako je Isus bio judejski kralj, kralj duhovnog Izraela. Kod Diodora sa Sicilije umesto Zaratustre stoji ime Oksiart (II, 6, 2).


Agatija o Zaratustri

Ukratko o Agatijivom viđenju Zaratustre

U svome delu ‘O Justinijanovoj vladavini’ – Peri ts Ioystinianoy basileias (u pet knjiga), Agatija se vrlo površno i izvitopereno, pozivajući se i na Berosa, osvrće i na Proroka Zaratustru. Za ratove protiv Persijanaca koristi se i prevedenim persijskim hronikama. Agatija osuđuje persijsku praksu rodoskrvnih ženidbi, i ukazuju da svim datim izopačenostima prethodi želja drevne asirske carice Semiramide koja je u svojoj ostrašćenosti htela polno živeti sa svojim sinom Ninom, koji ju je zbog toga i ubio.


Helenski tekst
(Historiae, II, 24 – 72, 5-8)

5. Pe/rsaij de toiÍj nu=n ta men pro/tera eĂqh sxedo/n ti aŔpanta pareiÍtai a)me/lei kaiě a)nate/traptai, a)lloiżoij de/ tisi kaiě oiâon nenoqeume/noij xrw˝ntai nomiżmoij, e)k tw˝...


Prevod

Savremeni pak Persijanci, zanemarili su skoro sve stare običaje i odbacili ih, a pridržavaju se drugih, jako razvratnih običaja, zavedeni učenjem Zoroastra Horamazdinog /HoramásdeMs/. Ne može se tačno odrediti kada je živeo taj Zoroaster, ili Zarad /Zarads/ (jer on ima dva imena), i kada je ustanovio svoje zakone. Ovovremeni Persijanci kazuju prosto i bez ikakvog objašnjenja da je on živeo blizu Histaspa /epí HystáspeM/, što priziva veliku nedoumicu i ne dozvoljava da se zna tačno, da li je to bio otac Darija ili neki drugi Histasp.
Ipak, u bilo koje vreme da je poginuo ovaj poučavatelj i ustanovitelj sveštenih obreda magijaca, u svakom slučaju on /Zoroaster, Zarad/, izmenio je stare sveštene običaje i uveo razna pokvarena verovanja. U starini, pak, oni /= Persijanci/ poštovali su Zevsa /= Jupitera/ i Kronosa /= Saturna/, i sve ostale bogove Helena, s tom razlikom da nisu, pak, sačuvali njihove nazive, pa su Zevsa nazivali Belom, Herakla – Sandom, Afroditu – Anaitidom, i razne bogove nazivali su različitim imenima, kako potvrđuje babilonski Beros, i Atenokl, i Simak, opisujući drevnu historiju Asiraca i Medjana.


Osvrt

Zaratustra, Sin Ahura Mazde (Mazdh) – Mudrog Gospoda, nije ustanovio nikakve izopačene običaje i norme, već nasuprot tome, usprotivio je se mnogim izopačenostima među tobožnjim arijevcima (‘plemenitima’) srednjeg Istoka.

Agatije nije upoznat sa medjanskim Mesijom Histaspom, pa zato vreme življenja Hrista Zaratustre meša sa vremenom vladanja oca cara Darija I, koji je se takođe zvao Histasp.

Za Sanda, za koga Agatije iznosi da predastavlja drugo ime Herakla, Nono (Nonnos) u svome epu Dionysiaca iznosi da je bio kilikijski bog (XXXIV, 192).


Marduk

Sveti apostol Jovan u svojoj 'Prvoj poslanici' ukazuje za Hrista Svetlonošu: ».... Sin Božiji je se javio da razori dela Djavolova.« (3, 8), da donese Božiji Oganj kojim će spaliti Ognjenu Aždaju, Oca Laži, Razgoritelja onog niskog i pogubnog u čoveku. - Sam Gospod svedoči da je pobedio svet, satanski svet, njegove izazove i laži. 'Apokalipsa po Jovanu' govori o završnoj Hristovoj pobedi nad Knezom ovoga sveta, koji se naziva Stara Zmija i slika kao Ognjena Aždaja.

Drevne pripovesti takođe govore o Božijim sinovima koji pobeđuju Aždaju i Haos.

Đainizam, u kome su, po predanju, delovali mnogi Božiji poslanici, potiče id epiteta njegovog začetnika - Đina, što znači 'pobednik'. I za Budu se kaže da je pobedio ono ljudsko u sebi i svet. Svi istinski Svetitelji su učili da je pobeda nad samim sobom najveća pobeda. Onaj ko pobedi ljudsko, on pobeđuje i satanski svet, satansko ruho kojim je obavijena Božija Zemlja.



Bog Svetlosti, Apolon, pobeđuje zmaja Pitona. U rimskom nacionalnom epu ‘Metamorfoze’ Publije Ovidije Nason peva:

»Tada preko volje svoje i tebe porodi zemlja,
Pitone, golemi zmaju nečuveni, narodu novom
strašilo, jer si na gori toliko zauzimao mesta.
Bog strelonosni, koji dotada samo je brze
srne i divokoze streljao, ubi Pitona
hiljadu pustivši u njega strela i skoro ispraznivši
tulac; iz rana krv je aždaju oblila crna.«
(I, 438-444)

U vedskoj misli bog Indra ubija Vritru (Rg-Veda, IX, 113, 1 i drugde), zmijolikog besa koji je u vreme haosa vode držao zarobljenima.


Indara (Indra) ubija Zmaja (hetitski pečat, približno 2.000 g. se.)

Herakle ubija Hidru.

Marduk (Asari, ‘svetli’), bog drevnih Babilonaca, održavatelj majke zemlje, ubija aždaju Tiamet (sumerska Kuru, odnosno Asaga). Tako sumersko-akadski ep o stvaranju - 'Enuma Eliš' opisuje borbu svetlonosca Marduka i aždaje Tiamet:

»Potom se primaknu, Tiamet i Marduk, od bogova mudriji svih,
jedno na drugo oni se bace, za borbu zgrabe.
Gospod svoju razvije mrežu, umota nju.
Zloslutni vetar što hodiše za njima, on na nju pusti;
kad Tiamet svoja otvori usta, hoteći proždreti njega,
on u njih, Zloslutni utera vetar, da usta ne zatvori svoja.
Vetrovi strašni, utrobu naduše njoj.
Njeno nadme se telo; odveć se usta otvore njoj.
U usta odape strelu, utrobu razori njoj,
nutrinu zdrobi, rascepa srce.
Potom je svladavši, život joj uze.
Leš joj na zemlju baci, na njega stane.«
(IV, 93-104 – prevod: Marko Višić)


Božiju Božijih Hristosa i apostola sa silama Haosa i Tame mitovi i legende su kasnije interpretirale kao borbu bogova sa raznim nemanima i aždajama.

Polazeći u boj sa boginjom Tiamet (oličenjem htonskog i zla), Marduk sa sobom vodi sedam vetrova (‘Enuma eliš’, IV, 48) U patmoskom ‘Otkrivenju’ Isusa Hrista vidimo kao Gospodara sedam ognjenih duhova (1:4, 4:5) koji u Bezdan (iz koga Sataninom silom izlaze zlotvori) svezuje Staru Zmiju (20: 1-3). - Za Marduka se kaže da je mudriji od svih bogova (II, 55). Apostol Pavle za Hrista kaže da je u Njemu svo blago Mudrosti i Znanja. - Marduk se naziva spasiteljem; to je dobro poznat naziv i za Hrista, koji je doneo i omogućio Spasenje svima. Marduk se prikazuje kao bog svetlosti (V, 101): »Sunčano dete, zbilja je on, među bozima prozvan tako! Neka svagda hodi u sjaju svetla svog!« (V, 128-129) Isus takođe Sebe osvedočuje kao Svetlost Svetu, kao Sunce Pravednosti i Ljubavi, kao Svetlost kojom i pod kojom treba ići ka pobedi. - Dalje, Stvoritelj Marduk se prikazuje kao gospodar Neba i Zemlje; Hrist kroz Koga je Sve stvoreno pokazuje se kao viši od svega, kao Gospodstveni Duh koji sve ispunjava: i Nebo i Zemlju. - Marduk je »gospodar bogova neba i zemlje« (VI, 140); Hrist je Kralj nad duhovnim kraljevima, Prvosveštenik nad svetim Božijim sveštenicima. - Za Marduka se iznosi: »Srce njegovo široko je, duh uzvišen. Gnuša se on grešnika i svetogrđa.« (VII, 155-156). Za Svetog Jednog, Hrista Isusa, kaže se da nema ništa zajedničko sa Tamom, i da samo sveti životom mogu prebivati sa Njim, u Njegovoj Svetlosti.

Jedan osvrt iz Assura (Ašura), glavnog grada starih Asirana, ukazuje da Mardukovu smrt i vaskrsenje. Uz izranjavano Mardukovo telo stoji njegova majka i nekoliko boginja. Nad Mardukovim grobom, u koji je stavljen i jedan zločinac, bdije straža. Marduk vaskrsava pobednički iz groba.


Krišna – Herakle

U mitskom viđenju Herakle (grč.: Herakls, jon.: Heraklés, lat.: Hercules – ‘proslavljen zahvaljujući Heri’), sin je boga Zevsa i Alkmene, žene mikenskog vladara Amfitriona. Prvobitno ime glavnog lika helenske mitologije - Herakla, je Alkeids ili Alkaios (‘div’, ‘junak’). Svoju divovsku snagu je pokazao kroz dvanaest veličanstvenih dela: lov na Nemejskog lava, uništenje Lernejske hidre, hvatanje Erimantskog vepra, hvatanje zlatoroge Kerinejske košute, istrebljenje čudovišnih ptica sa jezera Stimfala, kroz čišćenje štala kralja Augija, kroz ukroćavanje divljeg bika na Kritu, isterivanje kobila bistonskog kralja Diomeda, otimanje bikova Heriona, kroz pronalaženje zlatnih jabuka Hesperida, i savlađivanje podzemnog čudovišta Kerbera.


Dionis

Hrist-Dionisije (ho Dionysos, epsko-jonski: DiMnysos), poznat i pod imenima Bakchos, Iakchos, Bromios Eyios), božanstvo vina, nakardno je, bahantski obožavan u orfičkim obredima koji su harali svešću starih Helena u periodu VII-VI stoleća stare ere. Kult je početkom prvog milenijuma stare ere stigao iz Trakije preko Male Azije. Bio je posebno primamljiv za žene. Tako Plutarh ukazuje sa misterije na Samatraci: »Sve tamošnje žene od pantiveka se drže orfičkih obreda i praznika u čast boga Dionisa, i stoga se zovu Klodone i Mimalone.« (‘Aleksandar Makedonski’, 2) - Dionisov kult je izvorno poznavao euharistiju, prinos vina i hleba, dok je svetkovanje Uskrsa od praznika radosti pretvoreno u praznik ludovanja i mahnitanja. Sve božansko što nije moglo sakriti satansko je izvrtalo i nakazno parodiralo, nastojeći time da ismeje Gospoda Mudrosti.



Bakhos, Božiji Izdanak, sa vinom i vinogradskom granom: »Ja sam čokot, vi ste loze. Ko ostaje u Meni, i Ja u njemu. taj donosi mnogo roda, jer bez mene ne možete ništa činiti.« ('Jovan', 15:5)

U 'Prvoj homerovskoj himni Dionisu', iznosi se za ovog dugokosog boga:

"Bršljanom ovenčana Dionisa počinjem pevati -
gromkog, Semele slavne i Zevsa svetlog sina,
koga su hranile nimfe lepokose što ga od kralja
primiše, njegova oca, u krilo uzgajajući njega
brižno u klancima Nís. A on je po očevoj volji
rastô u mirisnoj spilji, među besmrtnike se brojeći.
A kad othraniše njega, toliko slavljena, nimfe,
on je po doljačama šumovitim hodio svuda
bršljanom gusto pokriven i lovorom. Za njim su išle
nimfe, a on pred svima. I silna se orila šuma.
Stoga, pozdravljen budi, Diňnise, bogati grožđem."
(1-11)

Dionis zlatne kose se rađa (negde u VII stoleću stare ere) čisto začet od Časne Semele i Boga Zevsa. Rađa se u spilji šumovite i visoke gore zvane Nisa. Ta Nisa može biti rajska Gora Karmel, koja je pripadala Galilejskom okrugu zvanom Nazaret, gde je i Isus odrastao medju svetim nazarenima, minejcima. Dionis se slika sa brojnom pratnjom nimfi. I Isusa su pratile mnoge žene služeći Mu svojim dobrima. Dionis je bog vina, svetog napitka. I Hrist je Bog Vina, svetog Nektara, Ambrosije, Some, Duha Svetog, Duha Života, Duha Radosti. Naravno, tokom stoleća Hrist-Dionisov kult je degradiran, prešao je pod uticajem palih 'bogova' u svoju suprotnost, te je tako orgijastički i pomamno slavljen, pogotovo među ženama.

Pausanija opisuje jedan umetnički elidski pećinski prikaz Dionisa: »Dionis, koji leži u pećini, bradat je i drži zlatnu kupu, a odeven je u dugu haljinu do peta. Oko njega su vinova loza, jabukova i narova stabla.« (V, 19 - prevod: Ljiljana Vulićević)



Apolon

Kod starih Helena središnji Apolonovo svetilište bilo je na Delu. Apolon je široko poštovan (‘Odiseja’, XX, 278). Platon u ‘Zakonima’ ukazuje: »Svake godine posle letnjeg suncostaja svi građani treba da se sakupe na zajedničkom svetom zemljištu Helija i Apolona.« (XII, 3 - 945e) Homer spominje zimsku Apolonovu svetkovinu: »Danas se svetkovina u narodu svetkuje božija.« (XXI, 258)



Numa

Orfej

Najveći prosvetitelj među starim Tračanima bio je Orfej. Mi ga možemo prepoznati kao Božijeg Hristosa. Osnivač je dionisijskih misterija koje su se s vremenom vrlo degradirale i dobile dijabolički karakter.
Diogenes Laertios iznosi i smatra da je Grcima znanje o bogovima stiglo iz orfičke predaje preko Pitagore. Ono što je objavio kao Orfej Tračanima Hrist je i Grcima preneo kao Pitagora.
O učenju i životu Orfeja ostale su nam samo mitske, iskrivljene refleksije. Po Ovidijevim 'Metamorfozama' Orfeja su tobože ubile rasrđene tračke žene dok su mahnito slavile Bakhovu svetkovinu (XI, 1-84).
Orfej iz Pijerije, koji je za ženu imao Euridiku, je važio kao veliki svirač na liri i veliki sastavljač himni. Svojom pesmom i svirkom mogao je da pokreće stene i da pripitomljava divlje zveri. Pevanje himni i psalama u čast Bogu postojalo je u svim svetim kultovima, pa tako i u hrišćanstvu.
Pesnik Avgustovog doba, Kvint Horatije Flak (Quintus Horatius Flaccus, 65.-8. g. se.) za Orfeja tračkog peva da je umilni zvuk njegove kitare čak i »drveće pokretao.« (Carmina, I, 24)

Prikaz raspetog Orfeja-Baklhusa na starogrčkom amuletu


Hermes Trismegistos

Gotovo neprestano pojavljujući se na zemlji, Gospod je se svagda rađao u kamenoj pećini, spilji-štali, među životinje, pokazujući time Svoju ljubav i za životinje, i osvedočavajući se i kao njihov Spasitelj.

I kao Božiji Glasnik Hermes (Herma, Hermo – grč.: Herms / Hermas; lat.: Hermes) Gospod Ljubavi je rođen u kamenoj pećini; tako se u 'Prvoj homerovskoj himni Hermu' peva o njegovom rođenju:

"Slavi, Muzo, Herma, što sin je Zevsa i Maje!
Vladar Kilene je on i Arkadije pune ovaca,
glasnik je besmrtnika blagodatni; rodi ga Maja,
nimfa pletenica lepih, sa Zeusom vodeći ljubav,
Časna. Kloneći se društva bogova blaženih, ta je
u senovitoj spilji prebivala."
(1-6)

Slično se iznosi i u 'Drugoj homerovskoj himni Hermu'.

Glasonoša, Logos, zlatoštapni Hermes, rađa se u pećini , začet od Časne Gospe, blagoslovene Device Maje i Boga Zevsa (Jupitera, Jehovu, Jovu). To ime Maja, odnosno Marija, nalazimo i kod Budine majke i kod Isusove majke. Himna Hermesov život povezuje s Arkadijom, punom ovaca. I Isusov život i učenje su stalno obeležni pojmovima 'jagnje', 'ovce', 'stado',... Mit i legenda ga dalje prikazuje kao svirača na kitari od sedam žica. Istinski posvećenici Neba bili su Božija kitara od sedam struna, na koju je svirao sedmerostruki Duh Sile i Harmonije.



Hristos Hermes Trismegistos
(renesansni prikaz)

Egipatskog boga Tahutija (koptskog Tota, helenskog Hermesa, rimskog Merkura) predaja i esoterija predstavljaju kao gospodara magije i istine. Predstavljaju ga u liku čoveka s glavom ptice ibis (koja simboliše mudrost, onako kao što feniks simboliše vaskrsnuće).

U alhemijskoj ikonografiji Hermes Trismegist, otac alhemije, astrologije i kabale, predstavlja se kao bradati starac, odeven u hitonu ili hlanidi, sa krilatim šlemom, te sa kaducejom (žezlom obavijenim zmijama), koji je i simbol Hrista Raspetog i iscelitelja Eskulapa. Mitske predstave mu dodaju i krila iznad peta. Uzima se kao tvorac lire i pastirske svirale.

Hrist Gospod Sebe jasno predstavlja kao Dobrog Božijeg Pastira. apostol Petar za Njega vernima ukazuje: »... Bludeli ste kao ovce, ali sad ste se vratili Pastiru i Čuvaru svojih duša.« (I, 2:25) - Jedan drugi Božiji Hristos i Svetitelj, Hermes, takođe se često naziva i prikazuje kao Pastir Božiji. Pausanija iznosi za helenski gaj Karnasij: »Tu ima statua bogova: Apolon Karnej, Hagna (Sveta) i Hermes koji nosi ovna.« ('Vodič po Heladi', IV, 33) - A bronzanu Hermesovu statuu u Lehaju ovako opisuje: »Pored njega stoji ovan, jer Hermes se, prema verovanju, od svih bogova najviše stara o stadima uvećavajući njihov priplod, ...« (Ibid, II, 3)

Kada jedan od bogataša Isusa (u kome vidi samo njegovu ljudsku prirodu) oslovljava sa "blagi/dobri", ovaj mu ukazuje da se samo Presveti Otac Nebeski u punom smislu te reči može nazvati "blagim": »Ne zovi Me 'blagi', jer samo Jedan je Preblag, a to je Bog.« – I u hermetičkom dijaloškom traktatu ‘Hermes Asklepiju’ ukazuje se da je samo Višnji Bog izvorni nosilac istinske Dobrote: »... Niti jedan od drugih takozvanih bogova, ni jedan od ljudi ili demona, ne može nikada biti prema bilo kakvoj meri Dobar, već samo Bog: i On je jedino Dobar i niko drugi.« (Odelj. 14, v.: 15) I na početku šestog traktata Hermetičkog Korpusa ukazuje se da se istinsko dobro nalazi samo u Bogu, i da od Boga dolazi.

Hermes Pomazanik često se prikazuje kroz četvrtaste likove: »Atinjani, naime, imaju četvrtasti oblik za herme, a od njih su to primili ostali.« (Ibid, IV, 33) - Četvrtasti oblici, kocke, takođe se javljaju kao simbol Hrista Stene i Hristovog Grada, Nebeskog Jerusalima. Oni koji su isklesani iz Velike Stene, Hrista, i koji su izglačali sebe, prosvetlili se zakonitim životom, jesu Božije 'kocke', i oni čine Božiji Kamen, Kamen Mudrosti, Grad Novi Jerusalim.

Maneton (ManethMn, ManethMs, III st. se.), helenski historik iz vremena Ptolomeja I, i prvosveštenik u Heliopolisu, u svojoj historiji Egipta (Aigyptika), koja počinje od legendarnih vremena i traje do 323. g. se., pre Potopa važna znanja su zapisana grafemama Tota, da bi ih posle Potopa preveo Hermes.

Klement Aleksandrijski, pozivajući se na 42 najvažnije knjige koje stoje pod Hermesovim imenom, smatra da 36 njih »sadrže u sebi celu filosofiju Egipćana, ...« (‘Ćilimi’, VI, 37)

Drevna mudrost i pouka Hermesa Hrista jednim delom sačuvana je i u helenskom kodeksu od 17 knjižica nazvanom Corpus Hermeticum. Monah Leonardo iz Pistoie u jednom makedonskom monastiru najpre nalazi, i 1460. g. ne. donosi u Firencu 14 hermetičkih rasprava, koje pokazuju uticaj i na razvoj renesansnog pokreta. Mnoge fragmente iz Korpusa fragmentalno sačuvane nalazimo i kod Stobeja (Johannes Stobaios, V. stoleće ne.), koji je napisao 'Fizičke ekloge' i za svoga sina sastavio Antologiju oko 500 helenskih spisatelja. Inače na Hermetički korpus, koji lucidno reflektuje teističke ideje koje su u službi proslavljivanja Svetog Jednog, koje se, dakle, uglavnom ne suprostavljaju hrišćanstvu, pozivaju se i neki eminentni crkveni bogoslovi. Kiril Aleksandrijski govori o 42 Hermesove knjige. I helenski enciklopedista i esoterista Plutarh poziva se na pouke i naznake iz egipatske, aleksandrijske hermetičke literature: »U ranim zapisima poznatim pod nazivom 'Hermetičke knjige', govori se da /.../ Egipćani Horusom nazivaju moć koja upravlja putanjom Sunca, a Helenima je poznata pod imenom Apolona.« ('O Isidi i Osiridu', prg. 61, v. prg. 3)

Skriptuarni stožer drevnog hermetizma je Smaragdna ploča (Tabula Smaragdina), koja je kao alhemijsko-hermeneutski vademecum prvi put publikovana u zborniku Alchemia (Nirnberg, 1541. g.). Do nas je stigla ponajprije u latinskoj verziji teksta. U helenističkom Egiptu predstavljena je kao otkrivenje drevnog mudraca i svetitelja Hrista Hermesa (Hermija), koji je u aleksandrijskom dobu nazvan Triput Veliki (Trismistos/us), koga su Heleni fonetski nazivali Tehuti. Kao Božiji glasnik, Hermes je kod Rimljana poznat kao Merkur (Mercurius), a kod Egipćana kao Tot. Po predanju navodno je još Aleksandar Makedonski (356.-323. g. se.) naredio da se tekst 'Smaragdne ploče' ukleše u blizini Hebrona na granitni nadgrobni spomenik njegovog legendarnog autora. Po drugim legendama 'Smaragdnu ploču' na Hermesovom grobu našao je čudotvorac i nazaren Apolonije iz Tijane (I stoleće nove ere).
Metaforični mistični ukazi 'Smaragdne ploče' uklanjaju procep između Neba i zemlje, duše i tela, nudeći jedinstvo kroz Veliko delo u sveprožimajućem Duhu, Duhu koji involuciono silazi sa Neba i evoluciono uzdiže i preobražava materiju, Duhu koji je Kamen Mudrosti. Upravo Isusova pouka u molitvi zajedništa, molitvi 'Oče naš', gde se traži da na zemlji, u materiji, bude kao što je u Nebu, čisto i svetlo, izražava ideje iznete na Ploči: »Istinito je, bez laži, sigurno i najistinitije: da ono što je Dole jeste kao ono što je Gore; i ono što je Gore jeste kao ono što je Dole, zato da bi se ostvarila čudesa Jedne Stvari. - Verum, est sine Mendacio, certum et verissimum: Quod est Inferius est sicut quod est Superius, et quod est Superius est sicut quod est Inferius, ad perpetranda Miracula Rei Unius.« Slične ukaze nalazimo i u 'Evanđelju po Filipu', ponajprije u retku 69. I apokrifno 'Kazivanje o lestvici koju Jakov vide' najavljuje Božiju universalnu vlast: »Ono što je bilo Gore – biće i Dole.«


Latinski tekst Smaragdne ploče

1. Verum, est sine Mendacio, certum et verissimum:
2. Quod est Inferius est sicut quod est Superius, et quod est Superius est sicut quod est Inferius, ad perpetranda Miracula Rei Unius.
3. Et sicut res omnes fuerunt ab Uno, meditatione unius, sic Omnes Res natae ab hac una Re, adaptatione.
4. Pater eius est Sol. Mater eius est Luna. (5) Portavit illud Ventus in Ventre suo. (6) Nutrix eius Terra est.
5. (7) Pater omnis Telesmi totius Mundi est hic.
6. (8) Virtus eius integra est si versa fuerit in Terram.
7. (9) Separabis Terram ab Igne, subtile ab spisso, suaviter, magno cum ingenio.
8. (10) Ascendit a Terra in Coelum, iterumque descendit in Terram, et recipit Vim superiorum et inferiorum. Sic habebis Gloriam totius Mundi. Ideo fugiet a te omnis Obscuritas.
9. (11) Haec est totius Fortitudinis Fortitudo fortis, quia vincet Omnem rem subtilem, Omnemque Solidam penetrabit.
10. (12) Sic Mundus creatus est.
11. (13) Hinc erunt Adaptationes Mirabiles, quarum Modus est hic.
12. (14) Itaque vocatus sum Hermes Trismegistus, habens tres partes Philosophiae totius Mundi.
13. (15) Completum est quod dixi de Operatione Solis.

Prevod Ploče

1. Istinito je, bez laži, sigurno i najistinitije:
2. da ono što je Dole jeste kao ono što je Gore; i ono što je Gore jeste kao ono što je Dole, zato da bi se ostvarila čudesa Jedne Stvari.
3. I kako su sve stvari ponikle od Jedne, promišlju Jedne, tako su sve stvari rođene od ove Jedne Stvari, usvojenjem.
4. Otac joj je Sunce, Majka joj je Mesec. (5) Nosio je Vetar u svojoj utrobi. (6) Zemlja je njena hraniteljka.
5. (7) Otac svakog posvedočenja čitavog sveta jeste ovaj.
6. (8) Njegova moć je najsnažnija moć, i čak više od toga. I ispoljena je na zemlji u svojoj bezgraničnosti.
7. (9) Razdvoji Zemlju od Vatre, fino od grubog s najvećom opreznošću, s velikom veštinom.
8. (10) Uzdiže se od zemlje k nebu i iznova silazi na zemlju, sjedinjujući silu viših i nižih (oblasti Sveta). Tako ćeš obuhvatiti Slavu celoga Sveta. Od tebe će se zatim udaljiti svaka tama.
9. (11) Ovo i jeste ona Sila nad silama, i još silnija, zato što i ono što je najsavršenije, najlakše, ona podređuje, a najgrublje ona prožima.
10. (12) Tako je sazdan Svet.
11. (13) Odavde izniču sva neobična prilagođavanja, kojima je ovo način postojanja.
12. (14) Eto zbog čega je moje ime Hermes Triput Najveći. Meni su potčinjene tri sfere filosofije.
13. (15) Dovršio sam, što rekoh o činu Sunca.

Buda

Za Svetitelja Budu (Siddharttha Gotama) ne postoje sigurni podaci kada je tačno utelovljen: bilo je to negde oko 623. g. se. Dakle, živeo je nešto pre Velikog Pitagore, Rođen je na obroncima Himalaja (u današnjem Nepalu), u gradu Kapilavastu, u oblasti Tarai, u indijskom rodu Sakja (stoga se naziva i Śkyamuni – ‘isposnik iz plemena Sakja’). Buda - Bodhisattva (Probuđeni, arhat, onaj koji je postao jedno sa Bogom) je imao nekog kraljevskog pretka; predaja je iskonstruisala da se on rađa u kraljevskoj kući, a onda je napušta, i počinje pustinjački da živi. Duša koja se rađa u kraljevskom domu ne rađa se da bi ga napustila nekad, već da bi se iživela kako to ona misli da je 'dobro'. Buda je bio veliki molitvenik i meditant (poput prvih hrišćana u Egiptu - terapeuti), no predaja je od njega načinila i velikog isposnika i pustinjaka. A da je živeo potpuno pustinjački njegovo učenje nikada ne bi uzelo ozbiljnijeg maha. Očigledno je da je heterodoksna predaja, laičkog mahajana (mahyana = ‘veliko vozilo’) budizma pre svega, razne crte o životu svetitelja Bude preuzela od jednog drugog velikog đainskog asketu – Mahvira, koji je živeo nešto posle njega i umro oko 470. g. se. Đainizam (od đina – ‘pobednik’) je tako samo razvojni ogranak budizma, ono što je na primer manihejstvo za hrišćanstvo. Mahavira je učiteljovao u istim krajevima kao i Buda: Madhjadeša, Kosala, Videha.

Za Svetlonošu Budu kaže se da je pod Njegovim nogama i pusta zemlja rađala cveće; to sakralni spisi svedoče i za ostale svetitelje. I Sidartu Budu, kao i Isusa pre krštenja vodom i pomazanja Duhom, pre apsolutnog sjedinjenja duše sa Svetim Ocem, iskušava Đavo, Mara. I Isus i Buda u središte svoga učenja stavljaju držanje Božijeg Zakona (skt.: Dharma): oba Pomazanika govore o pravednosti Zakona setve i žetve, o opasnosti nagomilavanja karme, duševnih dugova. Oba uče o paklenom ognju unutar teško opterećene duše. Govore o točku ponovnih radanja kroz koja se duša upotpunjava, čisti i odužuje svoju karmu. I Isus i Buda imaju svog omiljenog učenika: kod Isusa je to Jovan a kod Bude Ananda. Oba Hristosa u mladosti, pre Krštenja i Pomazanja vode asketski život, život prekaljivanja u pustinjačkoj osami, sve dok ne bi ostvarili moć da govore s bogom licem u lice. Buda je rođen u uglednom plemenu Sakko/Saky: Isus se pojavljuje u uglednom Judinom plemenu i Davidovom rodu i obnavlja svoj red nazarena (nazoreja). Buda za svoj red najavljuje da će trajati nekih pet stoleća, a to je upravo negde do pojave esena i do vremena Nazarećanina i nazarena. I Buda i Isus uče ne osvrćući se na kastinske i staleške razlike. Buda osuđuje i razobličava laži u isprazne rituale zarobljenog vedantizma, Isus razoblicava žrtvene i ceremonijalne ispraznosti judaizma. Nažalost, i Budina nauka, kao i Isusova, posle Njegove smrti biva izvrnuta i pokrivena mnogobrojnim novoustanovljenim ritualima bez duhovne težine i značenja.

Buda, glasnik Velikog Brahmana (Duha Svetog), pojavljuje se kao podržavatelj istinskog izvornog brahmanizma kakvog su držali isposnici brâhmani koji nisu pali u kult krvavih žrtvi. Megasten u svojoj ‘Indiji’ iznosi da u indijske pustinjake-podvižnike spadaju i oni filosofi među Indijcima koji se drže nauke učitelja nazvanog Butta /Buddha/, kojeg poštuju kao boga zbog svetosti njegovog života (fr. 41b).

Blaženi Buda ništa nije zapisao. Ono što stoji pod njegovo ime nastalo je najmanje 2 stoleća posle njegove smrti. To znači da je mnogo toga ljudskog i proizvoljnog moglo da bude natrunjeno od strane onih koji su se predstavljali kao njegovi učenici. Njegovo učenje je verovatno najbolje sačuvano u palijskoj zbirci Dhamma-padam (‘Put ispravnosti’).



Svetitelj Buda u oreolu


Redaktori izvornih budističkih spisa i promulgatori iz Budine pouke stavili su naglasak na njegovu kontemplativnu-meditativnu pouku i izgradnju unutarnjeg kraljevstva mira; iz toga se vidi da su oni ponajprije dolazili iz isposničko-filosofskih redova. Moderni nihilistički inklinirani tumači budističkih spisa pokušali su, i velikim delom uspeli, Budu da prikažu čak i kao ‘ateistu’ (Schopenhauer), koji nije zborio o duši kao duhovnom telu, o Bogu (Iśvara) kao gospodaru Stvaranja, i Paklu (skt.: naraka) u kome se opterećene duše mogu vekovima mučiti. Ipak, sve te pouke možemo naći u ‘Putu ispravnosti’.

Pogledajmo neke ukaze i sentence iz nje:
»Mržnja se nikad ne smiruje mržnjom, mržnja se utišava nemržnjom. To pravilo važi oduvek.« (Vs. 5)
»Čiji život ne beše uzoran, ko u mladosti ne steče blago, taj k'o oronuli vodomar premišlja nad barom iz koje su pohvatane ribe.« (Vs. 155)
»Ko sam sebe izobrazi u onom što druge poučava, izvežban nek vežba druge. No samim je sobom teško ovladati.« (Vs. 159)
»Kao lepi cvet šarolik, ali bez mirisa, isto su tako jalove i lepo izražene reči onoga ko ih ne primjenjuje u delu.« (Vs. 55)
»Čoveka zabrinutog za decu i blago smrt odnosi kao poplava usnulo selo.« (Vs. 287)
»Isprazni, isposniče, taj čamac /života/, prazan će se lako kretati. Kad otcepiš strast i mržnju, postići ćeš utrnuće - nibbanam.« (Vs. 369)
»Ako neko raskrčivši prašumu čežnji, oslobodivši se iz džungle, oslobođen ponovno pohrli u tu istu šumu, prozrite njegovu ćud: oslobođen spona ponovno pribegava u njih.« (Vs. 344)
»Ustani, ne budi nemaran; živi ispravnim životom. Ko živi ispravnim životom srećan je i na ovom svetu i na drugome.« (Vs. 168)
»Zlodelo koje sam počini, prouzroči i sprovede, satire nerazumnoga kao što dijamant brusi ostalo drago kamenje.« (Vs. 161)
»Lako je videti tuđu pogrešku, ali je teško videti vlastitu. Čovek tuđe mane plevi kao korov, dok vlastite krije kao varalica kocku.« (Vs. 252)
»Iz /čulne/ radosti se rađa tuga, iz radosti se rađa bojazan. Za onoga ko je lišen radosti ne postoji tuga, a kamoli bojazan.« (Vs. 214 – prema prevodu Čedomila Veljačića)
Budu su inači njegovi sledbenici oslovljavali sa ‘Savršeni’ (Tathagata), ‘Učitelj’ (Sattha), ‘Blaženi’ (Sugato), odnosno ‘Blagosloveni’ (Bhagava).


Pitagora


Pitagora svedoči za svoja ranija utelovljenja: »... Pitagora je obično za Sebe govorio da je već ranije bio na Zemlji kao Etalid i da su Ga smatrali Hermesovim sinom, ... « (Laertije, VIII, prg. 4; v.: VIII, 207)

Kikeron ukazuje da je Pitagora zabranjivao samoubistvo: »... Pitagora zabranjuje da se bez zapovednikovog, odnosno Božijeg naređenja, napušta dužnost i mesto u životu.« ('O starosti', pogl. 13) – Pitagora i italski filosofi, pitagorejci, učili su da je naša »duša deo sveopšteg božanskog Duha.« (Ibid., pogl. 21) Duša je načinjena iz sveprisutnog Božijeg Daha, i kao takva svoje poreklo ima u Bogu i Nebu, odakle dolazi i odakle se treba vratiti.

U romanu 'Zlatni magarac' Apulej ukazuje za svoje ritualno potapanje u vodu pre molenja Kraljici Nebeskoj: »... Želeći se očistiti, otidoh se okupati u moru, zaronih glavu u vodu sedam puta, jer je božanski Pitagora /divinus ille Pythagoras/ izneo da je taj broj najpogodniji za obavljanje verskih obreda, ... « (XI, 2) – Po Elisejevoj preporuci Naaman Aramejac se čisti od gube potapanjem svoga tela sedam puta: »I tako siđe, opra se sedam puta u Jordanu, prema reči čoveka Božijega; i telo mu posta opet kao u malog deteta - očistio se!« ('Kraljevi', II, 5:14) - Helenski enciklopedista i eklektičar Plutarh ukazuje za ophođenja poklonika egipatskog Osiridovog kulta: »Za zimskog solsticija u procesiji nose kravu i sedam puta kruže oko hrama.« ('O Isidi i Osiridu', 52)




Pitagora sa Samosa


Svi Božiji Logosi bili su i veliki putešestvujući misionari. Tako Laertije ukazuje za Pitagoru: »Bio je još sasvim mlad. a toliko je voleo nauku da je otišao iz otadžbine i posvetio se u sve misterije i obrede ne samo u Grčkoj nego i u stranim zemljama. Bio je, dakle, u Egiptu /.../; naučio je jezik Egipćana /.../. A boravio je i među Haldejcima i magijcima. Dok je boravio na Kritu, posetio je i pećinu na Idi s Epimenidom. Ulazio je i u egipatska svetilišta, i tamo su mu ispričali sve božanske tajne.« (VIII, prgi. 2-3) – I Marko Tulije Kikeron izveštava za sveta putešestvija velikog mističnog Matematičara i Učitelja koji je prosvetlio veliku Grčku: »Pitagora je lično proputovao Egipat i posetio persijske magijce.« (’O krajnostima dobra i zla’, lib. V, XXIX, 87)


Hrišćanski bogoslov Klement Aleksandrijski citira jevrejskog filosofa Aristobula (‘Filometru’) koji smatra da je »Pitagora je mnogo toga preuzeo od nas za svoje učenje.« ('Ćilimi', I, 150), ali ga naziva i »sledbenikom persijskog magijca Zoroastra« (I, 69, 6), te učenikom Sonhisa, vrhovnog egipatskog sveštenika (I, 69, 1; cp.: 'Timaj', 22 b). Aleksandar Polihistor (Aleksandros ho PolyistMr) u svome delu 'O pitagorejskim simbolima' (Perí PythagorikMn symbólMn) smatra da je Pitagora bio učenikom Asirca Nazarata (NazarátM tM AssyríM), te da je slušao učenje druida i brahmana (I, 70; Kiril Aleksandrijski: Contra Julianum imperatorem, 9 – fr. 138ab). – Filon Aleksandrijski iznosi da je judejsko učenje prodrlo do sve narode, kako do barbara tako i do Helena, na kontinentu i po ostrvima, kod istočnjaka i kod zapadnjaka, u Evropi i u Aziji, proširivši se na celoj nastanjenoj zemlji od jednog kraja do drugog (De vita Mosis, II, pogl 4, prg. 20), Istina je da Jevreji pripadnicima drugih naroda nisu dopuštali ni u unutarnje dvorište Hrama da stupe, kršeći tako Božiji poziv i uredbu da Njegov Hram treba biti molitveni dom za sve narode ('Isaija', 56:7), dok je istinski judaizam, oličen u nazarenstvu (čiji poglavar je bio Hristos Pitagora), uistinu uzeo veliki upliv na sve narode. Postoji mogućnost da je Pitagora posetio brodom čak i južnoameričke indijance.

Druga linija drevnih filosofa i historika smatra da je Pitagora pre svega kod magijaca i haldejaca učio.



Ovidije o Pitagori


Laertije o Pitagori


Jamblih o Pitagori


Porfirije o Pitagori

Diodor o Pitagori

Anonimus o Pitagori

Hipolit o Pitagori

Ekseget Hipolit se na figuru i delo Velikog Pitagore uglavnom kompilatorski osvrće. I u Hipolitovo vreme (rođen je oko 170. godine), tadašnje pitagorejstvo je od svih ‘mnogobožačkih’ filosofskih škola disciplinarno bilo najsličnije hrišćanstvu, i tako nezaobilazno za ‘kritiku’.

Helenski tekst
(Philosophumena, 2, 1-18)


1. ăEsti de kaiě e(te/ra filosofiża ou) makran tw˝n au)tw˝n xro/nwn, hÂj hĹrce Puqago/raj, oÁn Sa/mio/n tinej le/gousin. hÁn ąItalikhn proshgo/reusan dia to ...

Prevod
...


Kvecalkoatl

Srednjoveameričke i južnoameričke kulture Indijanaca (Asteci, Maje, Tolteci, Omleci, Inke) imaju predanja i zabeleške o beloputim civilizatorima koje su u svojim viđenjima divinizirali. Ti prosvetitelji na latinskoameričkom podneblju poznati su pod više imena: Ehecatl (‘bog vetrova’), Yolcuat (‘zmija zvečarka’); Inke su beloputog prosvetitelja poznavale pod imenom Virscosh-a; kod Asteka se bradati i crvenokosi bog-prosvetitelj pojavljuje pod imenom Quetzalcoatl (‘zmija pokrivena zelenim perjem’). Značenje poslednjeg imena odgovara civilizatoru kod Maja Indijanaca – Cu-Cul-Can-u, ili Cicumatz-u kod Kiće-naroda (gvatamalskih potomaka Maja). Po predanju Asteka (koji nisu nosili brade) beli bog sa talasastom bradom stigao je iz zemlje izlazećeg sunca na “krilatom brodu”, odnosno na brodu sa jedrima, koja oni nisu poznavali.
Kod Inka Virakoća se javlja i kao gospod-stvoritelj i kao beloputi bradati prosvetitelj koji je stigao iz zemlje zore, s istoka.


Quetzalcoatl kao gospodar Krsta

Očigledno je da je nekim drevnim žiteljima Evrope, Azije i Afrike, Amerika (ponajprije Južna i Srednja) bila poznata i davno pre Kolumbovog otkrića Amerike, ponajprije veštim feničanskim moreplovcima.
Asteški izrabljivački vladar Moktesuma (čiji narod je grcao u bedi), saznavši za dolazak flote osvajača Meksika – gramzivog Ernana Kortesa, poverovao je da to predstavlja ostvarenje proročanstva ‘Pernate Zmije’, koja je najavila da će se vratiti. Španski misionar i historik Bernardin de Saagun (Sahagún) iz XVI stoleća, u svojoj ‘Historiji o stvarima Nove Španije’ opisuje euforičnu reakciju Moktesume: »To je naš gospodar Kvecalkoatl došao, jer je takva bila njegova volja, da se vrati, da dođe, da ponovo uzme svoj presto.« (XII, 2) Indijanci su u početku (te 1519. g.) Špance smatrali sinovima Kvecalkoatla, i zato su bili neodlučni i oprezni u pružanju otpora njihovim osvajačko-kolonizatorskim prodorima. Pogromaški se postavivši prema Indijancima, Španci su strahovito ismejali Hristovo Ime pod kojim su stajali, neznajući da su tragove znanja o Hristu Spasitelju, koji je najavio Svoj Slavni Dolazak, u tragovima očuvali i američki domorodci.
Huan de Torkemad u svojoj 'Indijanskoj monarhiji' opisuje Kvecalkoatla kao beloputog čoveka zaobljene crne brade, krupnih očiju, širokog čela. I taj stasiti učitelj s istoka proveo je mnogo godina u oblasti Tule i Ćolule gde su ga sveštenici mračnog božanstva Teskatlipoge proganjali, ometali u prosvetiteljskom radu. Prema jednoj verziji predaje Kvecalkoatl je nestao na istok otplovivši morem na splavu od zmijâ, a po drugoj, bacio je se u vatru koja ga je progutala dok mu se srce rasprslo, vaznevši se u nebo da bi tu postao zvezda zornjača – Venera. (U patmoskom 'Otkrivenju' Hrist se naziva »sjajnom zvezdom Danicom.« - 22:16 – Kap Zvezda Večernjača on je vodič duši u noćima duhovnih iskušenja, a kao Zvezda Juternjača najavljuje skori slom Tame i Svoj Slavni Dolazak. ) Kića-Indijanci su u suncu videle oličenje vrhovnog Boga-Stvoritelja, a u Veneri – Ikokah (Icoquih) oličenje gospoda-prosvetitelja. Indijanci su preferirali obožavanje Venere i u svome kultu 'zvezdu' Danicu slavili »više nego bilo koju drugu nebesku ili zemaljsku pojavu jer su verovali da se njihov bog Kvecalkoatl kad je umro pretvorio u ovu zvezdu.« (Iz 'Historijske apologetike' Las Kasasa) Maje su, inače, svoj kalendar zasnovale na kretanju Venere čiji su prosečni sinodički period računali sa velikom tačnošću.


Asteško žrtvovanje u čast boga-sunca: četiri sveštenika odevena u crnu odeždu bacaju i drže na žrtveni kamen žrtvu, dok mu peti sveštenik, u skerlet odeven, bodežom od opsidijana raseca grudni koš i šakom čupa srce, koje je bacano pred noge idola i kasnije jedeno.

Jutarni Pobednički Sjaj, Zmija sa kecalovim perjem, Ku-Kul-Kan, za sve narode Meksika i Srednje Amerike bio je duhovni vođa, pokretač zanatstva i umetnosti, izumitelj kalendara i pisma, onaj koji je poučavao umeću tkanja i bojenju biljnih vlakni, umeću uzgajanja kukuruza, koji je doveo do ukidanja (bar privremenog) žrtvovanja ljudi ... Nažalost, stoleće pred sam Kortesov dolazak, Asteci i Tlaskalanci su opet uveli strahovite i brojne krvne žrtve (pretežno ratne zarobljenike, ali i kupljene domaće stanovnike, pa i decu, odojčad). Kortesov pogrom u Zapadnoj Indiji očigledno je bio i izraz Božijeg Gneva na praktikovanje tih strahovihit kanibalsko-dijaboličkih običaja od strane asteškog sveštenstva i plemstva, gde su sveštenici živim žrtvama nekad gulili kožu i potom je navlačili i nosili na sebe. Religija Maja, nasuprot asteškoj, bila je relativno blaga, i uglavnom je se ogledala u prinošenju voća i cveća, koje je među Indijancima široko obožavano.

Arheološke iskopine nam pokazuju svi stari narodi Meksika poznavali su i štovali su znak krsta. Najpoznatiji je onaj u ‘Hramu natpisa’ u Palenkeu, na sarkofagu nekog uglednika Maja sahranjenog na početku VII stoleća.
Maje su znale da će ovome svetu doći kraj, ali su kraj sveta nakaradno vezali za ciklus od 52 godine.



Serapid

Serapid (Serapidos, Sarapid, Serapis, Sarapis) kao egipatsko božanstvo počinje naglašeno da se poštuje tek za vreme vladavine Ptolemeida (Ptolemej I, 323.-285. g. se.), pri čemu se nastoji poistovetiti sa Osiridom-Apisom (Userhapi). Ptolemeidi su hteli oko kulta Serapida da ujedine Egipćane (koji su u njemu gledali utelovljenje umrlog Osirida, preseljenog u Podzemlje, Duat) i Helene. Serapid je imao brojne štovatelje još za vreme Aleksandra Makedonskog (Plutarh: Alexander, pogl. 73), dakle u IV stoleću se.
Serapid Pobeditelj (Níka ho Sérapis) svoj kult je imao po celom Sredozemlju i Rimu, te je poštovan među sve kaste i slojeve društva. Umetnost ga obično prikazuje sa mericom za žito na glavi, kao simbolom Obilja i hrane Života.
Neki crkveni oci su Serapidu videli patrijarha i posvećenika Josipa; on je, navodno, to ime dobio posle svoje smrti, zato što je bio Sarin praunuk (grč.: Saras país = ‘Sarino dete’).



Serapid Iscelitelj



U 'Opisu Helade' Pausanija ukazuje da je se Serapidovo svetilište nalazilo prema nižim predelima Atene, u severoistočnom delu Akropola; a za samog Serapida ukazuje: »Ovoga su boga Atenjani preuzeli od Ptolemeja. A od Egipatskih Serapidovih svetilišta najglasovitije je ono u Aleksandriji, najdrevnije ono u Memfisu. U ovaj hram, pre no što sahrane Apisa, nemaju pristupa ni stranci ni sveštenici.« (I, 17 – prevod: Ljiljana Vulićević)

U svojoj ‘Historiji Crkve’ Sokrat Sholastik izveštava o rušenje Serapisovog hrama (lat.: Serapeum, grč.: to Serapeion) 391. godine u Aleksandriji, koji je razoren po nalogu imperatora Teodosija I da se uklone paganski hramovi u Aleksandriji, a na nagovor i zahtev tamošnjeg gnevljivog episkopa Teofila: »Prilikom raznošenja komada razvaljenog hrama Serapisa, da bi se mesto očistilo, naišlo se na hijeroglife u kamenu ispisane, a među njima su neke oznake izgledale kao krst. Kako hrišćani tako i pagani dokazivahu da njihovoj religi pripadaju ti znaci. Hrišćani su tvrdili da su to znaci hrišćanske vere, po tome, što je krst znamenje spasonosnog stradanja Hristovog, a pagani dokazivahu da su do znaci koji priliče i Hristu i Serapisu (ho sárapis = bela persijska odežda sa purpurnim rubom), samo što drugo nešto znače za hrišćane a drugo za pagane« (V, 17) – Dinastija egipatskih Ptolemeida koristila je krst kao svoj predstavnički znak.

Imamo primera da su hrišćani negde, kao u Egiptu, podjednako obožavali razne Hristove inkarnarije, naprimer i one u liku Isusa i one u liku Serapisa. Imperator Hadrijan iz Aleksandrije u svome pismu konsulu Servianu ukazuje i sledeće u rimskoj zbirci carskih biografija: »Ovde se poklonici Serapisa hrišćani, i oni koji se nazivaju Hristovim episkopima klanjaju se Serapisu / Illic qui Serapem colunt, Cristiani sunt et devoti sunt Serapi, qui se Cristi episcopos dicunt/.« (Scriptores Historiae Augustae, XXIX, 8, 2) Hrišćani terapeuti, naseljeni prevashodno pokraj Aleksandrije, Hrista Božijeg su poznavali prevashodno u liku Serapisa.

Apulej opisuje svečanu rimsku povorku u čast boginji Isidi: »U povorci su išli i svirači posvećeni velikom Sarapisu /magno Sarapi/, i oni su na frulama koje su držali koso prema desnom uhu, svirali predajnu pesmu bogu u hramu.« (Asinus Aureus, lib. XI,)




Plutarh o Serapidu


Helenski tekst
( µÁą ™Ăą´żÂ ş±ą źĂąÁą´żÂ, pogl. 27-29 – 361.d-362.d)

361.d ... Tou/twn de kaiě tw˝n toiou/twn a)delfa le/gesqaiż fasi periě Tufw˝noj, w¨j deina men u(po fqo/nou kaiě dusmeneiżaj eiąrga/sato kaiě pa/nta pra/gmata ...

Prevod

27. Kada je reč o Tifonu govori se o prevrtljivosti. Saznajemo da je iz zavisti i ogorčenja počinio strašne zločine koji su prouzrokovali haos, ispunivši celu zemlju i Okean zlom, ali je na kraju ipak platio za svoje zločine. Osiridova sestra, a ujedno i supruga – /Isida/, odlučila je da mu se osveti. Savladavši njegov bes i razjarenost nije mogla dopustiti da sve borbe i sukobi, lutanja, mudre odluke i hrabrost ostanu po strani i utonu u zaborav. Putem slikovitih prikaza, alegorija i predodžbi u svete je inicijacije uključila sećanja na podnesena zla, potpuno se posvećujući upućivanju na milosrđe i hrabrost ljudi koje je snašla slična nesreća. Isida i Osirid, koji su kao dobroćudni duhovi pretvoreni u bogove, kao kasnije Herake i Dionis, zaslužno primaju časti koje pristaju bogovima i velikim duhovima zahvaljujući tome što na zemlji i pod zemljom imaju najveću vlast.

Kaže se da Sarapid ustvari ne bi bio drugo do Pluton, a Isida i Persefona /= supruga Hada-Plutona/ su posve jednake. To izjavljuje Arhemah iz Eubeje, a Heraklid iz Ponta veruje da je Kanobsko proročanstvo zapravo Plutonovo.

28. Ptolemej Soter je u snovima video kip diva Plutona izložen u Sinopeu, ali nije obraćao pažnju na svoju viziju ne prepoznavši lik iz snova. Bog mu je zapovedio da ga brže-bolje prenese u Aleksandriju, ali se Ptolemej zbunio ne znajući gde se statua nalazi. Svoju je viziju ispričao nekolicini prijatelja, a jedan od njih, veliki putnik zvan Sosib, izjavio da je u Sinopeu video diva sličnog ovome iz kraljevskih snova. Ptolemej je u Sinope poslao Sotela i Dionisa. Njih su dvojica dugo i naporno radili da bi uz božiju providnost kradomice uspeli vešto ukrasti kip. Timotej i Maneton iz Sebenitosa su, videvši kip, po obeležjima koje nosi, psu Kerberu i zmiji, pretpostavili da se radi o statui Plutona pa su nagovorili Ptolemeja da mu ime promeni u Sarapid. U mestu iz kojeg je poteklo nisu da je to ime zaista nosio, ali kada je prenesen u Aleksandriju dobio je ime Sarapid zahvaljujući Egipćanima koji tim imenom nazivaju Plutona. Fizičar Heraklit kaže da su Had i Dionis, u čiju čast padaju u zanos i održavaju svečanosti tesaka za vino, jedan te isti bog, a mnogo je onih koji dele njegovo mišljenje. Reći da je reč ‘Had’, kako neki tvrde, Heraklitu označava telo u kojem se duša prepušta činima ludila i ekstaze, nije ništa drugo do pozivanje na oskudnu i neosnovanu alegoriju. Bolje je Osirida, Dionisa i Sarapisa ujediniti u jedan lik, ukoliko je Osirid zaista nazvan Sarapidom promenivši se. Tako je Sarapid bog svih naroda, jednako kao i Osirid, a to znaju oni koji su upućeni u svete tajne.

29. Nije na odmet zadržati se na frigijskim knjigama u kojima je na jednoj stranici zapisano da je Sarapid Heraklov sin, Isida kći, a Tifon potomak Heraklova sina Alkeja. Trebalo bi odbaciti Filarhovu2 priču o Dionisu koji od Indije do Egipta vodi dva bika: Apisa i Osirida. Po njemu je ime Sarapid izvedeno od saírein, što prema izvesnim tumačima znači “ukrasti” ili “urediti”, a označava onoga koji održava red u Svemiru. Filarhovo tumačenje je besmisleno, besmislenije čak i od nekih tumačenja da Sarapis nije ime Boga, već označava Apisov les, te da se u Memfisu vrata od bronze zvana Letina i Kokotova vrata otvaraju prilikom Apisovih pogrebnih svečanosti, bučno odzvanjajući, što objašnjava našu naviku da predmete od bronze pritišćemo rukom da ne bi odzvanjali.1 Razumniji su oni koji potvrđuju da ime Sarapid, koje izvode od “sevestai” /to seýesthai/ i “sustai” /to soýsthai/ što znači “požuriti se”, “zaleteti se”, označava kretanje koje oživljava celokupan Svemir. Većina egipatskih sveštenika drži to ime spojem Osiridova i Apisova imena što nam očito pokazuje da je Apis lepo oblikovana slika Osiridove duše. Mislim da reč Sarapid, ukoliko je egipatska, treba označavati užitak ili veselje, oslanjajući se na egipatski običaj davanja imena Saírei danima veselja i zanosa /ta Charmósyna/. Platon tvrdi da reč Had označava sina milosrđa jer je to božanstvo omiljeno i blago prema onima koji mu se obraćaju. Egipćanima vlastita imena često imaju posebno značenje. Da bi označili mesto u Podzemlju kamo idu duše nakon smrti upotrebljavaju reč amenthn3, što znači “onaj koji prihvata i dopušta”. Dok ne saznamo da li je ova reč jedna od onih koje se od davnina prenose iz Helade u Egipat, ostavljamo ovo pitanje za kasnije ispitivanje. Začas ćemo nastaviti s tumačenjem koje smo započeli. (Prema prevodu Ljiljane Živković)

1 Cp.: »Ako govorim ljudskim i anđeoskim jezicima, a ljubavi nemam, onda sam bronza koja zveči i kimbal koji odjekuje.« (‘Korinćanima’, I, 13:1)
2 Phylarchos je značajni helenski histork III stoleća stare ere.
3 Amenta, Amentet, Amentis – mesto zalaska Sunca, zapad, mesto sena u Podzemlju.


Osvrt

Helensko božansko, gigant sa zmijskim telom - Tifon (TyphMn-os, TyfaMn-os), sina Tartara i Geje, oca Kerbera (troglavog psa Podzemlja) i muža Enhide, koga je Zevs, porazivši ga, prognao u podzemni svet, Plutarh poistovećuje sa egipatskim bogom Setom, što komparativno i generički gledanu ima osnovanosti.

Pozivajući se na Arhemaha iz Eubeje, te Platonovog i Aristotelovog učenika Heraklisa sa Ponta (Erakleids ho Pontikos), Plutarh i Serapida poistovećuje sa Plutonom. Serapid je u Egiptu imao svoj hram u Kanobu (ho KanobMs), lučkom gradu na samom ulazu zapadnog rukavca Nilske delte.

To što je Lagov sin, vladar Egipta Ptolomej Soter (323.-285. g. se.) Plutonu, odnosno Plutonovoj statui, dao ime Serapida, ne znači da Serapidovo ime i pre njega nije bilo poznato.

Plutarh iznosi da većina egipatskih sveštenika Ser-apidovo ime gledaju kao fonetsko-simbolički spoj imena Osirida (Ausara, Usira) i svetog bika Apisa (ho Apidos, Apios), što etimološki samo donekle ima nekog smisla.

Plutarh ukazuje da kako ime Osirid (koje je bliže Helenima) i ime Serapid (koje je bliže Egipćanima) označavaju jednog boga i istu moć (pogl. 61). U helenističkom maniru poistovećivanje Osirida, Dionisa i Serapida skriva istinu: sva tri lika predstavljaju utelovljenje Jedne Snage, mada na povesno-pojavnom planu imaju različita određenja.


Atis

Predaje ne shvataju da tokom otelovljenja i Pomazanikova majka i sestra, i družbenica nose isto ime, i zato nakaradno izvode nekakve izopačene veze i odnose. Pausanija tako iznosi za Sibilu Herofilu: »Ona sebe u tim stihovima /= u himni Apolonu/ ne zove samo Herofilom već i Artemidom, i čas kaže da je Apolonova venčana žena, čas sestra, čas opet ćerka.« ('Opis Helade', X, 12) Tako i Kibelu (Kybél, dorski: Kybéla, jonski: Kybl i Kybba) predanje predstavlja i majkom i ženom Atisa (Attis, Atts). Ona se naziva i 'Majkom bogova'. Frigijska Kibela je dosta rano poistovećena sa starohelenskom boginjom Rejom, majkom Jupitera, Neptuna i Plutona. U Kibelinom kultu negovan je kult muzike (koja je podsticala orgijastički zanos i mahnitost), pogotovo svirke dobivene na kimbalu i fruli.


Attis


Zato što se pojavljuje kao navodna osnivačica gradova i tvrđavâ, Kibela (boginja starih Hetita i Frižana) se predstavlja kao »Majka s tornjevitom krunom.« (Ovidije: 'Metamorfoze', X, 696; v.: Propertije, 'Elegije', IV, 11) Slavljena je bučno po maloazijskim, frižanskim visovima zajedno sa pastirom Atisom, svojim ljubimcem. U Kibelinim frižanskim orgijama učesnici su sebe sakatili i ranjavali, sekli ruke nožem (Propertije: 'Elegije', II, 22).



Kibela

U starom Rimu nalazimo sveštenički kolegijum (red) kvindecimvira (quindecimviri sacris faciundis) čija je dužnost bila da čuvaju i konsultuju Sibilinske knjige. Učestvovali su u kultnim svetkovinama i kao Apolonovi sveštenici vodili nadzor nad stranim kultovima u Rimu. Tako je naprimer u Sibilinskim knjigama pisalo da stranci, odnosno Kartaginjani, neće biti proterani iz Italije sve dotle dok iz Pesinuta ne bude prenesena u Rim statua Velike majke, Kibele. Iz Frigije je Magna mater, idaea mater, prenesena u Rim za vreme Katonove kvesture, 204. g. se (Kikeron: 'O starosti', pogl. 13). Kibelinom kultnom uplivu na tlu Apolonovog Rima posebnu dobrodošlicu su upriličile sveštenice Sibilinog proročišta.

Iz Frigije, kao Kibelin sveštenik, hrišćanstvu je se pridružio Montan, što sugeriše da je Kibelin kult imao prepoznatljive sličnosti sa hrišćanstvom.



Adonis

Mitske predstave o Adonisu/Adonidu (grč.: AdMnis, AdMnidos), Afroditinom (Aphrodit, dorsko-eolski: Aphrodita, kod Rimljana kasnije Venus, »regina Cnidi Paphique« - Horatije: Carmina, I, 30) ljubimcu nastale su u Siriji, da bi potom preko ostrva Kipra dospele do Helena i dalje Rimljana. Afrodita zaljubljena u lepog Adonisa, još kao dečaka daje ovog na čuvanje Persefoni (kćeri Demetre i Hada, boga podzemnog sveta). No i Persefoni se lep Adonis dopadne, tako da ona odbije da ga vrati Afroditi. Sukob razrešuje Zevs, koji određuje da Adonis jednu trećinu godine provodi kod Persefone, a ostalo vreme kod Afrodite, koja mu postaje trajna družbenica.

Adonis navodno gine u lovu, kada ljubomorni Ares na njega šalje vepra, Bion iz Smirne (II st. se.) u 'Epitafu o Adonidu' (Epitaphios AdMnidos) peva o Kipridinoj žalosti za smrtno ranjenim Adonisom:

»Kad oči njene opaziše smronosnu ranu
i mlaz krvi rumene na razmrskanom rebru,
zakuka tad boginja: “Adonide!”
/- - - - - - -/
“Persefono, primi muža koji moj bejaše,
tvoja moć je jača nego što je moja sila”.«

Peva se i o sveopštoj žalosti za krasnim Adonisom:

»Izlij na njega mirise i balsame sirijske,
nek sporo hlape s mrtvog ali milog tela!
/- - - - - - -/
Adonid lepi na purpurnom odru leži,
dok okolo njega Eroti se guše u plaču.
Svi od žalosti odrezaše kose.«

U svojim 'Elegijama' i Sekst Propertije (oko 50.-15. g. ne.) prenosi mitski obojeno predanje o Adonisovom stradanju na istočnokiparskom rtu Idal (grč.: Idálion), gde je se nalazio hram i gaj Afrodite (Venere):

»Adonisa belog, znaš, usmrti vepar
dok lovio on je na idalskom vrhu.
U močvari mutnoj počivao je krasan,
kad pođe mu, Venero, raspuštene kose.«
(II, 13 – prevod: Gordan Maričić i Milica Kisić)

Po mitskim refleksijama, iz suza koje je za ubijenim Adonisom prolila Afrodita, nikao je cvet sasa-anemona, a iz njegove krvi crvene ruže. O Adonisovom stradanju peva i 15-ta idila pripisana Teokritu (Theokritos, III st. se.) iz Sirakuze.

Kao što je judejsko-rabinska predaja Isusa Hrista pakosno predstavila nezakonitim sinom Marije i rimskog vojnika Pantere, tako je to sirijska učinila sa lepim Adonisom: on je navodno bio sin kralja Tejanta i njegove kćeri Smirne, odnosno kiparskog kralja Kinire i njegove kćeri Mire. Mira je Stiksovom vatrom, od strane jedne od tri zločestih Furija, Erinija, razgorela Miru da poželi oca svoga. (Time je Mirina majka Kenhreida kažnjena od strane Venere jer je se hvalila kako je njena kći lepša i od same boginje.) Kiniru pominje još Homerova 'Ilijada' (XI, 20), koji je Agamemnonu, mikenskom kralju, poklonio bojni oklop.

U svojim 'Metamorfozama' rimski nacionalni pesnik Ovidije, koji sublimira mnoge mitove, peva o zaljubljenosti Mire u svoga oca Kiniru, kome se uz pomoć dadilje približava u gluvo doba noći. Kada je na svetlu sveće kralj Kinira shvatio da je ljubio svoju kćer, potegao je mač da je saseče, ali ona je pobegla i prepustila se lutanju unaokolo, sve do Sabejske zemlje, u jugozapadnoj Arabiji (X, 480), koja je bila veliki proizvođač smolastih mirisa, i gde su nekada živeli Međani. Nebo odgovara na Mirine očajne molitve i trudnu je pretvara u drvo smirne, iz koje su njene suze u vidu smolastih kapi tekle. Iz miomirisnog drveta se rađa lepi dečak Adonis, Venerin ljubimac (X, 503-522). U čast mrtvog Adonisa Venera uređuje svetkovinu (koja je i simbol vegetacionih promena u prirodi): prvoga dana je se žalilo za mrtvim Adonisom, a drugoga dana je se slavilo njegovo ponovno pridruženje Veneri:

»Vozeći se po vazduhu na kolima lakim, što krila
nosiše labudova, nije još Kiterka na Kipar stigla,
kad izdaleka umirućeg razabere stenjanje i tamo
s belim pticama skrene; iz visokog etera kad ga
opazi napola mrtva, gde se valja u svojoj krvi,
iskoči i razdre nedra, i kosu čupati stane,
u prsi poče se ona da tuče ne štedeći ruku
i na sudbu se tužeći progovori: “Poda te neće
propasti sve! Adonise moj, vekovit će ostati
spomenik žalosti moje; ponavljaće smrti se tvoje
slika godine svake i nasleđe jauka moga.
Krv će se u cvet tvoja pretvoriti”.«
(X, 717-728)

Kao i većina kultova vezanih za Logosova utelovljenja, i Adonisov kult je tokom vremena dobio orgijastičku inklinaciju, odnosno proslavljivan je orgijastički, bučno i razuzdano; turobna žalost i autotortura je prelazila u raskalašenu radost i divljanje, čime je pokazivan dubok dijabolički uticaj. Lukijan (Lukianos, oko 120.-180. g. ne.) iz Samosate na gornjem Eufratu, u svome spisu 'O sirijskoj boginji' (De Syria dea), priveda o Adonijama, orgijastičkom obeležavanju Adonisovog praznika u feničanskom Biblu (Byblos): »U Biblu sam video veliko svetilište Afrodite Bibloske, u kojem održavaju orgije u čast Adonisa. Ja sam se upoznao sa njima. Kaže se, da su te orgije ustanovljene u čast Adonisa, ranjenog od strane vepra u tom kraju. Za sećanje na njegovo stradanje mestni žitelji svake godine podvrgavaju sebe mučenjima, oplakuju Adonisa i prave orgije, i na sve strane rasprostire se velika žalost. Potom, prekinuvši udarce i plač, oni su prinosili žrtve Adonisu, kao Umrlome. Sledećeg dana oni podrobno govore da je on živ i da je se udaljio na nebo; u to, pak, vreme oni briju sebi glave, poput Egipćana kad umire Apis.« - Eiĺdon de kaiě e)n Bu/bl% me/ga i¸ron ąAfrodiżthj Bubliżhj, e)n t%˝ kaiě ta oĂrgia e)j ăAdwnin e)pitele/ousin: e)da/hn de kaiě ta oĂrgia. le/gousi gar dh wŐn to eĂrgon to e)j ăAdwnin u(po tou= suoj e)n tv= xwŻrv tv= sfete/rv gene/sqai, kaiě mnh/mhn tou= pa/qeoj tu/ptontaiż te e(ka/stou eĂteoj kaiě qrhne/ousi kaiě ta oĂrgia e)pitele/ousi kaiě sfiżsi mega/la pe/nqea a)na thn xwŻrhn iŕstatai. e)pean de a)potu/ywntaiż te kaiě a)poklau/swntai, prw˝ta men katagiżzousi t%˝ ąAdwŻnidi oŔkwj e)o/nti ne/kui, meta de tv= e(te/rv h(me/rv zwŻein te/ min muqologe/ousi kaiě e)j ton h)e/ra pe/mpousi kaiě taj kefalaj cu/rontai oŔkwj Aiągu/ptioi a)poqano/ntoj ăApioj. (Pogl. 6)
Lukijan govori i o reci Adonis, koju povezuju s žrtvom lepog Boga: »U zemlji Bibla postoji još i drugo čudo, i to reka koja se pruža iz Libanskih gora u more. Njeno ime je Adonis. Svake godine ona menja svoju /uobičajnu/ boju, postajući krvavom /= crvenom/. Ulivajući se u more, ona ga boji duž velikog prostranstva i time žiteljima Bibla pokazuje vreme velike žalosti. Govori se, da se u te dane na Libanu probada Adonis, i da se njegova krv stiče u reku, menjajući njenu boju. Tako razmišlja većina. Meni je, pak, jedan žitelj Bibla, ukazao na drugi, po njegovom shvatanju, istinskiji uzrok te pojave. “Stranče”, - rekao mi je, “reka Adonis protiče po Libanu; teren Libana uglavnom se sastoji od crvenkaste nijanse. Surovi vetrovi, koji se podižu upravo u te dane /= u vreme Adonija/, nose tu zemlju s velikom primesom crvenila u reku. Na taj način, ta zemlja, a nipošto krv /to haíma/Adonisa/, na koju ukazuju, daje reci crvenu boju”.« - ăEni de kaiě aĂllo qwu=ma e)n tv= xwŻrv tv= Bubliżv. potamoj e)k tou= Liba/nou tou= ouĂreoj e)j thn aŔla e)kdidoiÍ: ouĂnoma t%˝ potam%˝ ăAdwnij e)pike/atai. o( de potamoj e(ka/stou eĂteoj ai¸ma/ssetai kaiě thn xroihn o)le/saj e)spiżptei e)j thn qa/lassan kaiě foiniżssei to pollon tou= pela/geoj kaiě shmaiżnei toiÍj Bubliżoij ta pe/nqea. muqe/ontai de oŔti tau/tvsi tv=si h(me/rvsin o( ăAdwnij a)na ton Liżbanon titrwŻsketai, kaiě to aiâma e)j to uŔdwr e)rxo/menon a)lla/ssei ton potamon kaiě t%˝ r(o/% thn e)pwnumiżhn didoiÍ. tau=ta men oi¸ polloiě le/gousin. e)moiě de/ tij a)nhr Bu/blioj a)lhqe/a doke/wn le/gein e(te/rhn a)phge/eto tou= pa/qeoj aiątiżhn. eĂlegen de wŇde: "o( ăAdwnij o( potamo/j, wŐ ceiÍne, dia tou= Liba/nou eĂrxetai: o( de Liżbanoj ka/rta canqo/gewŻj e)stin. aĂnemoi wŐn trhxe/ej e)keiżnvsi tv=si h(me/rvsi i¸sta/menoi thn gh=n t%˝ potam%˝ e)pife/rousin e)ou=san e)j ta ma/lista miltwŻdea, h( de gh= min ai¸mwŻdea tiżqhsin: kaiě tou=de tou= pa/qeoj ou) to aiâma, to le/gousin, a)ll' h( xwŻrh aiątiżh." (Pogl. 8) – Liban-on (ho Líbanos) je inače gorski lanac u Siriji, sa najvećim vrhom od 2.750 m. Pošto su vrhovi masiva velikim delom pod snegom (cp.: 'Jeremija', 18:14), naziva se 'Bela gora'. Na Libanu, u početku delu Obećane zemlje ('Jošua', 13:5) izviru mnogi potoci i reke ('Pesma', 4:15) koji se ulivaju u Sredozemno more. Nekad je obilovao kedrovim i drugim drvom ('Isaija', 2:13, 60:13), koje je i koristio kralj Solomon za gradnju Hrama ('Kraljevi', I, 22-24). Na belom Libanu su i Božiji posvećenici imali svoju utvrdu: »Nos ti je kao Kula Libanska što gleda prema Damasku.« ('Pesma', 7:5; cp.: 'Isaija', 60:13, 29:17, 35:2; 'Jeremija', 22:20). Eseni su sebe nazivali Božijim Libanom.

Središte Adonisovog kulta, kako vidimo, bio je feničanski grad Byblos: »Bibl – kraljevsko središte Kinira, posvećen je Adonisu.« (Strabon, XVI, 2, 18)

U 'Knjizi o Danilu' Adonis, zbog svoje brojne ženske pratnje, naziva se »Miljenik ženâ.« (11:39). Predaja njegov sirijski kult meša sa kultom babilonskog Tamuza (tako da on izgleda stariji nego što stvarno jeste), koji je obožavan čak i u Solomonovom Hramu: »I povede me do vrata Doma Jehovina što su okrenuta prema severu. I gle, onde seđahu žene i oplakivahu Tamuza.« ('Ezekiel', 8:14)
Vidimo, Gospod Ljubavi je se svagda rađao u kamenoj pećini-štali. Ali On je i svagda sahranjivan u kamenu: kamenoj grobnici. Tako je u svojoj poslednjoj i najvišoj inkarnaciji, kao Isus od Nazareta, sahranjen u kamenoj grobnici vrta Josipa iz Arimateje. Kao sirijski Adonis Gospod je svoj kameni grob takođe imao u Jerusalimu. Na Hrist-Adonisovom grobu od davnine je se hodočastilo. I smrt i život Hrista Boga svedoče za Njegovu beskrajnu ljubav: za svaki kamen, za svaku biljku, za svaku životinju, za svakog čoveka.

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se