so far away...

petak, 29.12.2017.

početak i kraj

napravili smo puni krug...od početka do kraja na istome mjestu, sa sličnim pričama o tome koliko mrziš čekati...
da, nedostaješ mi ponekad, onaj dio nekog s kim zaista mogu razgovarati, koji donekle razumije što želim reći...koji donekle može slušati (u muškim okvirima)...koji je načitan i zanimljiv, zainteresiran za mene, beskrajno duhovit...i pomalo vragolast...što je najviše ispisano u boricama oko očiju dok se smiješ...

drago mi je da...je gravitacija izgubila na snazi i da se razlozi za odluke uvijek potvrde...i da, glavni je razlog što se isprva činilo da sam odgovor na sva očekivanja...kao i ti na moja...a nije tako ispalo na kraju...

ne mogu živjeti u tuđim okvirima, granicama, ne mogu biti netko tko bi želio da budem (iako sam ponekad drage volje uskakala u tuđe snove i ispunjavala sve što se od mene tražilo, kao dobra curica)...ispod svega toga se krije spoznaja da me ne vidite...ne sanjate...ne volite...da nisam dovoljno dobra...da nisam to što vi želite...a ja silno puno zamjeram jer sam se odrekla sebe...da bih vama bila to što želite...a ni to nije bilo dovoljno...

više nisam spremna na to, ne čini mi dobro...i zato je on jedini s kim mogu zamisliti dulje ostati...jer mogu biti ja...iako nema baš previše drugih razloga...

uglavnom...nadam se da će biti više hrabrosti...za lutanja i traženja...sebe...svojih snova, svojih želja...
da ću opet riskirati i biti lutalica...
više osvojenih vrhunaca...i onih ljubavi koje ne ovise o drugima...

godina iza mene...bila je velika lekcija...još jedan dokaz da mogu prebroditi prilično toga i da su najveća čudovišta ona u glavi...
da i dalje pomalo bježim i pomalo se bojim...samo, spremnija sam sad suočiti se i sa strahovima...i sa time da netko doista vidi tko sam...želio me nakon toga ili ne...

subota, 09.12.2017.

ne znam

Ne pišemo više pjesme...snove i romantiku. Pišemo život, svakodnevicu. Nervozu, rasprave, nezadovoljstva, mane...kad nekog uzmeš zdravo za gotovo, kada se sretneš i gledaš, a ne vidiš zapravo. Vidimo li ikoga zaista, onako, za pravo?

Može li se ikoga zaista vidjeti, bez filtera naših vlastitih pogleda?

I je li prvi snijeg, baš one noći kad si tu dovoljan da vrati malo snova, romantike i sjećanja na početak?
Malo da...a je li dovoljno?

Imamo bezbroj prepreka i možda sve manje volje prelaziti preko toga jer onaj drugi nije ono što očekujemo. Nije nikad ni bio, no to nas nije spriječilo?
Pišem li jedan beskrajan dnevnik propalih ljubavi?
I zašto je sve bilo moguće pustiti?

Je li dovoljno znati da imaš neki oslonac. I da ti neće raditi probleme...i da ćeš imati prostora i slobode...a opet ne moći razgovarati s nekime uistinu? I još ga gotovo nitko nikada nije "odobravao" za tebe. Nije da sam ja ikad marila za ta odobravanja dok sam znala onaj svoj odgovor. Sve ga je teže sad vidjeti.

Naći ću odgovor....u tišini nekih prvih snjegova...u dubini plavih pogleda. Još vjerujem ponekad.

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv