Samoća
|
Kad god čujem onu Bajaginu pesmu: ,,Ovo je strašno velik grad i zato nema razloga da budeš sam u njemu...”, ja se opako rastužim. Pre neki dan sam videla vest da će 31. oktobra ove godine na našoj planeti živeti sedam milijardi ljudi, po proceni Ujedinjenih nacija. Rastužila sam se nad paradoksom ovog podatka, skoro kao nad Bajaginom pesmom. Samoća je sasvim sigurno jedno od osećanja koje nije zaobišlo nijedno živo biće. Znam, znam, tu sada ide ona priča da samoća i usamljenost nisu jedno te isto, i da postoje ljudi koji vole svoju samoću. Kao što postoje ljudi koji umeju da budu sami i ljudi koji to ne umeju. Samoća je faktičko stanje, usamljenost je osećanje. Pa, ipak, na početku ovog pasusa nazvala sam (sasvim svesno) samoću – osećanjem. Pripišite to stvaralačkoj nepreciznosti, a ja znam da sam to uradila namerno. Za mene je samoća uvek bila samo i jedino osećanje, koje može, ali i ne mora, da ima direktne veze sa faktičkim stanjem prisustva ili odsustva drugih ljudi. Kako god, samoća ili usamljenost – upitate li se nekad kako je to uopšte moguće, praktično, da bilo ko bude usamljen i sam među sedam milijardi drugih ljudi? Kako se dolazi do takve civilizacije? A opet, sve nam govori o tome: što je više ljudi, to je veća usamljenost. Svuda oko nas je takozvana singl-kultura. Nekad davno prevodila sam pesme jedne danske pesnikinje, i jedna od reči za koju nisam mogla da nađem adekvatan prevod bila je TV-večera. I dalje nemamo reč za to, iako smo u međuvremenu i mi postali singl-društvo u mnogo većoj meri nego što smo bili onda, pre dvadesetak i nešto godina, kada sam ovu pesmu prevodila. Pitam se, da li činjenica da i dalje nemamo reč za TV-večeru ipak govori o nama nešto ohrabrujuće? Ja verujem da je tako, nadam se da je tako. TV-večera je inače nešto što se kupuje u samoposluzi, hrana u nekakvoj foliji izdeljenoj na više odvojenih delova, koja se, pretpostavljam, stavi na nekoliko minuta u mikrotalasnu rernu, i onda tu svoju samotnjačku večeru sami pojedemo ispred TV ekrana. Zapadnjačka verzija naših gotovih jela. Depresivno, zar ne? Ljudi se jedni drugima žale na razne stvari, na bolesti, besparicu, teške poslove, ali na usamljenost će vam se malo ko požaliti. Čak ni najbolja prijateljica. Ako malo razmislite, shvatićete da to skoro nikada niste čuli, da vam neko priča o svojoj usamljenosti. Zato što je usamljenost tabu. Onaj ko je sam, mora ponosno da nosi svoju samoću, i ako ga neko baš i upita nešto netaktično u vezi sa tim, mora da kaže da voli što je tako, što nema nikoga ko bi ga gnjavio kad dođe kući s posla. Mora da kaže da je svesno izabrao upravo takvu egzistenciju, jer voli svoje osobenjaštvo, neuklopivo sa bilo kim od sedam milijardi ljudi. Kad i kako se to dogodilo da smo izgubili impuls koji imaju svako dete i svaka životinja, instinkt da se privijemo uz drugo toplo živo biće? Da li su nas gužve u metroima i po ulicama naterale da oko sebe izgradimo neprobojne omotače koji su nas prvo štitili, dok nisu počeli da nas zarobljavaju? Kad smo to prešli iz faze previše radoznalih pogleda nekih starica kraj tarabe svake kuće u vašoj ulici, u fazu u kojoj niko nikoga više i ne vidi? Nepristojno je gledati drugog čoveka na ulici duže no što vam je potrebno da se sa njime mimoiđete. Nepristojno je i nepotrebno ukrštati poglede sa neznancima. U tramvaju ćete uljudno spustiti pogled ili gledati kroz prozor, čitati novine, u vozu ćete se praviti da dremate. Učinićete sve da dokažete da vam prisustvo tih neizbežnih ljudi iz okoline uopšte nije potrebno. Ako ste vrlo lepo vaspitana osoba, odavaćete utisak da druge ljude uopšte niste primetili. Ideja je, valjda, da se postigne potpuna individualna (oprostite na izrazu) samoodrživost. Sam svoj majstor, u svakom pogledu. Dok to ne postignemo, nećemo se smiriti. Još smo daleko od toga, ali radimo na tome. I ne verujem da postoji način da se ovaj proces zaustavi. Jednog dana, nema sumnje, živećemo u svetu kakav je Mišel Uelbek opisao u romanu ,,Mogućnost ostrva”, i tada će to biti sve samo ne naučna fantastika. I tako, dok čekamo da se to dogodi, još imamo šanse da se nekom osmehnemo, iako nam je najveća verovatnoća da će taj neko pomisliti da nismo baš sasvim normalni, ali šta se tu može, život je rizik... Buka: Samoća |
