uspomene i sitnice
utorak, 10.11.2009.
Htjela bih pisati, a prazna mi je glava. Ne znam ni o čemu bih. Gledam Lud, zbunjen, normalan i razmišljam o tome kako ni ti ne voliš tu seriju...i razmišljam o tome koliko te dugo nisam čula.
Fališ mi.
Kao da zadnji put nije bilo do kraja.
Kao da nisam prodrla do tebe.
Kao da sam se i ja zatvorila od nekakvog glupog straha.
I znam da to nije istina, i znam da je glupo i bezveze što o tome uopće razmišljam, a kamo li pišem, ali koristim te kao bijeg.
Jer, stvar je u tome da ne želim pisati o tome da sve više počinjem mislititi na Zagreb, i na sve što sam tamo ostavila. Na Nikšu, na Danijela, Jelenu...na ulice koje poznajem, birceve, kazališne i kino dvorane, klupe na kojima sam se ljubila i one na kojima sam pila.
I, možda najviše od svega, na budućnost koju sam tamo mogla imati.
Trebalo je za to gotovo dva mjeseca, ali konačno sam si na trenutak dozvolila da razmislim o toj strahovitoj bubici koju mi svi već dugo ubacuju u uho - o prebacivanju.
I, na taj jedan trenutak, nije zvučalo baš tako loše.
Kad bih gledala na stvari realno, hladno i racionalno, morala bih priznati da puno više smisla ima da studiram gore, nego ovdje.
Realno gledano, ovo nije moj grad.
Realno gledano, čak je i zagrebačka škola organiziranija od ove.
I, realno gledano, jedino čega bi mi se odavdje bilo doista teško i bolno odreći, si ti...
(...a tebe već dugo nisam čula...
...pa je valjda normalno da baš danas prvi put uopće razmišljam o mogućnosti odlaska...)
Kad bih gledala realno na stvari, morala bih priznati da se sve čini prilično jasno.
Ali, čini mi se da baš i nisam osoba koja na stvari gleda realno...
