... i tako sam se udala ljetos. Pa eto, kao jedna supruga i majka, red je da napravim prve Fritule. Pečem inače kolače - katkada. Rijetko, doduše, ali pečem. Zbilja. Čak bi i rekla da volim to raditi, ali sam si nekako u kuhinji nespretna. Bojim se nečega kompliciranijega. Ali, eto, Erik se zaželio onih kolača koje mu je u starom stanu, pekla susjeda Ana (ona susjeda iz pakla, od prije nekih godinu dana, slatka, ali malo naporna). Izvlačila sam se pol godine, ali sad mi ga došlo žao nekako, pa rekoh sama sebi - Mogu ja to, kaj, to je ko da tijesto za pizzu mijesiš. Klinac!!! Evo, otpade mi ruka, koja i nije tako tajušna, više naginje na ručerdu. Otpala, doslovno, nepomična, s drugom ju pomažem micat. Sad još samo treba jednom sve dobro izmijšat kad se malo digne, ali kaj je to meni, Terminatoru? Pis of kejk.
Jebemti, još se ne diže niš. Meni nikad stvari s dizanjem nisu išle dobro. S dizanjem tijesta za kolače mi nije išlo dobro, na kaj ste pomislili, perverznjaci? Na tijesto mislim, Ivona, znaš?
Nekak mi se ne da pisat kaj se izpodogađalo, fakat mi glupo nekak, a i koga zanima uostalom? Enivej, sretno sam udana i sretno uvaljana u brašno i tijesto, s utrnutim ručerdama i odoh umjesto da ovdje piskaram bljezgarije, skidat špahtlom zaljepljeno tijesto sa kuhinjskih elemenata. Zakaj se Fritule isto ne mogu naručit da dođu s dostavom, fine tople, tako da mogu izgledati ko s reklame - Mužiću otvaram vrata dok dolazi s posla, sa sretnim osmjehom na ličeku i Frituliama koje mirišu? A ne da sad moram brzinsko pospremanje bacit...