Gagh
04.09.2004., subota
Kutiae
|
- "Opet buljiš u glupu kutiju. " reče Jack Hansu. - "Opet slažeš glupe kutije." reče Hans Jacku. Hans je buljio u elektrone ispuštane od strane katodne cijevi koja je na svom zaslonu oblikovala više ili manje besmislene slike stvari koje su se možda događale, a možda i nisu nekome i negdje. Jack je slagao manje smeđe kutije uz cijelil južni zid njihova podstanarskog stana savršenom preciznošću kakva se još mogla nači samo u knjigama o drevnim japanskim majstorima estetike. Slučajnom prolazniku sve sasvim identične, Jacku se svaka mala smeđa prazna kartonska kutija činila izrazito posebna i lijepa u svojoj individualnosti. - "Gotovo je" reče Jack. "Moje je gotovo. Pogledaj! Divno je! Savršeno jednostavno i sada je tu! Imam svoje tu i to je samo moje i nema veze više ništa i nigdje koliko god da je nešto!!!" ushićeno i u jednom dahu izgovori Jack. - "Divno." suho če Hans nastavljajuči promatrati skupine elektrona. "Mora da si sad sretan i poseban." - "Nisam poseban! Samo sam stvorio svoje. Svako ima nešto svoje, svako biće na planeti i valjda u svemiru ima nešto svoje, a ovo je moje. Stvorio sam!" reče Jack nekako plačno ushićeno. - "Dobro. I sad si ponosan. Imaš nešto svoje. Ti si nešto posebno." suho će Hans. Njegova kutija je projecirala slike u boji. Jackove kutije su bile sve smeđe. I, za sve druge ljude osim Jacka, apsulutno iste. - "Ma kako ne razumiješ?!" trudio se Jack. "Pogledaj zid! Prokleti zid više nije isti!" - "Da. Ispred zida sada stoje sve tvoje kutije koje su iste. Kakva je razlika?" promrmljao je Hans ne odvojivši pogleda sa svoje kutije koja je u tom trenutku baš lučila elektrone koji su zajedno predstavljali besmislenu akcijsku scenu tipa "tko koga". Jack je stisnuo zube od bijesa, muke, tuge, jada, potisnute agresije i straha. -"Nisu iste! Sada ćeš vidjeti! Sada će svi jebeno vidjeti!" zaurlao je kroz jecaje. Udaljio se na drugi kraj sobe od južnog zida. Na trenutak je gledao u svoje završeno savršeno životno djelo. U zubima je osječao sve žile kucavice svoga tijela. Zaletio se. Hans se trgnuo na buku snažnog udarca. Okrenuo je glavu prema južnom zidu. Na južnom zidu, među običnim, malim, smeđim kutijama, za zid kroz kutije je bio zaljepljen potpuno razljepljen Jack koji je sada izgledao kao hrpa bezoblične sluzi ili kao oni paukovi od plastične mase koje prodaju djeci na sajmovima, a koji se mogu zalijepiti za staklo pa se sami spuštaju dolje. Sve je prštalo od boja krvi, kože i mozga. -"Napokon nešto!" pomisli uzbuđeno Hans. "Napokon NEŠTO!". Zagreb, 3/4.9.'04. |