Pismo- 5.dio

-„Molim“- javio se umornim glasom. Očito sam ga prekinula u učenju.
-„Ej! Ja sam.“- rekla sam uznemireno.
-„Što ti je?“- sada je pokazao zanimanje- „Opet su te naživcirali?“- šutila sam neko vrijeme.
-„Ubila sam ih“- izletjelo je iz mene. Muk. Naslonila sam se na stup, čekajući što će reći.
-„ŠTA SI?!“- čula sam dernjavu s druge strane
-„Brate…“- izustila sam jedva. Počela sam plakati.
-„Pa ne mogu vjerovati da si to učinila!“- nisam mogla više stajati pa sam čučnula. Izgledala sam kao fetus na slaboj rasvjeti.
-„Ti nisi normalna! Kako si to mogla?“
-„Ali ja…“- jecala sam
-„Ništa ali!“- prekinuo me derući se-„Kako, ali kako si to mogla?!“- opet je ponovio
Još uvijek sam jecala. S druge sam strane čula teško disanje.
-„Ovako.“- pokušao se pribrati-„Ti ćeš me čekati..“
-„Ne..“-izustila sam tiho
-„Začepi!“-viknuo je na mene-„Prvim vlakom dolazim iz Zagreba i …“
-„NE!“- počela sam se histerično derati-„Neću te čekati! Idem!! Bježim odavde!“- dignula sam se i još sam mu ovo rekla jecajući:
-„Brate.. Volim te…“
Poklopila sam i obrisala suze. Mobitel sam, nekako, raskopala i bacila u kantu za smeće. Trčala sam do prvog bankomata. „Samo da nisu sve propili“Mislila sam u sebi dok sam ubacivala jednu karticu u bankomat. Sreća je bila na mojoj strani, barem jednom u mom prokletom životu. Pobrala sam svih 3 000 kuna koji su stigli od tate. Bacila sam kartice te stavila pare u džep. Dalje sam trčala, bolje rečeno letjela, do kolodvora. Vidjela sam da prvi vlak ide za Sarajevo. Kupila sam jednosmjernu kartu te se ukrcala. Krenuo je. Odahnula sam. Zavalila sam se i gledala kroz prozor.
Ubojica. Ta mi se riječ motala po glavi. Mojim je mukama došao kraj. Nema ih više. S jedne strane sam odahnula a s druge sam se osjećala prljavo, gadila sam se sebi. Ubila sam ljude, živa bića. Zar je moralo sve tako završiti? Nisam li mogla jednostavno otići bez pozdrava? Morala sam ih ubiti jer bi oni mene. Bio je to test izdržljivosti, u kojem sam ja gubitnik. S takvim razmišljanjem došla sam do Vas. Živjela sam s Vama a da niste ni znali tko sam. Prihvatili me kao svoju, jer djece niste imali. Iako nisam maturirala, radila sam u Vašoj trgovini. Pet godina tajila sam od Vas da sam ubojica. Nisam mogla više tako. Pošteni ste i dobri. Bježim odavde, daleko. Oprostite za sve. Molim Vas samo jednu malu uslugu. Kada se probudite ne tražite me. Ne pitajte za mene.
Hvala Vam za sve…

Vaša Klara


--THE END--