Ajde neka digne ruku ko nije gleda bar koji dil od serijala „Lethal Weapon“ olitiga „Smrtonosno oružje“, dugovječne američke uspješnice u kojoj su briljirali Danny Glover i Mel Gibson, u ulogama dva policajca, jednoga luđaka i jednoga samo malo manje ludoga, koji je tija mirno dočekat penšjun koji mu se bližija. Čuvenu rečenicu, čiji je glavni fragment u naslovu, Danny Glover je izgovorija čak i ka epizodista u filmu „Maverick“ tijekom pljačke banke, ugledavši Gibsona koji je glumija jednu od glavnih uloga. Ha, opet san u formi, pišen kilometarske uvode 
Nadan se da van više ne triba objašnjavat koja besida dolazi izad tri točke. Ponekad je tako teško bit fin i politički korektan 
Bacija san oko na moj blog: nisan napisa beside još od lani, tamo od Badnjaka. Baš mi se ono ka nije dalo. Nisan nigdi bija dočekat Novu i kenit nogon Staru godinu. Ništo smo svi bili ka bolešljivi, gripozni, a moran priznat da san se malo i usra o straja da me ne bi dikod u mećavi zamelo, jerbo je oko Božića bilo pošteni zakijalo, a da bi mi organizirali reprizu lanjskoga dočeka u Prugovo. Baš bi bilo krasno da pojdemo gori, a da se ne moremo vratit, jerbo smo ja i snig „na vi“, a zimska oprema, gume, lanci i ostalo su mi prilično imaginaran pojam. Grozin se i same primisli na ono bilo govno, jer su mi još u friškome sjećanju ostali desetak dan s kraja prvoga miseca i početka drugoga, dviiljadeidvanaeste godine Gospodnje, kad smo se prva dva dana slikavali po mudantinan na snigu, a ostali desetak, dokle se nije otopija, lomili ruke i noge nenavikli na dugotrajnu „dječju radost“.
Prvi misec, tradicionalno najduži misec u godini, otega se priko svake mire, okupan stalnon kišon i pocrtan južinon, da bi nan u velikome finalu ciklona lipoga imena „Mirjana“ donila lipi i duševan vitar, moga imenjaka, garbin/lebić, koji je malo štete učinija po Dalmaciji ...
Photo by Ines Pavić
Photo: @pechina
Photo: @pechina
Photo: @pechina
Photo: @pechina
A nije da nije bilo ništa zanimljivoga kroz prvi misec, ako ne ništa, drugi krug predsjednički izbori, čiji rezultat neki baš i nisu primili drage volje ...
... bilo da se radilo o onima velikima, oli o ovima našin domaćin, vatrogasnin izborima.
Ostatak miseca je zato proša u pustin analizama naši vrli stručnjaci zašto je Ivo odleprša a Kolinda dolepršala. Isto ka da će nan to pomoć da ne uvatimo Grčku na njezinome stmopizdivanju u dužnički ambis. Srića da je kiša oprala oni opusti med i mliko kojega su nan kandidati obećali, naravno ako i samo ako oni pobjedidu. Na kraju je bilo relativno tisno, svi su analizirali zašto se Lipa Naša podilila na dva dila. Svi veliki matematičari. Slipi kraj zdravi očiju, zaboravili na treći dil, onu Hrvatsku koja je ostala doma i nije izašla na „zaokruživanje“ iz ko zna kojega razloga. Možda su ljudi razočarani u jednu i drugu opciju, možda nisu jemali koga zaokružit, a možda in je samo pun kua svega, a najviše klasične izborne retorike koja od nas čini nepismene ovce, u zdravlju evo već kvarat stoljeća.
„Perspektivu san izbacija iz vokabulara“ (TBF) ... a pari mi se da sa godinan postajen sve skloniji razmišljanju stanovitoga indijanskoga poglavice iz stripa koji prikazuje likove iz borbe Amerike za nezavisnost ...
...tako da citat iz nepresušnoga vrela stihova TBF-a sam izranja iz crnila. „Nikad više igrača ka ča je bija Baka“. Amen! 
O Hajduku mi je muka išta i napisat, otkad san nikidan pročita u novine da su išli na minimalac da se ne bi pokrenija stečaj 
Poslin svega ovega crnila, priprema materijala za „Mašogadur“ mi dođe ka mentalna higijena. Doduše, sa godinan sve teže podnosin kontreštavanje (konfrontaciju, za sjevernjake) na „brainstorming“ sastancima nas gomile nekompatibilnih karaktera iz uredništva, pa mi svako malo izviri ono iz naslova ovoga posta ... ali dogodi se tu i tamo koja dobra. Nakon jednoga od sastanaka, čujen u susjednoj prostoriji klapanje i šuškanje. Kurijožaste (radoznale, za sjevernjake) prirode, kakvoga me je već otac umisija i mater rodila, nije mi vrag da mira pa san iša povirit. A ono, neš ti, reklo bi se, vježbe ženske klape „Putalj“. A ja čuja da su se raspale ... priča cilo selo  A onda su se lipo namistile, oko klavira, da ih slikan, kad su se već raspale Nikad ovako smišnih duhova na okupu  ...
„Mašogadur“ je, fala na pitanju, skoro pa gotov. Jučer je palo zadnje pi**aranje na temu: ovo izbaci, a ovo svakako triba meknit unutra.
Možda i izgleda ka slikovnica, jer nima puno teksta, ali zato jeman nezgodan osjećaj da će meni (nama) puno svita iz sela dignit pozdrav kad se nađe unutra. Već san doživija da mi jedna mlađahna učiteljica priti da će me tužit ako je slikan. Hm!
Zato smo se, bar po dobavljačima slika, disperzirali, pa is jema iz desetak izvora. Nikad ne znaš ko te more „okinit“ pa moraš stalno bit na oprezu
U vrime maškar, koje se u nas ove godine priklapaju sa Valentinovin blagdanon, svašta se more dogodit, pa i naoko nemoguće stvari postaju stvarnost ...
Ali, nećemo van sad sve otkrit, strpite se desetak dan pa ćete pročitat u našemen godišnjaku ...
... koji, pari mi se, nije jema puno dlak na jaziku ove godine 
Priživili smo još jedne izbore, za puno nji u selu more bit i važnije od ovi državni, one vatrogasne, u DVD Mladost ... Niki su se uzdali postat „kalif umisto kalifa“
... ali nisu uspili, ka i par puti dosad, i opet in je, naravno, svak kriv, i niko in ne vaja, ka i svaki put do sad ... Ali odavno san se prista čudit takvin reakcijan, to je valjda stari narodni običaj tamo odakle nezadovoljnici dolazidu, pa neka in bude  .
Dunkve, ispratili smo crni i kišoviti prvi misec, maškarane svečanosti se polako zahuktavaju, pa je tako i jučer u „Gabinama“ bija pijama-party, di smo, naravno, i mi jemali svoje predstavnike. Ili bolje rečeno predstavnice 
Photo: Mirjana Lemac
Photo: Mirjana Lemac
Vraćadu se stvari pomalo u normalu. Tako i ja, posli nego ča san ovo napisa, moran nazad svojin redovitin obavezama ... malo pacence (strpljenja, za sjevernjake) jerbo će Valentinovo, pokladni utorak i ostala događanja doć pri vengo se i okrenemo. A ko zna, more bit da ću ja još koju besidu do onda napisat
Bitno mi je da san sad prikinija kreativnu pauzu, deboto najdužu od početka pisanja bloga. Stvar je postala zabrinjavajuća čin me je zva Zlato Mamino iz Paname, da me pita za zdravlje i oli san odusta od bloga, jerbo nisan ništa napisa na blogu od lani.
Fala lipa na brizi i obećajen da ću pisat malo češće ...
Do idućega teksta, zdravi mi i veseli bili! 
|
