... da ne zamirite, i ja san, davno, obaša cilu županiju, i šire, sa mlaznicon u ruci i brentačon na kostima, ma koliko mi šutjeli o tome ...
E, i zaboravija san napisat, član sam DVD "Mladost" čin san uspija nagovorit mater da mi se potpiše na pristupnicu, od 1977. godine.
Puna su nan usta, u ove dane, radnika škvera. Ili, barenko, onega ča je od nji ostalo.
Photo: Slobodna Dalmacija
Vidimo škverane i na svakoj dalekovidnici, državnoj, javnoj, privatnoj, komercijalnoj ...
I tako će bit još par dan, dokle Vlatkica oli Simonica ne napravidu koji novi estradno-modni iskorak. Dokle mediji ne smućkaju neki novi opijum za javnost. Koje li je mudante obukla Nikolina Popišek i je li i uspila pokrit sa prikratkon suknjicon ...
Mislija san se oću li išta napisat o ovome. Ka ono, svi su sve već rekli. Ali na razmišljanje me je potaknija članak Borisa Dežulovića iz Slobodne Dalmacije ...
Neću ga sad ka mulac onako naslipo „lajkat“ ili pretenciozno „potpisat“ i pokušat se kitit tuđin perjen.
Ali, ipak, sa dobrin dilon članka se slažen.
Naročito sa, samo naoko nategnutom, konstrukcijom odgovora zašto je '91. bilo deset puta više svita na „škverskin“ demonstracijama, nego u ove dane.
U vezi sa tim, ipak, najviše me se dojmija jedan citat, koji izvorno nije Borisov, ali mislin da stoji, pa ću ga i ja ovod istaknit.
Tumačeći nakon Onoga rata sudbinu tihih i lojalnih, njemački je pastor Martin Niemöller izrekao svoj, danas već glasoviti manifest solidarnosti – “Als sie mich holten, gab es keinen mehr, der protestieren konnte” - onaj što se otada uvijek citira dva puta, prije i poslije, i svaki put jednako zalud: “Kad su došli po komuniste, ja sam šutio, jer nisam bio komunist; kad su zatvorili sindikalce, ja sam šutio, jer nisam bio sindikalac; kad su došli po Židove, ja sam šutio, jer nisam bio Židov; kad su došli po mene, više nije bilo nikoga da se pobuni.”
Primjera ka u ovom citatu jema milijardu. Od onega Alijinoga početkon devedesetih da „to nije naš rat“ ... preko pogrdnih "četničkih" epiteta zasluženih izjavom „skupo ćemo mi platit prvu hercegovačku pušku“ ... šta se, nažalost, pokazalo itekako istinito samo koju godinu kasnije.
Škverani su mučali dvadeset godin. Neki će na to dodat ono tipično „... ka pizde“ ...
Ali nismo ni mi, ostali, nedužni! Ja san se prvi smija na ono „odu li nan škverovi, doće nan Grčka“ ... parilo mi je ka dobra baza. Sad se više ne smijen.
Niko više ne piva ni „Ustani Bane!“ ni „Vilo Velebita“ ... možda „Još Hrvatska ni propala“, ali samo radi melodije.
Jesmo li mi svi ovo, ipak, zaslužili?
Ko je ono pljeska na znamenitu konstrukciju o "200 obitelji"?
Imamo Hrvatsku! ... kako ko ... ili kako koliko, zavisi od točke gledišta ...
Da li mi ovo dobivamo „po zaslugama“?
Ponestaje li nam dežurnih krivaca?
Prije ili posli, doćemo isprid ogledala ... tribaće se pogledat ...
I, kako bi piva Mlađo iz TBF-a, neće bit ironije za kraj ...
Zdravi i veseli bili!
I sve ovo, sa šta manje friži i nevolje, priživili ...
UPDATE, UPDATE!
Davno je bija sedmi misec 2004. godine. Ni milijunaša, ni Karike, ni ADSL-a ... modem vulgaris, snail e-mail, i jedna VEEEELIKA novost u mom životu: Moja mala Prinčipessa Vinka. . Tad san počeja pisat blog, sa temom: Kako se osjeća četrdesetogodišnjak, ka otac po prvi put, kako i stopji u zaglavlju, sa live strane ...
Puno je vrimena odonda prošlo, prominija san i par kompjuteri, naresta, udeblja se ... kažu previše, sa čime se i slažem.
Jedina konstanta u cilome ovome periodu ste vi, dragi moji posjetioci ... koji ste svako malo navraćali povirit ča je nova sa Vinkon, i inače, ča jema nova kod mene. Mislin da je Vinka neopravdano potisnuta sa prvog mista, bar ča se tiče iztbora tema. Je, ima puno tega ča bi tribalo spomenit, ali nastojaću, evo, dajen časnu rič, da ovo bude najprije VINKIN BLOG, a za ostale teme jema i drugi misti za pisanje. Naravno, bićete uredno obavješteni, pa koga zanima, neka poviri ... eto, nakon ča san van malo otvorija dušu, red je da se svima vama zafalin, ča ste mi pomogli da se dovučen do ove VELIKE brojke, za mnoge nedostižne. Fala van lipa, moji dragi posjetioci! ... i vidimo se kod iduće "okruglice"
Sutra gren na Firule, sredit ništo na nozi ča me, da prostite, zajebaje skoro misec dan ... nadan se skorome čitanju. Na moje, a nadam se i na vaše zadovoljstvo.
Zdravi i veseli bili!
Ajde, dobro, svi mi to, manje oli više, radimo, glede i unatoč. radi šoldi (novaca, za sjevernjake) ...
Ali, kako to lipo pivaju naši zadarski grdelini, u slobodno vrime kokakoličari, Bepo & Mladen, nije u šoldima sve ...
Vraga nije, Bepo i Mladene ... ili u ovoj varijanti zanamisto Bepa Vinko
Danas je zeznuto vrime, da ne duperan (koristin, za sjevernjake) malo bezobrazniji vokabular, a baš mi je na vrj jezika.
Nije baš da je fizički rad, ali nije mi baš bilo svejedno, poć gori, svaki dan u studiju deboto puno radno vrime, i tako tri dana zaredon.
Taman san zaustija reč da je teško, ali onda se sitin oni ča kopadu po kontejnerima za nać koju bocu, pa mi se stisne grop (čvor, za sjevernjake) u želucu.
I zdrav razum govori, da bi bilo najbolje ostatak dana prispavat.
E, kad bi se sve u životu radilo po zdravome razumu, sam bi život bija dosadan, predvidljiv i nezanimljiv.
Tribalo je ipak odvojit malo vrimena i za društveni život, ipak smo mi veterani HTV-ovih bitaka kod Prisavlja 3.
Naravno, nastoja san i u tome jemat mire, pa poć u krpe prije nego se pritvorin u bundevu, dok bi neki, da sad ne špijajen ponaosob, znali ostat i do tri ure ujutro.
I zamalo dignit šolde sutradan, na setu
Bilo nas je odsvukud, iz cile Lipe Naše, i svi smo se uredno razumili, jedino san, ponekad, mojoj susidi na galeriji, gospođi zanimljivog OTOČKOG prezimena, inače autohtonoj Zagrepčanki, mora prevodit, ponekad, pokoju besidu, kad bi mi, onako, izletilo ...
Osobno sam, na snimanje „1 protiv 100“ bija na pet setova, svaki put se snimalo devet emisija, jedan put deset, znači 46 emisija ukupno. Oće li i bit još? Ko zna, nedokučivi su puti Njegovi
Mogu samo obećat, ča dobro znadu oni ča me imalo bolje poznajedu, da ću se borit sve dok mi oni Njemac ne počme sakrivat stvari po kući.
U pretvorbi san se zaboravija priključit.
Neman za to ni obraz ni želudac ...
Dušu san odbija prodat ...
Sad je ionako pala cijena. Jema i koliko oćeš!
Ne znan kakit i gledat čovika u oči ....
Takav se čovik ipak triba rodit ...
Jedini kapital sa kojin raspolažen je ovo malo ča jeman ispod kape. Koju ionako stalno nosin.
Da mi kapital ne izvitri ...
Dokle ovako?
Lako je reč onome liku iz crtanoga filma „u onkraj i beskraj“ ...
Valjda ću izdržat još jedan set.
Drago mi je ča ću opet vidit staru ekipu.
I nadan se da će past malo kiše i na moj kumpirić.
Figurativno, naravno, jer ne volin vozit po kiši ...
Valjda će doć i oni moji warholovskih petnaest minuta slave.
Koje ću, usrdno se nadan, znat iskoristit ... i ne bit PREVIŠE pohlepan, pa pokušat zagrist više nego ča mogu progucat.
Ne se bacat kamenjen u Onega Gori.
Da mi se ne dogodi, ka nekima, da gredu doma sa bužon (rupom, za sjevernjake) u takujinu (novčaniku, za sjevernjake).
Nadan se, u jednome od nadolazećih postova, veselijim i vedrijim vjestima.
Ka na primjer, da je mala Klara, ča je nikidan slavila rođendan, dobila seku, Marjetu. A Vinka još jednu malu rodicu ...
Familija nan se polako povećaje, neka dice ...
Bliži se lipa okrugla brojka posjeta, ma koliko ja muča (šutija, za sjevernjake) o tome ... 120.000 je ovod, odma iza kantuna. I ovako, unaprid, fala Van lipa svima, ča ste mi pomogli da dođen do tako lipe brojke.
Davno je bija srpanj 2004. godine, kad san, na nagovor jedne moje prijateljice, stare blogerice, i ja počeja polako, kako bi rekla moja mater „ispovidat se“ na internetu.
Ali o tome drugom nekom prilikon, to je već tema za jedan drugi post ...
Zdravi, i opet zdravi, i veseli bili!
Update:
22. rujna 2010.
Evo gren opet, na popravni, novi set "1 protiv 100"
Baš će bit smišno sutra uvečer. Kad se vratimo u hotel sa snimanja, gledaćemo na TV emisije koje smo snimali prvon turon ...
Vrime će pokazat, Pandorina kutija kvizova je otvorena odavna, a slabašna NADA je još uvik na podan lonca
Ode polako, niz vodu, još jedno lito. Trajalo je, ipak, pinkicu duže vengo lani, ali kako mi se pari, i ove ću godine stavljat cviće za Svi Sveti u kratke rukave.
Mislija san, svo do prid kraj, da će nas vatrena stihija, za razliku od prošli godin, malo molat s miron, ali pokazala je zube pri kraju ... tako da mi je sad više zelenila na ovoj slici ...
... slikanoj sa petoga kata „bele zgrade“ nego na slici sa mora, di je dobar sluga i loš gospodar malo zaluda pa isfriža još nedirnuto zelenilo na Kozjaku ... i pružija prste po stoljetnoj šumi, koja nije gorila odavno, odavno, bar se ja ne sićan, a odavno već nisan tinejdžer.
Dunkve, nadan se da ću dogodine ovakove slike ....
... vadit iz arhive, i da neću jemat priliku OPET gledat ovakovu predstavu UŽIVO.
Lito ka lito, uspija san se i ove godine ne okupat, iz objektivni i subjektivni razlozi, i mislin da će tako i ostat, do kalendarskoga kraja lita, osin ako mi ko baš onako, drugarski, ne pomogne da se okupan ... mislin fizički, da me itne u more.
Litnja sezona je završila sa sezonon rođendani ... najprije mi je netijak Toni navršija tri godine ...
... a ekipa se dobro zabavila, u igraonici, s njima naravno i moja Vinka ...
Da bi na kraju, ka točka na „i“ došla Hlapićeva torta.
Par dan kasnije, rodica Klara je napunila 4 lita ...
... u zadnji čas, jerbo da je bilo koji dan kasnije, ne bi ko jema napravit ovako krasnu tortu, Snjeguljicu & 7 patuljak ...
... za koju se trudna mama Vesna stvarno potrudila , i još više da sakrije prije rizanja ipak NEJESTIVE patuljke od gladni dječji ustiju ...
Kad smo već kod gladni dičji ustiju, fala Bogu, Vinku ne triba tirat da papa, dobro je stavljena, ne triba ni mene, ako ćemo pravo ...
Ali nisan moga zamislit da neko OVAKO voli sladoled. Iz običnoga, a ne slakoga korneta. Nikad nisan vidija da se neko tako sa gušton izmelja od uva do uva!
Najprin san je slika ....
... a onda san je s gušton izljubija, tako da smo obodvoje došli doma izmazani od sladoleda priko cile face. Baki Vinki ništa nije bilo jasno.
Zakonita, fala na pitanju, radi drugu smjenu.
Baš čudno ...
I tako polako ode u povjest još jedno lito ... glede moje Vinkice, zadnje njezino bezbrižno lito bez obaveza. Dogodine u ova doba ćemo kupovat knjige, boršu i ostale potrepštine za školu.
Nazdravlje ...
I šta sad?
Ja znan di ću, idući ponediljak gren malo povirit ovega barbu gori u Metropolu ...
... i vratit se doli, prema jugu, sa štitom ili na njemu.
A ča bi ga to tribalo značit?
Najbolje da ću van sve sad reč!
Triba nešto ostavit i za drugi post ...
Vidićete za cca misec dan, kad se bude emitiralo na Katedrali HR duha. na prvome programu ...
A dotle, budite mi zdravi i veseli!
...
