mama kao takva

Going places

Ajme, što ja voooolim da đipam!
Super sam se sinoć provela. Svima koji čitaju a vole haus, od srca preporučujem klub WASH.

zemlja slobodnih ljudi

Bila sam na gay paradi. Lagala bih kad bih rekla da me nije bilo strah, dapače – da prostite – usrala sam se od straha. Al' neš majci, neće mene kakvi mandrili toliko isprepadati da postanem miš (tj. mišica). Ima da idem!


Dete sam u subotu naveče odvela kod tetke, ko velim – nek se makar dete zabavlja i igra, kad već majka mu mora da se sutradan vija po ulicama s kojekavim trogloditima. Muž odluči da ne može da propusti nastup nekog tamo didžeja, te da neće moći da ustane u cik zore i ide sa mnom da branimo pravo ljudi da slobodno šetaju. Naravno da mi je prijao osećaj da ću ja, krhka i nežna, ići sama u boj. Al on baš voli tu muziku (čuj, muziku!), a i ja se ubedim da je u interesu deteta da mu ne zaginu oba roditelja, pa mu nisam previše zvocala (al zapamtila sam, pa ću mu u prigodnim trenucima to nabijati na nos, mwahahaha).

Ode muž u provod, ja ostanem sama. Super, ima da se naspavam i odradim taj beauty sleep, sutradan ima da sijam! Jest da je parada zakazano za neko nedoba, nedelja u 10, i da je već ponoć, i da sam navila mobitel za nečovečnih 7 sati, ne bih li izjutra doručkovala, okupala se i napirlitala, jelte, al i sedam sati je dovoljno da ujutru izgledam sveže i odmorno, je l tako, tako je! Samo još maaalo da surfam, pa ću u krpice.
Mhm, hoću, hoću, kako da neću.
Taj internet je zlo.
Prvo sam se nervirala čitajući po forumu kako ljudi, inače normalni, komentarišu paradu. Pa sam onda nabasala na intervju Obradovića, vođe jedne simpatične grupe mladih ljudi okupljenih u organizaciju Obraz, pa sam se tu iznervirala. Pa sam onda saznala sve o praćkama za ljude i malo čitala šta sve ti mladi ljudi žele da urade nama koji hoćemo sutra da idemo na paradu, pa sam se još više prepala. Pa sam onda učila napamet bezbednosno uputstvo organizatora parade. Ništa mi nije pomoglo ni to što sam se sa Sestrama dogovorila da B. dođe po mene, a s njim i jedan viđeniji gej, koji se posvađao s organizatorima, pa za razliku od njih nema policijsku pratnju, a ne sme, logično, sam da ide, pa će ići s nama. Pa onda krenem da dumam kako uopšte da stignemo živi i zdravi do te parade. Ajd, nataći ćemo geju neku kapu na glavu, valjda ga niko neće prepoznati, mi ženskinje možemo da se našminkamo, to mu dođe ko da smo natakle kape na glave il se maskirale, al i dalje nas je petoro, što svakako spada u riskantu grupu onih koji se u nedelju kreću u grupama a ne liče na navijače. Da dođemo kolima do parade ne možemo, jer su sve ulice u blizini blokirane.
I tako ja jedva zaspim. Oko tri. Oh, well, what the hell, taj bjuti slip je ionako precenjen.

Zvoni meni mobitel u neka doba, zove B. Ćao, ja sam ispred zgrade, gde si ti?
Ispred zgrade?!! Bem ti mobitel, ne čuh alarm!



Uđem ja u B-ova kola, nema prominentnog geja. Sramota me da priznam, al malo mi lakne. Vozimo se do Sestara, Beograd pust ko za vreme bombardovanja. Popijemo tamo kafu, čak i B. iako ima fetiš prema filter kafi, meni V. napravi najdivniji doručak na svetu – kajgana sa sirom i nekom travuljinom u tortilji, mmm – ne treba da napominjem da smo se zajebavali da mi to dođe ko poslednja večera, odnosno doručak.
Odlučimo da kola ostavimo kod Sestara, a mi da idemo taksijem. Da ne bismo bili sumnjivi, smislimo da kažemo taksisti da nas vozi do ulice Svetog Save (ona izlazi na Slaviju, gde je jedan od punktova gde se skupljaju paradisti). Taman da izađemo, kad na teveu reporter kaže da se upravo tamo panduri tuku s navijačima. Kako ono beše – sreća prati lude. ;)
Dobro, ići ćemo u Beogradsku, odatle se spustiti do Slavije. Ja ću pored taksiste i pričaću o detetu. Porodične vrednosti itakoto.

[Taksi, odlomci razgovora]
Ja: E, nisam vam pričala, Ivo je bio u petak na jesenjem karnevalu u vrtiću. Mnogo su smešni klinci bili, maskirani u drveće, svima su natakli kese sa zalepljenim lišćem...
D: Eeee, lako je sad, videćeš kad porastu i uđu u pubertet. [D. nema dece, al ima psa, i ova rečenica je bila sav njen doprinos priči o deci]
V, u sladu s pričom: A gde ćemo da kupimo poklon za dečji rođendan?
B. ko iz topa: U Delti. [Delta se nalazi na Novom Beogradu, kilometrima dalje od mesta na koje mi idemo]

Ne znam otkud mi to, al mislim da je taksista bez problema provalio gde idemo. Nikad od nas undercover spies.

Izađemo iz taksija, silazimo niz Beogradsku, s desne strane kordon policajaca, s druge strane ulice navijači koji dobacuju nešto neartikulisano. Nije mi svejedno. Između njih i mene se nalazi prazan kolovoz, a eventualnu odstupnicu mi blokira red pandura. Pitam jednog srbokapa gde se ulazi na paradu, on – ne zna! Huh. Sretnemo neke novinare, s njima se spustimo do Slavije. Tu neke sredovečne tetke urlaju: "Ua, Dačićevi pederi! Branite nas normalne!". Nadrealno.
Sam trg je prazan, panduri su napravili krug oko njega, kod Meka se nalazi bukvalno šačica ljudi, a mladi ljudi naviru iz Svetog Save i Beogradske. Između nas i njih je taj brisani prostor i, kako mi se tad činilo, premalo policajaca. Mislim da se nikad ranjivije u životu nisam osećala.

Policajci nas popisaše, pretresoše i staviše nam žute trake oko ruku. Talkin' about symbolism! Kasnije shvatim da su te trake zapravo mudar potez organizatora. U slučaju nekakve frke, policajci bi mogli brzo i lako da identifikuju učesnike parade i zaštite ih. Možda je trebalo da izaberu drugu boju, al šta da se radi.

Dođemo naposletku u park kod Manježa. Ko da smo se teleportovali na drugu planetu. Sunce, muzika, nasmejani ljudi, zastave duginih boja, drugari iz doba raznih prethodnih protesta... Prvo mi se činilo da je bilo baš malo ljudi, kasnije, kad smo krenuli u šetnju, da nas ima relativno puno. Govornici su smorili, jedino su dve devojke koje su govorile zaista nešto rekle (i da, ubeđena sam da su generalno žene bolji govornici od muškaraca). Ministar Čiplić je uspeo da izjavi kako je Parada dokaz da je Srbija zemlja slobodnih ljudi, naravno da smo se zacenili od smeha – u tom trenutku nas od ostalih građana štiti pet hiljada pandura. Slobodni, my ass.
Prošetamo ulicama oko Manježa, uđemo u SKC, tamo većinu vremena provedem čekajući, što u redu za wc, što na pivo, koje naposletku nisam ni kupila, jer je počela evakuacija. Odlazak sa parade je bio organizovan. U policijskim maricama. Još jedna nadrealna scena. Marice parkirane ispred SKCa, pored svake stoji pandur koji uzvikuje: "Stari Grad! Konjarnik! Novi Beograd!"

Ukrcamo se u jednu za Stari Grad. Navodno je trebalo da se učesnici prevezu maricama do stanica policije, a odatle da se raziđu kućama. Ja sam nekako uvek zamišljala da su te marice prostrane, uvek čujemo to kako su navijači potrpani u marice, to zvuči kao da unutra može da stane dvadeset mandrila, kad ono – NISU. Nas osmoro je jedva stalo pozadi, sedeli smo jedni drugima u krilu i na podu, ništa se nije videlo, jer tu postoji samo prozorčić s rešetkama, vazduh ulazi kroz ventilacioni otvor na vrhu koji je počeo da drnda minut pošto smo krenuli, bacalo nas je po tom prostoru, jer je policajac vozio ludački da, valjda, izbegne horde mladih ljudi koji su izašli da brane porodične vrednosti, i – super smo se zabavljali.

Izbacilo nas na Dušanovcu, jer nije bilo moguće stići do stanice policije, pa smo Sestre, B. i ja otišli kod moje tetke koja živi u blizini. Dođemo tamo, a ona žena izbezumljena. Uključen TV, tu vidimo da je u gradu potpuni haos. Na paradi se ništa od toga nije ni videlo ni čulo i da nemamo mobitele i da nismo evakuisani maricama brzinom svetlosti, ne bismo ni znali da postoje neredi. No, tek kad smo stigli kod nje shvatimo razmere divljanja. Elem, uđemo, tetka izbezumljenja. Poslala žena, genije, teču da kupi kafu kod Kalenić pijace dva sata pre toga. Ne znajući šta se u gradu događa. Pa onda saznala, al shvatila da teča, genije, nije poneo mobitel. A kod Kalenića jedan od najžešćih sukoba mladih s policijom. U neka doba, eto ti njega laganim korakom. Kaže da su mladi gađali autobus u kojom je bio i uzvikivali "Ajde, Srbi, izađite!". Budale. Pa je morao da se vraća peške. Al je zato kupio kafu. Ostali tu neko vreme, kad se malo smirilo vratili se kod Sestara.


Bottom line: parada se održala, na njoj je bilo više strejt ljudi no gejeva, što je razumljivo, budale su razbile grad, Đilas je nepatvoreno đubre, policajci su dobri momci, marice su male, ja živim u idiotskoj zemlji.


No, da citiram prominentnog geja: Šetali smo, crknite!