mama kao takva

hell, thy name is vrnjačka banja, part IV

day seven

misterija je rešena – talijani su došli na svadbu.
yup, na svadbu.
u hotelu.

svadba u hotelu znači sledeće:
sala u kojoj inače imamo obroke je preuređena za svadbu, pa gosti obeduju u maloj sali;
hotel je pun učesnika svadbe;
mahom su to deca i tinejdžeri koji jurcaju po hotelu pa se na lift čeka duže no na autobus u beogradu, stariji valjda krkaju svadbeni ručak i šacuju tetke koje su se utegle u haljine prikladne eventualno osamnaestogodišnjakinjama, pa su manje primetni od podmladaka;
od podneva je prilaz hotelu blokiran automobilima, pa ne smem iva da pustim da jurca slobodno kao što sam mogla do danas;
muzika je toliko glasna da se u holu hotela ne može razgovarati i ne, ne preterujem;
repertoar je, očekivano, katastrofalan;
u neka doba su došli i trubači – ispred hotela;
bar je zatvoren još u deset naveče, pa sam morala da kukam i molim da mi nađu konobara koji će mi se smilostiviti i dati mi pivo na račun sobe;
morala sam da istrpim napadno razgovorljivog dedu koji mi je žickao cigarete, usput me ispitujući a odakle sam i je li mi lepo u banji i šta tako lepa mlada devojka traži sama u hotelu, noću, s laptopom i pivom, može mi on praviti društvo, wink-wink jedva ga se otarasih;
skoro pa tinejdžerka koja je u sobi s nama je đipala na kolce i uhvatila iva za ruku da skakuću zajedno, umalo da izbije međuporodični sukob jer da ja nisam dala da ivo đuska na tu muziku (mislim, on đipa čim nekog vidi da skakuće, nema izgrađen muzički ukus, ali svejedno i upravo zbog toga);
i tako. baš nam je lijepo.

ah da, tetka i predtinejdžerka su pre večere otrčale dole da – and i quote – vide mladu.
zašto, o zašto?! kakva je zabava u tome da se vidi apsolutno nepoznata žena koja se igrom slučaja venčava u hotelu u kojem smo smešteni??
samo sam čekala kad će da prokomentarišu – vidiš, sanja, TO je svadba, a ne ono tvoje.

inače, danas je nastupilo ledeno doba, duva neki ledeni vetar, a ja sam ponela samo tanani džemperić i nisam ponela čarape. srećom, detetu sam ponela topliju odeću, pa se makar on nije zaledio kad već jeste majka-kreten :)


ima jedna dobra stvar u današnjem danu – sutra idem kući! jupi! mužić-pužić i kućica-slobodica. jedva čekam. kad samo pomislim da sam mogla da se zajebem i dođem u banju na deset dana. e to bi bio jedan kvalitetan megazajeb.



to be continued...

hell, thy name is vrnjačka banja, part III

day five

ivo je mala ribica. počeo je u bazenu da me gura od sebe i viče "mama, idi, hoću sam!"
naučio je i yellow submarine pa je peva dok pliva, morsko prase jedno malo. i pliva. dobro, ne pliva za pravo, već pliva – ima šlauf, ali se sam batrga nožama s jednog kraja bazena na drugi.
za doručkom i večerom nas uslužuje neki prilično neljubazan konobar, smara ga izgleda taj konobarski posao, šta li. na ivici sam da se potučem s njim.
ali dobro, makar uveče, kad ivo zaspi, mogu da se iskradem iz sobe, popijem pivo uživajući uz tri poljupca hoću ja, ko da ti uzme iz moje duše kosovo i niška banja, topla voda repertoar. nađe se tu i po koje kolce i razdragani gosti koji podvriskuju i tancuju sve u šesnaest (zna li ko zašto baš šesnaest?što ne petnaest ili trinaest?).
elem, prava uživancija.

baba svako malo kuka kad će kući, jer joj je u banji – dosadno!
e pa kad je babama dosadno u banji the world is definitely coming to an end. consider yourself warned!

day six

pun hotel talijana.
now, how fun is that?
makar je danas pala kiša, pa najzad može da se diše. da, naravno da sobe nemaju klimu.

btw, sinoć nam je uleteo noćni leptir u sobu. crni. veliki. ma, ogroman! bljak. i naravno da se to dogodilo dok sam uspavljivala iva pa nisam mogla da pobegnem istog trena. bljakbljakbljak. i naravno da posle nisam mogla da zaspim, ovog puta ne zbog babinog hrkanja, već iz genuine straha od letećih žgadija. mrzim, mrzim, MRZIM noćne leptire. iskonski strah od mesnatih letećih buba. fuj!
a sigurna sam da je ovaj konkretni primerak odlučio počastiti nas svojim prisustvom jer sam ivu juče objašnjavala da je leptir na zavesi u hodniku noćni leptir i da će poleteti samo ako mrda zavesu, što je on besomučno radio, iako bez uspeha – leptir je stajao na zavesi postojano kano klisurina.
e, ovaj u sobi je sigurno bio taj isti iz hodnika i došao je da se osveti za maltretman tokom dana. nadam se samo da noćni leptiri nisu solidarni te da nas noćas neće posetiti drugari gorepomenutog.



to be continued...

hell, thy name is vrnjačka banja, part II

day three

hotel ima bazen.
mislim da je to, pored dva lifta i megaljubazne tete u hotelskom restoranu na terasi, jedini plus. bedak je što bazen radi samo do 4, što u mom slučaju znači da mogu samo pre podne da se kupam. ako uopšte i uspem da se okupam, jer ivo u početku uopšte nije hteo da uđe u bazen, iz meni krajnje nejasnog razloga – prošle godine u tunisu nije iz istog hteo da izađe. no, ljubi ga majka, kupili smo mu šlauf, pa sad neće iz bazena da izađe.
vozili smo se mini-vozom, mislim da mu se ipak više sviđaju vozovi-igračke.
spavanje je noću nemoguće jer baba hrče tako da mislim da ni oni u sobi do naše ne mogu da usne. povrh toga, budi se u šest, što povlači da se i mi budimo u šest, kukala mi majka.

day four

već neko vreme tražim tašnu. da ne bude sa nitnama, mašnama, šljokicama ili volanima, da ne bude štrikana ili šarena, da bude braon i jednostavna. i našla sam je. za pišljivih 500 dindži (manje od 5 jura). u vrnjačkoj banji. da, morala sam da dođem u vrnjačku banju da bih našla tašnu kakvu tražim.
da verujem u boga, rekla bih god moves in mysterious ways.
pošto ne verujem, kažem – živeli kinezi!


to be continued...

hell, thy name is vrnjačka banja

[nosila sam laptop u banju. nije bilo neta, pa nisam ništa mogla da objavim na blogu. no, uredno sam sve zapisivala. noću, kad ivo zaspi. enjoy.]

day one

ivo se, naravno, uspavao. probudio se u pola deset. da, da, da, u pola deset!! da je vikend i da možemo da spavamo duže, ustao bi (kao što je i ustajao) u šest. srećom nije bilo vruće, dapače, ponedeljak je bio hladnjikav, pa polazak na put u podne i nije ispao tako loš. makar smo se naspavali.
put ko put – ja sam izigravala GPS (ne baš najbolje, umalo da promašimo skretanje za kraljevo), ivo je balio na svaki traktor i bager koje smo videli usput, pevali smo skoro pa čitav repertoar dragana lakovića uz besomučno ponavljanje ivovog voza, baba je vrlo brzo zaspala, no se probudila u nedoba i počela da zvoca a da pitamo nekoga kako se stiže do banje i da zasigurno nismo pogodili kuda se ide i gde je dovraga ta banja i naš hotel. DM je uživao u vožnji.

videli smo i onaj veliki plus za grad kragujevac, aka krst. uzgred budi rečeno, i nije tako velik, zapravo izgleda kao neka reklama za kamenoresca.

stigli u banju, ručali, smestili se, poslali DMa kući...

and the vacation began.

day two

reći ću samo:
trokrevetna soba, a u njoj
na jednom krevetu ivo i ja,
a na druga dva
jedna baba koja hrče,
jedna tetka kojoj je ideal provoda sesti na kafu
i jedna klinka u ranom tinejdžerskom dobu kojoj je ideal zabave skakanje na trambolini.
sve to začiniti hotelom u najboljem soc-jugo maniru sa neizbežnim i neuklonjivim mirisima iz restorana, živom muzikom do ponoći na terasi i hranom koju bi i najgora studentska menza zasenila.

hmm, kanda "odmor" u vrnjačkoj banji sa in-laws i nije bila tako dobra ideja.



to be continued...

L'art pour l'art

Na odmoru sam. I idem u banju. Vrnjačku. A nemam 70 godina.
Ne idem zato što moram, na neku rehabilitaciju ili zbog čega god se već ide u banje, neee. Idem na odmor. Mhm, NE idem na more, idem u banju. Da, u banju. Mama mi je išla na krstarenje Nilom, a ja idem u banju. U banju!
I ma koliko puta da to napišem ili kažem, i dalje zvuči urnebesno smešno. I neverovatno.
IDEM U BANJU!

A razlog je vrlo banalan – DM nema odmor, a ja se ne usuđujem da odem na more sama s Ivom. I tako Ivo i ja idemo u banju sa N. Meni je samo bilo bitno da imaju bazen, da možemo da plivamo.

I svašta sam nešto planirala da uradim. Prvo, jelte, da idemo na odmor. U banju, hihihihihi!
A onda ćemo da krečimo, yey!
Ja sam od onih koji vole sami da uređuju stan, što vrlo moguće nije baš najpametnije, jer uvek traje makar dvaputa duže nego što bi da to radi neko kome je to posao, ali voooolim. Super mi je to biranje boja za zidove, i stare majice koje čuvam samo za krečenje, i samo krečenje, i onaj osećaj ponosa jer sam sama ulepšala naš dom i... ma, sve volim. Jedino je smaranje ono pranje i čišćenje posle svega, kad bi to nekako moglo da se preskoči, mislim da bih krečila stan svakog drugog meseca.
I najzad ćemo okačiti sve one divne fotke koje je maxivida napravila i neke koje sam ja ufotkala.

I Ivove crteže.

Moje zlato me je juče nacrtalo. Ovako:




Yup, to sam ja.
Imam crvenu majicu i crne pantalone (da, to su pantalone, a ne oversized stopala), zelenu glavu i perčin na njoj, zelene oči na stomaku i bele zube (nacrtane crnom bojom!) ispod njih, samo jedno uvo (posred glave, doduše) i ruke koje rastu iz stomaka. To sam ja, mhm!

A nacrtao je i "Krug i trougao".



Još malo pa ko Kandinski. Ili Mondrijan.
Ako se pitate, sam je dao ime svojoj slici. Mišić jedan mali.







kategorija: Crtajte s decom, mnogo je zabavno!