mama kao takva

oholost

Otkad znam za sebe, volim da čitam i da pišem. Kao mala, umela sam da se toliko začitam da ne čujem kad me zovu. Jednom skoro batine da dobijem jer sam ridala zbog Vinetuove smrti. Baba nije imala apsolutno nikakvog razumevanja za moju tugu – ipak se hladio ručak.
Sa devet godina, čini mi se, htela sam da napišem roman. Bio je o avanturama dve devojke (devojčice?) koje dožive brodolom. Čak sam dizajnirala i isečak iz novina koji je prenosio vest o brodolomu. Naravno, novine su bile Politika :D

Da skratim:
evo moje prve objavljene priče.
Užasno sam ponosna.



* * *


Zašto je puž sluzav

Drugi je bio zaljubljen do ušiju (sva četiri, kad ih već pominjemo) u Prvu. Kada se Prva nasmeši i zatrepće, Drugi istog trena zaboravi kako se zove i kuda je krenuo. Počne da brlja imena planeta, zaboravi kako se vezuju pertle, ne zna gde je levo a gde desno i, opšte uzev, ponaša se kao magare na ledu. To jest, ponašao bi se tako kad bi znao šta je magare i šta je led.
Naime, Drugi i Prva žive na P382, planeti udaljenoj od naše toliko da za Zemlju oni ne znaju. Lepa je to planeta. More je od peska, plaže su od sunđera, šume su od kamenja, a sneg nikad ne pada. Svi se zovu Prvi, Drugi, Treći, Četvrti, odnosno Prva, Druga, Treća i Četvrta, zavisno od toga kad su se rodili. Zamislite samo kakva zbrka nastane na igralištu kad mame krenu da dozivaju decu.
– Druga, odmah da si krenula kući, napolju si već tri sata! – dovikuje jedna mama.
– Ali ja sam izašla pre deset minuta – zbunjena je jedna Druga.
– Prvi, ostavi Trećeg na miru, on je mlađi od tebe – dobacuje druga mama.
– Ali ja se igram teleporta s Četvrtim, Trećeg nisam video nekoliko dana – ništa ne razume jedan Prvi.
I tako svaki dan.

Imalo je to i svojih prednosti. Drugi je recimo mogao na steni zvanoj Stena za zaljubljene da napiše Drugi + Prva bez straha da će ga kasnije neko zadirkivati zbog toga. Tamo je ionako stotinu puta napisano Drugi + Prva. Doduše, nije morao to da napiše, svima je bilo kristalno jasno da je zaljubljen u Prvu. Svima, osim Prvoj.

Kad je Drugi najzad skupio hrabrosti da Prvoj kaže kako joj koža blista poput ljuske mladog graška (vrlo cenjen kompliment na P382) i pokloni joj set šrafcigera iz prodavnice svoje bake Treće starije (pet minuta starije od njene sestre bliznakinje Treće mlađe), Prva je nestala. Sumnjalo se da ju je oteo strašni, najstrašniji krvolok na čitavoj planeti.

Na sam pomen njegovog imena ledila se krv u žilama svakog Petristaosamdesetdvaljanina. Deca bi udarala u plač, muškarci bi padali u nesvest, a žene počele da govore unazad. Gradovi na obodu njegove teritorije živeli su u neprestanom strahu. U blizini njegove jazbine nije bilo živog stvora. Istina, nije ih bilo puno na čitavoj planeti, tek poneka krtica i brojna krda minijaturnih njupova, životinja nalik na konje s bodljama ježa, ali u blizini njegove jazbine vladala je prava pustoš. On je bio veoma brz, bar dvaput brži od najbržeg učesnika na trci od 100 metara na Kalahanskim igrama. Ime je dobio po zvuku koji se čuje kada projuri pored vas: žup–žup–žup!
Jasno je da govorimo o – pužu!

Drugi je odlučio, potpuno nezamislivo do tada, da se suprotstavi pužu i izbavi Prvu iz njegovih kandži. Dobro, puž nema kandže, ali je Drugi svejedno trčao kroz grad vičući: „Izbaviću je iz njegovih kandži! Izbaviću je iz njegovih kandži!”

Ovu dreku, ovaj vapaj zaljubljenog dečaka, čuo je čuveni starac Prvi. Njega su često zvali Prvi Prvi, toliko je star bio. Bio je to najmudriji od svih Petristaosamdesetdvaljana, čuveni astrofizičar koji je tvrdio da postoji makar još jedna planeta na kojoj ima inteligentnih bića. Na prste jedne od tri ruke mogli su se izbrojati oni koji su mu verovali. Ipak, poštovali su ga i voleli svi, jer je on prvi skuvao toplu marmeladu, piće koje je ubrzo postalo omiljeno podjednako među mladima i starima.

Prvi Prvi je ponudio pomoć Drugom u akciji oslobađanja Prve. Seli su u aeromobil Prvog Prvog – svakako nisu mogli da sednu u aeromobil Drugog, jer ga on, pošto je tek dečak, nije ni imao – i uputili se put puževe jazbine na severu P382. Put nije dugo trajao (P382 je tek nešto veća od našeg meseca). Preleteli su Grimizno more i prošli kroz Ikosapentoički kanjon, nadleteli polja zelene salate i obreli se ispred jazbine strašnog puža. Čuvši buku aeromobila (Prvi Prvi je mrzeo novotarije i odbijao je da stavi prigušivače na letilicu), lukavi puž se sakrio iza drveta magnezijuma.

Malo je falilo da ih puž obojicu iznenadi i onesvesti. Srećom, Prva je istrčala iz jazbine i povikala „Žup! Žup!”, pokazujući na drvo iza njegovih leđa. Shvativši o čemu je reč, Drugi brzo nataknu specijalne naočare koje je dizajnirao Prvi Prvi, okrenu se ka pužu i uperi hipermegasupersonični blaster u njega. Prva se sakri iza Prvog Prvog, koji je petljao oko čudne lebdeće sprave.
– Kada ti kažem, pritisnućeš ovo drečavožuto dugme – Prvi Prvi joj pokaza na zvezdoliko dugme. – Drži se čvrsto za ovu ručku, pošto hajdedaletimoudalekisvemir ume da trza.
– Koliko još? – urliknu Drugi, sve vreme držeći na oku puža, koji je delovao kao da ga čitava ova situacija istovremeno zabavlja i zbunjuje. Niko se nikada, naime, nije usudio da dođe do njegove jazbine, kamoli da mu gleda u lice poput ovog drskog dečaka. I dok je puž razmišljao koga od njih prvo da pojuri, Prvi Prvi viknu: „SAD!”

Hipermegasupersonični blaster zaslepi puža, Prva pritisnu drečavožuto dugme, ču se jedno „Pling!” i – puža nestade. Kada su shvatili da je opasnost prošla, Prva i Drugi potrčaše jedno drugom u zagrljaj.
– Znaš... koža ti je... ovaj, mislim... grašak... – mucao je Drugi.
Prva se zakikota.
– I tebi isto – reče i poljubi ga u obraz.

I dok su Prva i Drugi zagrljeni na zadnjem sedištu Prvovljevog aeromobila gledali zalazak oba sunca, puž je kroz staklo posmatrao kako mu P382 polako nestaje iz vidokruga. Naime, hipermegasupersonični blaster u sprezi sa hajdedaletimoudalekisvemirom teleportovao je puža u svemirski brod koji je Prvi Prvi lansirao u orbitu još dok je bio mlad i zelen, to jest dok je bio svetlozelen. Još tad je namestio koordinate ka trećoj planeti jednog planetarnog sistema u galaksiji hiljadama svetlosnih milja daleko od P382. Prvi Prvi je maštao da jednom sam krene na taj put, ali ni ovako nije loše ispalo.
– Ah, nadam se da će ga razumeti, tamo na onoj planeti, i da će nas jednog dana posetiti.
Posle mnooooogo svetlosnih godina puta, puž je stigao na Zemlju. Ne samo da ga niko nije razumeo, nego ga se niko nije ni plašio! Još gore – tu je postao spor, sporiji od najsporijeg ne učesnika, već posmatrača Kalahanskih igara! Toliko ga je to razjedilo i rastužilo da puž od tada neprestano plače. Suze su mu presušile, ali mu nos i dalje curi. I to obilno!

Eto, zato je puž sluzav.


* * *



Yup, sooooo proud.