mama kao takva

all I'm saying, pretty baby...

negde sam jednom pročitala da navodno svaka devojčica mašta o svom venčanju još od svoje četvrte godine.
ne znam kako vi, ali ja definitivno nisam. okej, lagala bih kad bih rekla da mi u jeku puberteta, dok sam još uvek razmišljala kako će moj prvi poljubac da izgleda (i da, to je uvek bila neka romantična scena uz zalazak sunca, poželjno na obali mora, dok me taj imaginarni on drži za ruku i priča mi kako sam ja ljubav njegovog života... hej! ljubav života u trinaestoj godini, mwahaha), dakle, lagala bih kad bih rekla da mi nije padalo na um kako bi moje venčanje moglo da izgleda. da budem potpuno iskrena, ne sećam se kako je ta trinaestogodišnja sanja zamišljala da to treba da izgleda, ali je zasigurno i tu bilo upleteno more i šum talasa i ja preplanula i duge bujne kose i jedno desetak cm viša...
ali, to je otprilike to. taj papir mi nikada nije bio bitan, sam brak takođe, čak sam u jednom periodu tinejdžerskog hejtanja svega i svačega razmišljala da, ako ikad budem želela dete, ima da si nađem nosioca najpoželjnijih gena koji bi mi dete napravio i onda nestao iz mog života.
ali eto, eventually se odraste i prestane da se bude neprilagođeno besno žensko čeljade...


mnogi su me pitali zašto sam se udala.
zapravo, zašto sam se SAD udala.
kao, bilo bi jasno da sam se prvo udala pa napravila dete ili da sam se udala zato što sam zatrudnela ili makar ubrzo po porođaju, ali udaja skoro dve godine po ivovom rođenju, e to im nije jasno. pa su me pitali a da li se udajem zbog EU pasoša (pihihihi) ili zbog potencijalnog novca koji bismo dobili. ili možda zbog pritiska rodbine i okruženja.
dosta mi je to bizarno.

venčali smo se zato što se volimo.

zar to ne bi trebalo da bude primarni razlog što se ljudi venčavaju??

mogli ste da se volite i bez venčanja, reći će neko.
istina. venčanje nije ništa pridodalo našoj ljubavi, prosto zato što tu nema šta da se doda.
venčanje smo organizovali zato što smo hteli s dragim nam ljudima da podelimo našu sreću.
ja sam jedna od osoba koja baš voli tzv. veselja i proslave i koja se svim mogućim rođendanima i proslavama raduje, koja voli da s drugima deli srećne trenutke i koju veseli sreća bliskih ljudi. i zaista sam želela da s osobama koje mi znače i do kojih mi je stalo podelim svoju sreću. možda i zato što nisam imala priliku da proslavim ivovo rođenje kako treba (a sve majke znaju na šta mislim kad to kažem – prvih nekoliko meseci nisam znala za sebe i jedino o čemu sam brinula jeste radim li sve kako treba i pružam li ivu maksimum).

nismo želeli klasično venčanje sa gomilom rodbine koju inače nikad ne viđamo, narodnjacima upakovanim u starogradsku muziku i trubačima, sarmama, čorbama i svinjskim glavama, sa kupovanjem mlade, kićenjem svatova i ostalim glupim običajima.
želeli smo malu i opuštenu zabavu i to smo i imali.
meni je bilo divno i beskrajno sam srećna što imam te divne ljude koji su želeli da budu tu s nama.

i veoma sam srećna što je naše venčanje bilo naše venčanje, što je ivo bio tu s nama, što su peter i deana potegli put da budu s nama tog dana, što smo slušali našu muziku, što je prva pesma bila la la love you od pixies, što smo imali smešne mladence na čokoladnoj torti, što mi je tetka napravila tulumbe, što je bilo lepo vreme pa smo imali skoro pa garden party, što su nas kumovi fotkali pa su fotografije, iako neprofesionalne i nesavršene, životne i vesele, što smo se smejali i uživali čitavo veče.
i nisam promenila prezime i nosiću burmu jer imam najlepši prsten na svetu.

i bilo mi je čarobno.
:)