subota, 28.03.2009.

Booklovers of the world – unite!


Otkako sam počela da radim, čitam kao... kao... hmm, ne znam kao šta. Kao suluda mi je prvo palo na pamet, ali to nije dobar opis. Mislim, šta bi značilo to "kao suluda"? Kako uopšte (su)ludi čitaju?

Čitam u prevozu. U tramvaju, da budem precizna. Knjige. Novine, da budem iskrena, retko kad čitam i inače – internet rula! – a ne sećam se kad sam ih poslednji put čitala u prevozu. Možda par puta kad sam išla s DM-om prevozom, on na posao, a ja ko zna gde. Ali to je bilo tisućljećima pre, dok još nisam bila ni trudna, a kamoli zaposlena.

Ujutro, dok stojim na stanici, razmišljam hoće li mi biti pretoplo u tramvaju ili ću se možda smrznuti. I kao kakva školarka, preslišavam se dokle sam stigla s čitanjem. I jedva čekam da tramvaj dođe kako bih se smestila i nastavila gde sam stala. Sedam uvek na treće sedište pre zadnjih vrata. Ono s desne strane. Tu je najbolje. Ako je hladno i tramvaj se raspada, tu najmanje duva. Ako je toplo, može da se otvori prozor ispred i niko se neće buniti. Penzioneri obično ulaze na prva, u krajnjoj nuždi na druga vrata. U ovaj deo tramvaja retko zalaze. (I da, znam da sam sva u stereotipima, ali uglavnom se oni bune da će ih ubiti promaja.)
Pošto ulazim na drugoj stanici, moje sedište nikad nije zauzeto. Lažem. Jednom se dogodilo da je tu sedeo neki mladić i to mi je sjebalo dan. Jeste, sitnica je, neće biti smak sveta ako sednem na drugo mesto, ali... what can I say – ja sam rob navika. No, dobro. Bilo, ne ponovilo se ;))

Nešto je nezgodnije kad se vraćam s posla. Obično to moje mesto nije zauzeto, mada je to pre izuzetak nego pravilo. Šta ću, sednem gde mogu. A ume da se dogodi i da su sva sedišta zauzeta. Probala sam da čitam stojeći. Ne ide. Ne mogu da se koncentrišem. Gurkaju me i tramvaj se klati (što mi je krajnje ugodno kad sedim, ali nikako ne ide uz stajaće čitanje) i ne mogu da se isključim iz spoljašnjeg sveta. A jedino tako mogu da čitam. Mislim, mogla bih ja da čitam i na nekom koncertu uz baterijsku lampu, ali nije to to. A verovatno zbog tih nesavršenih uslova za čitanje kad se vraćam s posla, moram da imam savršenu poziciju u tramvaju ujutro.
Jako mi je bitno kako mi počne dan.

A ni taj povratak s posla nije zanemariv. To čitanje dok se vraćam kući mi je nekako baš potrebno da zaokružim taj deo dana. Jer kad dođem kući Ivu, počinje drugi deo dana. Onaj u kome je on centar sveta. Ne samo mog, već čitavog. A čitanje mi predstavlja prelaz iz tog radim-i-volim-da-radim dela dana u mama-sam-i-obožavam-ga deo dana.

I tako, otkako sam počela da radim, puno čitam. Mnogo više nego pre godinu dana. I svašta sam pročitala.
Igraj, igraj, igraj Murakamija
Čovek i dečak Tonija Parsonsa
Tvrđava Meše Selimovića
Alisa u zemlji čuda Luisa Kerola
Poglavnikova bakterija Borisa Dežulovića
Kockar Dostojevskog
Krcko Oraščić Hofmana
Tajna doline piramida i Jel neko vidio djevojčice, kurve, ratne zločince Emira Imamovića Pirketa
Tigar u bunaru Filipa Pulmana
Osmi povjerenik i Hotel Grand Renata Baretića
Planeta izgnanstva Ursule Legvin
Ljubav je sve Krešimira Pintarića

Neke knjige je trebalo ranije da pročitam, neke sam ponovo pročitala, neke mi je Dragana preporučila, a sve su mi baš prijale. Jedino Saramagovo Slepilo nisam mogla da čitam. Iz krajnje banalnog razloga – jbni izdavač je pustio u prodaju knjigu u kojoj na nekoliko (nekoliko je više od tri) mesta fali po par stranica, tj. na njihovom mestu su stranice koje tu ne bi trebalo da budu. Posle trećeg takvog otkrića, odustala sam. A zanimljiva je knjiga. Premda mračna.

Imam tu favorite, naravno.
Uz knjige iz Hainskog ciklusa Ursule Legvin sam odrasla i puno mi znače, spucala me neka sentimentalnost dok sam je čitala. Jedva čekam platu pa da kupim njeno Zemljomorje.
Pirke je užasno duhovit i divno piše, mada su mi krajevi njegovih knjiga nekako zbrzani. Ima tu i malo onog razočaranja kad se knjiga u kojoj ste uživali završi. Nekako poželite neverending story. Tajnu doline piramida preporučujem. Par puta sam se u tramvaju toliko smejala da se me sugrađani gledali kao da sam pobegla iz kakvog sanatorijuma. Mada, ima i onih koji me tako gledaju samo zato što čitam.
Osmog povjerenika takođe preporučujem. Komedija situacije, mislim da se to tako zove. Savršeno napisana, mada sam i s njom imala taj osećaj žaljenja što je kraj.
Dok sam čitala Tigra u bunaru, poželela sam da mi je petnaest. Ili sam se možda tako osećala, ne znam. Divna, divna knjiga koju ne možete da ispustite iz ruku (osim kad u tramvaj uđe roditelj s detetom, pa ustanete).
Podsetila se da mi je Krcko Oraščić bio totalni horor kad sam ga prvi put čitala u osnovnoj školi, ne znam kome je palo na pamet da bi mi to moglo biti divno. A i slika na koricama je dušu dala za noćne more devojčice s bujnom maštom.
Pintarić je pravo otkrovenje. Ljubav je sve je knjiga... well, niočemu, on prosto opisuje neke svakodnevne, obične stvari, ali tako da poželite da gotovo svaki pasus upišete u svoju nikad napravljenu svesku s odlomcima koji su vas dotakli.
U Murakamijevo pisanje sam se zaljubila još prvi put kad sam ga čitala. I još uvek me muči da li Japanci dok čitaju recimo Keruaka zamišljaju Japance ili Amerikance ili samo tamo neke belce. Pošto ja uopšte nisam zamišljala Japance dok sam ga čitala. Ni prvi, ni drugi put.
Poglavnikova bakterija je zbirka priča koje... ne znam, neke su užasno potresne, poput Smrti, druge su pak istovremeno tužne i urnebesne, poput Crvenog šejtana (ima ovde deo te priče), a Poglavnikova bakterija je samo urnebesna. Btw, ja sam tek pri kraju te priče skontala šta odnosno ko je poglavnik, lol.



I da završim ovaj tepih-entry:
čitajte, čitajte, čitajte!



kategorija: nešto moje ;))
:: 23:01 :: komentariši (4) . print . # ::

nedjelja, 22.03.2009.

srbija :(


Braćo gejevi, sestre lezbejke, Srbija vas ne zaslužuje

Kad ćemo živeti normalno?

Kada to pitam, ne mislim kada ćemo imati normalne ekonomske uslove za život, zadovoljavajuće zdravstveno i socijalno osiguranje, kvalitetne kulturne sadržaje, mogućnosti i šanse koje svi građani i građanske Srbije treba da imaju. Ne, ovo pitanje postavljam svojoj braći gej muškarcima i sestrama lezbejkama. Kada ćemo mi kao grupa živeti normalno?

Kada ćemo moći da sa svojim partnerima sedimo u parku na klupi, da se držimo za ruke i da gledamo kako raste trava, bez straha da nas s leđa neko bejzbol palicom ne lupi u glavu i prospe nam mozak.

Kada ćemo moći da se na rastanku sa partnerom poljubimo i da mu mašemo dok odlazi, umesto što se prijateljski zdravimo, jer čak ne smemo ni da se zagrlimo, jer će to možda izgledati suviše pederski.

Kada ćemo moći da sa svojim partnerima normalno plešemo po svim diskotekama, a ne samo u svojom getu u koji svakog vikenda žele da upadnu razulareni skinsi?

Kada ćemo moći svog partnera normalno da predstavimo svojim roditeljima, umesto što ih sada lažemo da nam je ta osoba s kojom se jako često viđamo prijatelj?

Kada ćemo moći da plačemo na ramenu svojih prijatelja, jer nas je partner ostavio zbog tamo neke kučke, a da ne dobijemo odgovor da svoj privatni život zadržimo za sebe?

Kada ćemo postati sinovi i ćerke naših roditelja, kojih se oni neće stideti i zbog kojih neće osećati tugu i setu jer nismo heteroseksualni?

Kada ćemo postati dostojanstveni pripadnici ovog društva, koji ne moraju da kriju svoju seksualnost i koji se svoje seksualnosti neće stideti?

Sebi ova pitanja postavljam već petnaest godina.

Da li je realno reći da ćemo to imati za deset godina?

Dobro, možda preterujem. Malo je to vremena.

Možda dvadeset?

Eventualno trideset?

Nikada?

Ove godine punim trideset jednu godinu. Da li mogu da čekam još deset? Dvadeset? Trideset? Da li ću ikada dočekati?

I da li ću, kada sloboda najzad dođe, umeti da oslobodim sebe, posle toliko godina autocenzure, frustracija i represije? Da li ću umeti da uživam u toj slobodi, bez straha?

Ono što hoću da pitam, da li će homofobi izumreti?

Da li će hiljade onih koji danas na svim srpskim forumima i facebook grupama govore kako pedere treba pobiti, kako pederi ne zavređuju da žive, kako pedere treba baciti u jamu ili u koncentracioni logor, izumreti?

Da li će nakon što dobijem Zakon protiv diskriminacije nestati mržnja i diskriminacija?

Da li će nakon što organizujemo Paradu ponosa nestati mržnja i diskriminacija?

Ako ne, kada će, i da li imamo vremena da to čekamo?

Za sve one koji nemaju vremena da čekaju i nemaju više energije, samo mogu da kažem:

Braćo gejevi, sestre lezbejke, Srbija vas ne zaslužuje!

Srbija ne zaslužuje da plaćate porez u ovoj zemlji.

Srbija ne zaslužuje da ulažete u nju svoj trud, talenat i rad.

Idite u neku drugu zemlju gde će vas poštovati, ili se makar praviti da vas poštuju.

Birajte: Švedska, Norveška, Finska, Danska, Nemačka, Luksemburg, Holandija, Belgija, Austrija, Francuska, Španija, Portugal, Velika Britanija, Island, Novi Zeland, Kanada, pojedine zemlje SAD, Japan...

I šaljite razglednice.

Predrag M. Azdejković


izvor
:: 21:38 :: komentariši (1) . print . # ::

četvrtak, 05.03.2009.

***


Ako nešto mrzim, to je kada nekom napišem mail ili poruku ili tako nešto, a odgovora nema. Ili kasni. Ili nikad ne dođe.
Skoro jednako toliko mrzim kada meni neko pošalje mail ili poruku ili tako nešto, a ja ne odgovorim istog trenutka, ma koje opravdanje bilo. Naravno, mrzim to pod uslovom da *želim* istog trenutka da odgovorim.
[I da, ako se pitate, ubeđena sam da su svi moji mailovi na koje ne dobijem promptan odgovor od životnog značaja i odbijam da poverujem da neko može da ne misli tako.]
Ali nekad se ne može. Obaveze itakoto. Zapravo, lažna opravdanja.
Okej, nekad zaista ne mogu baš istog trena da sednem za računar i otpišem, ali za par sati bih mogla. Realno.
Ali - ne!
Da bih odgovorila ljudima koji mi zaista znače, ja *moram* da budem in the right mood.
Ne mogu ako sam neraspoložena.
Ne mogu ako sam preumorna i bole me oči.
Ne mogu ako sam tužna.
Ne mogu ako sam razočarana.
Ne mogu ako me uhvate oni moji pundravci i ništa mi nije kako treba.
Jednostavno, ne mogu.


kategorija: emo-ispad

[bah, ne mogu ni odgovarajući naslov da smislim]
:: 22:03 :: komentariši (1) . print . # ::

ponedjeljak, 02.03.2009.

raj


An exasperated mother, whose son was always getting into mischief, finally asked him “How do you expect to get into Heaven?” The boy thought it over and said, “Well, I’ll run in and out and in and out and keep slamming the door until St. Peter says, ‘For Heaven’s sake, Dylan, come in or stay out!’”

zubo
:: 17:18 :: komentariši (4) . print . # ::

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.

< ožujak, 2009 >
P U S Č P S N
            1
2 3 4 5 6 7 8
9 10 11 12 13 14 15
16 17 18 19 20 21 22
23 24 25 26 27 28 29
30 31          

Opis bloga

o bebcu :)
malo i o meni. o nama. everyday life.
i slično.

02.04.08. 64 .. 7560 .. 42,1
15.05.08. 68 .. 8180 .. 43,5
25.06.08. 69 .. 8650 .. 44,5

16.06.09. 82 .. 12,5

29.05.08. jedinica dole levo
01.06.08. jedinica dole desno
04.09.08. jedinica gore desno
09.09.08. jedinica gore levo
22.10.08. dvojka gore desno

16.06.09. sve od jedinice do četvorke :)

23.07.08. propuzao :)
02.08.08. uspravio se
25.10.08. sam stoji 10-tak sekundi

Linkovlje

Baby score

upiškio mamu: 9 puta

ukakao mamu: 5

upiškio tatu: 2 (prvi koga je upiškio)

ukakao tatu: 0

upiškio strance: 2

ukakao strance: 1

Baby's wish-list:

:: kućni ledomat

:: projektor (sa ili bez platna, ne pravim pitanje)

:: mega udobna kancelarijska stolica, onakva kakvu ima Vanja u Školarcu, komada 2

:: iPod

:: Gilmoire Girls, Fraiser, Seinfeld, Friends - sve sezone

:: DVD recorder

:: mikrotalasna pećnica

:: priče o Gojku i Dobrili Srđana Valjarevića (izlazile su u Danasu, a ne postoji štampana verzija; ovo smo spremni platiti suhim zlatom)

:: štapićasti blender (u narodu poznat i kao blender za poneti) - NABAVILA!!

[nastavak sledi...]


free web counter

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se