mama kao takva

Braćo gejevi, sestre lezbejke, Srbija vas ne zaslužuje

Kad ćemo živeti normalno?

Kada to pitam, ne mislim kada ćemo imati normalne ekonomske uslove za život, zadovoljavajuće zdravstveno i socijalno osiguranje, kvalitetne kulturne sadržaje, mogućnosti i šanse koje svi građani i građanske Srbije treba da imaju. Ne, ovo pitanje postavljam svojoj braći gej muškarcima i sestrama lezbejkama. Kada ćemo mi kao grupa živeti normalno?

Kada ćemo moći da sa svojim partnerima sedimo u parku na klupi, da se držimo za ruke i da gledamo kako raste trava, bez straha da nas s leđa neko bejzbol palicom ne lupi u glavu i prospe nam mozak.

Kada ćemo moći da se na rastanku sa partnerom poljubimo i da mu mašemo dok odlazi, umesto što se prijateljski zdravimo, jer čak ne smemo ni da se zagrlimo, jer će to možda izgledati suviše pederski.

Kada ćemo moći da sa svojim partnerima normalno plešemo po svim diskotekama, a ne samo u svojom getu u koji svakog vikenda žele da upadnu razulareni skinsi?

Kada ćemo moći svog partnera normalno da predstavimo svojim roditeljima, umesto što ih sada lažemo da nam je ta osoba s kojom se jako često viđamo prijatelj?

Kada ćemo moći da plačemo na ramenu svojih prijatelja, jer nas je partner ostavio zbog tamo neke kučke, a da ne dobijemo odgovor da svoj privatni život zadržimo za sebe?

Kada ćemo postati sinovi i ćerke naših roditelja, kojih se oni neće stideti i zbog kojih neće osećati tugu i setu jer nismo heteroseksualni?

Kada ćemo postati dostojanstveni pripadnici ovog društva, koji ne moraju da kriju svoju seksualnost i koji se svoje seksualnosti neće stideti?

Sebi ova pitanja postavljam već petnaest godina.

Da li je realno reći da ćemo to imati za deset godina?

Dobro, možda preterujem. Malo je to vremena.

Možda dvadeset?

Eventualno trideset?

Nikada?

Ove godine punim trideset jednu godinu. Da li mogu da čekam još deset? Dvadeset? Trideset? Da li ću ikada dočekati?

I da li ću, kada sloboda najzad dođe, umeti da oslobodim sebe, posle toliko godina autocenzure, frustracija i represije? Da li ću umeti da uživam u toj slobodi, bez straha?

Ono što hoću da pitam, da li će homofobi izumreti?

Da li će hiljade onih koji danas na svim srpskim forumima i facebook grupama govore kako pedere treba pobiti, kako pederi ne zavređuju da žive, kako pedere treba baciti u jamu ili u koncentracioni logor, izumreti?

Da li će nakon što dobijem Zakon protiv diskriminacije nestati mržnja i diskriminacija?

Da li će nakon što organizujemo Paradu ponosa nestati mržnja i diskriminacija?

Ako ne, kada će, i da li imamo vremena da to čekamo?

Za sve one koji nemaju vremena da čekaju i nemaju više energije, samo mogu da kažem:

Braćo gejevi, sestre lezbejke, Srbija vas ne zaslužuje!

Srbija ne zaslužuje da plaćate porez u ovoj zemlji.

Srbija ne zaslužuje da ulažete u nju svoj trud, talenat i rad.

Idite u neku drugu zemlju gde će vas poštovati, ili se makar praviti da vas poštuju.

Birajte: Švedska, Norveška, Finska, Danska, Nemačka, Luksemburg, Holandija, Belgija, Austrija, Francuska, Španija, Portugal, Velika Britanija, Island, Novi Zeland, Kanada, pojedine zemlje SAD, Japan...

I šaljite razglednice.

Predrag M. Azdejković