Vrijeđanje na blogu...
petak , 29.04.2005.Ovih dana surfam malo blogovima i zaprepastila me količina vrijeđanja ostavljenih u komentarima.
Ne kužim to...
Svatko ima svoje mišljenje, komentari zato i postoje da se vlastito mišljenje može izreći, ali se isto to može napraviti bez ružnih riječi, napada ili vrijeđanja. Na mom blogu toga doduše nije bilo i nadam se da ni neće, ali svejedno mi smeta kad naiđem na neku "svađu" tamo gdje slučajno ili namjerno naiđem. Neki postovi koje sam pročitala nisu mi po volji i navest ću svoje mišljenje, ma koliko ono bilo različito, neshvatljivo, nelogično...to je moje mišljenje i puknula bih da ga ne kažem. Neću nametati svoje stavove, a ako mi se postovi i mišljenje osobe koja ima taj blog ne sviđa, jednostavno neću zalaziti više tamo. I stvar je što se mene tiče riješena. Ima nešto preko 20 000 blogova i svatko može nači nešto po svojoj volji. Ali nazivati ljude idiotima, glupim guskama, nebožnicima ili tkoznakakvim imenima jednostavno nije način, a još manje argument.
Ne znam jel to ljudima fali bontona, demokracije ili tolerancije, ali očito da im nešto fali...
P.S. tko misli drugačije od mene je ...... :))))
komentiraj (41) * ispiši * #
Muški striptiz...
četvrtak , 28.04.2005.Na posao me neki dan nazove moja Huluvuica i odmah zaviče:
- Mama, mamaaa kod nas je u petak muški striptiz. Ajmo, nas dvije! Piše na plakatu da nije za maloljetne, ali ja si obučem visoke pete i našminkam se i neće oni znati da ja nemam 18 godina...još kad ti kao mama potvrdiš...Jel idemo?????
Isti čas kad je to Huluvuica rekla, meni došlo da se sakrijem pod stol. Ne zato šta bi ona išla samnom, ne smeta meni ona ni ja njoj, nego...a nemam pojima zašto, čista panika me uhvatila..
Dođem kući, a ono odmah s vrata:
- Jel idemo???
- Ne! Ni slučajno....
- A zašto? Jel nećeš ići samnom?
- Ne! Ne idem uopće!
- Ma ajde mama, piše na plakatu da počinje u 10 i traje do ponoći...
- U 10 počinje ??? Ma u to doba ja već spavam, ko će se dočekati 10 sati da to uopće počne...
- Pa ne spavaš već u 10...
- Spavam i gotovo!
- Jel nećeš ići samnom? Ajd nazovi si neku prijateljicu, nazovi si Dadu...
- Neću ju zvati. Ona bi sigurno htjela ići ako ju nazovem, a ja baš neću ići...
Otkako sam kao odrasla, stalno mi se hoće ići na taj muški striptiz. Nekako me razveseli sama pomisao na tako nešto. Čista radoznalost i čisto glupiranje. A ja znam biti jako radoznala i glupiranje mi je nekako prirođeno..Uglavnom...nisam išla. Zašto? Nije ni meni baš jasno.
Nekako u zadnje vrijeme sam u toj nekakvoj fazi kad se skoro pa uplašim onoga šta si želim. Nisu to neke kapitalne želje niti ostvarenja, ali kad se konačno počne film vrtiti kako treba, e onda meni dođe da se pitam jel to meni baš treba...
Mogla sam lijepo otići, probiti se u prve redove, slikati s mobitelom i objaviti to na blogu.
Ovako, imam post o mom neidenju na striptiz i to još bez ijedne slike...
Buhuuu...
Ma bit će još toga kod nas, baš me zanima kako je to tamo.... ;)))
komentiraj (61) * ispiši * #
Dječja nezgodna pitanja...
utorak , 26.04.2005.Gledamo televiziju moj sin i ja, na televiziji neki film koji je naravno isprekidan reklamama i u bloku reklama počne reklama za o.b. tampone...gleda on, gleda i odjednom onako zamišljenu upita:
- Mama, a kam se to točno stavlja???
Svi smo kao mali (ili veliki) postavljali nezgodna pitanja, a da nismo ni kužili da su nezgodna. Moja teorija i praksa je da se na takva pitanja uvijek mora odgovoriti i to istinito i bez nekih pretjeranih zavrzlama, ali...ta pitanja znaju biti toliko "škakljiva" da to nekada i nije baš tako jednostavno. Mislim, da me je pitao bilo šta, čemu to služi ili zašto reklamiraju ili...ma bilo šta od onoga "kamo" bilo bi mi lakše odgovoriti. Ništa, počela sam ja onako okolo-naokolo iz početka objašnjavati, ne baš o pčelicama i cvjetićima, ali o promjenama u tjelima i pubertetu i tako tome i taman nakon nekih 10 minuta kad sam došla do "ključnih" stvari, on mene opet prekine i kaže:
- Ma to sve znam , to mi je jasno, nego mene zanima KAMO to točno ide...
E, fučkaj ga...odgovorila sam mu i sva sam se oznojila od neugode.
To je bilo najnezgodnije dječje pitanje za koje sam ikada čula...
komentiraj (62) * ispiši * #
Opaka Trillian...
Šta i koliko meni treba da poduzmem nešto drastično:
- pasti niz stepenice tako da si ništa ne slomim, ali da sam puna masnica i da jedva hodam
- posvađati se sa ludim svekrom koji neda djeci da se loptaju u dvorištu
- ne spavati 4 noći za redom, čekajući nešto što ne dolazi
Malo mi se toga nakupilo i ljuta sam, tako da si dam oduška sjetila sam se super stvari:
Maknula sam sve leptire i kupidona koji tuda letuckaju...
Eto, izašla je sva moja opakost na vidjelo bloga :)))
komentiraj (44) * ispiši * #
Bliske osobe...
petak , 22.04.2005.Imam nekoliko osoba s kojima baš ne kontaktiram. Zbog raznoraznih razloga rijetko si pišemo ili se rijetko čujemo...a uza sve to te osobe su mi nekako ostale bliske. I to čak više od većine njih koji me okružuju.
Jučer sam dobila mail od takve osobe iz Australije. Upoznale smo se preko Neta i samo smo se jednom u životu vidjele, kad je ona došla u Zagreb. Nismo ni prije ni poslije nešto puno pričale, ali ostao je nekakav kontakt...slabi doduše, ali ipak kontakt. Javila se samo s dvije - tri rečenice u kojima je, onako uzgred, spomenula nešto što sam ja rekla na chatu prije možda koje 3 godine i to u punoj sobi ljudi i skoro potpuno nevažni podatak...Naime pitala me kako moji pačići i kako ona škorpija koju imam kod kuće. Zaprepastila me time, stvarno svoju djecu nazivam pačićima ili pilićima i moj muž je škorpija po horoskopskom znaku, ali nisam mislila da pamti tako nešto...Naravno da sam bila razdragana time...
Razmišljala sam malo više o tome i skužila sam da sam baš s takvim osobama ostala bliska. S onima koji pamte šta pričam. Ne radi se to o nekim važnim podacima, ali baš zbog nevažnosti toga mi je posebno drago...
Jedna jako bliska osoba mi je rekla kad sam se ja začudila njegovom pamćenju, da pamti samo ono što je bitno i važno, a da je to kod mene sve...Ko ne bi "pao" na te riječi ? ;)
Pamtim i ja...ne sve osobe, samo neke...ali od tih odabranih osoba pamtim skoro sve šta su ikada izjavile ili šta im se dogodilo.
Eto, u mom slučaju bliskost nema veze sa daljinom, neredovitim kontaktima ili sastancima..bliskost ima veze s pamćenjem :))
komentiraj (39) * ispiši * #
Neki neizumrli ljudi...
četvrtak , 21.04.2005.Pričam jedan dan sa susjedom preko ceste:
- E, nisam ti rekao, dobio sam nove stanare...
- Ma da, kakvi su?
- Bosanci, čovjek je izgleda oženio ženu s djetetom i sad su tu kod mene. Slušaj ovo, kad su došli dao sam im jedan ključ dok ne nađem drugi, sad...našao sam ja drugi ključ i dam čovjeku kad on mene pita (sad susjed promjeni glas u malo dublji) "A šta će mi tooo?" kažem mu ja pa da imaš, ako tebe nema da ti žena isto može nekamo otići, pa da zaključa kuću..A taj se narogušio..." Nema ona kamo ići, njeno mjesto je kod kuće, kud bi ona išla..."
- Pa jel to on ozbiljno ili se zezao?
- Ma i ja sam mislio da se čovjek zajebava, ali ne...ne ide ta žena nikamo iz kuće, ni na dvorište nije popravo izašla, mislim da nije još nikada došla ni do lese..
- Ma da???
- Ahaaa i mam sam se tebe sjetio. Tebe čovjek nemre poloviti ni za glavu ni za rep..
- Bome da, ne bi takav mene oženio...
- Bome i ja mislim da takav tebe ne bi oženio hahahaha
- Hahahahah, ajd bok , jurim dalje....
Čula sam da su nekada davno takvi ljudi postojali, koji nisu dali ženama nikuda od kuće. Mislila sam da ne postoje više...
komentiraj (48) * ispiši * #
komentiraj (50) * ispiši * #
Navijači....
ponedjeljak , 18.04.2005.Odgojena sam tako da mi je Dinamo svetinja. Još kao malu curicu moj deda Janko me vodio nedeljom u Maksimir. Prvo sjećanje na Maksimir mi nije zoološki vrt, nego kako se deda ljuti jer se meni piškilo i nismo znali otkopčati moje hlačice na tregere. Baš tada je naravno Dinamo dal Hajduku gol. Jedini gol na tekmi. E da, naučila sam i psovati onda...pobrala od dede ;)))
Neće mi se sad ni o današnjem Dinamu, niti o raznoraznim Mamićima, Nikama ili Ilijama... to bi bio post za sebe...nego, nešto me drugo muči...
Danas, na utakmice odlaze neki drugi ljudi. Velika većina njih ne ide tamo zbog sporta, nego im to služi za ispoljavanje kojekakvih frustracija. Tučnjava sa protivničkim navijačima je postala smisao, kad njih ponestane dobri su i vlastiti navijači, kad i njih ponestane dobri su i slučajni prolaznici ili vozači tramvaja...nema veze, glavno da se mlati. Kao kamuflažu sami sebe nose Dinamov ili neki drug stjeg. Nije samo Dinamo u pitanju, ni nogomet, sad je divljanje po tribinama i kojekuda zahvatilo i neke druge kao "kulturnije" sportove kao skijanje, košarku ili rukomet.
Šta napraviti i kako to spriječiti? Stroži zakoni? Više pripadnika policijskih snaga i zaštitara? Bolje kontrola na ulazima? Nemam pojima...
Voljela bih da se na stadione vrate navijači. Ovako se na tekmu ne usudim ni sama, a kamoli da bi povela i djecu. A ja bi svoje voljela voditi pa makar im se i piškilo kad je najnapetije ;))
komentiraj (35) * ispiši * #
Imena....
subota , 16.04.2005.Imam neke asocijacije u vezi imena ljudi. Nekako imena povezujem sa izgledom, pa čak i karakterom neke osobe.
Nekada davno upoznala sam jednu Tamaru koja je bila enormno debela i sad nekako očekujem da sve Tamare budu debele. Kad se netko zove Goran, nekako automatski mislim da je to sigurno zgodan čovjek. Ane su štosne osobe, zabavne. Kad se neki dečko zove Saša, mislim da je onako, malo šašav - u pozitivnom smislu. Sanje i Eve su lijepe, duhovite i inteligentne osobe. Ivani, Draženi i Antuni su vrijedni i sposobni ljudi. Barice i Kate fino kuhaju, a Krešo, Dubravko i Nenad su osobe koje su vrlo kompletne...
I tako unedogled, za svako ime imam neku svoju sliku osobe. Većina tih slika i odgovara osobama kad ih vidim. Ali, nekima imena uopće ne odgovaraju..ili moje slike ne odgovaraju. Volim iznenađenja, pogotovo pozitivna i drago mi je što sam upoznala puno Tamara koje nisu debele i ponekog Stjepana koji ne voli gemište...
Neki ljudi koji se zovu kao ovi moji koje ja volim su mi unaprijed dragi.... i iako znam da su to predrasude i lažne slike.... kako da se ne osmjehnem kad se netko zove imenom moga sina Zvonimira....
UPGRADE: Upravo sam otkrila da je Trill hrana za ptice, a pošto ja ne želim ljude asocirati na ptičju hranu, nego na Vodič ili provalu smijeha ili tako nešto... produžila sam si nick na Trillian :)))
komentiraj (61) * ispiši * #
Nemoj to napisati na blogu...
srijeda , 13.04.2005.Većina mojih prijatelja, poznanika i bliskih osoba znaju da pišem blog. Neki čitaju, neki ne, ali uglavnom znaju za to. Sad tu i tamo mi se zna dogoditi ono što je neko od ovih mojih favorita već napisao, da ne mogu ispričati nešto zgodno šta mi se dogodilo jer sam već to objavila na blogu, pa nekako nema smisla pričati dva puta isto. Ali događa mi se još nešto...
Primjer 1.
Sjedimo nas tri prijateljice na kavi. Jedna od nas priča neke svoje dogodovštine, i sve tri umiremo od smjeha. Tema je seksualna i tako jako smješna da se ne možemo prestat smijati barem pola sata. Kad smo došle do zraka, odmah jedna od njih kaže:
- E, nemoj sad to napisati na onaj svoj Internet, nije zgodno....
- Ajd dobro, neću...
Primjer 2.
Na poslu sam, moram nešto prepisati na brzinu i kolega mi pomaže. Pišem, dok on čita:
- Nikada se čovjek ne smije samozadovoljavati...
- Šta se nikada čovjek ne smije???
- Jooooj, samozavaravati....spetljal sam se...samozavaravati, ne samozadovoljavati...daj prestani se smijati...pišiii....vidi je....šta si legla na tu tipkovnicu i samo se smiješ...pišiii...daj se nemoj tako jako smijati i da nisi to stavila na blog....
- Ajd dobro, neću....
I kako sad to ne napisati kad mi je još uvijek tako smješno, da mi sve suze idu od smijeha...
Ali neću... ako kažem da neću... onda neću i gotovo...
P.S. ipak nisam baš takva prasica, za primjer br. 2 sam dobila dozvolu za objavljivanje, a kad dobijem i za primjer br. 1, objavit ću i to...ako ne... mogu napisati neki post koji počinje ovako:
"Sjede tri prijateljice za stolom, neke druge tri koje nismo ja i moje dvije....."
komentiraj (35) * ispiši * #
Čemu to služi...
utorak , 12.04.2005.Jako volim one reklamne olovkice, upaljače, privjeske...sve te male stvari s natpisima me baš vesele. Imam ih punu ladicu i stalno ih pregledavam. Nije mi bitna neka kvaliteta, glavno da ima natpis, ako je pri tome duhovit, tim bolje. Najduhovitiji mi je bio upaljač na kojem je i s jedne i s druge strane pisalo OKRENI. Kad su me moji vidjeli da zadivljeno okrećem upaljač, odmah su počeli neki vicevi o plavušama, al zanemarila sam ih ;)
Neki dan na poslu mi je došao neki poslovni partner, pričali smo o svemu i svačemu i kad je čuo da volim te stvarčice, zavukao je ruku u aktovku i slavodobitno rekao:
- Imam nešto za Vas !
Pružao mi je kemijsku olovku. Stvarno sam se poveselila jer je bila baš zgodna, s natpisom, a još k tome i prozirna. Samo šta nisam zapljeskala od veselja, ali to čovjeku očito nije bilo dovoljno, pa je nadodao:
- Znate, to Vam je specijalna kemijska...naime, ona piše pod vodom...
E sad kad je to rekao, ja sam se prestala diviti i malo sam se zbunila. Pošto ne znam šutjeti, ni kad treba ni kad ne treba, izlanula sam:
- Superrrr, sad kad ću roniti za biserima mogu odmah pod vodom zabilježiti koliko ih imam !!!
Na to se čovjek kiselo osmjehnuo i zašutio od mene, pitam se zašto...
Ali ma koliko razbijala glavu uopće se ne mogu dosjetiti kome i za šta treba kemijska koja piše pod vodom...
komentiraj (13) * ispiši * #
Silikoni....
subota , 09.04.2005.Nekako mi se čini da su svi protiv tih silikona. Čitala sam neki dan o nekoj anketi koja je pokazala da čak i većina muških ne bi voljela da njihove drage imaju silikonske umetke, a opet ih živo zanima kakav je to osjećaj dodirnuti ih. Hmmm..na kome ih bi oni dirali ako ne kod svojih ljepših polovica? Zanimljivo... dobro, pustimo mušku radoznalost, odlučila sam da vam ispričam o svojim iskustvima sa silikonima.
Imam ih već negdje 20 godina, još kad se kod nas nisu mogli samo tako nabaviti, a i cijene su bile boliglava. Neke, dobro poznate stvari koje smo vjerojatno svi čitali o njima su istinite, naime potvrđujem da:
- puno bolje izgledam s njima
- to je naravno podiglo moje samopouzdanje
- pogled je izvrstan
- dodir je nekako.... silikonski
- treba ih znati dodirivati, ne smije se biti pregrub
- preko noći predstvaljaju problem i ujutro ih treba namjestiti
- mijenjaju se svakih nekoliko godina
- za avion nisam sigurna, nisam letjela s njima na preko 10 000 metara
Eto, moja su iskustva više nego pozitivna i ja ih toplo preporučam svima koji se odluče na taj korak.
Zahvalna sam izumiteljima silikona, jer da njih nema ja bih još uvijek umjesto svojih silikonskih kontaknih leća, koje sam vam upravo nahvalila, još uvijek nosila ružne naočale....
komentiraj (54) * ispiši * #
Zavist....
četvrtak , 07.04.2005.Nisam neka zavidna osoba, pogotovo ne na neke materijalne stvari. Iskreno, kad sam bila nešto mlađa, odnosno kad su moji pačići bili mali, zavidjela sam nekim mamama čija su djeca bila stalno zdrava, a ja sa svojima stalno po domu zdravlja. Nisam ja htjela da njihova djeca isto budu bolešljiva, samo sam htjela da moji budu otporniji i da se ne osjećam u ambulanti ko da tamo radim. Sad su veći, otporniji i nemam više ni tu zavist.
E sad, primjetila sam da ljudi meni znaju biti zavidni. Naime, puno jedem...a ništa mi se ne vidi. Nikada u životu nisam bila na dijeti, niti sam trebala. Naopako od svih drugih ljudi smršavim preko zime, pogotovo u vrijeme Božića, a do ljeta se udebljam nekih dvije kile koje se skoro ni ne primjete. Prestanem jesti po noći mlijeko i napolitanke i to nestane. Jedem često i jedem puno.. doručkujem po dva puta, ručam po tri puta...s tim da ako mi je treći ručak negdje oko 9 , onda ipak znam preskočiti večeru. Ne znam kako drugi ljudi s time bave, ali gledam svoje kolegice i kolege koji za gablec jedu integralna peciva i light jogurt kako pogledom jedu moj burek sa hot dogom. Sve mi dođe da uzmem sve svoje paketiće sa hranom i sakrijem se od njih, npr. u wc i tamo jedem u miru.
Imam ja i utjehu za one zavidne...kad me se jednog dana počne "primati" imat ću 100 kila i izgledat ću ko bačvica. Za sada me se ne prima, a kada će ne zna se.... ;)))
komentiraj (45) * ispiši * #
komentari...
utorak , 05.04.2005.Moram pažljivo pisati, ne zbog tipfelera ovaj put (popravit ću ih kasnije), nego da ne ispada da podilazim publici. Ali... strašno se veselim vašim komentarima. Nekad znam stalno refreširati, samo da vidim jel mi još netko šta napisao. I onda bude komentar pa se veselim pogotovo onima koji su smisleni i duhoviti, a većina ih je upravo takva.
A moji komentari, e to je već druga priča....
Recimo dođem do onih cura šta lijepo pišu (ili dečkiju) i stanem, pa čitam, pa opet čitam...i jedino šta znam napisati je "lijepo :)" ili "jako lijepo :)" i sve nešto tako bez veze.. a neke stvari šta napišete znaju mi se vrzmati po cijeli dan u mislima i oduševiti me, a ne znam to izreči...sad kad bi vi mene nekim čudom vidjeli, znali bi po izrazu lica koliko mi se to sviđa ili ne i koliko me to pogodilo šta sam pročitala...ali ne vidite me i samo vam moje riječi mogu to objasniti...
Pa onda drugi slučaj. Kad mi znaju reči da moj komentar nema veze s postom i šta sam mislila pri tom...A jel ja znam šta sam mislila. Nisu moje misli baš tako....stabilne ;). Odu nekim svojim putevima, asocijacijama i završe ko zna gdje. Stvarno nemaju izravne veze s nečijim postom, ali me taj post potakao na razmišljanje i malo odmaknuo od "zadane teme".
Ili treći slučaj...kad u komentarima ljudi vode neke svoje razgovore i sad ili se priključiti ili komentirati post, a u oba slučaja nekako ispadnem iz konteksta.
Nije da se osjećam zbog toga baš inferiorno (ipak nisam na hinetovom kvizu), ali se svejedno divim onima od vas koji to tako dobro rade.
Kako to uspjevate?
P.S. Meni su komentari poprilično važni, nije da zbog njih pišem, ali važni su mi....kako je s vama možete kliknuti u anketi koja se nalazi kod Zeko zna-a ili Zeko zna-ta ili....ma znate gdje :)))
komentiraj (38) * ispiši * #
protuteža....
nedjelja , 03.04.2005.Jutros sam prilično rano krenula u Grad, oko 10, u prolazu sam maznula jaknu od kćerke, nabila slušalice od mp3a u uši i uživam. Hodam ja tako hodam, lijep dan, misli na pašu..kad odjednom i preko Hladnog piva koje su se taj čas vrtili začujem životinjski urlik:
- ARGHAAAA !!!!!!!!!
Udarac u leđa, netko jako jako težak je s leđa skočio na mene. Al popravo skočio, onako ko piška lonca ili ko da me misli preskočiti. Pokleknula sam i jedva ostala na nogama od težine. Ne da sam se uplašila, nego sam bila u takvom šoku da ga ne znam ni opisati. Možete zamisliti, opušteno hodate, ne čujete korake i odjednom netko urlikne i s leđa skoči na vas...Taj siđe s mojih leđa, uspijem se okrenuti i pogledati ga, a to neki potpuno nepoznati klinac od nekih 15 - 16 godina. Pogleda i on u mene i smješak na njegovom licu isto zamjeni šok. Uspjela sam samo promrmljati:
- A da se nisi ti malo zabunio?
- Joj, jesam... - kaže taj bik od klinca, okrene se na peti i počne trčati ulicom od mene.
Ostala sam stajati na nogostupu u potpunom šoku, nisam se mogla ni pomaknuti. Razmišljala sam šta bi ovom moglo biti...doduše imala sam i traperice i jaknu od kćerke i vjerojatno je s leđa mislio da sam ja Huluvuica...ali svejedno tako skakati na ljude po cesti...pa da i je to ona...ma bik jedan blesavi....
Ne znam koliko sam dugo stajala tako, znam da dosta dugo...kad sam se konačno prenula, prvo sam primila mobitel da nekoga nazovem, ali predomislila sam se i krenula dalje...A i šta bi rekla, nema se bogznakaj ni ispričati, bez obzira što sam se toliko uplašila..
Još sam u šoku i osim toga me bole leđa i ramena..Teška budala neka i po kilaži i po maloumnosti...
P.S. pokušavam po svom običaju nači nešto šta je dobro u cijeloj toj priči, a pada mi na pamet samo...dobro da nije bio mrak ;))
komentiraj (8) * ispiši * #
zločeste knjižničarke....
petak , 01.04.2005.U mom Gradu ima samo jedna knjižnica, ali već godinama u njoj rade skoro same zločeste knjižničarke. Sad, mene to baš ne smeta, rijetki su ljudi koji su zločesti prema meni (kaže moj vrli brat da ako je netko takav prema meni onda je stvarno unutra zao). Moja obitelj je oduvijek puno čitala i išla sam barem jednom tjedno u knižnicu, još kao klinka, a i sad se ništa bitno tu nije promjenilo. Znala sam se čuditi mojoj mami koja je mene molila da odem umjesto nje u knjižnicu i kad sam osnovala svoju obitelj i odselila se od njih. Kao na živce joj ide knjižničarka, strašno je zločesta i maltretira ljude, pogotovo ako su koji dan zakasnili s vračanjem knjige. Moja majka nije neka slaba cendrava osoba, naprotiv, pa mi je to bilo smješno, pogotovo kad je rekla da se i njene prijateljice ne usude ići u knjižnicu koliko ih ta maltretira. Dobro, išla sam u knjižnicu umjesto nje i zezalu mamu zbog zaziranja od neke tamo knjižničarke. Nisam imala problema, ali sam primjetila da je stvarno zločesta osoba i kad je otišla u mirovinu svi su bili sretni i navalili u knjižnicu.
Došla je nova, mlada knjižničarka i neko vrijeme je sve bilo u redu, kad jedan dan meni moja Huluvuica kaže da nek idem ja umjesto nje u knjižnicu jer ova nova baš zna gnjaviti ljude. Hmmm povijest se ponavlja...Odem ja opet za sebe i za Huluvuicu u knjižnicu i sve je u redu, žena fina i ljubazna, trudi se meni kao zahtjevnom čitaocu pronaći nešto šta još nisam čitala. A onda dolazi jedan dečec od možda nekih 9 godina....
- Molim Vas Gospodara prstenova.
- Gospodara prstenova!!!!! A koliko ti imaš godina??? Jel zna mama da to čitaš??? Jesi pitao mamu da to posudiš? Sigurno nisi, to nije za tebe..šta je tebi, ti bi čitao Gospodara prstenova, no svašta...Pitam te jel tvoja mama zna za to?????
Dečec se uzvrpoljio i počeo šaptati, tako da sam čula samo glas "ljubazne" knjižničarke:
- No svašta...Glasnije govori, ništa te ne čujem!!! To nisu knjige za tebe, to se ne čita u tvojoj dobi!!! Opet te pitam jesi li pitao mamu za to???? Kakva sad druga knjiga??? Glasnije govori ništa te ne čujem, šta šapčeš??? Drugi dio Gospodara??? Kako sad za tvoju sestru??? Jel za nju ili tebe???? Glasnijeeeee!!!!
E sad sam se ja već iza polica narogušila, najviše mrzim nepravde i maltretiranja djece i u takvim slučajevima postajem neka druga strašna osoba...
Prilazim do pulta, knjižničarka me pogleda najljubaznijim, najgnjusnijim pogledom koji uopće postoji...dok nisam eksplodirala i navila se...ne sjećam se točno toga šta sam sve rekla, znam sigurno da nije bilo nijedne prostote i da sam sve izrekla tihim glasom...ali je to bilo toliko silovito da sam u njenim očima ugledala strah, al baš pravi strah...od neke drage, mile ženice sam postala strašan div ili demon...
Trajalo je to neko vrijeme i kad sam se ispuhala ljubazno sam pozdravila, izašla iz knjižnice i opet se pretvorila u sebe...
Sigurna sam da će drugi puta malo bolje razmisliti koga će napadati i na kome će se iživljavati, ako ne ja se opet vračam !!! (ovo je izrečeno strašnim grmljavinskim glasom ko iz Buffy ;))
Vjerujem da će biti malo manje zločesta, knjižničarke to ne moraju biti, čak ne smiju....
P. S. ne morate me se bojati, moj Preobražaj se događa samo kad su nepravde u pitanju ;)))
komentiraj (23) * ispiši * #