11

petak

veljača

2011

NOSAČ .

Miroslav Antić

I

Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.

Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.

Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.

Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.

Koliko znam da pitam, toliko znanja mi i pripada.

II

Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao za mnom kapije beskonačnog.
Mnogima se to dogadja. Sav svet se oko tebe udesi tako da pomisliš da si svoj, da si slobodan, a ustvari si mnoštvo.
Dresiran da misliš zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove. I zajednički da tugujes. Zato i ne volim sahrane.

Jedino sam si kad ostariš.

Baš zbog te samoće u starosti, koja se dogadja naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me strah. I večito sam sumnjao u to što su me učili.

Učitelj obično kaže: "Ako želiš da saznaš, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom."

Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, dogodilo se nešto što mi je dalo znak da podjem sam za sobom. Prohodao sam na rukama.

III

Rodjen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu nista ne vraća dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.

Zar to ne liči na slobodu?

Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki.
Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, po vrežama od zlata, i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.

Zar to ne liči na slobodu?

IV

Tu večnost sklupčana drema na pragovima kuća.

Vidici su ti komšije. Stanuju preko plotova. Lepo ih možeš dodirnuti, baš kao i pun mesec što ti obično noćiva u saksijama u prozoru.

Tu se večito govori davno sažvakan govor, vidi dogledan vid, dotiče dotaknut dodir i čuje doslušan sluh.
I samo od tebe zavisi kakvo ćeš sutra objaviti. I samo od tebe zavisi kakvo ćeš sutra prećutati.

Zar to ne liči na slobodu?

Tiho, da ne čuje drveće. Spava krošnja uz krošnju. Spavati u svom snu, to mora da je strašno siromaštvo.

V

Strahovite se visine kriju u niskim stvarima. Strahovito je trajanje zgusnuto u trenucima i dostojanstvo u nečemu skromnom i nenametljivom.
Eto, to su me učili da mislim i da osećam.

U glavi jednog cveta ima i blata i korenja, pa ipak miriše na svetlost i miriše na vetar.
U jednoj kapljici meda ima i sunca i livada. U jednoj kapljici kiše tinjaju okeani.
Svet se, u stvari, sastoji samo od naših razmišljanja.
Tako su mi govorili i ja sam verovao.

Pa što sam posle toga u svojoj kristalnoj glavi uopšte imao razloga da negujem i sumnje?

VI

Sad vidiš zašto te do sada nisu ozbiljnije shvatali. Teško te je prepoznati u nečem što se ne umara, i razumeti ko si, tako mnogostruko razdeljen.
Neshvatljiv je to podvig otkriti dostupne stvari.

Stalno te uzalud traže na sasvim pogrešnim mestima. Porede te sa snovima.
Ne znaju da bezazleno viriš bez mržnje i ljubavi iz nekog žumanca svetlosti, iz kog se svake zore legu ptice početka.

Ipak, ti nisi samo posmatrač nečeg što mirno protiče. Zovem te besmrtnim imenom, jer učestvuješ u trajanju.
Sličan vetru iz kosmosa, ne gasiš se u tami. Kao ni život u snu. I dublje od sna: u zemlji.

Jedan nečitak potpis u dnu tvog desnog oka, potpis slučajne ptice koja je tuda proletela, to ti je dokaz da si ugledao svoj dolazak, oslonjen o rame vazduha i svoju čistu misao.

VII

Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, vraćao sam se kući kroz zamagljeni lazur rane martovske večeri i ugledao na drumu povorku istih dečaka, okrenutih naglavce.

Bili su nalik na mene i odmah sam ih poznao, mada su neoštro lebdeli kroz jedva providne slojeve svojih sanjivih svetova.
Najbliži odmaknu zastor koji je delio predeo, polako mi se približi sa blagošću u očima i reče mojim glasom:

'Iz kakvog ste to čudnog, izvrnutog života, kad visite sa zemlje kao sa nekakvog stropa? Sigurno vam je tako prilično neudobno. Ko vas je to začarao?'

Ko bi mene začarao? Istraživači drevnog priznaju mi ozbiljnost, jer sam na zemlji uspravan.
Neka poznija učenja svrstavaju me u igru. Ali to je još uvek daleko od svih madjija. To je kao u drveća. Nekakva glad za nebom.

VIII

Da sam se uplašio i pobegao sa raskršća, izgubio bih trenutak koji se jednom javlja u svačijem detinjstvu.
Ali ja sam po prirodi bio odveć radoznao. Jedno je biti razuman, a drugo biti i mudar.

Savladjujući nemir, uzvratio sam sa osmehom: "Ja sam dečak iz stvarnosti."

"Pa svi smo mi dečaci i svi smo mi iz stvarnosti", reče on veoma blago kao da izgovara tajnu. "Svi smo iz iste igre.
Izgleda da vas je neko naopako naučio kako se živi i misli, čim hodate po blatu, a sanjarite u oblacima."

I ovako je rekao: "Biti iz stvarnosti, znači: ne dodirivati hranu, a osećati se sitim. Ne zapodevati kavgu, a osećati se pobednikom. Biti podnožje planine, a osećati se vrhom.

Videti mnogo dublje od sopstvenog vida. I čuti mekše i tiše od sopstvenog sluha. I doticati prisnije od sopstvenog dodira.
To znači biti iz stvarnosti i umeti se obnavljati."

IX

Mada sam se usudio da ga pažljivo saslušam, ipak se nisam usudio da sve to odmah i shvatim.
Moje kratkovido doba preteško je za učenje.
Moje prekratko nebo nije u stanju da prekrije preosvetljene trenutke koji me iznenadjuju.

Tako sam mu i rekao: "Postoje izvesne stvari za koje nisam uvežban.
Ako imate vremena, sedite malo kraj druma, da probam da se naviknem na otapanje vašeg govora."

On me pogleda iskosa i potpuno se približi: "Vreme? A šta je to? Još nisam čuo za vreme."

Tako sam najzad razumeo da nam je obojici potreban nekakav drukčije uskladjen način hitrine razmišljanja.
On je mislio prebrzo, jer mislio je svetlošću. Ja sam mislio tromo, jer umeo sam da ponovim jedino tudja učenja.

X

Sad, kad se toga prisetim, sve mi izgleda nestvarno. Ali dečak je stvarno bio dodiriv i živ tog marta na tom raskršću.
Stajao sam kraj njega i mi smo razgovarali kao da mi se vraća odjek mog sporog glasa za jednu misao brže nego što je izgovorim.

Ovako mi je rekao: "Pošto se poklapamo, sigurno ste primetili da smo nas dvojica sada kao slike na kartama. Vi ste gore, ja dole.
Ko uspe sebe da pronadje, okrenutog ovako, i sjedini se sa sobom, savladaće neznanje i zaći u nove dimenzije: neće razmišljati pljosnato.

Ovako, kako stojite, treba vam sto života da otvorite prostor i izadjete iz njega.
Okrenete li kartu koja se zove stvarnost, sve će ostati isto, i drveće, i trava, i oblaci, i sumrak.
Jedino ćete shvatiti da ne postoji prolaznost i privremenost stvari."

XI

I još ovo je rekao, pre nego što je trebalo da se polako raspline i nestane u vetru, kao i njegova svetlost što je u obliku mehura već splasnula nad poljima:

"Ja sada polako odlazim, jer vi ste me zatvorili samo u jedan susret.
Ali postoje drugi, mnogobrojni dečaci, koji su na vas nalik. Prilaze iz daljine.

Jedan izgubljen dan uopšte nije izgubljen, ako u njemu doznate da svi ostali dani, koji se nižu do starosti, mogu da budu vaši.
I vi u njima da ličite na večitog dečaka.

Tako se zaceljuje umor u oparanim očima i ostaje nam delić naše skrivene čednosti izgubljene u zbilji.
U blagoj zavetrini boja i providnih zvukova, prekaljeni samoćom, savladaćete umeće kojim se prestižu stvari ne samo u pravcu budućnosti, već i u pravcu prošlosti."

XII

I još ovo je rekao: "I najveća je snaga samo drugima jaka. Samoj sebi je slabost.
Zato vas upozoravam: ako nadjete sebe i odlučite ovako da hodate na rukama, morate biti uporni i biti čudesno odvažni da prihvatite zemlju i držite je na rukama.
Ako je ispustite, polomiće vam vrat. I svemir ce vas zatrpati svojom strašnom težinom.

Jer po zemlji se ne gazi.

Treba je pridržavati i treba joj pomoći da bude mlečna i čista u ponorima bezmerja.
Valja se dobro osloniti o svoju hrabrost i ljubav, i plave slojeve nade.

To vam je najprostiji način da pronadjete sebe i domognete se mnogih nesvakidašnjih čuda."

XIII

Možda su mnogi pre mene na tako nekom raskršću isto ovo doživeli i pobegli od straha.
Možda će tek doživeti, jer svaki dan što dolazi nosi im po jednog sebe okrenutog naglavce.

Ja sam te martovske večeri zamolio dečaka iz moje uobrazilje, pretvorene u stvarnost, da mi pridrži torbu.
I spustivši se na ruke, odupro se o svemir.

I primio sam u dlanove čitavu zemljinu kuglu.

I odjednom sam shvatio: postoje reči bez usana. I verovanje bez daha.
To je nekakav izazov onoga što je ispred nas, kao kad te začikuju da nešto nećeš uspeti, a ti probaš i uspeš.

Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš i da se bojiš svetlosti.
A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.

XIV

Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one lepe čarolije, od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega što izgleda isto.

Reči su iskraćale. Iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena, ostaje samo misao kao čudo svih čudjenja.

Razmišljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osećao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.

I hodao sam na rukama.

I nosio sam zemlju u susret nebu i zvezdama po drumovima svetlosti i bespućima vasione.
Eto to je moj život i moja biografija.
To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle.


*** Za sve koji nikada ne zaboravljaju dijete u sebi.

Oznake: miroslav antić, nosač. književnost, knjige

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se