NASTAVAK KRAPINSKE2.
Stigli smo u bazen.Unutra toplo,voda topla,bazen veliki.Moj sin odmah uskače u svoj šlaufić i ode.S jednog kraja na drugi.
Sredina bazena prazna,jer ide moj sin.Ima jako duge ruke i kada zavesla njima išprica sve oko sebe.A većinom su bakice i djedovi poslije u bazenu.Djeca su vrištala od sreće,igrali se loptom,smijali...Ma bilo ih je prelijepo gledati.Svi su na "kopnu"-nemoćni u kretanju.ali u vodi...tu su zaista "ribice".Srce mi je raslo ao kuća gledajući njihovu sreću što nešto konačno mogu sami bez ikoga.Sama sam kao u šoku.Zar im voda toliko sreće može pružiti.Mislim da im je voda sve,Ona je njihove noge.Odlučila sam da ako moj grad ikada bude imao bazen/zatvoreni/ svaki dan vodim djete na plivanje-neka bar koji sat bude samostalan i noge koristi.Tek sada shvaćam koliko voda znači invalidnoj djeci.Kamo sreće da svako od njih ima bazen.
Mi kod kuće imamo bazen-ali njemu treba da noge ne osjete dno.Ovako se on kupa sa svojim nećacima.
A ovako na moru
Toliko za sada.Svima pozdravi od nas.
