KAKO NAM PROLAZE PRAZNICI-ŠKOLSKI
Evo da konačno dospijem i nešto napišem.Ove praznike moj Toni provodi uz kompjuter/zato sam ja manje tu/uz svoje omiljene serije Naša mala klinika,Viza za budućnost,Sudnica,Lud,zbunjen,normalan...Uz sve to tražio je da pojačamo vježbanje.Nije mi jasno što se to dešava s vježbanjem ali uživada vježbamo jer želi da može hodati.Tako nam prolaze dani.Pred veče kada malo zađe sunce vozi svoj bicikl i kolica el.motorna.Uživa da gleda KT.2 i onu našu o policajcima pa dok vozi igra se kako regulira promet.Velika mu je želja bila da ode na more.Ispunili smo ju ali na kratko.Dobri ljudi pozvali su nas na Vir u mjesto Vir.Nije mogao isčekati dan da krenemo.Ovim putem pozdravljam divne ljude obitelj Sokolović koji su nas ugostili.U rano jutro krenuli smo,Sreći nije bilo kraja.Stigli smo i ubrzo smo išli na plažu.Teško je ušao jer mu je bilo"hladno".Kada je ušao nije htio izaći.Stvarno je bilo divno gledati njegovu sreću što je sam u vodi bez da ga mi držimo.Cijelo vrijeme je tražio da se malo maknemo od njega da može sam.Taj osjećaj sreće vam ne mogu dočarati.I onaj šlaufić je bio spas u moru za moga sina.Kada bi izašao iz vode već mu je bilo dosadno.Tražio je da šetamo,idemo s plaže,obavlja toaletu i tu nije bilo kraja.A kada bi prošao auto i svirnuo on se stresao i zatvarao uši.Inače se boji zvukova sirena i galame.A mjesto je bilo s dosta gosti pa je bilo i vike i smijeha a to njemu nije odgovaralo.Prvo veče smo obilazili otok i sve je zanimljivo dok s nikim ne pričamo.Ako počmemo priču tada opet problemi jerr hoće hodati,ići u toalet i stalno pozornost vraćati samo na sebe.Ma da zunate kako to umori.Neznam koliko sam ga puta probala da hoda a on onda kaže ne mogu/što ja znam/ pa na toalet i opet ništa.Drugi dan isto.Naveče smo obilazili Zadar.Sve je lijepo bilo dok nismo sjeli jer je opet trebalo ispuniti njegove "potrebe".U Zadru smo se začudili ljudima koji su u nas i njega gledali kao u čudu.On u svojim kolicima i mi pokraj njega a ljudskom čuđenju nikada kraja.Jasno nam je da se djeca čude kada vide djete veliko a u kolicima ali da ljudi gledaju kao u čudu to mi nije jasno.I tako smo izdržali tri dana i naveče smo se spremili i kući.Falio mu je kompjuter,serije i njegova oaza mira koju ima kod kuće.Svi su nam se čudili što smo se vratili ali nitko ne zna kako je bilo i nama i njemu.Sreći nije bilo kraja kada je upitao može li u svoju kancelariju/to je ovaj njegov prostor s kompjuterom/ a mi mu dozvolili iako je bilo kasno.I eto nastavljamo naučenim tokovima našeg života.Prije polaska na more sestra i zet su mu kupili mobitel,pa tu sreći nema kraja.Taj mobitel je stalno bio uz njega da ga tko nazove pa da se mo0že javiti.Inače ne čita ali pokazali smo šta reba raditi i kod njega je to izgleda sve poput slike jer se dobro snađe ali je bitno kada zazvoni da ima mobitel kod sebe i da se "važno" javi na svoj mobitel.Za sada još spava pa evo mogu i ovo završiti.Inače mu je i komp.konkurencija ako sam tu a ne kod njega.Ljubomora nema kraja.Slike nemogu ubaciti ali ću ih staviti na Facebook ako uspijem dok se ne probudi.Nadam se da nisam zamorila ali koga jesam neka ide dalje.Dragi divni ljudi sve vas pozdravljamo.Malo smo "neurozni" jer očekujemo danas ili sutra da se rodi naše drugo unuče tj.unuka.Javim kada bude.
09.07.2009. u 07:53 | 6 Komentara | Print | # | ^
