Tinns

Malo bliža prošlost!


AH, TA DJECA!

Tea i Alan imaju svoje društvo. Igraju se, druže se, rastu i odrastaju zajedno. Često su u kući kod jednih, drugih, trećih...
Kod nas su jako često, pogotovo preko ljetnih i zimskih praznika.
Onda sam i ja kod kuće, a ne volim da divljaju bez odraslih... pogotovo kad su bili manji.

Smiju se oni, viču, galame... ali ništa to meni ne smeta.
A ni moje prisustvo njima baš puno ne smeta. Mnogo toga čujem, vidim i zaključim gledajući i slušajući tu djecu kako se igraju.
I oni često vole popričati o svojim razmišljanjima i dječijim aktualnostima.
Tako je, jednom, u goste u susjedstvo, došla jedna draga djevojčica, čiji su roditelji rastavljeni.
Kako su pričali o svemu, došao je red i na priču o tome kako se čiji roditelji slažu. Ona je pričala kako joj je bilo kad su se roditelji rastajali... zašto su se rastali... kako su se svađali...
Alan mi je kasnije pričao o tome kako su svi rekli da im se roditelji znaju dosta svađati, a on je rekao da se mi nikada nismo ozbiljnije posvađali.

Marko mu je rekao da to nije točno jer je njegov tata vidio mene, kako, jednu večer, sjedim na klupici u ulici u piđami i kućnoj haljini... jer me je tata potjerao iz kuće. Kaže da sam bila uplakana i Tea je bila sa mnom!
« Reci mi mama, je li to točno? I što je to bilo?»

Tako mi je bilo drago što naša djeca doživljavaju našu obitelj kao obitelj u kojoj nema svađa, što imaju sretno djetinjstvo.
Naravno da se Igor i ja znamo posvađati, ali to nije svađa... prava svađa! I najsretnija sam što djeca to tako i doživljavaju.
Jer, dječija psiha je strašna stvar. Nevjerojatno je što ona može složiti i iskonstruirati u njihovim malim glavicama.
Ali zato treba pričati, razgovarati o svakom problemu.
I bilo je takvih situacija, kad se u tim glavicama zakuhalo svašta, ali na sreću, uvijek su oni to izbacili van, porazgovarali o tome i sve se razjasnilo.

A, za tu večer!
« Da, Alane, znam kad je to bilo.
Zaista sam sjedila sa Teom na klupici u piđami i kućnoj haljini. I prošao je Markov tata i pozdravila sam ga.
Ali, to ti je bilo onda, kad sam bila na bolovanju... kad me je glava jako često bolila.
I tu večer me glava bolila, sjećaš se kad sam pitala Teu da se ide malo sa mnom prošetati.
Zaista su mi suze bile na licu. Mislila sam da se to u polumraku ne vidi.
I... nikad nisam razmišljala o tome kako neka situacija, gledana iz tuđe perspektive, može izgledati.
Ovo naše naselje je tako lijepo, mirno, domaće... svi se poznajemo, ali ubuduće ću malo više povesti računa o tome kakvu sliku pružam drugima...
Ali... ipak je smiješno zaključiti da me je muž istjerao iz kuće! Nije li?»

A onda sam se sjetila i dana kada sam Alana vozila na trening i priče, koju je tada iskonstruirala njegova mala glavica.
Imao je oko osam godina. Bio je tako zamišljen tih dana.
Ipak se odvažio.
« Mama, znaš li ti, što tata ima tamo gore u onom ormaru u dnevnom boravku?»
« Gdje gore?»
«Pa, tamo lijevo, među svim onim papirima!»
« Neke časopise?»
«Da!»
«Playboy?»
« Da! Ti znaš za to?... A ja sam mislio da te tata vara!»
« Da me vara?»
« Da! Ima već dosta dugo, kako sam ja to vidio. Mislio sam da te tata vara sa nekom drugom ženom... i da će te ostaviti. Jako sam se brinuo!»
«Alane... možeš biti posve siguran da me tata nikada nije prevario, a nisam ni ja njega. Tata i ja se volimo. Alane, mi imamo potpuno povjerenje jedan u drugog. Vjeruj mi, nema ni najmanje potrebe da brineš o tome da će nas tata ostaviti... ili ja njega. Nema šanse.
A ti časopisi. Ma, to nije ništa. Odraslim ljudima je to sasvim obična stvar. Tata je to, tko zna kada kupovao... oni stoje tu među starim papirima... i apsolutno ništa ne znače!»
I ponovo se osmijeh vratio na Alanovo lice...