On/Off

Kostur dizajna: Lucija ^^

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
OYO.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

When lies turn into truth,
Everything will slip away
Shattered pieces will remain
When memories fade into emptiness
Only time will tell its tale
If it all has been in vain
.

Kratak opis priče

Opis: Twilight fan fiction, tj, Twilight priča koja prati radnju mog imiginarnog lika u Twilight svetu.

Mesto: Pulhelli(Pwllhelli) grad u zapadnom Welsu, V. Britanija.

Delovi priče(nastavci)

1.Prvi talas(28.12.2008. )

Linkovi

The Newborn-Samyn blog

First Twilight-Kain blog

Sjene Prošlosti-Amber, Lana i Rihanna

Prvi Hrvatski Twilight forum.-Forks Forum

© The Heart of Ice





PRVI TALAS

Mračna ulica, tamno sivo nebo i kamene kuće je jedino što sam mogao videti kroz prozor koji je podrhtavao pod naletima vetra. Stojao sam rukama naslonjenim na prozorskom okviru i pažljivo posmatrao ulicu. Gotovo kao da sam očekivao nešto da vidim, što je bilo krajnje nemoguće s obzirom da je bio mrak napolju. Čak je i vazduh delovao gušći i tamniji. Kamene kuće su i dalje potpuno bezlično stajale jedna do druge, sve sa ugašenim svetlima. Već nekoliko minuta sam posmatrao istu sliku nervozno premeštajući težinu sa jedne noge na drugu. Bilo mi je neopisivo dosadno.
Uspravio sam se i okrenuo ka polumračnoj sobi. Već sam izgubio nadu da ću u njoj naći nešto zanimljivo, ali sam ipak prišao malom radnom stolu pored prozora i još jednom presložio papire na njemu.
-Matthew, možeš sići?-začuo se glas iz prizemlja kuće.
Utom sam čuo kako se vrata negde dole uz tresak zatvaraju. Napokon-nešto se dešava. U dva, tri koraka sam prešao malu sobu i brzo strčao niz stepenice. Sada sam se nalazio u nešto toplijoj dnevnoj sob Brzo sam došao i do malog hodnika u kome je stajala Melinda. Melinda je živela samo dve kuće dalje i trenutno je izgleda svratila da mi donese nešto da jedem. Otkad su mi roditelji otišli na put ona je vodila ručuna o meni. Naravno to se meni nije sviđalo, ali postigli smo kompromis da makar ne spava ovde u kući. Nadao sam se slobodnom vikendu, ali čim su moji roditelji otišli, oluja se spustila na Pulhelli i nisam mogao ni da mrdnem iz kuće. Već sam počeo da umišljam da se to dešava kao nagrada što sam planirao da radim šta hoću dok nisu tu. Međutim, kasnije sam se prisetio da je to doba oluja, kako su ga stanovnici Pulhellija zvali kada neprestano duva vetar i sevaju munje. Mada nisam primetio da je ijedna kap kiše pala, munje su se uvek noću pojavljivale na nebu.
Vratio sam se u sadašnjost odmerivši Melindu od glave do pete. Bila je srednjih godina, crne, kovrdžave kose i smedjih očiju. Njena topla odeća me je još jednom podsetila na hladnoću koja je vladala izvan kuće. Obrazi su joj bili crveni od vetra, a u rukama je nosila dve velike kese.
-Pa, oćeš li mi pomoći?-pitala me je iako sam znao da to nije bilo pitanje.
Sledećeg trenutka gurnula mi je stvari u ruke.
-Sve ovo mi je za večeru?-upitao sam je kad sam osetio težinu kesa.
-Ne, to ti je i sutra za doručak. Nemogu još jednom po ovoj hladnoći da idem u prodavnicu.-nasmejala se Melinda.
Okrenuo sam joj se leđima noseći kese na sto u kuhinji. Ubrzo sam shvatio da me ona ne prati. Kada sam spustio kese na sto, već sam čuo zavijanje vetra i tresak vratima što je značilo da je otišla. Slegnuo sam ramenima za sebe i krenuo da vadim stvari iz prve kese i raspoređivao ih po kuhinji. Kada sam sve rasporedio vratio sam se u dnevnu sobu i opet prišao prozoru. Melinda je već otišla i ulica je delovala sasvim nepromenjeno. Jedino je nebo postalo malo tamnije. Izgleda da se noć uveliku spustila. Munja je zaparala kroz sivo nebo sa glasnim treskom. Naglo sam poskočio unazad. Na trenutak mi se učinilo da sam par kuća dalje video nešto blještavo belo. U tom kratkom trenu nisam mogao ni da predpostavim šta je to. Nisam hteo da izađem tamo napolje, ali radoznalost me je vukla napolje. Potrčao sam brzo uzevši jaknu sa stola pritom obarajući par olovki na zemlju. Odmah sam krenuo da je oblačim, hitro provlačeći ruke kroz rukave. Jakna nije bila debela i znao sam da ću se smrznuti čim kročim izvan kuće, ali nije me bilo briga. Otvorio sam vrata i hladan vazduh je istog trena ispunio sobu. Brzo sam pružio ruku da zatvorim vrata, ali promaja je učinila svoje i ona su se sama zalupila uz tresak. Osvrnuo sam se oko sebe pokušavši da razaznam nešto kroz tminu. Naravno nije bilo ni traga od beline koju sam video pre par minuta. Krenuo sam polako niz ulicu. Da li mi se ono učinilo? Mogao bih se zakleti da je to neka osoba tamo stajala noseći nešto blještavo na sebi. Naravno moja mašta mi već nije dozvoljavala da nađem neko logično rešenje, tako da sam se ubrzo mogao zakleti da sam video dugačku smedju kosu koja se uvija na vetru. Čak sam ubrzo došao na to da sam i video crvene oči kako me streljaju kroz mrak, tako da sam se morao sam sebi nasmejati. Ako je i neko bio tu, kako to da ga samo minut kasnije više nema nigde na vidiku? I zašto sam ja tako brzo izašao iz kuće, samo kako bi video da li neko stoji tamo. Zastao sam još jednom pregledavši ulicu. Hteo sam da se vratim unutra na toplo, ali hteo sam da pretražim i ceo deo Pulhelija samo da se uverim da nikog nije bilo napolju. Oklevao sam da li da krenem napred ili da se vratim. Odlučio sam da odem do kraja ulice, a kao opravdanje sam sebi sam naveo da želim da idem do stena. Ubrzao sam korak i uputio se ka stenama koje su se nalazile malo izvan grada. Nije mi trebalo puno, a već sam pod patikama osećao prvo kamenje. Postalo je mnogo strmije i klizavija št osam duže išao. Ubrzo sam ispred sebe mogao videti prostranstvo okeana, a jedini način da primetim šta je nebo a šta okean su bili uzburkani morski talasi i morska pena. Stao sam u mestu da obuhvatim pogledom ceo predeo. Sivu, uzburkanu vodu, nebo koje je bilo ispresecano svetlosnim tragovima munja. Oči su mi počele suziti od vetra. Ovde na stenama, vetar je jače duvao, zavijajući između kamenja. Dole sam mogao videti crno kamenje i beli pesak plaže. Krenuo sam da se spuštam dole pažljivo ražeći čvrsto kamenje kao oslonac. Osim zavijanja vetra, čuo se i zvuk morskih talasa kako se razbijaju o stenje. Ovo sporo silaženje mi je išlo na živce pa sam odlučio da ubrzam malo svoje spuštanje. Istog trenutka noga mi je skliznula sa jednog kamena i pao sam dole na pesak. Iako bi mekani pesak trebao da ublaži moj pad osetio sam tup bol u desnoj ruci na koju sam pao. Par trenutaka sam nepomično ležao na mokrom pesku...To me je trgnulo brzo sam pokušao da se pomerim i okrenuo sam se na stranu ka moru. Video sam kako jedan poprilično velik talas sive vode ide ka meni. Znao sam da je on dovoljan da me povuče u okean. Već sam mogao da osetim njegovu probadajuću hladnoću i pre nego što je udario u mene.

Još jedna munja osvetlila je nebo, ali je istog trenutka bila zaklonjena prvim talasom.


|nedjelja, 28.12.2008. , 18:19|

| Komentari (17) | Da*Ne| Print|






<< Arhiva >>

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se