samosanacije

ako dođeš u šumu bez usana, neću te dirati
ako dođeš u šumu bez usklika, neću te dirati
ako dođeš u šumu bez prstiju, bez lišća... neću te dirati
i vlage humusa da nema, neću te dirati
ako dođeš u šumu plačljiva, neće ti pomoći
ako utrčiš u šumu i istrčiš iz šume, i šuma istrči iz tebe
obećajem, neću te dirati
ako ispunim obećanje, šuma najesen neće šumom biti
ali nisam joj dorasao.







„Inače sam se manje više spakirala. jedva čekam da odem, a onda jedva čekam da se opet vratim - jesen će biti moja. Preostalo je još samo nešto za izgovoriti s dubokim uzdahom. Pa sam rekla:- Ja sam točno ona koju sam ti pokazala, ali nisam za tebe.
Poljupcem u obraz zanijekala sam istinu. A onda su me tri buđenja pijetla nalazila u lošem stanju. Uvijek to radim - ostavljam ljude, a onda patim jer u njima nije bilo nešto vrijedno neostavljanja. Trebala bih napokon naučiti upucati osvrtanje s leđa. Trebala bih naučiti upucati žaljenje. Trebala bih napokon savladati tu maniru: - Eto, toliko. Cmokić, bokić.“
...
S odmakom od godinu dana jedva čekam da odem, a onda jedva čekam da se opet vratim. Pakiranje ostavljam za navečer; nemam nikakvih vrijednosti ni teških stvari za staviti na dno, moje vrijeme opet kuca s mjesta na kojem je sve moje. U srcu ljeta jesen mi već pripada, ne osvrćem se… ostavljam čitav jedan veliki grad, ali ne i ljude u njemu, istinu niječem uskraćivanjem poljupca.
Ja sam točno ona koju još nisam pokazala.

(Eto toliko. Cmokić, bokić.)


tessa k