11.03.2012., nedjelja

TOTALNO U...

Opet sam bolesna, jadna sam! Totalno sam bolesna. Imam upalu mjehura i sve me boli. JooJ… samo što ne umrem! Bila sam U svom rodnom gradu. Ali kaj mi se dogodilo…... Ispričajte me ... i dem povraćati. Dakle, gdje sam stala, ja se budala dadem na svašta nagovoriti. A kaj morem, bila me ćopila totalna nostalgija. E, ali kaj se još dogodilo odlijepil mi se đon na čizmi i onda sam cijelo vrijeme bila u balerinkama. A hladno je bilo. I grdo sam se prehladila. I evo me sad tu ležim, sve me boli, mučnina mi je i svaki čas moram na ve ce. Totalno sam u "muškom ponosu"! Antibiotike ne smijem piti, teta Lina mi je uvalila neki smrdljivi gorki čaj (mislim da ću ga proliti čim ona izađe). Joj, samo da se nekako oporavim! Ne znam hoću li se ikad opametiti! Moram napraviti malu pauzu… Dakle, što sam htjela reći odlijepil mi se đon… no to sam već napisala. Zapravo, hoću reći uvijek kad sam bolesna, moji doma me sumnjičavo pogledavaju, jer misle da sam hipohondar! Ali, da bar jesam… Put na istok: Nakon 200 km vožnja mi je postala dosadna... ...a tek smo negdje na pola puta! Predah uz Dunav, pa dalje... Sada ću vam ispričati jedan neobičan slučaj. Prije par godina odjednom su me počela boljeti pluća, počela sam kašljati, a pluća su me boljela svaki dan sve jače i već mi je postalo bilo teško disati. Po svom starom običaju, nisam se dala doktoru! Muž me tjeral da idem ali ja ne i ne! Ništa mi nije bilo bolje, pa sam ja ipak otišla na pregled, jer sam se pribojavala ako je nešto zarazno da ne zarazim i ostale! Laboratorijski nalazi su mi bili u redu, ali slike sa rentgena ne. Napisali su mi da imam po cijelim plućima nekakve zrnate izrasline i dobila sam uputnicu za daljnje preglede, sa napomenom "hitno". Ali ja se nisam dala na nikakve preglede dalje, već sam otišla doma. Bila sam uvjerena da mi nema spasa. Moj otac i obadva moja ujaka umrli su od karcinoma pluća i to relativno mladi. Mislila sam, eto vrag je došao i po mene! Pomišljala sam da će mi možda ipak biti bolje, pila sam nekakve čajeve, ali svaki dan mi je bilo gore, bolovi su bili sve jači i ja sam se kljukala analgeticima. Već mi je bilo teško i disati, pa sam zamolila muža da mi premjesti krevet uz prozor i tako sam spavala uz otvoren prozor i jedva dolazila do zraka. Zaista sam bila uvjerena da ću umrijeti, samo sam molila boga da to bude čim prije. B. me preklinjao da idem liječniku, ali ja sam odbijala. Mislila sam, dok ide - ide, ne želim mrcvariti i sebe i druge. Ne, nisam se bojala smrti, ali meni je bilo užasno što ću ostaviti svoju djecu. Bilo mi je to užasno i ja sam odlučila da dok još mogu, napišem njima oproštajno pismo, koje će čitati jednom dok me ne bude. B. je znao koliko ga volim, ali djeca su još bila mala i mislila sam, kada odrastu, zaboraviti će me, neće znati koliko sam ih voljela. Tako sam počela pisati to pismo… par dana za redom sam ga počinjala pisati, ali čim bih počela, meni su navirale suze. Dolazile su mi pred oči slike svih zajedničkih trenutaka, sve one lijepe slike, koje nosim u svom srcu i ja sam samo plakala i plakala. Znala sam da će se ako mene ne bude, netko brinuti za njih, ali opet sam mislila, njih nitko neće voljeti kao ja, nitko neće imati toliko strpljenja i brige za njih kao ja. Mislila sam, da su barem malo veći… Prolazio je tako dan za danom, a meni je bivalo sve gore, jedva sam hvatala dah, a bolovi su postali neizdrživi i ja sam nakon jedne neprospavane noći, rano u jutro rekla: - Tata (tako ponekad zovem muža), vozi me u bolnicu! Došli smo tamo i sjeli u čekaonici ispred ordinacije. Moj red se približavao i ispred mene su bile još samo dvije žene. Odjednom - mene je prestalo sve boljeti! Ali potpuno! Normalno sam disala, a od bolova niti najmanjeg traga! To mi je bilo olakšanje, ali i vrlo čudno. Rekla sam to mužu i predložila da idemo doma, jer da je sa menom sada potpuno sve u redu. Ali on je rekao da ne dolazi u obzir, da sada više nema zafrkavanja, da kad smo tu - idem unutra! - Ali ja sam sada potpuno zdrava, uopće me niti najmanje ne boli! Njemu je to bilo sumnjivo, ali i meni je bilo čudno. - Moraš sada na pregled, što ako ti se poslije opet vrate bolovi? Ništa, odem na sve te moguće preglede… Doktorica me gleda ispod oka i pita me da joj nije jasno zašto mi na uputnici piše "hitno", kad meni nije ništa. - Pluća su vam potpuno zdrava! - A one zrnate izrasline…? – pitam ja. - Ma, to su vam sad te digitalne slike… tako dobro sve prikazuju, da se vidi i ono čega nema! (?) Otišla sam doma i mislila sam da će se možda bolovi opet pojavljivati. Ali poslije više nikad ništa!! To je eto i meni misteriozno i uopće me ne čudi što moji doma misle da sam hipohondar. Ja znam da nisam. Ali što sam onda? Međutim, sada… sada sam jako bolesna, u jako lošem stanju sam. Boli me cijelo tijelo! Još gore nego tijelo, boli me i duša… ali to je već za jedan drugi post… (koji vjerojatno nikad neću napisati…) A sad idem naći neko zgodno mjesto za umrijeti... NF, gledam te!