soft cell

Cela je dugo zurila u staklenu trpezu.
bio peciva, kiflice, kukuruzno i integralno, puzici i buhtle, bureci i pite, sve mirisno, ali upravo tako da potice neodlucnost.
mozda je tu bilo jos ponesto, ali nazivi na onim malim papiricima i sva ta topla peciva bili su nekako pobrkani uzduz polica.
Cela se u to mogla uvjeriti vidjevsi da ispod ocitog bureka sa sirom pise mini pizza, a ispod hrenovke u tijestu kaže puz od oraha.
pekarka s druge strane pulta vec je cvokotom zuba odavala laganu nervozu.
ovdje sve ide brzo kao na pokretnoj traci, a Cela je bila tako usporena tog jutra.
da ne razjari pekarku i niz od jos cetvero ljudi koji su se nekako pojavili iza Celinih ledja, brzo prstom pikne jedno od vecih peciva i provrti kroz prste sve sitne kovanice te ih pruzi pekarki.
kao po kazni promumljano hvala ugodan dan i pozdrav i vec je jurila van, izbjegavajuci bilo kakve poglede.
kad je nesto kasnije tog dana zagrizla u odabrano pecivo, shvatila je da je lazno kao i sve sto je okruzuje u zadnje vrijeme.
izgleda bogato, a zapravo je pusto.
izgleda toplo, a zapravo je hladno.
izgleda hranjivo, a zapravo je Cela ostala gladna.
nista nije kao sto se cini. doista.