Moje male misli i ostalo

sjećam se kad sam bila školarka tog dana.ujutro rano, morali smo ispred školi dolaziti,obućeni u uniformu,pješice ič do trga negdje oko 8km,tamo dobivali zastave, svaki, i uodređeni sat išli smo kroz trg vičući hura.svaki puta na taj dan sjetim se toga.a sada moliš boga da ne radiš na taj dan.ne zato što 1 maj nego da odmoriš usred radnog tjedna.mene sutra ćeka 4 mašine veša za peglati,živio 1 maj!neki su spojili čak 4 dana,za mene to ne pojmlivo,jerako je ponedeljak radni,onda moraš raditi,samo da ne rade.sutra je dan gladnih ljudi u maksimiru.pola dana stajati za tanjurom graha,dobro da prođe bez tučnjeve i naguravanja.

ljuta sam ,jer pišem ovo drugi put,sve mi otišlo k vragu, nešto sam previše stiskala i poremetio se sav tekst.Upravo završio boks, dva rusa boksaju,jedan ko neboder izgleda,adrugi njemu samo do sisa.slušam ruske psovke sa telkača rusi inače jako psuju,ali i hrvati nisi daleko otišli.Kad sam došla u
Zagreb ,prvo što sam naućila naravno psovke i jadan odnosno ne kniževni hrvatski.Nisam imala love da upišem školu,pa sam učila ono što pričaju odnosno kako pričaju u familiji mog muža...samo psovke.Jadno.Ali nisam mogla niš promjeniti.Morala sam tražiti neki posao da preživimo .Radimo od jutra do mraka stigli smo dić kredu uz to još i uštediti ,i evo kučice.Moramo još puno uložiti ponestalo nam love,a i meni drmase stolica.U panici sam, kak čemo sa jednom plačom još nisam rekla mužu,a sat mi otkucava,mislim bioložki,jer razmišljamo o bebi.Odnosno kad sam u dodiri sa djeco onda imam želju ,ali čem dalje sve manje i manje želiš.Navikli smo se jedan na drugoga, nitko nama ne smeta,bojim se izgubiti slobodu,strah od svega,kakva ču biti mama, imat ču li strpljenja i živaca...baca me to sve u bed, nisam dobre volje.završavam.