...nešto paralelniji od ostalih...
ponedjeljak, 09.07.2007.
Jabuke
Prolaziš pustom cestom. Tamo. Negdje. Skrećeš. Uski asfaltirani puteljak vodi te uzbrdo. Kad cesta nestane iz retrovizora, ispred tebe je samo prašnjavi makadam, oštro glogovo trnje i nepokošena polja. Psuješ prašnjavu cestu, netom oprani auto i prokleto glasne zrikavce. Ne čuješ ni muziku u autu.
Jesi li promašio put? Tražiš civilizaciju. Nasamaren si.
Ovih par oronulih kuća ne može biti…
Gdje si? Gdje si?
Ošamućen slatkastim mirisom rascvale lipe i dozrelih petrovki teturaš do škripavih vrata. Zabljesne te mrak. Učmali, ustajali mrak. Vlaga.
Tik-tak.
Tik-tak. Na zidu odbrojava. Kome?
Gledaju te dvije prilike. Gledaju te bore. Gleda te patnja. Očaj. Gleda te pesimizam, bespomoćnost. Predaja. Skvrčeni prsti, upali obrazi. Tihi su.
Gledaš njih. Njihov život. Dva trosjeda, lijekovi, kutijice, stare novine, naočale, telefon, stoličica, pola banane, nožić. Papuče. Neparan broj. Stegne te.
Otrježnjuješ se. Raspremaš stolove. Pomažeš im da izađu na svjetlo dana. Njihove kosti škripe. Krckaju. Paziš ih poput dječice. Nema popravka. Pazi ako zabrljaš.
Tik-tak.
Tik-tak.
Ostavljaš ih u hladu s njihovim pokrivačima. Da se ne prehlade. Daješ im novine. On ih čita. Naglas. Polagano. Crna kronika. Ona zabrinuto klima glavom. Kosti škripkaju.
Ti lutaš između potamnjelih zidova. Jedna džezvica, dvije šalice i dvije žličice na sudoperu. Nagrižene starošću. Otkrhnute. Zagorene. Svaki dan on ih pere. Ispočetka. On nikad nije znao prati suđe. Ni kuhati kavu. Danas je i bljutava dobra. Franckova u 10 ujutro i poslije ručka. Uz Sport kekse. Kako prijaju na potamnjelom srebrnom pladnju.
Prljavi sivi pod. Meteš ga. Ribaš. Glancaš. Koliko puta?!?
Tik-tak.
Tik-tak.
Streseš se.
Izađeš na stražnja vrata. Tri mačke spaljenih ušiju. Preklinju. Za keksić. Pažnju. Boleštine, pomisliš. Na stepenicama goluždrava kokoš. Vidiš ju na ražnju u Billi. Okrene ti se želudac. Vratiš se u kuću. Vlaga, vlaga, vlaga. Crna pjegava vrata. Ribaš ih masnom spužvicom. Pereš ju u vodi sa šternje.
Što se tu dogodilo? Ovo ne može biti…
Izjuriš van na stražnja vrata. Pokraj bolesnih mačaka i goluždrave kokoši. Van. Van. Vuče te nešto. Tamo. Tamo. Gledaj. Tamo gdje miriše šuma. Nemoj. Daleko je. Nije, davno je. Proviruješ iza kuće. Tamna, crna, mračna šumetina nadvila se iznad TVOG dvorišta. Iznad TVOG sjenika. Iznad TVOJE štalice. Bila je daleko. Divljina. Nekad. Strah te. Tražiš put. Tajnu stazicu. Tamo između bujnog raslinja. Svi znaju zašto je bujno. Hrani se odvodnom cijevi iz štalice. Fuj. Smiješ se. Sve ti je isto. Nema štale. Nema raslinja. Nema puta. Iskrivi ti se osmijeh. Potrčiš natrag kroz zarasle puteve. Strah te. Strah.
Gdje si? Ovo ne može biti…
Prilike se skutrile u hladu. Dovikuju. Jabuke! Dozrele petrovke. Gledaj!
Ideš nabrati. Gledaš ih visoko gore. Crvene, jedre. Kako su visoko. Penješ se. Ne ide. Velik si. Bereš ih s poda. Natučene. Bereš ih. Bijesno. Penješ se do staraca. Nosiš jabuke. Bjesniš. Dosta ti je. Očajno. Očajno prevrneš jabuke iz majice. Zakotrljaju se stolom. Crvene, jedre, zrele petrovke. Stare oči živnu. Ne gledaju te. Jabuke. Jabuke petrovke.
Tik-tak. Gledaj ih samo. Gledaj.
Tik-tak. Kome?
Gledaj samo. Gledaj. Gledaš krvožednog komarca kako ti treperi na ramenu.
Gledaš ga.
Gledaš jebenog komarca krvopiju kako ti siše krv. Krvopija. Mlatni ga.
Tik-tak. Grade moj. Mlatni ga!
Tik-tak.
Mlat.
Razlila se krv. Tik-..
Gledaj. Gledaj kako su krasne. Jabuke. Jabuke petrovke.
