Suncokreta2

ponedjeljak, 20.02.2012.

242

Ma vidi ovog parnog broja kako mi se smije u facu, a ja parne brojeve baš ne volim.

Nakon dugog razmišljanja i uranjanja u vlastitu psihu shvatila sam zašto je to tako.

Vjerojatno zato jer se parni brojevi mogu dilit na dva jednaka dila.

A ja recimo mislim da kad se dili, uvik pinkicu mora ostat više onome koji dili.

Jeste li ikad podlilili čokoladu na dva jednaka dila, aj iskreno mi recite? Onako kad pogledamo pošteno, skužimo da ćemo sebi uvik udilit onaj bar za pinkicu, ma za najmanju pinkičicu, veći dio.

To je normalno, ja bar mislim da je, ma sigurna sam da svi to misle, al samo će možda par budala to i priznat.

E upravo zato volim neparne brojeve, jer se uvik mogu podilit pošteno, pola tebi pola meni i još onaj jedan viška onome koji dili. To jest - meni.

Mislim da ne može bit poštenije, jel tako!?

Stoga smatram da su neparni brojevi skroz pošteni, za razliku od parnih koji su licemjerni.
Ma normalno da uopće nisam tila o ovome pričat.

Nego...

Idu mi na živce ljudi koji stalno kukaju.

Da se razumimo, znam i ja sebe uvatit kako nešto kukam i ajmečem, pa mi bude smišno jer to je dio folklora, nije zaozbiljno.

Kad mučim zapravo mi je najteže, niko i ne zna šta mi se mota po glavi.

Al najnevolim ljude koji kukaju da nemaju love, ti ljudi mi se čak i gade i mislim se kako su jadni, pa stisnem zube i brojim do... do dozvoljenog minusa na kartici, dok ne puknem i ne saspem im sve u facu.

Stvarno ti ljudi koji stalno kukaju da nemaju love su tako licemjerni!

Na određeni način, samim svojim kukanjem, daju ti do znanja da ćeš i ovog puta ti bit onaj koji će platit kavu, i svoju i njihovu, da ćeš i ovaj put ti bit onaj koji će morat natočit benzin ako se misliš maknut iz grada, da ćeš upravo ti izvadit zadnju kutiju duvana i podilit je napola.

Odvratno.

Od takvih ljudi triba bižat.
Baš neki dan odem sa jednim svojim prijateljem, baš pravim prijateljem na jednu našu tradicionalnu kavu. I on, ka u uvik u zadnje virme - vadi takujin. Posegnem ka ono i ja za boršom da ne ispadnem muktašica jel, a on samo šta ne skoči na zadnje noge, učinit mot rukom u stilu - neš ti platit kavu! Al zašto, pitam ga ja onako nevino.

Jer uvik kukaš da nemaš love - reče mi on iskreno, bez osuđivanja.

Prijatelj mi je pa znam da njegova rečenica nema nikakve veze sa osudom, nego mi je jednostavno rekao činjenično stanje.

A to je da stalno kukam kako nemam love.

Strašno!

Poražavajuće!!
Budući da sebe ne mogu izbjegavat čak ni da se okrenem tri puta naopako, odlučila sam sebi sve sasut u facu. Uvatila sam se na baketinu! Druge osuđujem, a ja sam još gora!

To je tako luzerski, ljudi koji kukaju, ne trude se nać rješenje i napravit neki ozbiljan plan koji će im pomoć da prebrode krizu nego se zapravo muktare i nabijaju drugima obavezu da krpaju njihove troškove na luksuz.

Jebote, ako nemaš za kavu nemoj ić na nju, sidi doma i vezi goblen!

Znat će oni koji me znaju koliko su teške riči koje ću sad sebi izgovorit:

ma neka mi nepce ne osjeti janjetinu, ikad više, ako zakukam da nemam love

Brrrr sva sam se naježila



- 14:20 - Komentari (2) - Isprintaj - #

srijeda, 08.02.2012.

241 iliti kod nas je sve tvrdo

Dragi prijatelji, sugrađani i poslovni suradnici, stvarno ne vidim čemu ovolika panika!?

Pa oduvik se znalo da se stvari kod nas lako stvrdnu. Na početku balade svi se tome raduju, a kako se bliži kraj, onda im počne ka ono nešto smetat.

Tako je jednostavno moralo završit i sa ovim snigom.

I sad su svi nešto iznenađeni, poneki nesretnici su povrijeđeni, gradska vlast je uvrijeđena, a meni se čini da tako nije tribalo bit.

Možete li zamislit koliku količinu straha moramo pritrpit samo za prić ulicu!? Evo ja već treći dan na putu do posla moram zastat na svakom pješačkom, duboko uzdahnit i pomolit se svetome Anti jer nisam baš potpuno sigurna, oću li uspit u jednom komadu stić na drugu stranu. Eto vidite čak i lokomotive znaju kliznit iz tračnica a kamo li neće obični pješaci... Najviše mi je žal šta su mi sad ovi problemi sa iskliznućima zasjenili onu količine sriće koja nas je preplavila prošlog petka.
Svih onih gluparija, veselja i smijeha koje je odzvanjalo našim ulicama.

Je, gradonačelnik nam je, ajmo reć - osebujan tip, al to smo znali i prije.
Je, smiju nam se sa svih strana, al to je bilo za očekivat, previše smo se mi radovali ovom "bilom govnu" da se ne bi našla hrpica ljudi koji će jedva dočekat da nam prestane bit smiješno.

Evo sad sve nekako dolazi pod kontrolu, ljudi su se ipak uspili organizirat, grupice volontera odnose spizu starima i bespomoćnima, opet je nekako solidarnost na djelu, a to mi je puno drago vidit.

Lip je osjećaj kad čuješ da ti neko sa druge strane ulice dovikuje - ne tim putem tu ti je klizavo, ili kad nam se masovno šalju mudri savjeti ka recimo onaj da navučemo bičve na postole. O gospemoja šta je ovo došlo na svit, prije smo bičve nosili ispod, a sad moramo nosit povr' postola.
I kako'š bit elegantna s bičvama priko postola?

Ža' mi je ljudi koji su se polomili, to je sramota i tragedija ovoga grada, ža' mi je ljudi koji nisu znali kako će doć do bolnice na dijalizu i onih šta su se smrzavali bez grijanja i skapavali od gladi i žeđi jer im se zamrzla voda u cijevi.

Ali moram priznat najviše mi je ža ljudi o kojima niko nikada neće prozborit, ljudi koji su stojećki pretrpili ovu štetu, a kako meterolozi govore, i opet će!
Ljudi čija se imena nikad neće navodit kao žrtve neorganizacije ovoga grada, kao žrtve početka ledenog doba, kao žrtve početka smaka svita koji nas je zadesio.

Možda će nekome ispast smišno, nekome tragično, al ja sam uvjerena da su najveći patnici ispali - ljubavnici!

Tihi mirni, neprimjetni, samozatajni.
Nikad ih nećete vidit da se busaju u prsa, da kukaju šta su sve propustili ovaj vikend, da plaču javno nad svojom sudbinom.
To su ljudi koji su zapravo podnjeli najveće žrtve, a glasa nisu pustili.


Samo zamislite koliko muževa nije ovaj vikend otišlo na teren, koliko ih nije otišlo na neodgodivo službeno putovanje, koliko žena je taj isti vikend provelo sa tim istim muževima, koliko ih nije radilo noćnu smjenu...
Eh!
Tako to najčešće u životu biva, oni koji podnesu najveću žrtvu ne galame, ne kukaju, ne zapomažu.
Stoički podnose svoje patnje, uglavnom šute i potiho se nadaju da će biti bolje.


- 13:43 - Komentari (4) - Isprintaj - #

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se