Sinoć Posebni ( koji nije zaslužio da ga tako zovem...ali eto) je bio kod mene u posjeti. Nije atmosfera među nama baš najbolja, nisu se još smirili utisci posljednje svađe... Ljudi ne shvataju da ja nemam amneziju i da ne mogu tek tako zaboraviti sve što je bilo, što mi je ružno rekao, jednostavno sam zlopamtilo, ali šta ću...takva sam. Sad on nešto pokušava da promjeni, da pokaže kako nije mislio rečeno, ali kad vazna pukne, koliko god je lijepili mjesto pukotine je uvijek vidljivo.

I tako on sjedi na sofi, ja preko puta njega, usiljena atmosfera, čekamo da dođe njegova sestra sa dečkom. Osjećala sam se kao da sjedim pored neugodnog sugovornika i jedva čekam da dođe tramvaj pa da zbrišem. Pošto su javili da će malo kasniti, ja sam otišla u kupatilo da operem kosu, učinila bih ja u tom trenutku bilo šta samo da prekinem taj neugodni muk između nas.
Negdje kod drugog šamponiranja čujem ja telefon, ali pošto ga više nisam čula smatrala sam da mi se učinilo, inače to se meni često dešava, čim uđem u kadu počnu mi se pričinjavati zvukovi zvona na vratima, telefona, mobitela... Ali ovaj put...

Kad sam izašla čudno me gledao, kao kad vas doktor gleda kad vam želi saopštiti da imate tumor i da ćete umrijeti za mjesec dana. Pogled mi je slučajno preletio na telefon i na upaljenu lampicu. Mehanički sam pritisnula dugme da preslušam poruku...aj...moja majka (tatina mama) naravno...

-Gdje si ti Sultanija, što se ne javljaš?-
-Nije važno, evo čitam Gloriu, pa da te malo nazovem.-
-Jesli li ti vidjela Tarika? Kako je on mogao naći NAŠU, a ne kao ti. Zar nisi mogla ti biti na Lejlinom mjestu, mogla si se lijepo za Tarika udati, on je NAŠ, hem' je pametan, hem' zgodan, šta mu fali. Mogla si da si malo razmišljala, fina si cura...-
-A jesi li vidjela ovaj što hoda sa Mišinom malom, isto NAŠ budalaš, šta je vama djeco, kad ćete doći pameti ko' Tarik. E Sultanija, Sultanija...-
-Nego, odi' ti lijepo i nađi tog malog, pa se lijepo upoznajte, pa popričajte, vi pripadate zajedno, a i zgodan je, bolji od onog tvog, a NAŠ Boga mi.-

I šta sad reći na ovo . Stojim tako, Posebni ispred mene, gleda me upitno direktno u oči. A ja...ništa, ko' ukipljena stojim i gledam u telefon.
Onda mi je prišao i uhvatio me za ruku.
-Ne brini, znam da ti ne misliš tako, zar ne?-
Ja šutim, knedla mi zapela u grlu, ne bi prešla riješ preko jezika da mi život zavisi od toga. Gleda me tako par trenutaka upitno, pusti mi ruku i kaže:
-Kad se odlučiš javi mi, ili me želiš ili ne želiš, dosta mi je više ove zajebancije, nisam ti ja neki balavac, vučeš me za nos već duže vrijeme, čas' me hoćeš čas' nećeš. Odluči se Draga, odluči se pa mi javi. Ja sam to što jesam, ne mogu postati nešto drugo samo da bi ti bila sretna.-

Okrene se i ode. Ja ga nisam zaustavljala, izvježbala sam taj hladnokrvni odnos, sad imam prakse u tome.

Nakon deset minuta su došli njegova sestra i njen dečko. Nije im bilo jasno zašto nema Posebnog, ali nisu me puno ispitivali...o biserima njenog dečka drugom prilikom.


A ovako napreduje dijeta, sutra će biti čitava sedmica i stanje izgleda ovako



Ovako izgleda sad. Danas su mi svi rekli da sam smršavila, presretna sam. Kupila sam sebi prvi put nakon 5-tog razreda broj 38, i veličina L mi je bila velika... Od sad uvijek idem u taj butik. Uvijek. Ljudi moji presretna sam, iako su mi se sise malo smanjile i guza...ako ko ima kakav savjet kako da ih zadržim a skinem još koju kilu...