- Ali.. - zaustila je Rea podigavši pogled sa knjige.
- Ne.Želim znati o čemu se radi. - bila sam odlučna. - Ne želim da mi prešuti to.Želm to saznati koliko god to bila loša uspomena.Želim isprobati nešto novo,otići u taj kamp,ne želim da se kasnije kajem zbog toga. -

Ustala sam.Rea je otvarala i zatvarala usta želeći nešto reći ali joj nije uspijevalo.
Bila je zatečena.Došla sam do vrata i uhvatila bravu.Nakon što sam se smirila,sada je opet u meni kolalo uzbuđenje i strah.Udahnula sam i spustila bravu.

- Čekaj! - ustala je i Rea. -Želim i ja to čuti. -
- Ali... - zbunila sam se.
- I ja želim znati o čemu se radi. - bila je odlučna.

U meni je bio totalni kaos.Toliko osjećaja je bilo u meni.Nikada nisam znala da se netko može tako osjećati.Stajala sam tako nekoliko trenutaka,totalno zbunjena.Tada sam se okrenula i krenula kroz vrata niz stepenice.Rea me pratila u stopu.Došle smo do zatvorenih vrata kuhinje i pogledale se.

- Idemo? - upitala sam ju.
- Idemo. - kimnula je glavom.

Uletjele smo u kuhinju i u glas rekle:

- Želimo znati! -

Tatu smo prekinule usred večere.Jeo je juhu i ruka sa žlicom mu je bila na pola puta od otvorenih usta.Mama je podgrijavala ostatak ručka,no u trenutku kada smo uletile okrenula se prema nama i pomalo problijedjela.Tata je toliko bio zatečen našim reakcijama tako da niti je spustio ruku niti je zatvorio usta.Gledao je nas pa mamu.I tako naizmjence.Mama je izgledala kao da sama sebi želidokazati da je ov samo san.Okrenula se i ugasila štednjak.

- Dobro sjednite. - glas joj je podrhtavao.

Sjele smo.U meni se ništa nije promijenilo,još je bio potpuni kaos.Tata je još uvijek imao otvorena usta i ruku koja je bila na pola puta do njih.Izgledao je zbunjeno.Očito je bio jako zatečen.Sjele smo nasuprot nje tako da smo bile lice u lice.

- Nadala sam se da ovaj dan nikada neće doći... - udahnula je.

Slučajno je pogledala u tatu.Smela se.

- Hm...dragi? -
- Ha? - zbunjeno je odgovorio.
- Možeš spustiti žlicu. - rekla mu je sa usiljenim smiješkom i dozom zabrinutosti i straha u licu.
- Oh,da... - odložio je žlicu planirajući nastaviti jesti,no nije uspio.Previše ga je zanimalo ono što će ubrzo čuti.

Rea se tiho zahihotala,no ubrzo je prestala zato što je u prostoriji vladala napeta tišina.Nisam se uspjela nasmijati jer mi je srce lupalo kao ludo pod pritiskom uzbuđenja i žarkog isčekivanja.Imala sam osjećaj da ću puknuti od tolike napetosti.

- Sjećaš li se svoje bake,moje mame? - započela je.
- Ne.Samo sa slika.Rekla si da je umrla mlada. - odgovorila sam joj.
- Znaš li možda kako? - bila je smirena.Vidjelo se da je prihvatila da je ovo stvarno i da mora sve reći.
- Ne. - svi oni osjećaji kao da su odjednom nestali.Upijala sam svaku njezinu riječ.
- Ubili su ju. -