Dragi.

Trenutno je 22:36. Namjeravam rješavati zadatke za sutrašnji test iz informatike. Radi se o logičkim sklopovima. Ide mi. Jer je logično. Nije fina matematika, al' ipak na nešto (s)liči. Pa eto, pozdravi meni i logičkim sklopovima.

Profesorica etike je svim svojim razredima zadala pisanje eseja na satu. Tako je u prvim razredima bila tema: dokazivanje očitog (ili tako nešto) na što je jedan dečko napisao esej o partizanima i ustašama plus što je opisivao događaje tipa: ovaj je nabio bebu na nož i bacio je skupa s njenom majkom u kuću koju je potom zapalio. To mu je ispričala baka.

Jučer smo se Guza i ja prc-prc u autu, oko 9 ili 10 sati. Danas smo to ponovili oko 7, kad je još bio dan. Taman kad sam htjela skinuti hlače, tj. skinula sam ih skoro dopola,kad ono: pokraj auta lagano trčkara neki čovjek. I tako. Ajde kao nema veze. Idemo dalje. Dogode se svi sklopovi koji su se imali dogoditi, zapravo još uvijek se događaju, kad ono: prolaze dvije žene pokraj auta, gledaju Guzinu golu guzicu, komentiraju i pogledavaju se, a ja umirem od srama.Nda.Ne radite to po danu.U autu koji nema tamna stakla. Fala.

Trenutno je 22:52. Ergo, uvod u programiranje.

Došlo je ono vrijeme u mjesecu kada treba napisati modernu pjesmu modernog sadržaja.
Red prazan.
Red slova.
Red prazan.
Nakon pomnog razmišljanja odlučila sam ovoj veličanstvenoj pjesmi dati veličanstveni naslov: Pa ergo.

'Pa ergo.'

Ergo.

Kaže t-rn t-rn tn tn.
Kaže: ja.
Kaže nije lag'o
Kad je rek'o da je lag'o
Il' je lag'o da laže.
Kaže.

Ergo.

Kaže ž ž k-a ž ž k-a.
Kaže:ti.
Kaže nije prd'o
Kad je nije da je a
Kad koza nije lag'o,
Lag'o da ne laže.
Kaže.

Ergo.

Kaže aha-ha kk ža-nja.
Kaže: oni.
Kažu lažu.
Kake bacaju po podu.
Kaže da ne laže.
Kaže.

Kraj pjesme.

A pjesnik je htio: sad ti?

Prije godinu, dvije bila sam s kolegicom u McDonald'su. Konobar (ili kako već) joj nije donio pitu uz ostalu hranu jer je bila gužva i sve je kasnilo, a mi smo trebale ići doma ili gdje već pa je ona otišla do blagajne po tu pitu dok sam je ja čekala sa strane. Pokraj mene je stajao gospon u svojim 70-im, 80-im godinama. Nisam ga ni primijetila dok mi se nije obratio.
"Dobar dan", kaže on.
"Dobar dan", uzvratim.
"Gužva je danas...", zaključi usput.
"Da, da."
"A znate, ja sam vam tu svaki dan", nastavlja gospon razgovor.
"Ma da. Super", vraćam nezainteresirano.
"Da, da. A hoćete vi i sutra biti tu?"
"Ha? Ne znam."
"A dobro. Ja ću biti tu u podne pa vi možete doći da se družimo..."
Hm, da. Tada sam tek shvatila o čemu se radilo...Taman je došla moja kolegica, a ja nju brže-bolje primim pod ruku i trk van!

Nekom drugom prilikom išla sam doma iz škole i dok sam bezbrižno hodala šetnicom, čula sam iza sebe ubrzane korake. Neki osjećaj nervoze me počeo hvatati, ali, eto, bilo je oko 2 popodne pa rek'o 'valjda će netko primijetiti ako mi se što dogodi...'. Za mnom je išao muškarac, naravno. Prosuđujem da je imao 30-ak godina. Sustigao me, ali nije bio (pre) napadan. Samo je dobacio: "Ej, mačko, jesi za piće?"
"Ne, hvala."
"Ne, a?", zaključi razočarano i začuđeno te zaostane.

Ah, kamo sreće i situacije da sam i danas naletjela na 'bolesnika'. U Malumgradu su izbori uskoro pa se zato malo popravlja, ruši, gradi, asfaltira. Zato se bus danas okreće na terminalu umjesto na svom uobičajenom okretištu. Pa, eto, išla sam jednom cestom, između Intera i kuća u nizu kad sam slučajno pokraj trafo-stanice ugledala postarijeg čovjeka kako piša. Zapravo, isprva mi se činilo da piša iako mu je ruka radila kao da davi majmuna, kad vidi ti to(!) dobaci on: "Ej, mala, dođi mi ga izdrkat'!" Bilo je 11 sati ujutro(!), dakle.

Ako ima tko slično iskustvo, voljela bih da ga opiše (ako mu nije neugodno); čisto da mi dokaže boleštinu ove stvarnosti. Hvala.