Prije godinu, dvije bila sam s kolegicom u McDonald'su. Konobar (ili kako već) joj nije donio pitu uz ostalu hranu jer je bila gužva i sve je kasnilo, a mi smo trebale ići doma ili gdje već pa je ona otišla do blagajne po tu pitu dok sam je ja čekala sa strane. Pokraj mene je stajao gospon u svojim 70-im, 80-im godinama. Nisam ga ni primijetila dok mi se nije obratio.
"Dobar dan", kaže on.
"Dobar dan", uzvratim.
"Gužva je danas...", zaključi usput.
"Da, da."
"A znate, ja sam vam tu svaki dan", nastavlja gospon razgovor.
"Ma da. Super", vraćam nezainteresirano.
"Da, da. A hoćete vi i sutra biti tu?"
"Ha? Ne znam."
"A dobro. Ja ću biti tu u podne pa vi možete doći da se družimo..."
Hm, da. Tada sam tek shvatila o čemu se radilo...Taman je došla moja kolegica, a ja nju brže-bolje primim pod ruku i trk van!
Nekom drugom prilikom išla sam doma iz škole i dok sam bezbrižno hodala šetnicom, čula sam iza sebe ubrzane korake. Neki osjećaj nervoze me počeo hvatati, ali, eto, bilo je oko 2 popodne pa rek'o 'valjda će netko primijetiti ako mi se što dogodi...'. Za mnom je išao muškarac, naravno. Prosuđujem da je imao 30-ak godina. Sustigao me, ali nije bio (pre) napadan. Samo je dobacio: "Ej, mačko, jesi za piće?"
"Ne, hvala."
"Ne, a?", zaključi razočarano i začuđeno te zaostane.
Ah, kamo sreće i situacije da sam i danas naletjela na 'bolesnika'. U Malumgradu su izbori uskoro pa se zato malo popravlja, ruši, gradi, asfaltira. Zato se bus danas okreće na terminalu umjesto na svom uobičajenom okretištu. Pa, eto, išla sam jednom cestom, između Intera i kuća u nizu kad sam slučajno pokraj trafo-stanice ugledala postarijeg čovjeka kako piša. Zapravo, isprva mi se činilo da piša iako mu je ruka radila kao da davi majmuna, kad vidi ti to(!) dobaci on: "Ej, mala, dođi mi ga izdrkat'!" Bilo je 11 sati ujutro(!), dakle.
Ako ima tko slično iskustvo, voljela bih da ga opiše (ako mu nije neugodno); čisto da mi dokaže boleštinu ove stvarnosti. Hvala.
