stillhoping
27.09.2007., četvrtak
O deci koja imaju sve, o onoj koja nemaju nista,o nama....
Parafraza XVII Plakati pa dušu žvakati. Suze u jastuk umakati. Plakati, plakati, plakati i sebe moći preskakati. Plakati, pa se nasmešiti. Ne, nećemo pogrešiti. Plakati, ali se boriti i sobom nebo otvoriti. * * * Sa dva kilograma svinjskih repova Djordje se vratio u Futog. Ima dana kad se vratio praznih ruku a kod kuce ceka sestoro gladne dece, jedna umorna mati i jedan nakrivo nasadjeni otac. Djordje svakog dana mora da zaradi hiljadu dinara, inace ce dobiti batine. Djordje Dundjerski. Mladi “pregalac” i “glava porodice”. Ucenik treceg razreda osnovne skole u Futogu. Djordje prosi po Novom Sadu. To zna i njegova uciteljica i mali drugovi. Drugi razred je zavrsio sa odlicnim. U skoli i dalje stoji sasvim pristojno. Ima dva pametna oka. Ume da popije koktu na eks, a da ne trepne. Ume i da se nasali, ali gorko. Ume i da se zabrine, ali sve nekako ispadne kroz osmeh. Imam pred sobom svrcu kome je porodica natovarila na pleca brigu o hiljadarki dnevno. Gurnite na ulicu nekog odraslog coveka i naredite mu da svaki dan donese po hiljadu dinara, pa cete videti da je to uzasan posao. A to ide godinama. I to ce jos ici godinama. Deca se zovu Snezana, Vlada, Dragan, Zdravko, Zoran i Mileva. Vlada je najmladji: tek se rodio. Kao i svako dete, Djordje ima svoje snove. Zeleo bi da postane sofer ili kauboj. -Tako bih mogao- kaze- da putujem. Da odem daleko. Da dobijam dnevnice i prestanem da prosim. -Zar ti nije zao- pitam- da ostavis decu? -Potrpao bih ja i njih u kamion i odveo. I verujem da bi to i ucinio. Jer bivalo je dana kad isprosi samo za hleb. Nosim ga- prica mi- gledam ga, a hleb vruc, mek, a ja gladan, pa ipak ne strpnem ni mrvu. Prvo njih nahranim... Inace, najveci dan je kad se skupi nesto para za svinjske repove. To smo nekako uredili, dao sam mu novac i on je otisao da se brine o deci. Ja sam posle toga sedeo i bilo me je sramota kao da sam ja licno i privatno pravio i podesavao ovaj svet. Razmisljao sam kako da mu se pomogne. Razmisljao sam kako da se pomogne onom decaku na Tvrdjavi koji spava sa dva psa, jer su ga majka i ocuh oterali od kuce. Jede sa psima hotelske pomije. Oni ga nocu greju. Jova Soldatovic, Mica, sta znam ko, poklone mu dzemperic, kaput, neki dinar... I nekako mi se ucinilo, djavo ga zna zasto, da Djordju, da svoj toj takvoj deci ne treba pomagati, nego ih razumeti i udesiti da dospeju bar do sutrasnjeg dana. Treba pomagati nasoj deci. Onim lepo ocesljanim, pametnim, mirisavim bucama namrstenim na margarin- jer, zaboga, oni jedu samo puter; namrstenim na mleko-jer, zaboga, oni piju samo kakao; namrstenim na novo odelo- jer, zaboga, neko ima lepse, modernije, cak iz Italije. Treba pomagati nasoj razmazenoj deci, nasoj za zivot nesposobnoj deci, nasim maminim i tatinim mazama. Djordja treba uvazavati i pokoniti se pred paketicem svinjskih repova koji dele sedmoro gladnih malisana, jednom nedeljno ili nijednom nedeljno. Nema u meni nikakve pakosti. Nikakvog zla. Ne mogu da optuzim drustvo sto mu ne pomaze, jer tata je zemljoradnik, a majka radnica u “27. martu”. Jednostavno, rastuzen sam zbog nas i zgadjen, nesrecan nekako posramljeno. Zaboli nas zub, pa mislimo da je to najveca briga zemljine kugle. Iskljuce nam struju cetiri sata, a mi proklinjemo sve, od Nikole Tesle do “Elektrovojvodine”. Sve neke ogromne brige oko nas: prosao tako neki mamlaz, pa mi oljustio farbu sa leve strane haube... Lepo mamino nece da pojede rucak, duri se. Lepo tatino zatrpano gomilom igracaka place zato sto nema jos dve gomile igracaka. Djordje grabi peske u Futog sa hlebom ispod ruke. Onaj malisan na Tvrdjavi jede pomije. A mi prolazimo kroz taj svet kao coravi, i ne primecujemo ni jedne ni druge. Te, koji ce nas sutra zameniti. Te koje grdimo sto su mladi, kao da su oni odlucivali hoce li ce se roditi. I dodje mi, ruku na srce, da onako siroko pljunem na dobra stara vremena u ime svih onih novih, kojima srljamo u susret kao da ce sama od sebe biti napravljena. Nemam u ovom zapisu ni pocetak ni kraj. Iznosim ga kao prilog za razmisljanje. Ako neko nesto smisli, bicu mu zahvalan. Ako ne smisli-opet lepo. by Mika Antic, poeta,sanjar,pijanac...Ljudina...... |
