stillhoping

fin nacin da se ostari.....


....ali,ukoliko se ne desi nesto i ne odselim se na Kubu,ukoliko propustim staracko ludovanje i predavanje porocima pod stare dane,staricu ovde....sto mogu bolje,...
jer....

kad ostarim...

...nosicu ruzicaste haljine i niske bisera....imacu stap sa srebrnom drskom,skup i lep.....karmin na usnama,srebrnu pundju.

kad ostarim...za mojim trpezarijskim stolom subotom ce se igrati remi s preostalim zivim prijateljima,pusicu cigare ,picu martini...psovacu,ali to ide uz karte....i niko nece zameriti....
s prijateljicama cu ponekad da odem na kolace,u najskuplji restoran u gradu....vadicemo iz koznih torbica slike svoje dece i dece nase dece i veselim glasom govoriti o njima,nezno ih olajavati izmedju dva zalogaja krempite.....
imacu vremena za pozorisne premijere,za knjige koje nisam stigla da procitam...mozda cu poceti da se bavim fotografijom amozda i pecanjem,videcemo jos....jer,bogzna sta cu sve voleti kad ostarim!
kad ostarim...moj sin ce ziveti negde drugde,mozda daleko,bas daleko....i zvace me subotom a ja necu dosadjivati ni postavljati neumesna pitanja....sve sto je trebalo da mu kazem vec je cuo u detinjstvu...zvace onako,da me cuje,ne iz duznosti,ne sa strepnjom il` dosadom...
na stocicu kraj kreveta stajace slika moje ljubavi jedine u srebrnom ramu,a ja cu voleti istim zarom,ni za dlaku manje,te mirne,mrtve oci....
a kad izlazim napolje,s karminom na usnama i srebrnim stapom u ruci ,ja cu zvizdukati neku pesmu gegajuci se niz stepenice...i pusticu da se stap nehajno vuce za mnom....stacu zatim:pogledacu nebo i boje i ljude,i necu misliti kako je nepravedno to sto sam stara,sto kuk ne sluzi najbolje...
kad ostarim....kad ostarim volecu i dalje Peru Zupca ,Miku Antica i mnoge druge....i..."sve smrti me ubiti nece"....
kad ostarim...necu biti nadzak-baba kakva sad umem da budem
kad ostarim...
....staricu lepo,bezbrizno...bez straha.....

u medjuvremenu

Aorist


Ti svakako razumes:
sve je,
sve je,
sve je gotovo.

Uplaseno sam pijan.
I prazan.
I sam.

Ponekad netko naidje
da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome prepričavam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena.

Nikome nemoj reci,
ali ja,
ja koji najmanje znam o sreci,
hteo bih malo nespretne srece
tom nekom drugom da dam.

I dok umire drvece i vetar po liscu gazi,
hteo bih da mu bude dobro,
sasvim dobro,
u ime aorista moje ljubavi
i davnoproslog vremena.



Mika Antić