04

ponedjeljak

prosinac

2006

Jadi mladog Habermasa

Jadi mladog Habermasa
ili: kako se posle Gintera Grasa, koji je sam priznao svoje veze s nacizmom, kroz jednu anegdotu na tapetu javnosti nevoljno našao Jirgen Habermas, ključno ime nemačke i svetske filozofije

Filozof Jirgen Habermas izdejstvovao je privremenu zabranu prodaje tek izašle autobiografije “Ja ne”, poznatog istoričara, kritičara i publiciste Joahima Festa (umro 11. septembra 2006). Knjiga sadrži i pasaž u kome je Jirgen Habermas optužen za pripadništvo Hitlerjugendu. Filozof se ne pominje imenom i prezimenom, ali je opis takav da se odmah prepoznaje o kome se radi. Izdavač Rohnjolt objavio je odmah potom da 6. novembra izlazi novo izdanje bez spornog pasaža, a sudu je podnet prigovor.

Ukoliko Habermas svoju prilično labavu formulaciju protiv Festa ne konkretizuje, mogao bi na sebe navući sumnju o podmetanju, što sasvim očigledno govori o tome kako i 60 godina posle Drugog svetskog rata, nemačkim intelektualcima koji, inače, neguju ozbiljnu i obazrivu formu komunikacije, naglo popuštaju kočnice čim dođe do razgovora o krajnje neprijatnom i nedovoljno razjašnjenom dobu nacionalsocijalizma.

Po tvrđenju Joahima Festa, u poratnim pedesetim godinama Habermas je svojim znanim člankom “O načinu izvrdavanja krivice” otvorio “istorijsku prepirku”, koja je – mnogi će se oko toga složiti – nanela velike štete različitim ljudima na različitim mestima. Sociolog Habermas je tada beskompromisno čitavom nizu nemačkih filozofa prebacio posmatranje nacističkih zločina u ravni istorijskih uslovljenosti, što je omogućilo relativizovanje svih tih strahota. Napadnuti su se branili činjenicama koje su imali na raspolaganju, ali sa malim izgledima za javno opravdanje, budući da je njihov protivnik posezao jedino za moralnim argumentima.

U zaključnom delu autobiografije “Ja, ne” Joahim Fest govori o pojedenom, nesažvakanom i progutanom kompromitujućem dokumentu i navodi biografije ljudi koji su za dokument i njegov sadržaj odranije znali. U „anonimnom” gutaču čitava nemačka javnost je odmah prepoznala Jirgena Habermasa, budući da se govori o “vodećoj glavi” u Nemačkoj.

Sam događaj je istoričar Hans-Ulrih Veler ispričao novinaru lista “Cajt” 1. novembra ove godine. Naime, on i Habermas u vreme rata o drastali su zajedno u malom gradu u Nemačkoj, u kome je, kao i svuda, u okviru narodne omladine bio organizovan Hitlerjugend. Habermas je kao petnaestogodišnjak 1944. godine u elitnoj omladinskoj organizaciji rukovodio kursom hitne pomoći na kome je učestvovao i Veler. Veler je, navodno, bio neredovan. Zbog toga mu je Habermas, kao rukovodilac kursa, poslao formular veličine dopisnice, upozorivši ga na “dužnost koja zove”. Tri decenije kasnije, sedamdesetih godina, kad su i on i Habermas pravili univerzitetsku karijeru, Veler slučajno u svom dnevniku pronalazi formular sa opomenom i uz sentimentalne prijateljske pozdrave, šalje ga Habermasu. Kad su istog leta porodično provodili raspust, Veler se raspitivao o sudbini pisma u kojem je poslao formular, na šta mu je gospođa Habermas odgovorila: “Znaš ti Jirgena, progutao ga je.”

Ovaj vickasti odgovor brzo se pretvorio u ogovaranje, po kome je Habermas dokaz o svojoj pripadnosti Hitlerjugendu bukvalno progutao. Ovo je došlo i do ušiju Joahima Festa koji je o tome odmah tražio pismenu potvrdu od Habermasovog prijatelja. Veler mu je 16. aprila ove godine čitav događaj opisao kao šaljivo beznačajan. Joahim Fest, uprkos tako opisanom događaju, ovu epizodu unosi u svoju autobiografiju “Ja ne” . Neimenovana danas “vodeća glava” u Nemačkoj, tada mladi vođa kursa hitne pomoći u Hitlerjugendu, opisan je kao “za režim (nacistički) vezan i dušom i telom”. Iako je to Veler proglasio „perfidnom izmišljotinom” anegdota se pretvorila u tešku društvenu činjenicu. Do osetljive javnosti je stigla Festova namera da se nekadašnja opomena poslata Veleru, uzima kao “strasna odanost Fireru i nepokolebljivo očekivanje definitivne pobede”.

U novembarskom broju uglednog “časopisa za političku kulturu” na nemačkom jeziku “Cicero”, o ovom događaju objavljena je poduža priča u kojoj se ističe da Habermasu i Veleru niko ne stavlja na teret što su kao đaci bili uvršćeni u nacionalsocijalističku formaciju, čuveni Hitlerjugend. Međutim, niz činjenica koje slede baca senku na Habermas ovu distancu prema „“gresima mladosti”: posle rata, po završetku studija filozofije, Habermas se odlučuje za izradu doktorskog rada kod Eriha Rotakera kome u toku rata ruke nisu ostale čiste i Oskara Bekera, Hajdegerovog učenika, koji je bio nacista.

I Hans-Ulrih Veler, pošiljalac pisma, počeo je karijeru kao istoričar kod Teodora Šidera, naučnika, koji je posle rata redigovao biografiju da bi izbegao eventualne napade i neprijatnosti na univerzitetu.

Nije bez značaja ni činjenica da je Rajnhard Kolasek, filozof iz Bilefelda, bliski prijatelj Habermasa i Velera, koji je priču o “gutanju dokumenta” prepričavao kao dobar vic, do kraja života ukazivao stalnu čast i pokazivao zahvalnost čuvenom Karlu Šmitu, vodećem pravniku Trećeg rajha.

U 2004. godini, filozof iz Konstance Geron Volters dao je sebi u zadatak istraživanje odnosa nemačkih filozofa prema nacionalsocijalizmu, neposredno po završetku Drugog svetskog rata. On se naročito posvetio obradi priča i glasina kojih su se stideli neki od znanih filozofa. Iz tog je nastala studija pod naslovom “Zataškavanje, optužbe, opravdanja”. Glavna tema bio je Jirgen Habermas, inače, intelektualac za koga u javnosti važi da je heroj besprekorne prošlosti. Volters je sve sumnjičave uputio na nove i neobjavljene Habermasove biografske podatke, koje međutim nije naveo. U svakom slučaju i on se pismeno obratio Habermasu i Veleru. Iz poslatih odgovora videlo se da je priča o progutanom pismu istinita.

Po objavljivanju članka o famoznom gutanju pisma, u časopisu “Cicero”, Habermas piše pismo glavnom uredniku Volframu Vajmaru, i neuobičajeno oštrim rečima govori o autoru članka Jirgenu Bušeu kao o “denuncijantu” koji sledi providni cilj čišćenja nemačkog prostora od jedne generacije neugodnih intelektualaca, uključujući i Gintera Grasa. Habermas ističe da “već na osnovu svoje ometenosti mladošću nije imao nikakvih mogućnosti da se u 15. godini identifikuje sa nacističkom ideologijom.” “Nisam, kako tvrdi redakcija, verovao u krajnju pobedu”. Ovde treba imati na umu da nemački krivični zakonik za denuncijante predviđa kaznu do šest godina zatvora ukoliko je denuncijant imao u vidu političko opredeljenje oklevetanog lica. Habermas u pismu „Ciceru” priču o progutanoj cedulji označava kao “nastavak političke hajke” još iz 70. godina kada je sve predvodio “Frankfurter Algemeine Zeitung (FAZ)”, a suizdavač tih novina tada je bio baš Joahim Fest. Habermas, levičar i vodeći nemački filozof nije ostao miran pred razmišljanjima Jirgena Bušea, autora inkriminisanog teksta u “Ciceru”, ali nije odoleo a da ne uplete politiku kao glavni razlog navodne kampanje koja se sada opet vodi protiv njega. S druge strane, pisac teksta u “Ciceru” primećuje da je kraj priče o Habermasu i pismu uverljiv, što nije slučaj sa početkom pisma. On ne tvrdi da je progutani spis sadržavao neke državne tajne, ali se pita da li možda na kraju pisma nije bio uobičajen nemački pozdrav iz tog doba, kao na primer Heil Hitler! a tek ispod toga ime pošiljaoca.

To se, u svakom slučaju, ostavlja čitaocu da proceni. Međutim, nemačka filozofija koja nije isto što i filozofija Nemačke (Diter Henrih), ima problem što su neki od njenih najboljih predstavnika bili u redovima nacista. Martin Hajdeger je celu godinu dana bio rektor naci-univerziteta što je, s obzirom na značaj i ugled koji ima u filozofiji, jedan od najvećih skandala u tri hiljade godina dugoj duhovnoj istoriji Evrope. Habermas jer bio taj koji je pedesetih godina u listu “FAZ” prvi i kao “udarna pesnica” ukazao na bliskost misli Hajdegera i temelja nacističke ideologije. On nije bio sasvim u pravu, ali posledice njegovog tadašnjeg pisanja osećaju se i danas. Može se reći da bi se o Hajdegeru manje govorilo kad se ne bi stalno ukazivalo na skandal oko njegove nekadašnje rektorske pozicije.

Autor “Cicera” Buše smatra da Habermasov pokušaj uklanjanja materijalnih osnova kompromitacije može u napadu panike izgledati smisleno, naročito kad čovek sebe smatra onim koji krči i ravna puteve ka jednom sasvim drugom svetu filozofije. Ono što ljudi čitaju jeste i ostaje uvek njihova stvar, ali ono što će se nekad videti u vitrinama univerzitetskih muzeja i biblioteka, može delovati sasvim drugačije: pogledaj ovo, pa i on je isto kao i oni! Ogoljeno postojanje nekog spisa koji bi mogao biti corpus delicti, katkad je više od proučavanja nečijeg ukupnog životnog dela.

Priča koja je kasnije kolala među filozofima, a potom našla mesto u Festovoj autobiografiji “Ja ne”, verovatno nije u potpunosti tačna. Kad se redukuje na anegdotu, kao što je to učinio Volters, onda i za nju važi pravilo: ako nije istinita, dobro je smišljena, ili izmišljena. U jednoj ranijoj knjizi, naslovljenoj “Naprotiv”, Joahim Fest citira maksimu svog berlinskog prijatelja: “Kad se nešto dogodilo greškom, onda bi se to, u najmanju ruku, moralo ispričati bez greške”.

Habermas u pismu glavnom uredniku “Cicera” tereti Joahima Festa da je za vreme uređivanja lista “FAZ” njegove kritike nacističkog režima uzimao kao loše, zato što je on, Fest, pokušavao da ih rehabilituje u svojim novinama. (“Cicero” je pismo smesta stavio na Internet). Koji su to filozofi o kojima Habermas govori kao o ideolozima nacističkog režima, pitaju se mnogi. Veruje se da on nije mislio na Adolfa Rozenberga, autora čuvenog spisa “Mit dvadesetog veka”, koji je po završetku Nirnberškog procesa 1946. godine pogubljen. Habermas je imao u vidu savremenike, a pre svega Ernsta Nolta kome je posle čuvene “istorijske prepirke” 1986 – zbog Habermasovog članka “O načinima izvrdavanja krivice” – bilo onemogućeno svako javno iznošenje i publikovanje filozofskih gledišta. Zaključujući svoje pismo glavnom uredniku “Cicera”, Habermas ističe da se iz cele afere u kojoj je on glavni junak može naučiti da je “spletkarenje već decenijama zatrovalo (filozofsku) klimu u Nemačkoj”.

Govoreći za radio “Dojče vele” (12.11.2006. u 17:30) Ernst Nolte je Habermasa nazvao denuncijantom, doduše ne u pravnom već u retoričkom smislu. (Inače, Habermas Noltea nije držao za mislioca nacističkog režima, već je o njemu govorio kao opskurnom filozofu iz zapećka i čoveku ekscentričnog duha.) Nolte tvrdi da je razgolitio nacističke zločine, samim tim što je pokušao da ih razume kao odgovor na “boljševičke pretnje”.

Ni rezultati današnjih i uzavrelih dijaloga o mračnim vezama u nacističko vreme nisu predvidivi. Tako su Habermasove optužbe na račun Festa izazvale čuđenje dela nemačke javnosti, a mnogi učeni ljudi to nazivaju moralnom toljagom, jer nije sporno da su u Festovim knjigama “Lice Trećeg rajha”, “Biografija Adolfa Hitlera” i “Albert Šper: bitka sa istinom”, dati značajni prilozi istraživanju nacističkih zločina. Osim toga, Fest u autobiografiji jasno navodi da se dobrovoljno prijavio u “Luftnjaffe”, kako bi izbegao mobilisanje u SS trupe.

Ukoliko Habermas naknadno ne pribavi nove dokaze, onda će međusobne optužbe renomiranih nemačkih intelektualaca još više utvrditi utisak da njihovi, navodno, nerazjašnjeni odnosi sa nacističkom prošlošću, služe za izravnavanje ličnih računa.


Smrtonosni flert s politikom

Zašto nemačka filozofija nije mogla da izbegne izazov politike, iako su mislioci razumevali da te veze guše slobodno i umno mišljenje

Ne postoji mnogo filozofskih rečenica koje svako zna. Ali, prepoznatljiva formula Karla Marksa “istorija je istorija klasne borbe” pripada takvim rečenicama. Do danas, ona se uzima kao referentna tačka na osnovu koje se zaslužuje naziv politički “levog” i politički “levičarskog mišljenja”. Ko njima pripada, daje primat materiji nad duhom, društvenoj zajednici nad pojedincem i jednakosti nad slobodom. U tom smislu Marks ostaje neprikosnoveni pater familias nemačke filozofske tradicije 20. veka koja se kreće od Đerđa Lukača preko Ernsta Bloha i Teodora Adorna do Habermasa, čoveka konsenzusa. Za sve pomenute učesnike, Kantova “Kritika čistog uma” pretvorila se u kritiku prljavog kapitalističkog društva, što je sobom donelo prednost koja nije za potcenjivanje, a koja je uvek mogla precizno označiti šta je dobro a šta zlo; to znamo iz levičarske igre silom uz kor išćenje moralističkog kažiprsta.

Fridrih Niče nije dobio svoj kreativni nagon posmatrajući gradske nevolje i zlo, već vraćanjem najstarijim izvorima znanja – Grčkoj. Shodno grčkim merilima, lični filozofski učinak merio se otvaranjem raznih pitanja, a ne traženjem i nalaženjem najboljih moralnih odgovora. Postavljanje pitanja o biću koje pita, bio je revolucionarni program Martina Hajdegera na čijem je tragu Hans Georg Gadamer zasnovao istinsku ljudsku umetnost “razumevanje – htenje”, kao i svoju hermeneutiku kao najvažniju nemačku školu mišljenja u poratnom vremenu.

Ono što je ujedinilo ovaj drugi pravac, pored centralnog mesta jezika u mišljenju, bila je odlučnost razmišljanja iz perspektive obrazovanog, nesputanog, i na istorijskim horizontima slobodnog čoveka. Čovek sebe prepoznaje kao jedinog gospodara i tvorca svoje sudbine i svoje istorije.

Oba grane, marksistička i ničeovska, bile su prikladne za političke fantazije moći, što je ovladalo na ideološkom polju posle završetka Prvog svetskog rata, olakšavši uspon dveju totalnih ideologija.

Dok je Martin Hajdeger, kome i pre 1933. godine ideja “ibermenša” nije bila strana, u vreme nacističkog preuzimanja vlasti i moći, otvoreno mislio da Firer mora biti „jedini firer”, Đerđ Lukač se u isto vreme ponudio drugu Staljinu kao mislilac i programer glajhšaltovane kulturne politike. Ko bi se u to vreme usudio da brine o ljudskoj moralnoj postojanosti, ni od jednog od ovih pravaca ne bi mogao očekivati podršku. U tim situacijama, višestruko tačnim se pokazalo se ono što je, otišavši na dvor tiranina iz Sirakuze, naučio praotac filozofije, Platon: u blizini totalne moći, filozofija doživljava svoje najmračnije trenutke.

Suprotno opštem i dugo negovanom utisku, poratno vreme nije značilo i prekid sa starim tradicijama. Tako, u posle rata podeljenoj Nemačkoj sa katastrofom na leđima i klimom podozrenja i podvala, i dalje se filozofiralo. Pritisak je morao biti vrlo veliki. Do današnjih dana veruje se, bar kako je pokazala epizoda s a Habermasom i njegovim navodnim gutanjem pisma upućenog iz Hitlerjugenda, da je lako moguće mislioca osramotiti za sva vremena. Veličina jednog profesora, u takvim trenucima, jeste bekstvo u najbolju od svih mogućih nemačkih prošlosti. Prednost se daje Lajbnicovom, Kantovom i Hegelovom kanonu dobrog čoveka. Kad je iz američkog egzila Hana Arend pokazala svojom knjigom korene totalitarizma i srećno bratstvo između nacionalsocijalizma i staljinizma, svima je bilo naravno bolno, ali niko to nije osporavao.

Mnogo ranije nego što su dva totalitarna sistema proteklog stoleća bila u stanju da pokažu svu svoju rušilačku moć, matematičar po imenu Edmund Huserl odlučio je 1910. godine da filozofiju vrati “samim stvarima”. Osećanjem logike želeo je da filozofiju kao istraživanje i opisivanje fenomena, nazove “jakom naukom” bez ikakve ideologije. Time je filozofiji utisnuo scijentistički znak („scijentizam”, filozofski pogled koji zastupa tezu o svemoći naučne metodologije na svim područjima ljudskog života, prim. prev.) u kome je više decenija kasnije Karl Poper prepoznao garanciju za slobodno i otvoreno društvo.

Poperov kritički racionalizam bio je omiljena filozofija svih nemačkih pravih demokrata, što je Adorna i Horkhajmera iz Frankfurtske škole istaklo kao filozofe suprotnog gledanja koji su početkom šezdesetih godina zajedno sa Poperom otvorili raspravu o pozitivizmu. Time je dat “auftakt” jednoj dekadi kada se filozofija, potpomognuta sociologijom, u najmanju ruku s levog krila, mogla shvatiti kao eminentno politički vodeća nauka. Međutim, o pozitivizmu i raspravama o njemu danas više niko ne govori. To isto važi i za školu kritičkog racionalizma. To je bilo samo jedanput i nikad više biti neće.

Ludvig Vitgenštajn je kao cilj svog filozofskog razmišljanja video iznalaženje načina izbavljenja čoveka ispod staklenog zvona, tj. izbavljenja od pogrešnih pitanja i pretećih pritisaka u razmišljanju – za sebe lično, tražio je izlaz iz staklene bašte akademskog filozofiranja.

Nema bezvrednijeg p itanja od onog o Vitgenštajnu kao levičaru ili desničaru ili, možda, kao političkom misliocu. Ovaj gigant 20. veka jeste razmišljao, ali filozofski. To je sigurno. On je, pri tom, bio čovek koji je učestvovao u veličanstvenim i argumentovanim težnjama ka zdravom društvu u kome živi. Ali političko delovanje, kao ona koja su zapravo opisana, jednostavno nisu zamisliva na početku 21. veka.

Zaista, čini se jasno, u blizini politike i njene moći, filozofija može doživeti samo crne sate.

Prevod sa nemačkog
Momčilo B. Đorđević

<< Arhiva >>

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se