Dragoslav Andric

Na vest o smrti Dragoslava Andrića, književnika, prevodioca, šahiste...
Odlazak velemajstora

Krajem prošle nedelje stigla je vest koja je duboko rastužila svakoga ko u ovoj kulturno regresiraloj sredini (još) mari i ima sluha za lepu, duhovitu i promišljenu reč: preminuo je Dragoslav Andrić (1923), prevodilac i književnik; dramaturg i leksikograf; antologičar i publicista; šahovski majstor i "velemajstor duha"...
Andrić je bio sasvim jedinstvena pojava u našoj kulturi. Renesansni čovek, u pravom smislu reči. Enciklopedijskog obrazovanja i večno radoznalog duha. Ono što ga je činilo tako posebnom i retkom ličnošću bilo je to što je svoje bezgranično znanje nenametljivo, ali nesebično, delio sa svojom sredinom. Bio je prosvetitelj. To nikada nije rekao, to proizlazi iz kapitalnog dela koje je ostavio iza sebe.
Za šezdeset godina rada Andrić je sa francuskog, engleskog, ruskog i nemačkog preveo više 130 knjiga poezije, proze i pozorišnih komada. Selindžera, Kamija, Joneska, Sarojana, Sartra, Sandberga, Šoa, Ficdžeralda, Monterlana, Friša... Japansku, kinesku, poeziju američkih crnaca, nezaobilaznog Ogdena Neša... "Moji motivi za prevođenje su različiti", govorio je. Sebični - zavolim neku knjigu, pa je prevodim da bih je učinio i svojom; altruistički - da bih stekao pravo da to dam i drugima; skeptični - zato što zazirem od tuđih prevoda".
Govorio je, takođe, kako mu je bilo potrebno bar 20 godina kako bi shvatio da vernog prepeva nema i ne može biti. Kredo koga se držao bio je da "od pesnika možete da oduzmete ponešto, ali to morate da mu vratite uz 15 odsto kamate. Prevodilac je neka vrsta voajera koji stalno zaviruje u tuđe živote, kulturu, emocije, istražuje sudar civilizacija. On je takođe akušer tuđe dece".
U srpskoj kulturi, hronično bolesnoj od kvaziozbiljnosti i suvoparnog prazloškog akademizma, niko se nije tako predano bavio i zabavljao trima glavnim tokovima subkulture 20. veka: rokenrolom, grafitima i žargonom. I povrh svega - šahom. U vreme kada je nekadašnja Jugoslavija bila šahovska velesila, Andrićeva knjiga "Igra miliona" bila je šahovski bukvar za više generacija buduć ih (vele) majstora i entuzijasta-amatera.
Zahvaljujući šahu, početkom šezdesetih susreo se sa rokenrolom. Kao šahovski reprezentativac putovao je po svetu i imao je sluha za "buku" koja je počinjala da grmi... I bio je tako prvi koji je u Beograd doneo Dilanovo i mnoga druga, tada nepoznata "imena". Kasnije će, objavljivanjem "Stereo stihova", postati i prvi domaći antolog rok poezije.
Andrićev "Dvosmerni rečnik srpskog žargona" do danas je ostao najtemeljniji vodič kroz pulsirajući život jezičkog saobraćaja. "Najbrojniji stvaraoci novih reči su mladi, najveći priraštaj novih reči je u žargonu mladih", rekao je u jednom razgovoru za Glas javnosti, a na retoričko novinarsko pitanje - kako tumači da se niko mlađi od njega ne upušta u taj rudarski istraživački posao - Andrić je odgovorio duhovitom, ali vrlo istinitom opaskom... "I ja sam mladić... U srcu i duši sam neiživljeni tinejdžer".
Zato je vest o njegovom odlasku bila potpuno neočekivana. Tim pre što je Andrić do poslednjeg dana bio aktivan. I (blago rečeno) zabrinut nad sudbinom kulture u današnjem srpskom društvu. "Odnos merodavnih prema knjizi (i kulturi), danas i ovde, mogao bi se najkraće definisati sa tri reči: sramota, sramota, sramota!", napisao je pre samo nekoliko dana u tekstu ilustrativnog naslova "Lipsavanje vrednosti - dramatične posledice nebrige države u kulturi". Veliko je pitanje da li u današnjem srpskom društvu još postoji neko merodavan/ sposoban da takav vapaj primi k svesti i nešto konkretno uradi.
Ipak, dok postoji zaostavština velikana poput Dragoslava Andrića, postoji i nada da srpska kultura može da izgleda radikalno drugačije nego danas.
Predrag Dragosavac

Rade Serbedzija, Do poslednjeg daha

O supstratu ljudskosti

Malo je na "ovim prostorima" napisano ovako izrazitih i upečatljivih zapisa o nežnosti kakvima obiluje Šerbedžijin herbarijum sećanja

Od samog početka onog predratnog i ratnog mahnitanja u kojem je na najnedostojniji način nestajala zemlja u kojoj smo rođeni i odrasli (i da je bila triput gora – ono nije zaslužila!), Rade se Šerbedžija obreo u jednoj ulozi u kojoj, sa svim svojim histrionskim iskustvom, nipošto nije mogao da se "snađe", utoliko već što iole čestitom ljudskom čeljadetu i nije dato da ume da se "snađe" u tako nečemu, jer uostalom nešto takvo i ne očekuje, ne veruje da će se to ikome još desiti na ovome svetu, a kamoli njemu. Ovaj je Hamlet i Melkior – u potonjoj sam ga ulozi, još čestito ni tinejdžerom, gledao u prvoj pozorišnoj predstavi "za odrasle" u mom životu, u azaboravnom Kiklopu, u društvu velikog Jovana Ličine kao Maestra – ili ako hoćete Nikola Tesla (a, to li beše onaj što se, kažu, ponosio "svojim srpskim imenom i hrvatskom domovinom...) i Ivica Kičmanović, "uspeo" da gotovo obnoć postane jedan od najomraženijih likova među obeućenim šovinistima i "rodoljupcima" svih fela, sa obeju strana tada najaktuelnije srpsko-hrvatske Linije Mažino, koja je pre svega bila "duhovna", a tek onda prostorna, materijalna, fizička, oružana... Sa "zdravorazumskog" stanovišta, a ne bivajući ni političar, ni "nacionalni radenik", ni vojskovođa-u-pokušaju ni bilo šta slično, Šerbedžija bi, valjda, u "najboljem" – što će reći: najgorem – slučaju mogao pokupiti nešto negativnih vibracija kao onaj Nedokazanik što je uporno i donkihotovski pevao o miru i ostalim zastarelim vrednotama dok su Džukele Rata već prelazile s kevtanja na ozbiljno režanje, ali baš onolika omraza na njega kao "srbočetnika" odnosno "srpskog izroda" – odakle je to došlo?! Čini se da su Šerbedžijini "autobiografski zapisi i refleksije" pod naslovom Do posljednjeg daha (srpsko izdanje: Samizdat B92, Beograd, 2005; bajdvej, nejasno je zašto je izvorni naslov ekavizovan) pružili neku vrstu odgonetke, a da to nigde u njima "ne piše" : kanda se radi naprosto o tome da je Šerbedžija kao glumac, kao sveprisutni recitator svenarodnih ne-daj-se-ines sentiša, kao lik i kao simbol, naprosto neraskidivo povezan sa nekom "mističnom" emotivnom suštinom upravo potonule SFRJ-civilizacije, da je s njom do te mere srastao da se ne bi mogao ni hirurški odvojiti od nje sve i kada bi hteo; e, a to što pri tome još i nije hteo, utoliko gore po njega, neka visi!
Koliko god bila knjiga autobiografskih pabiraka od najranijih dana do juče, takoreći, jasno je da je Do posljednjeg daha ipak pre svega knjiga koja se opsesivno bavi stotinu puta izvariranim pitanjima: kako? zašto? otkud?; to jest, da se najviše bavi tim Velikim Prelomom koji je naše živote raspolutio na manje ili više dramatične načine, sa posledicama o kakvima se nije moglo ni sanjati. U ovoj se opširnoj knjizi (365 strana) autor, doduše, okvirno drži nekog "pristojnog" hronološkog reda, ali mu ovaj stalno izmiče i curi u svim pravcima po vremensko-prostornoj skali – tačnije: piščeve mu se uspomene otimaju, a on se i ne trudi previše da ih pohvata i disciplinuje, što je sasvim u redu! – jednog bogatog i burnog života, glumačkog, ljubavnog, šankopodupiračkog... Štono bi se reklo, khm, sve što je ljudsko nije mu strano...
Do posljednjeg daha, međutim, nikako nije knjiga osvete ili nekakvog vrištavog iskanja pravde i zadovoljštine. Naprotiv, malo je na "ovim prostorima" napisano ovako izrazitih i upečatljivih zapisa o nežnosti kakvima obiluje Šerbedžijin herbarijum sećanja, a da se ovi istovremeno bave tako gadnim stvarima kakvima se – hteo-ne hteo – u pretežnom delu svog teksta mora baviti onaj ko se, što sticajem okolnosti što zahvaljujući svojoj prirodi, našao u samom oku jedne sumanute oluje, da u njoj igra ulogu Dežurnog Krivca svakom nadrndanom prolazniku, bez mogućnosti da naprosto "odbije angažman". Naravski, ima sve ovo i svoju drugu stranu, već vidim kako će se neko uhvatiti za nju: odviše je lako u ovim glumčevim zapisima naći kojekakvih stilskih nezgrapnosti, a naročito jednog – sa stanovišta važećih merila i "književnih senzibiliteta" – odviše egzaltiranog i patetičnog tona, a sve bi se to nekom "profesionalnom" piscu moglo s razlogom prilično zameriti. No, u Šerbedžijinom rukopisu i to se zapravo lako guta, osim ako baš ne odlučite da bude drugačije. Jerbo su darovi koje vam Šerbedžija na drugoj strani pruža toliko izobilni i deliciozni da će samo rođeni cepidlaka i namćor ustati pre vremena sa ove trpeze, gunđajući zbog toga što poneki tanjir stoji malo "ukrivo".
Od dirljivog opisa ličkog detinjstva i odrastanja u "tranzitnoj" slavonskoj varošici Vinkovcima, preko glumačkih početaka i vanredno pronicljivih (i prijateljski lojalnih) opisa zagrebačkih – u manjoj meri i beogradskih, ljubljanskih... – pozorišnih prilika i glumačkih naravi, pa do vremena pune zrelosti i slave (sa pripadajućim slatkim iluzijama i zabludama, o kojima će pisac takođe reći ono što treba i kako treba), a uz uvid u privatni život do one mere koja ne smeta osećanju dobrog ukusa, Rade Š. razvija priču jednog života kojem ničega ne nedostaje, osim Velike Egzistencijalne Drame. Nažalost, i ona će doći: autor se ne libi preciznog "katalogizovanja" lutanja i nedaća iz devedesetih, od uzaludnog sarajevskog "mirotvorevanja" i jedva-jedvice izvlačenja iz opsednutog grada, preko Ledene Opne netrpeljivosti u koju je uvaljan u Hrvatskoj i krajnjeg podozrenja – uz ispade agresivne mržnje – u privremenom beogradskom egzilu, pa do lutanja i snalaženja po Sloveniji, Engleskoj i USA.
"Zla vremena" su, recimo, prošla, glave su ostale na ramenima (osim onih koje nisu!), ali se više nikada neće živeti onako "naivno i nevino" (ergo: normalno) kako se živelo nekoć. I o jednom i o drugom životu, i o ljudima koji su gorčili i o onima koji su sladili jedan neobičan ljudski život, Šerbedžija je ostavio zapise koji svedoče o onom Supstratu Ljudskosti koji neko ima ili nema, razume ili ne razume, i – šlus. Pa sad, "dala se" ona Ines ili ne, na koncu konaca, sada je to već posve svejedno. Ostaje samo nešto sačuvanog ljudskog s misla, za one koji umeju i hoće. Ostali neka čitaju tabloide, tamo sigurno piše ko je novi Šerbedžija, koga ćemo mrzeti u (n)ovoj sezoni.

Teofil Pančić

Kanski filmski festival

Projekcijom filma "Lemming" Dominika Mola, sinoć u Kanu otvoren jedan od najznačajnijih filmskih festivala u svetu

Borjanka Milatović
Već mesecima svet filma je bio u iščekivanju. U hodnicima produkcionih kuća, u novinarskim redakcijama, svako je imao svoje prognoze o filmovima koji će ući u ovogodišnju selekciju, o zvezdama koje će biti pozvane, o mogućim skandalima! Sa najavom selekcije, međutim, postalo je jasno da bi bilo teško i zamisliti da bi sada prošlogodišnji pobednik, Majkl Mur mogao da "uzme" neku Palmu na Kroazeti. Razlog je jednostavan. U Kan stižu sedmorica majstora sedme umetnosti. Sedmorica veličanstvenih - Gas van Sant, Lars fon Trir, Dejvid Kronenberg, Majkl Haneke, Vim Venders, braća Darden i Džim Džarmuš. Može li se više i bolje?!
Deja-vu, odsustvo rizika, igra na sigurnu kartu... reći će mnogi. No, jedno je sigurno - ne postoji mesto na kome je teže zadovoljiti sve duhove. Gotovo svake godine stavljaju se primedbe ovom festivalu i njegovom predsedniku, kako skoro porodično pozivaju iste sineaste. "Banda Žakoba", šapuću zluradi, tim više što su reditelji, na koje se misli, u Kan dolazili, ako ne kao autori, onda kao članovi ili predsednici žirija - kako gore pomenuti, tako i Polanski, Linč, Moreti, Li, Kiarostami, Jang, Tešine... Ove godine, sedmorica veličanstvenih, definitivno, okupiraju glavnu scenu u Kanu. Da li se zbog toga treba žaliti ili ne, jedan je segment priče. Niko, međutim, ne može da zameri selektoru što je izabrao najtalentovanije i najavangardnije autore epohe. To je, međutim, čudno je selektor Tjeri Frimo, prošle godine izjavio da ne želi sistematski da poziva festivalske abonente. Izostali su tada Majkl Li sa "Verom Drejk" (budući Zlatni lav u Veneciji), Hu Hsiao Hsien ("Cafe Lumiere") i Amos Gitai ("Obećana zemlja"), dok je ponuđena selekcija bila prilično diskutabilna u kontekstu jednog velikog festivala kao što je Kan. Budući da se očito svima ne može udovoljiti - ako ima puno poznatih autora ne valja, a ako ih nema još je gore - treba verovati selektoru, da je jedini kriterijum kojim se rukovodio bio kvalitet i da će ovogodišnji izbor starih majstora opravdati njegovo i poverenje publike i profesionalaca.
Prvi na listi ove impresivne ekipe nesumnjivo je Lars fon Trir, čiji su svi filmovi bili uključeni u kanske selekcije. Pritom, on nije samo uzimao nagrade (Zlatna palma za "Igrača u tami", Gran pri za "Kroz talase"), već je izvodio i spektakle svojim fobijama, nervozama i neočekivanim reakcijama. Poznat već po svojoj prikolici kojom dolazi na Kroazetu, kao i navici da često ne prisustvuje projekcijama svojih filmova, već telefonom sluša reakcije u sali, najveću senzaciju izazvao je zahtevom da se emituje "Internacionala" dok se peo slavnim stepenicama palate. Ove godine u Kan stiže sa filmom "Manderlay", drugim delom trilogije započete "Dogvilom", u koojoj nastavlja kritičko ispitivanje istorije i morala Amerike, baveći se sada pitanjem ropstva. Gas van Sant, dobitnikk Zlatne palme 2003. za "Slona", na Kroazetu stiže sa završnim delom svoje trilogije - "Poslednji dani" sa Majklom Pitom u naslovnoj ulozi, meditacijom o poslednjim časovima velikog rok muzičara Kurta Kobejna, lidera grupe Nirvana. Majkl Haneke, takođe je autor koji pobuđuje kontroverze. Od 1977. kad je sa filmom "Čudne igre" bio u glavnom programu, svi njegovi filmovi su prikazani u zvaničnoj selekciji. Osim "Pijaniste", za koga je 2001. osvojio Zlatnu palmu, sva njegova dela izazvala su burne reakcije - u kategoriji najizviždanijih sineasta on izvesno nosi broj jedan. Ove godine, taj austrijski reditelj predstaviće se filmom "Skriven" (triler na temu odgovornosti, kako ga sam definiše). Tu se on ponovo susreće sa Žilijet Binoš, svojom omiljenom glumicom i Danijelom Otejom, po prvi put. Braća Darden, slavljeni od Kronenberga i Linča, očito se dopadaju predsednicima žirija - sineastama. Verni svom stilskom maniru sirovog realizma, belgijski filmski par vraća se na Kroazetu sa filmom "Dete", socijalnom i političkom dramom i belgijskom filmskom ekipom. Kronenbergova karijera u Kanu obeležena je, takođe, različitim incidentima. Ove godine on svoj povratak obeležava jednim od filmova od kojih se najviše iščekuju - "Istorija nasilja", o traumama jedne porodice nakon zločina. Uz pomoć plejade velikih glumačkih imena - od Vilijama Harta do Eda Harisa, Kronenberg nikoga ne bi trebalo da ostavi hladnim. Kad je reč o Vimu Vendersu, on je arhetip sineaste koji je u Kanu prošao kroz sve. Kao dobitnik Zlatne palme i mnogih drugih kanskih nagrada, predsednik žirija, Venders je poslednjih desetak godina bio u kreativnoj krizi, oscilirajući između mediokritetskog "Hotela od million dolara", konvencionalnog "Kraja nasilja" i uspešnog, humanog i toplog dokumentarca "Buena Vista Social Club". Povratak u formu označio je prošle godine "Zemljom izobilja", a u Kan stiže sa filmom "Nemoj da dolaziš kucajući", čija geografsko-tematska pozadina, opsesije i ekipa podsećaju na lepe godine... "Pariz, Teksas". Pomažu mu Džesika Lang, Sem Šepard, Tim Rot, Eva Maria Sent, Sara Poli i dr.
Konačno, Džim Džarmuš, u Kanu otkriven19 84. filmom "Strangers than Paradise" i prihvaćen kao spiritualni Vendersov sin, zbog svoje strasti prema čudnim likovima, izvesnoj melanholiji i muzici, odmah je postao miljenik Kanskog festivala. Odtad, on je redovno posećivao Kroazetu, ali se i pored ogromnog interesovanja koje su njegovi filmovi pobuđivali, nije vraćao sa nagradama. Sada je tu "Slomljeno cveće", koje se sa interesovanjem očekuje. Priča o traumama pedesetogodišnjaka, sa Bilom Mrejem na čelu ekipe, u kojoj su još Džuli Delpi, Šeron Stoun, Džefri Rajt i dr, možda je ovogodišnja dobitna Džarmusova karta. A, utakmici sa sedmoricom veličanstvenih (čiji će se rezultat znati za 11 dana), pridružiće se još nekoliko majstora filma - Atom Egojan sa "Gde leži istina", Amos Gitai sa "Slobodnom zonom", Frenk Miler i Rober Rodrigez sa "Sin city-jem"...

Vladimir Arsenijevic

Uplašena životinja reži na sve i svakoga

Vladimir Arsenijević govori za Glas javnosti o književnosti, svojim i tuđim stavovima i strahovima

Sve što ljudi rade, a ne ugrožavaju susede, sasvim je u redu. Ako postoji društvena grupa koja smatra da su marsovci i ima ih dvanaest, pa osnuju svoje udruženje - za mene je to sjajno

Pisac Vladimir Arsenijević jedan je od retkih na kulturnoj sceni Srbije koji se uporno, dosledno, skoro instiktivno, suprotstavlja ovdašnjoj klaustrofobiji i primitivizmu. Arsenijević je bio član žirija na prošlogodišnjem konkursu za "queer" priču u Zagrebu. Knjiga najboljih priča ovih dana objavljena je u Zagrebu, a u utorak uveče usledila je i promocija u Beogradu. Termin "ljueer" (čudan, bolestan, bolešljiv, drukčiji, pomaknut, homoseksualan), polako (a kako će drukčije) zauzima svoj prostor i u Srbiji, a ova knjiga se najavljuje i kao "test naše tolerancije", miks "normalnih" i "nenormalnih", gej i strejt priča.

Šta je uopšte "Queer"?
- Ima puno, puno značenja i datira od kraja 19. veka, kada je označavao bizarnu i čudnu osobu. Od osamdesetih godina ovog veka "ljueer" ima apsolutne i neposredne veze sa ljudskom homoseksualnošću, i svim vrstama seksualnog identiteta koje se ne uklapaju u društveno prihvaćene. Mada, organizatori konkursa su smatrali da u našim okolnostima "queer" ne označava samo iskakanja iz prihvaćenih normi ljudske seksualnosti, već su tvrdili da je "queer" i samohrana majka i Srbin u Hrvatskoj, Albanac u Beogradu.

Jedan ste od retkih ljudi koji u ovoj konzervativnoj sredini otvoreno brani pravo na različitost?
- Nervira me potreba ovog društva da se brani od svega što ne razume. Kao tinejdžer odlazio sam u London i tamo me nije fasciniralo ono što je englesko, nego baš činjenica da je to toliko šaren grad koji u sebe može da propusti najrazličitije kulture. Ova kultura to nikada nije umela. Ovde postoji neverovatan konzervativizam, i pojačava se sa mlađim generacijama, a to uznemirava. Mislim da je sve što ljudi rade, a ne ugrožavaju susede, sasvim u redu. Ako postoji društvena grupa koja smatra da su marsovci, i ima ih dvanaest, i osnuju svoje udruženje - za mene je to sjajno. Ali ne, mi smo naučili da je sve što je drugačije strašno i pretnja za naš klimavi identitet. Uplašena životinja reži na sve i svakoga, zadovoljna leži i posmatra svet sa mirom.

Kakvi su tekstovi koje ste čitali, da li govore drukčijim, tolerantnijim jezikom?
- Desetak odsto je vrlo dobrih, neki čak i blistavi. Ali, sve ostalo je sa stanovišta književnog kvaliteta prilično mršavo. Bilo je priča koje su bile direktno zabrinjavajuće. Kada smo objavili Pet Kalifi, koja piše drastične lezbijske sadomazohističke porno priče, razmišljao sam šta porno priču čini pornografskom. Shvatio sam da, ukoliko u porno priči, gde je krš i lom od seksa, imamo dve osobe koje dobrovoljno razmenjuju emocije, priča prestaje da bude pornografska i vulgarna, već postaje nešto složenije. Kao tinejdžer sam bio fasciniran Fasbinderovim urbanim bizarnim pričama. To je bilo umetnički neverovatno, a spram morala, cenzora i "mame i tate" apsolutno neprihvatljivo. Tad sam otkrio pank rok, koji je sav bio u suprotstavljanju, i to je nešto što vučem do sada. Ali, vidim da se današnji tinejdžeri lože na Karadžića.

Jeste li sigurni?
- Ma da, mene često zovu na neke tribine po srednjim školama i tamo svašta čujem. Meni je jedan petnaestogodišnjak pričao o zakopanim srpskim kostima. Krv i zemlja, on to meni priča, pa to je mrak i mračina. To je nešto što se u ovoj zemlji sistematski, s visokih nivoa društva, promovisalo kontinuirano petnaest godina. Kada su ti naši nazovipesnici i intelektualci već tako natopljeni krvlju, ne treba da čudi što jedan petnaestogodišnjak tako reaguje.

Ti tzv. desničari, konzervativci, očigledno imaju svoj prost, ali jasan sistem vrednosti. Šta je sa onima koji su s druge strane?
- Devedesete su bile lagodne u činjenici da smo sve mogli da svalimo na leđa jednog čoveka i tu se negde krije najveća krivica tog dela našeg društva. Milošević je bio kriv dok nij e otišao u Hag i izgubio svaki kontakt sa našom realnošću, a ona je ostala ista, u nekim segmentima je još gora. Gde smo onda mi? Koješta se okupljalo na antimiloševićevskim protestima, s idejom protiv čega su, ali ne i za šta. I tek kada je sve puklo kao šuplja tikva, videli smo kakve političare i ideje imamo, koliko ima skrivenog ili otvorenog šovinizma, provincijalizma. I nedostatka vizije šta sa ovom zemljom treba raditi.

Vama ništa nije smetalo da napišete kvalitetnu knjigu?
- Knjiga "U potpalublju" je eksces, jer da je za njom usledio niz mladih autora, onda bi se moglo govoriti o jasnom odnosu prema tome. To je slučaj, nešto što se preotelo ljudima koji inače blokiraju takve stvari. Da ne govorim o šteti koju čine veliki izdavači poput "Narodne knjige", koji zasipaju tržište stotinama katastrofalnih izdanja, sramotnih spram bilo kog kriterijuma. Bilo bi pametnije da Ministarstvo kulture neke pare odvoji upravo za mlade pisce, jer fakat da nikada nije subvencionisana nikakva edicija prve knjige. Ovde se svake četvrte godine dolazi na poziciju nulte tačke. Onaj donosi figuru Draže u Ministarstvo. Pa da li je taj čovek normalan? Ministarstvo je moja stvar, to pripada građanima, na šta to liči da ti donosiš neke svoje privatne stvari? Hoću li ja donositi Supermena?

Loše strane Beograda

- Pogledaj na šta liči naš grad. Beograd je sjajno urbano mesto. Kada govorimo o lošim stvarima, imamo visok stepen zagađenja vazduha, gradski saobraćaj je katastrofalan, klasična urbana košnica, što nije neuzbudljivo. Njujork je veliki i zbog svojih loših strana. Ali urbane sredine su uzbudljive upravo zbog te mešavine svega, jer dobićeš rak pluća kada izađeš na ulicu, ali imaš Metropoliten, pa ćeš moći da vidiš i fantastične izložbe. Ovde ćeš isto da dobiješ rak pluća, ali nećeš videti nikakvu izložbu. Ja kao Beograđanin o Beogradu imam katastrofalno mišljenje, jer živim u njemu, znam koliko je težak, ali mislim da to suštinski govori o mojoj ljubavi za ovaj grad. Ovo je mesto gde ja o stvarujem ceo svoj život. Ja nemam neki rezervni grad.

Problem srpskih muškarčina

- Ovde je reč o dubokom problemu identiteta. To je već ona poslovična priča o onoj prekinutoj gej paradi kada idu ti "antigej" tipovi, nazovi muškarčine i skandiraju "je... pedere". Mislim, ako mrziš pedere, možeš da radiš bilo šta, ali zašto bi jeÖ pedere? Ima tu nečeg indikativnog. Ja nisam gej, ali pokazujem elementarnu empatiju, pa me uznemirava kada se ljudima osporava pravo na nešto na šta sami ne mogu da utiču.
Za mene je to tužno, ne volim da vidim da ljudi ne mogu da se realizuju kao osobe u potpunosti. I to jednostavno ne govori o tim manjinskim grupama već o našem društvu i do koje je mere ono trenutno nezrelo i nesposobno da uđe u svet koji se nalazi svuda oko nas.

Tatjana Čanak

Zoran Ciric

Gang of four



Zoran Ćirić je objavio novu knjigu „Gang of four“ u izdanju Narodne knjige. Sve o knjizi otriva sam autor.

Zoran Ćirić: Čitaoci Zorana Ćirića mogu naprosto da očekuju još jednog Zorana Ćirića, dakle stara dobra priča se nastavlja sa novim junacima vrlo paradigmatičnih imena i još paradigmatičnijeg statusa.
Glavni junaci nove knjige su čika Dobrica, akademik Matija, predsednik Voja i ono dežurno smetalo, odnosno njihov zapisničar, učitelj i obožavalac nadaleko poznati Magični Ćira.
Magični Ćira tokom svoje petnaestogodišnje karijere kao svojevrsna književna legenda, odnosno književni junak koji je prerastao u mit i legendu naprosto muvao se svuda na vrlo predvidljivim i na nekim vrlo neočekivanim destinacijama ste mogli da ga zateknete a on je uvek patio od tog idolopoklonstva i naravno da je logično da upadne i u to vrlo probrano i vrlo elitno i vrlo mudro društvo kojeg čine ova trojica staraca različite starosne dobi i različitog ratničko-ideološkog iskustva.
Četiri žive legende srpskog, javnog političkog, kulturnog života, četiri srpske ikone kroz pedeset priča i situacija, manje ili više epskih, manje ili više zabavnih ili tužnih, pretvaraju se zapravo u četiri jahača apokalipse, koja naravno nije samo srpska, da ne preteramo sa tim prefiksom srpski, srpski...
Tema knjige jeste upravo način na koji se ta apokalipsa doživljava i proživljava u ovoj neverovatnoj državi i u ovom neverovatnom narodu.
Obično sam taj pojam apokalipse sadrži u sebi pre svega nešto od onog iskonski religijskog i filozofskog promišljanja o strašnom sudu, o nekakvoj zasluženoj kazni, o nekakvoj konačnoj viziji. Međutim, u Srbiji je apokalipsa nešto što se živi vrlo aktivno, kao ’lebac i voda, i nešto što se na taj način vrlo internzivno troši i čini vam se kao da je apokalipsa neka loša beskonačnost u smislu jelovnika u nekakvom usputnom motelu, u nekakvoj kafančini i rupi, bilo na Ibarskoj magistrali, bilo na ovom delu, da kažemo, mom južnomoravskom regionu.
Ono što čitaoci između ostalog mog u saznati su neke od atraktivnijih pikanterija to je recimo kako predsednik Voja kao vatreni obožavalac Nila Janga proslavlja 60. rođendan velikog Kanađina u restoranu „Lava bar“ i umalo ne dođe do diplomatskog incidenta zbog nevinog neznanja predsednika Voje i zbog njegove velike unesenosti u muziku i pozamašni opus Nila Janga.
Recimo, mogu saznati kako Kosta Čavoški teško pravi razliku između Vesne Zmijanac i Karle del Ponte pa zbog toga optužuje akademika Matiju da ovaj ne čini dovoljno za nacionalne interese naroda kome pripada i koji ga toliko čita i slavi.
Ima puno tih detalja, nije to moguće prepričati, ali se radi o pričama, ne o nekakvim dosetkama, ne o nekakvim političkim... o nekakvoj usiljenoj satiri. Kada se sve te priče pročitaju onako odjednom onda to proizvodi jedan teskoban i mučan efekat što i ne treba da čudi jer taj doživljaj apokalipse na neverovatan, apsolutno originalan srpski način i nije mogao da rezultira drugačije no jednim apokaliptičnim efektom koji je zaodenut u književno ruho.
Ali kada se radi o Srbiji i o apokalipsi, tu literatura jedva može da ukroti te dve sile.
Bekgraund te priče, zapravo srpsko pitanje, ono esencijalno, sila kohezije koja povezuje sve te priče u jednu celinu, i srpsko pitanje kao što Zoran Ćirić otkriva i kao što je svima nama jasno nije ni nacionalno, ni državničko, ni istorijsko, ni antropološko nego čisto metafizičko.

Tatomir Toroman

Uvodenje u Novi zavet, Dzon Drejn

Tumači - krivci za "genocidnost" biblijskog štiva
Uvođenje u Novi zavet, Džon Drejn

Najčitanija knjiga na svetu, Biblija, sa svakom novom generacijom čitalaca donosi i nova, sve složenija i multidisciplinarnija tumačenja. Takvo je, nesumnjivo, i kapitalno dvotomno istraživanje Džona Drejna, profesora religioznih studija na Stirling univerzitetu: "Uvođenje u Stari zavet" i "Uvođenje u Novi zavet".
Složenost štiva Starog zaveta, čije arheološke tragove i narativne slojeve Drejn situira unutar više od dve hiljade godina nastajanja, uslovila je i pristup autora koji je želeo da priče koje čine strukturu ovih svetih spisa sagleda u njihovom ukupnom istoprijskom, religioznom, književnom, etičkom, pravnom. Sociološkom ... kontekstu vremena u kome su nastajali, kao najsublimniji vid duha tog drevnog civilizacijskog doba, ili, kako to Drejn naziva, u "životnoj realnosti sveta u kojem su napisane".
Na početku, autor iscrpno analizira strukturu i prirode svakog pojedinog segmenta, s jedne strane, na osnovu sadržine, kao i žanrovsku tipologiju, s druge strane. Najveći deo "Uvođenja u Stari zavet" posvećen je prepričavanju biblijskih pripovesti, otprilike hronološkim redosledom, usput oslikavajući istoriju izrailjskog naroda, onako kako se ona ogleda na fonu sudbina pojedinačnih junaka i kroz starozavetne priče i legende.
Jedna od zamerki koje su Drejnovom odista ambicioznom zahvatu uputili konzervativniji kritičari, jeste to što njegova tumačenja polaze od pretpostavke da su istorijski podaci, izneti u Bibliji, uzeti kao manje više dati i kao dovoljna tačka oslonca današnjim istraživačima, i retko se dovode u sumnju. Ta zamerka međutim, ne mora da utiče na ukupan domet knjige, ukoliko se ona ne prihvata kao striktno istorijska literatura, već pre, neophodni vodič u raznim vidovima tumačenja Biblije u književnosti i umetnosti, zatim za sociološka istraživanja, za razumevanje drevnog prava, običaja i uopšte društvenih studija svih profila, ne samo religioznog.
U istom s pravcu kreću se i istraživanja Drejna u "Novom zavetu", koji je posvećem svim socijalno-istorijskim premisama koje su prethod ile, i onim koje su bile vladajuće u vreme rođenja Hrista, zatim njegovom životu, suštinskim elementima i smislu njegovog učenja, sledbenicima, kao i sintezi posledica i značaja tog učenja, jevanđeljima, te kasnijim interpretacijama novozavetnih zbivanja. Posebno zanimljiv za čitaoce koji ovoj knjizi prilaze ne kao stručnjaci, već iz intelektualne radoznalosti, jeste deo koji se osvrće upravo na ta, "laička" tumačenja, koja su neretko vodila do određenih nerazumevanja i pogrešnih dedukcija.
Drejn, naime, dopušta mogućnost da su određeni delovi biblijskih spisa usvojeni kao alibi i primenjivani u sklopu novije kolonijalističke kulture, ali, dodaje, da pokretača istorije zapadne imperijalističke ekspanzije u proteklih hiljadu godina i duže ne treba tražiti u samoj Bibliji, već u onima koji su ih tumačili i primenjivali na ovaj način. Drejnov najjači argument za to su milioni Jevreja i hrišćana svih vremena i sa svih meridijana (naročito onih hrišćana koji danas ne pripadaju zapadnom svetu) "koji su ove priče čitali i ne samo da nisu njima bili podsticani da se upuste u etnička čišćenja i postanu rasisti nego su bili pokrenuti u sasvim suprotnom smeru".
Drejn vrlo detaljno analizira, i u ovom i u prethodnom odeljku,otkud su se u pojedinim slojevima Biblije mogli pojaviti neki rasistički, genocidni, i, rekli bismo, sa današnjeg stanovišta ljudskih prava, "politički nekorektni detalji". Izvorni tekstovi istorijskih priča iz Starog zaveta ne sadrže podsticaj na genocid, već njih sadrže urednički komentari kojima su te priče naknadno "uređivane" i povezivane, eksplicitan je Drejn. Ti priređivači su uzimali u obzir čitavu potonju istoriju Izraila i Jude, zajedno sa vavilonskim ropstvom i onim što se potom zbilo, tražeći razloge za razorna zbivanja ropstva u neuspesima ovih prvih generacija da istrebe Hanance. "Drugim rečima, masovni genocid koji deluje kao tako veliki moralni pro0blem zapravo se nikad nije ni desio nego je on proizvod one vrste razmišljanja o rasnoj čistoti koja je potekla tokom kasnije istorije, naročito posle vavilonskog ropstva."
Analizu recepcije Biblije Drejn razvija i na kraju svog drugog dela, "Uvođenje u Novi zavet", zapažanjima o kulturološkim razlikama u čitanju i positovećivanju sa biblijskim likovima između čitalaca sa Zapada i onih sa Istoka, kao i uzrasta, pa i pola čitalaca. Tako će, veli Drejn, muškarac drukčije čitati priču o Isusovom susretu sa ženom uhvaćenom u preljubi od žene." Najzad, pomenimo i da su obe Drejnova "Uvođenja" strukturno komponovana od dve vrste materijala: od osnovnog štiva koje bi moglo biti jedan opšti kurs predavanja za sve, i margina ( marginalija, bolje reći) u kojima se detaljno razrađuju i nude dublji uvidi u pojedine probleme naznačene površno u opštem delu priče. To jeste veoma lukav i mudar pristup, samo što je, rekli bismo, tokom nastanka, materijal sa margina prerastao prvobitnu nameru (ukoliko je ona postojala) i "pojeo glavnu priču" postavši knjiga u knjizi.

V. R.