Jos o John Peel-u

In Memoriam - John Peel

petak, 29. oktobar 2004.
Autor: Razgovarao: Relja Mirković; Preveo: Freedom

Londonski saradnik B92 Relja Mirković intervjuisao je 2002. godine legendarnog Johna Peela, disk-džokeja Radio One i jednog od najuticajnijih promotera alternativne rok kulture. Povodom Peelove iznenadne smrti, ponovo objavljujemo ovaj intervju kao našu posvetu čoveku čiji je rad znatno uticao na formiranje originalne muzičke koncepcije Radija B92.

Posao u Dalasu

John Peel: Godine 1965, kada su The Beatlesi počeli da budu popularni u Americi, mnogi su mi govorili - Ti si iz Liverpula, i mora da znaš mnogo toga o njima. Zaista nisam znao ništa o njima. Ispalo je da sam zbog toga što sam iz istog kraja kao oni, dobio posao na radiju. Prilično šokantno.

(...) Nije to bio posao, zapravo. Radio sam samo nekoliko nedelja. Bila je to stanica WRR koja je imala noćni program koji su slušali mladi. Zvao se Mačkin karavan, i u njemu se puštao ritam i bluz, skoro potpuno crnačka muzika, dok je publika uglavnom bila belačka. To prilično ilustruje na koji način je američka kultura funkcionisala. Mladi su uživali u muzici, ali da se neki od tih muzičara pojavio na njihovom kućnom pragu, zvali bi policiju. Bilo je to prilično rasističko društvo.

Ja sam imao neke ploče koje su se mogle nabaviti samo u Evropi. Poneo sam ih na radio, i oni su me zamolili da u emisiji govorim o njima. Mislio sam da su to uradili zbog mog izvrsnog poznavanja muzike, ali zapravo su to uradili zbog toga što im je moj akcenat bio zabavan, a po teksaškim standardima on je to i bio.

Da li je ubistvo Džona Kenedija, a potom i Li Harvija Osvalda uticalo na njegov život, s obzirom na to da je u toku oba ubistva bio upravo u Dalasu?

John Peel: Ne baš... Očigledno, to je promenilo mnogo toga u Americi, na isti način na koji su događaji od 11. septembra promenili svet do granica neprepoznavanja. Ali, nije me promenilo kao individuu.

Ja nisam bio na licu mesta kada su se ta ubistva desila, bio sam u Dalasu! Otišao sam do mesta na kome je Kenedi ubijen neposredno nakon toga, nekih 45 minuta nakon pucnjave. Rekao sam im da radim za “Liverpulski Eho”, tako da sam imao pristup iza policijskog kordona. Stajao sam tamo i gledao, ali sve to bilo je prilično dosadno - gomila ljudi koja jurca naokolo i žuri u tlo tražeci metke.

Vratio sam se na posao i pozvao “Liverpulski Eho” da im kažem šta sam video, i mislio sam da će biti vrlo uzbuđeni zbog toga. A, oni, zapravo, uopšte nisu bili zainteresovani. Napisali su priču čiji je naslov bio “Čovek iz Liverpula u Dalasu”. Napisali su više o mom ocu nego o meni - “Džon Rejvenskroft, kako je moje pravo ime, sin poznatog liverpulskog trgovca pamukom, Roberta Boba Rejvenskrofta...”, tako da mislim da su potpuno promašili poentu.

Te noći zaista sam otišao na pres konferenciju u policijsku stanicu u Dalasu. Oni su pokazali Li Harvija Osvalda i rekli da je on optužen za ubistvo Džona Kenedija, što je bilo veoma zanimljivo, a onda je i on smaknut, a ja sam se vratio kući, i to je bilo to. Bio je to samo mali susret sa istorijom, ali ni na koji način nije uticao na moj život.

Povratak u London

John Peel: Vratio sam se (u Englesku) početkom 1967. Nisam mogao da nađem posao, a onda mi je čovek koji je bio sused moje majke u Londonu, i radio reklame za piratski Radio London, rekao da odem i porazgovaram sa čovekom koji se zvao Alan King. To sam i učinio. Rekao sam Alanu da sam bio na kalifornijskom radiju i on me je odmah stavio On the Air, bez ikakve audicije, na čemu sam mu vrlo zahvalan.

Radio sam dnevne smene, volontirao sam u smenama od ponoći do dva. Niko drugi na brodu, niti u kancelarijama Radio Londona to nije slušao. Promenio sam čitav program, nisam emitovao reklame, vesti, niti vremensku prognozu, samo sam puštao ploče koje sam doneo iz Kalifornije.

Nazvao sam emisiju Naparfemisana bašta. Unutar postavljenih granica, emisija je bila vrlo uspešna. Tako da kada su u septembru 1967. započeli Radio One, bio sam jedan od DJ-eva koje su poveli sa sobom. Imao sam šestonedeljni ugovor, a radim već 34 godine.

O piratskim danima

John Peel: Bilo bi divno da tih dana možemo da se sećamo kao da smo tada bili kriminalci, ali uopšte nije bilo tako. U stvari, čitava stvar bila je potpuno legalna, koliko je to bilo potrebno.

Mi smo emitovali izvan britanskih teritorijalnih voda, tako da su kasnije morali da promene zakon, da bi stvar učinili ilegalnom, što vlade i inače rade. A kada su doneli uredbu 1967. ili kad već, tada su zabranili emitovanje u nekoj zemlji izvan njenih teritorijalnih voda.

U stvari, nije emitovanje bilo toliko zabranjeno, koliko je bilo zabranjeno ljudima da snabdevaju brodove sa kojih se emitovalo. Time su brodovi i ljudi na njima onesposobljeni da normalno rade. Radio Kerolajn se držao neko vreme, ali Radio London se odmah predao.

BBC tokom sezdesetih

John Peel: Sve je bilo drugačije. Prvo i prvo, bilo je vrlo ograničeno vreme koje smo imali da puštamo ploče. Postojao je sistem koji se zvao Vreme igle, zvuči kao neki program za lečenje narkomana, program je bio vrlo ograničen, i bilo je potrebno da bude dosta žive muzike u programu, što uopšte nije bila loša ideja, sem što muzika nije išla uzivo.

Ljudi su snimali ploče na trake i plaćali muzičarima kao da su oni bili na BBC-iju i snimili materijal. Ponekad su, nenamerno, radili urnebesne stvari - dovodili su bendove poput Northern Dance Orchestra, ili, još poznatije - Radio Dance Orchestra of Baden Baden, iz Nemačke. Oni su svirali obrade hitova dana, koje su bile vrlo zabavne.

Jednom prilikom sam čuo verziju Hendrixove - Purple Haze, koju su obradili Northern Dance Orchestra, i veoma bih voleo da imam kopiju te ploče, jer je verzija bila potpuno neverovatna.

Pored toga, postojala je i živa popodnevna emisija sa Joe Lossom i njegovim orkestrom, koja se, mislim, zvala Klub u 12 sati, jer su emisije imale imena tog tipa, ili Popodne sa Lossom, ili tako nešto. I tada bi puštali orkestarske verzije hitova dana, i bendovi bi izvodili salonske verzije hitova dana. Dosta toga bilo je vrlo zabavno.

Emisija koju sam ja radio zvala se Top Gear, rekao sam ti da su emisije imale grozna imena, morali smo obavezno da imamo dva ili tri snimka uživo, snimljena u studijima BBC-ja. Video sam to kao prednost, jer si mogao da dovedeš ljude koji nisu imali čak ni ugovor sa diskografskom kućom, da sastavljaš razne kombinacije muzičara, a nismo morali da snimamo verzije singlova ili drugih pesama sa albuma, a bendovi su mogli da sviraju pesme koje nisu pre izvodili.

Bila je to prilika da malo unapredimo muziku. Ono što sam ja radio bilo je uglavnom vrlo slično tom principu, sem što sam radio u studiju, poput ovog, samo malo dalje. Još uvek puštam muziku sa vinila, sve to ide na hard-disk, ali ne znam o čemu se tu zapravo radi. Tehnološke razlike su najveće, ali ja i dalje koristim gramofone koliko god je to moguće, volim zvuk vinila, nekako je topliji, s druge strane, ako bi mi neko pustio pesmu sa vinila i sa diska, a da ne vidim sa čega ide, ne bih umeo da kažem u čemu je razlika, ali u mojoj glavi mi izgleda da ona postoji.

Još uvek imamo u svakoj emisiji nastup snimljen posebno za emisiju. Ponekad, kao noćas, imamo uživo nastup dva benda u Maida Vale studijima, i to je vrlo često zabavno, malo gubimo živce...

Sada je i mnogo više DJ-eva zainteresovano da pušta muziku. Kada je Radio One počeo, interes za muziku kod DJ-a viđen je kao prilično loš, zato što bi onda oni hteli i da sastavljaju program, a to je bio posao producenta. Mi smo bili zapošljavani kao voditelji, došli bismo sa spiskom pesama i odjavili koje su one bile. Većina tih DJ-eva je htela tako da radi, zato što su zahvaljujući poslu DJ-a na Radio One-u mogli da pređu na televiziju, ili da se bave nekim drugim biznisom.

Mnogi ljudi koji su radili na BBC-u tada, sada su vrlo uspešni biznismeni. Ja nikada nisam bio biznismen...

O druženju sa muzičarima

John Peel: Marka E. Smitha sreo sam samo nekoliko puta, teško bi se moglo reći da mi je prijatelj. Kada ga sretnem, ne znam šta da mu kažem, tako da se samo udarimo pesnicama, kao što to muškarci čine, i svako nastavi svojim putem.

Captain Beefheart me zove jednom godišnje, nekih tridesetak dana pre mog rođendana u avgustu, i svaki put sam uplašen, jer ne znam šta da mu kažem, jer mi se čini da šta god da mu kažem ima da zvuči banalno, tako da se on verovatno pita - zašto uopste zovem ovog momka svake godine?

Ja sam čovek sa sela, živim na selu. Mi smo uglavnom usredsređeni na živote naše dece, živimo mirno u našem malom selu. Ja sam nekako oduvek bio stari momak, dok su ljudi iz bendova upola mlađi od mene, tako da je sasvim očekivano da oni ne žele da se druže s jednim starcem.

Isto važi i za producente na programu, njih mi je vrlo žao. BBC je nedavno zaposlio dva nova momka, oni imaju oko 28 godina, a ja imam 62. Sada je mnogo bolje, ali u početku se videlo da im nije baš prijatno što rade sa jednim starcem. Mislim da su razmišljali o tome da li bi trebalo da me presvuku, kao što to već rade sa starcima. Bilo im je vrlo neprijatno.

Nemam nekih prijatelja iz šou biznisa. Postoje ljudi koje volimo i sa kojima se družimo, kao što je David Gedge iz Cineramae, i nekoliko drugih ljudi. Momci iz sastava Melys, iz severnog Velsa, za njih držim da su mi prijatelji, ali nema ih mnogo...

Najomiljeniji Peel Session

John Peel: Tokom godina nastupili su skoro svi, sem Beatlesa i Rolling Stonesa od velikih bendova. Od nekih novijih - Oasis nisu bili, da budem iskren, nikada nisam mislio da su oni nešto posebno, tako da oni nikada nisu uradili session. Blur su svirali nekoliko puta. Omiljene su mi bile neke potpuno opskurne stvari. Dva sessiona koja su The Slits uradili tokom punk ere, mislim da je to bilo magično. Bilo ih je toliko.

U stvari, tako malo ih je bilo loše, zapravo, naročito kada uzmete u obzir da ih je do sada bilo nekoliko hiljada. The Clash su uradili pola sessiona, a onda su rekli da tehnika u studiju nije na nivou koji su očekivali, tako da nisu mogli da završe session. To je bilo nepodnošljivo arogantno s njihove strane.

Vrlo je teško izabrati najdraži. Bio je jedan (session) koji je uradio rege bend Culture, i od svih sessiona koji su kasnije objavljeni to je jedan od onih koje najviše slusam.

O White Stripes

John Peel: Dopada mi se kada se neke stvari dese bez nekog jasnog razloga, i uzburkaju javnost. Ljudi me često pitaju - šta će biti sledeća velika stvar, a za mene je zadovoljstvo da baš to ne znam. Volim da se iznenadim.

Prvi put sam čuo za White Stripes kada smo išli na jedan festival u Groningen, u Holandiji. Tamo ima sjajna prodavnica ploča, veoma mala, ne veća od ovog studija. Ušao sam unutra i prvi album White Stripes bio je izložen, kao import iz Amerike. Dopalo mi se kako izgleda, pročitao sam naslove pesama...

Znate, vremenom razvijete instinkt, ploča je izgledala kao nešto što bi mi se dopalo, i kupio sam je. Puštao sam je u emisiji. Sada dobijam dosta ploča iz Detroita. Činjenica je da su uspeli, ali mnogi ljudi kažu - što ti nisi rekao, i zbog čega sam ti zahvalan - mnogi kažu da sam pomogao nečiju karijeru, ljudi često spominju Led Zeppelin, ali ja to ne vidim tako.

Ne radim to što radim ni da bih bio nagrađen, niti da bih se proslavio. Ja volim to da radim. I ako drugi ljudi vole ono što ja volim, to je još bolje, a ako ne vole, žao mi je, jer propuštaju nešto dobro.

Kako bira muziku za emisiju

John Peel: Moraš da imaš na umu da kada bend smisli zanimljivo ime za sebe, to ponekad može biti vrhunac njihove kreativnosti, tako da ponekad mogu imati sjajno ime ali grozne pesme. Ali, ako je omot dobar, ako ti skrene paznju, omot White Stripes je dobar primer za to...

Nemam nekakve posebne kriterijume. Slušam nešto i pomislim - ovo bih mogao da pustim, a nešto drugo ne. Bilo kakva dublja analiza toga zašto nešto puštaš ne bi te nigde odvela. Zamisli da analiziraš sopstvene lične odnose... Recimo da se zapitam zašto volim svoju ženu i decu, pitao bih se nešto što samo ja mogu da odgovorim, a od toga lako možes da poludiš. Zato samo pomislim - ovo je dobro, ubaciću ga u program.

O heavy metalu

John Peel: Ja veoma volim death metal, zato što je tako ekstreman i nepodnošljivo degutantan. Mislim da je loš ukus veoma važan. Postoje ljudi koji povremeno pišu BBC-iju i žale se zbog nekih death metal stvari koje sam pustio.

Bio je jedan slučaj u Americi da je ženu ubio par koji se bavio crnom magijom i verovao u satanu, ali, s druge strane, koliko ljudi je ubijeno u ime zvaničnih religija. Ideja da treba zabraniti bendove zbog nekolicine luckastih satanističkih stihova je glupa.

Postoji pesma koju čak ni ja nisam hteo da pustim. Zove se - Šutni trudnicu, to čak ni ja ne bih pustio. Volim stvari tog tipa, tako da je death metal prilično zgodna teritorija za mene.

O istočnoj Evropi

John Peel: Imao sam prijatelja u Poljskoj koji je radio na radiju i on bi mi povremeno slao muziku odatle. Jednom prilikom rege bend Misty In Roots svirao je u Poljskoj, i tada je mladež u Poljskoj imala dodir sa rege muzikom, što zvuči prilično bizarno. Ponekad bih dobijao kasete sa poljskom rege muzikom, što je poprilično neobično.

(...) Jednom sam bio u Rusiji i slušao dosta bendova. Isto tako, bio sam i u Bugarskoj, i jedan sam od retkih ljudi koji je tamo bio dvaput. Ponekad su (bendovi) bili dobri, ali skoro uvek je bilo potrebno da se obuku u kostime, neko bi se obukao kao klovn, neko drugi kao monah. Bilo bi glupo reći da su svi bendovi bili takvi, ali veći broj njih je imao taj teatralan background, i to me je užasno nerviralo. Ništa od toga mi se nije dopalo.

(...) Moja žena je neposredno pre nego što smo se upoznali bila u Jugoslaviji na odmoru. Da sam je znao pre toga, možda bih tražio da mi donese neke ploče, ali ona sama ih nije ponela.

O fudbalskom klubu Liverpul

John Peel: Tragedija! Jedini tim koji su oni u stanju da pobede je Mančester Junajted, to je neverovatno! A od svih ostalih gube, a pobeđuju Junajted!!!

Iskreno, ja sam uvek mrzeo Mančester Junajted. Verujem da je među onima koji ovo čitaju mnogo navijača Mančester Junajteda, i to me uvek zabrinjavalo - broj ljudi koji nema nikakve veze sa Mančesterom, čak i u ovoj zemlji. Mladi sa sela, kada ih pitaš za koga navijaju - Mačester, a kada im daš mapu Engleske i kažeš im da ti pokazu gde je Mančester, oni ne znaju.Jedini razlog zbog koga navijaju za njega jeste to što on stalno pobeđuje. Živim sa tim od kada sam napunio osam godina.

U školi u koju sam išao bio sam jedini navijač Liverpula, pored jednog klinca kog fudbal nije zanimao. Svi ostali su navijali za Mančester Junajted. Drago mi je da ih Liverpul pobeđuje svaki put kada igraju, ali bilo bi dobro da pobede još nekoga!

(...) Mančester Junajted postao je kao Harods, finansijski dominantan. Igrači koji su kupljeni, čak i ako ne igraju utakmice - ljudi znaju za njih, i kada neko bude želeo da ih kupi doći će u Mančester Junajted.

Timovi sa dna, poput Ipsviča, koji je naš lokalni tim - imaju stoti deo Mančesterovog prihoda, kako da se oni takmiče sa njima. Situacija je takva da omogućuje Mančester Junajtedu da nastavi da pobeđuje zauvek. Kao što vidis, prilično sam ogorčen zbog toga.

O tome kako ne bi napustio posao kojim se bavi

John Peel: To je ono što volim da radim. Kada se ne osećam dobro, ali radim emisiju, mnogo mi je bolje, to je ono u čemu uživam. Kao što sam rekao - dobijam muziku za džabe, plaćaju me da je puštam na radiju, biram sam muziku za emisiju, ako čujem za neki bend, mogu da kažem - hajde da ih dovedemo da snime nešto za emisiju i to se desi.

Meni to izgleda kao savršen život. Voleo bih da sam viši i da imam više kose, ali sem tih fizičkih nedostataka, ne mogu da zamislim kako bi moj život mogao biti bolji.

Nadam se da to ne zvuči naduveno, ali to je zaista dobar zivot.

Poruka slušaocima

John Peel: Slušaoci i gledaoci B92, ako svirate u nekom bendu, pošaljite mi vašu muziku jer bih zaista voleo da je čujem.